Raskršće sumraka

27 Ono što se mora učiniti

Prosejavalo se na snegom pokrivenoj istočnoj obali reke, gde ništa nije stajalo na putu oštrom severnom vetru. Ljudi i žene iz grada vukli su vreće preko mosta u zapregama od četiri konja, kolima koja vuče jedan konj, pa čak i u ručnim kolicima. Kupci obično dovoze svoja kola do skladišta, ili se žitarice i suvi pasulj u najgorem slučaju nose do pristaništa, ali Perin nije imao namere da svoje vozare šalje u So Habor. Ili ikoga drugog, kad je već kod toga. Šta god da ne valja u tom gradu, možda je zarazno. Vozari se i ovako osećaju nelagodno, mršteći se na prljave građane koji nikada ne govore ali se bojažljivo smeju kada nekoga slučajno pogledaju u oči. Trgovci prljavih lica koji su ih nadgledali dok rade nisu bili ništa bolji. U rodnom Kairhijenu ovih vozara, trgovci su čisti i poštovani ljudi, bar naizgled, koji se veoma retko štrecaju samo zbog toga što su krajičkom oka primetili da se neko kreće. Od trgovaca koji sumnjičavo gledaju sve koje ne poznaju i od građana koji se vuku kada se vraćaju preko mosta, očigledno nevoljni da se vrate među sopstvene zidine, vozari su bili na rubu živaca. Skupljali su se u male družine, bledi i u tamnu odeću odeveni muškarci i žene, hvatajući se za noževe i više zagledajući meštane kao da je reč o luđacima ubicama.

Perin je lagano jahao, posmatrajući prosejavanje i gledajući red zaprežnih kola do grebena i iza njega, van videla, što čekaju na utovar, i gradska kola, taljige i kolica kako se kotrljaju preko mosta. Dobro je pazio da svima bude naočigled. Nije mu baš bilo jasno zašto taj prizor njega u sedlu naizgled bezbrižnog sve smiruje, ali izgleda da je tako. Ako ništa drugo, dovoljno ih smiruje da niko ne beži, mada vozari i dalje žitelje So Habora gledaju ispod oka. I bolje što se drže dalje od njih. Samo neka Kairhijenjani utuve sebi u glavu da neki od tih ljudi zapravo nisu živi, i pola njih ima da na licu mesta okrene kola i potera konje u beg. A većina ostalih ne sačeka dugo nakon što padne mrak. Takva priča će noću svakome pomutiti pamet. Nejako sunce, skoro skriveno tmurnim oblacima, još nije prevalilo pola puta do svog podnevnog vrhunca, ali bilo je sve očiglednije da će tu morati da provedu noč.

I to možda više od jedne. Vilični mišići grčili su mu se od napora koji je ulagao u to da ne škrguće zubima, a čak je i Niejld počeo da izbegava njegovo mrštenje. Ali nije bio on ni prema kome otresit - samo je želeo da bude.

Prosejavanje je dug, dosadan i naporan postupak. Sve vreće su se morale otvoriti, do jedne, i isprazniti u velike pljosnate kotarice od pruća. Svaku je držalo po dvoje ljudi i bacalo u vazduh zrnevlje žita ili pasulja. Hladni vetar odnosio je žižak kao kišu crnih tačkica, a ljudi i žene s tkanim dvoručnim lepezama pravili su dodatnu promaju. Brza struja odnosila je sve što je bivalo oduvano u reku, ali sneg na obali ubrzo je bio izgažen u sivu bljuzgavicu izmešanu s bubama, mrtvim ili umirućim od hladnoće, i pozamašnom količinom ovsa i ječma poprskanim crvenim pasuljem. Novi sloj je neprestano nadomeštao prethodni, nogama ugažen u sneg. Ono što je ostajalo u kotaricama izgledalo je čistije, mada ne baš potpuno čisto kada se sipalo na2ad u vreće od grubog platna, koje su pre toga deca izvrnula i žestoko istukla štapovima da bi istresla gamad. Napunjene vreće tovarile su se u kairhijenska kola čim bi bile zavezane, ali hrpa praznih vreća rasla je sve brže.

Naslonivši se na jabuku Stamenovog sedla, pokušavao je da izračuna jesu li potrebna čitava dvoja kola iz skladišta da se napune jedna njegova, kada je Berelajn zauzdala svoju belu kobilu pored njega, jednom rukom u crvenoj rukavici držeći skerletni plašt da joj ga vetar ne raskrili. Anura je zauzdala konja nekoliko koraka dalje odatle, bezvremenog lica potpuno bezizraznog i nečitkog. Aes Sedai kao da ih je ostavila da pričaju nasamo, ali je ipak dovoljno blizu da čuje sve što nije prošaptano, čak i bez Moći. Bezizraznog lica ili ne, danas je zbog tog svog orlovskog nosa izgledala kao grabljivica. Njene mnogobrojne pletenice s đinđuvama podsećale su na spuštenu krestu nekog čudnog orla.

„Ne možeš sve da spaseš“, smireno mu reče Berelajn. Dalje od gradskog smrada, njen miris je bio pun oštre žurbe i još oštrijeg gneva. „Ponekad moraš da odabereš šta ćeš. So Habor je dužnost lorda Kaulina. On nije imao nikakvo pravo da napusti svoje ljude." Znači, nije ljuta na njega.

Perin se namršti. Zar ona to misli da on oseća grižu savesti? Naspram Failinog života, muke koje So Habor ima ne mogu ni dlaku da dodaju na tas. Ali svejedno okrenu konja tako da gleda sive gradske zidine preko reke, a ne decu praznih očiju koja slažu ispražnjene vreće. Čovek čini ono što može. Ono što mora. „Ima li Anura neko mišljenje o onome što se ovde dešava?“, procedi on kroz zube. Tiho, ali svejedno nimalo nije sumnjao da ga je Aes Sedai čula.

„Nemam ja predstave šta Anura misli“, odgovori Berelajn, nimalo se ne trudeći da govori tiho. Ne samo da nije marila za to ko će je čuti, već je i želela da se čuje. „Više nije predusretljiva kao što je nekada bila - kao što sam ja mislila da jeste. Na njoj je da spoji ono što je pokidano." Ne gledajući Aes Sedai, okrenu konja i odjaha.

Anura ostade, netremice gledajući Perina pravo u lice. „Da, ti si ta’veren, ali i dalje si samo jedna nit u Šari, baš kao i ja. Na kraju, čak je i Ponovorođeni Zmaj samo nit utkana u Šaru. Čak ni nit koja je ta’veren ne može da bira kako će biti tkana."

„Te niti su ljudi“, iznureno odgovori Perin. „Ljudi možda ponekad ne žele da budu utkani u Šaru a da ih niko ništa ne pita."

„A ti misliš da to nešto menja?" Ne čekajući odgovor, ona diže uzde i mamuznu svoju vitonogu smeđu kobilu u galop da pristigne Berelajn, te joj se plašt zavijori za njom.

Ali ona nije bila jedina Aes Sedai koja je htela da porazgovara s Perinom.

„Ne“, on odlučno reče Seonid saslušavši je, tapšući Stamenog po vratu. Ali zapravo je jahaču bilo potrebno ohrabrenje. Hteo je da što pre pobegne iz So Habora. „Već sam ti rekao - ne; a kada to kažem, mislim - ne."

Ukočeno je sedela u sedlu, bleda ženica isklesana od leda. Samo su joj oči bile kao usijano crno ugljevlje, a bazdila je na jedva suspregnutu uvređenu srdžbu. Seonid je s Mudrima bila blaga kao mleko, ali on nije Mudra. Iza nje je Alharino tamnoputo lice bilo kao od kamena, a kovrdžava crna kosa bila inu je prošarana sedim vlasima kao da se po njoj uhvatio mraz. Vinteru se lice crvenelo iznad usukanih brkova. Njih dvojica su morali da prihvataju ono što se dešava između njihove Aes Sedai i Mudrih, ali Perin nije... Vetar zanese njihove zaštitničke plaštove, tako da su im sada ruke slobodne da se late mačeva ako budu morali. Vijoreći se na vetru, plaštovi su munjevito menjali boje, od sive i smeđe pa do plave i bele. Bilo je manje mučno nego kada zbog njih izgleda da nedostaju delovi tela onih ljudi koji ih nose. Nešto manje mučno.

„Ako budem morao, poslaću Edaru da te vrati“, upozori je on.

Lice joj ostade hladno, a oči usijane, ali strese se tako da joj se mali beli dragulj koji joj visi preko čela zanjiha. Ne od straha zbog toga šta će joj Mudra uraditi ako bude morala da je vraća, već od iste one uvređenosti na Perinove reči zbog koje je mirisala kao glogovo trnje. Već se navikao na to da vređa Aes Sedai. To nije navika pametnog čoveka, ali izgleda da ne može da je izbegne.

„A šta je s tobom?“, upita on Masuri. „Hoćeš li i ti da ostaneš u So Haboru?“

Vitka žena bila je poznata po tome da govori ono što misli, neposredna kao da je Zelena iako je Smeđa, ali ona samo spokojno odvrati: „Zar ne bi poslao Edaru i po mene? Služi se na mnogo načina, a ne možemo baš uvek da odaberemo na koji." Mada, kada malo bolje razmisli, to što mu je rekla možda i jeste neposredno. On i dalje nema predstave zašto je ona u tajnosti odlazila Masemi. Da li možda ona pretpostavlja da on za to zna? Masurino lice bilo je potpuno bezizrazno, a Kirklinovo - sada kada su izašli iz So Habora - nosilo je izraz dosade. Premda je sedeo u sedlu potpuno pravo, uspevalo mu je da nekako deluje pogureno i nemarno, glupo kao noć. Covek koji poveruje da je Kirklin sutradan će se vratiti da kupi drugu mačku u džaku.

Varošani su dok se sunce sve više uspinjalo po nebu radili kao ljudi koji žele da se izgube u poslu i boje se da će se ponovo setiti nečega čim prestanu s radom. Perin je zaključio da je od So Habora počeo da se zanosi glupostima. Svejedno, izgleda da je ipak u pravu. Vazduh između zidina i dalje je delovao premračno, kao da nad gradom visi nekakav tmuran oblak.

Vozari su u podne raščistili sneg s padine koja se spuštala ka reci kako bi zapalili vatrice i skuvali slabašan čaj, koji su po treći ako ne i po četvrti put potapali u vodu. U gradu nije bilo čaja da se kupi. Neki vozari su gledali mostove kao da razmišljaju da uđu u So Habor i vide šta mogu da nađu za jelo. Jedan pogled na kaljave ljude koji prosejavaju žitarice bio je dovoljan da se vrate svojim vrećicama ovsa i mlevenog žira. Bar znaju da je ta mešavina čista. Nekoliko njih je pogledima odmeravalo vreće već utovarene na kola, ali pasulj mora da se potopi u vodu a žitarice da se propuste kroz velike ručne mlinove ostavljene u logoru - i to nakon što kuvari istrebe iz njih još toliko žižaka da jelo bude podnošljivo.

Perin nije bio gladan, čak ni da mu neko ponudi najčistiji mogući hleb, ali kada ga je Latijan pronašao pio je iz jednog ulubljenog lončića onaj razvodnjeni čaj. Kairhijenjanin mu nije zapravo prišao. Mesto toga, taj nizak čovek u prugastom tamnom kaputu lagano je projahao kraj vatrice za kojom je Perin stajao, pa onda malo dalje zauzdao konja mršteći se. Sjahavši, Latijan diže prednje desno kopito svog uškopljenog konja, pa se namršti na njega. Naravno, dvaput je pogledao da vidi dolazi li Perin.

Perin uzdahnu, pa vrati ulubljeno lonče zdepastoj ženici od koje ga je pozajmio, prosede vozarke koja raširi tamne suknje padajući u naklon, a onda se isceri i pogleda Latijana odmahujući glavom. Verovatno ume da se šunja deset puta bolje od tog čoveka. Niejld, čučeći pored vatre s drugim lončetom u rukama, zasmejao se toliko da je morao da obriše suzu iz oka. Možda je počeo da ludi. Svetlosti, ala ovo mesto u njemu budi vesele misli.

Latijan se ispravi dovoljno da se pokloni Perinu i kaže: „Vidim te, moj lorde“, pa onda opet čučnu i kao budala zgrabi konju nogu. Konj se tako ne hvata za noge ako nećeš da te njima udari. Mada, Perin zapravo ništa sem gluposti i nije očekivao. Latijan se najpre igrao Aijela, vezujući do ramena dugu kosu u rep, bedno oponašajući kako se Aijeli šišaju, a sada se igra uhode. Perin spusti ruku konju na vrat da ga malo smiri nakon sveg tog grabljenja i zagleda se u kopito kojem ama baš ništa nije, kao da tu ima nešto zanimljivo. Sem jednog zareza u potkovici, gde će gvožđe možda pući za nekoliko dana ako se ne zameni. Dlanovi su ga svrbeli od želje da se prihvati potkivačkog alata. Činilo mu se kao da je godinu dana prošlo otkad je poslednji put zamenio potkovice ili radio u kovačnici.

„Gazda Balver šalje glas, milostivi“, tiho kaza Latijan, glave pognute. „Njegov prijatelj putuje da bi prodavao svoju robu, ali očekuje se da će se vratiti sutra ili prekosutra. Kazao je da pitam hoće li biti u redu ako te tada sustignemo.“ Zagledavši se ispod konja u pravcu reke i ljudi koji prosejavaju žitarice, dodade: „Mada mi se čini da su mali izgledi da ćeš pre toga krenuti."

Perin se namršti na taj prizor. Namrštio se i na red kola koja čekaju da se natovare, kao i na njih nekoliko s već privezanim platnenim pokrivačima. U jednim kolima bio je prvi deo pošiljke kože za krpljenje čizama, sveća i tako toga. Ali nije bilo ulja. Ulje za svetiljke u So Haboru bilo je užeglo jednako kao jestivo. Šta ako Gaul i Device donesu neki glas o Faili? Šta ako su je primetili? Sve bi dao samo da može popričati s nekim ko ju je video, s nekim ko mu može reći da nije povređena. Šta ako se Šaidoi iznenada pokrenu? „Reci Balveru da me ne čeka predugo“, procedi kroz zube. „Što se mene tiče, krećem za sat vremena."

Držao se reči. Većina taljiga i vozara morali su da ostanu pa da sami pređu jednodnevni put nazad do logora, a s njima Kirejin i njegovi vojnici sa zelenim kalpacima da ih čuvaju, s naređenjem da niko ne prelazi mostove. Ledenog pogleda i naizgled potpuno oporavljen od svog sloma, Geldanac ga je uverio da je zdrav i spreman. Vrlo verovatno, bez obzira na naređenja koja je dobio, vratiče se u So Habor samo da bi sebe ubedio kako se ne boji. Perin nije traćio vreme na pokušaj da ga od toga odgovori. Bitnije mu je da nađe Seonid. Ona se nije baš krila, ali saznala je za njegov polazak i, ostavivši svoje Zaštitnike da sasvim otvoreno drže njenog konja, vrdala je peške, pokušavajući da između sebe i njega stalno ostavi tovarna kola. Ali bleda Aes Sedai nije mogla da sakrije svoj miris, ili ako je mogla nije mislila da je to neophodno. Iznenadila se kada ju je on brzo pronašao i uvredila kada ju je ispred Stamenog poterao do njenog konja. Svejedno, prošlo je mnogo manje od sat vremena kada je on krenuo da odlazi iz So Habora, s Krilatim stražarima koji obrazuju svoj prsten od crvenih oklopa oko Berelajn, Dvorečanima oko osam natovarenih kola koja se truckaju iza tri preostala barjaka i Niejldom koji se cerio iz petnih žila. A ne treba ni pominjati niti to što je sve vreme zagovarao Aes Sedai. Perin nije znao šta će ako taj čovek zaista poludi. Čim je uzvisina sakrila So Habor iza njih, osetio je kako mu se opušta grč u ramenima za koji do tada nije ni shvatao da ga drži. Nakon toga ostalo je samo deset drugih grčeva, kao i grč nestrpljenja koji mu je čitavu utrobu vezivao u čvor. Ti se nisu opuštali od Berelajninog očiglednog saosećanja.

Niejldova kapija odvela ih je od snegom pokrivenih njiva do male čistine za Putovanje posred visokog drveća, četiri lige u jednom koraku, ali Perin nije sačekao da ono nekoliko kola prođe. Učinilo mu se da čuje Berelajn kako cokće kada je poterao Stamenog ubrzi kas prema logoru. Ilije to možda bila neka Aes Sedai, što je verovatnije.

Kada je ujahao među šatore i kolibe Dvorečana, osetio je mir. Sunce još nije previše odmaklo preko tmurnog neba, ali na vatrama - oko kojih je bilo okupljeno veoma malo ljudi, ogrnutih u plaštove i zagledanih u plamen - nije bilo kazana. Šačica je sedela na grubim stoličicama koje je Ban Kravi umeo da pravi; ostali su stajali ili čučali. Niko ni pogled da digne. A svakako niko nije pritrčao da mu pridrži konja. Nije to bio mir, shvati on odjednom. Napetost. Miris ga je nekako podsetio na luk nategnut do tačke slamanja. Bezmalo da je čuo škripu.

Kada je Perin sjahao ispred šatora s crvenim prugama, iz pravca niskih aijelskih šatora pojavio se Danil, brzo hodajući. Sulin i Edara, jedna od Mudrih, sledile su ga i s lakoćom držale korak s njim, mada ni jedna ni druga nisu izgledale kao da žure. Sulinino lice bilo je kao kožna maska preplanula od sunca, dok je Edarino - koje se jedva videlo od tamnog šala koji je omotala oko glave - bilo slika i prilika spokoja. Premda odevena u široke suknje, koračala je tiho kao sedokosa Devica i od nje se nije čuo čak ni slabašni zveket narukvica i ogrlica od zlata i belokosti. Danil je grickao kraj jednog gustog brka, rasejano izvlačeći mač jedno palac iz kanija i zabijajući ga nazad. Duboko je udahnuo pre nego što je počeo da priča.

„Lorde Perine, Device su dovele pet Šaidoa. Arganda ih je odveo u geldanske šatore kako bi ih ispitivao. Masema je s njima.“

Perin zanemari Masemino prisustvo u logoru. „Zašto si pustila Argandu da ih preuzme?“, upita Edaru. Danil nije mogao da to spreči, ali Mudre su nešto sasvim drugo.

Edara je izgledala kao da nije mnogo starija od Perina, ali njene hladne plave oči kao da su videle daleko više nego što će on ikada videti. Prekrstila je ruke, što je bilo propraćeno zveketom narukvica. I trunčicom nestrpljenja. „Čak i Šaidoi umeju da prigrle bol, Perine Ajbara. Dani će biti potrebni da se nateraju da progovore, a činilo se da nema razloga da se čeka.“

Ako su Edarine oči hladne, Sulinine su od plavog leda. „Moje sestre po koplju i ja mogle bismo malčice brže to uraditi, ali Danil Levin je kazao da ne želiš da se razmene udarci. Džerard Arganda je nestrpljiv čovek i ne veruje nam.“ Zvučala je kao da bi pljunula, samo da nije Aijelka. „U svakom slučaju, možda i ne saznaš mnogo. To su Kameni Psi. Popuštaće lagano i što je manje moguće. Kada je o ovakvim stvarima reč, uvek je neophodno da se spoji malčice onoga što se sazna od jednog s malčice onoga što se sazna od drugog kako bi se sastavila prava slika."

Prigrliti bol. Kada se neko ispituje, mora da bude i bola. Pre nego što se ovo desilo, nije dozvolio da mu ta misao prođe kroz glavu. Ali da bi vratio Failu...

„Neka neko istrlja Stamenog“, grubo kaza i baci uzde Danilu.

Geldanski deo logora se nije mogao više razlikovati od grubih skloništa i raštrkanih šatora Dvorečana. Tu su platneni šatori oštrih krovova stajali u besprekornim redovima, a ispred većine su bile vrše kopalja na ulazima i osedlani konji privezani pored šatora, spremni da im se jahači bace u sedlo. Šibanje konjskih repova i duge zastavice nošene hladnim povetarcem koje su se vijorile na kopljima bili su jedino neuredno što je mogao da vidi. Staze između šatora sve su bile iste širine, a kroz red logorskih vatri mogla bi se povući potpuno prava crta. Čak su i pregibi na šatorima, kako su ovi bili složeni na dna tovarnih kola sve dok nije počeo sneg, obrazovali prave crte. Sve je bilo uredno i uređeno.

Miris ovsene kaše i kuvanog žira širio se vazduhom, a neki ljudi u zelenim kaputima prstima su kupili poslednje ostatke ručka s limenih tanjira. Drugi su već ribali kazane. Niko nije pokazivao nikakav znak napetosti. Samo su jeli i obavljali redovne poslove, sa otprilike istim zadovoljstvom. To je samo nešto što se mora uraditi.

Velika skupina ljudi stajala je blizu oštrog kolja pobijenog duž spoljnog ruba logora. Najviše polovina njih beše u zelenim kaputima i uglačanim oklopnim prsnicima geldanskih kopljanika. Od ovih ostalih, neki su koplja ili mačeve opasali preko izgužvanih kaputa. Ti odevni predmeti kretali su se od onih sašivenih od lepe svile ili valjane vune pa do dronjaka, ali nijedan od njih ne bi se mogao nazvati čistim, izuzev u poređenju sa So Haborom. Čovek uvek može da prepozna Masemine ljude, čak i s leđa.

Kako se približavao okupljenim ljudima, osetio je neki drugi miris. Miris pečenog mesa. A bio je tu i prigušeni zvuk koji je pokušavao da ne čuje. Kada je počeo da se probija, okupljeni vojnici pogledali su i nevoljno ga propustili. Masemini ljudi zurili su mu pravo u lice, gunđajući o žutim očima i Nakotu Senke. Bilo kako bilo, probio se između njih.

Četiri visoka čoveka, kose riđe ili blede, u sivo-smeđim kadin’sorima, ležali su gležnjeva vezanih za zapešća i leđa, s debelim granama vezanim iza kolena i laktova. Lica su im bila u modricama i izranjavljena, a u usta natrpane krpe. Peti čovek beše nag, vezan za četiri debela kočića pobijena u zemlju i raskrečen tako da su mu sve tetive iskočile. Bacakao se koliko je mogao i urlao u krpe natrpane mu u usta; bio je to prigušeni krik bola. Na trbuhu mu je bila gomilica užarenog ugljevlja, s koje se dizao slabašan dim. Odatle smrad nagorelog mesa. Ugljevlje mu se lepilo za zategnutu kožu, a svaki put kada bi bacakanjem uspeo da zbaci neku žišku sa sebe, jedan čovek u prljavom zelenom svilenom kaputu što je čučao pored njega mašicama bi izvadio novi ugarak iz metalnog vedra koje je na zemlji rastopilo krug blata oko sebe, i cereći se stavio mu ga na stomak. Perin ga je znao. Zvao se Hari i voleo je da skuplja uši nanizane na kožnu vrpcu. Muške uši, ženske uši, dečje uši; Hariju je bilo svejedno.

Ne razmišljajući, Perin priđe i nogom rasu ugljevlje s vezanog čoveka. Nekoliko ugaraka udari Harija, koji odskoči iznenađeno ciknuvši, što se pretvori u vrisak kada mu šaka pade u vedro. Preturi se na bok, držeći se za opečenu šaku i streljajući Perina pogledom, kao prava lasica u ljudskoj koži.

„Divljak se pretvara, Ajbara“, kaza mu Masema. Perin nije ni primetio da stoji tu, lica nalik na namršteni kamen ispod obrijanog svoda. Tamne grozničave oči gledale su ga prezrivo. Miris ludila probijao se kroz smrad spaljenog mesa. „Znam ih ja. Pretvaraju se da osećaju bol, ali nije tako; ne kao drugi ljudi. Da bi jednog od njih naterao da progovori, moraš biti voljan i u stanju da i kamen povrediš."

Arganda, ukočen pored Maseme, stiskao je balčak tako snažno da mu se ruka tresla. „Ajbara, možda si ti voljan da ostaneš bez svoje žene“, procedi, „ali ja neću da izgubim svoju kraljicu!"

„To se mora učiniti“, reče mu Aran, napola preklinjući, a napola zahtevajući. On je stajao Masemi s druge strane, grabeći rubove svog zelenog plašta kao da želi da spreči šake da mu ne polete ka maču na leđima. Oči su mu bile grozničave skoro kao Masemine. „Ti si me naučio da čovek radi ono što mora."

Perin se nekako natera da rastvori šake. Ono što se učiniti mora, za Failu.

Berelajn i Aes Sedai se proguraše kroz gomilu, Berelajn malčice nabravši nos kada vide čoveka raskrečenog između kočiča. Tri Aes Sedai kao da su gledale komad drveta - lica su im bila toliko bezizrazna. Edara i Sulin bile su s njima, a taj prizor ni na njih nije ostavio neki veći utisak. Neki geldanski vojnici namrštiše se na dve Aijelke i zagunđaše sebi u bradu. Masemini dronjavi i prijavi ljudi streljali su pogledima i Aijelke i Aes Sedai, ali večina ih se malčice udaljila od tri Zaštitnika, a one koji se nisu sami udaljili odvukli su njihovi drugovi. Neke budale znaju gde je granica gluposti. Masema prestreli Berelajn pogledom grozničavim kao da su mu oči u plamenu, a onda reši da se pretvara da ona ne postoji. Neke budale ne znaju za granice.

Perin se savi, pa odveza krpu i izvadi prnje iz usta vezanog čoveka. Jedva mu pođe za rukom da izmakne šaku kad čovek škljocnu zubima, opako kao Stamen svaki put kad pokuša da mu odgrize prste.

Aijel smesta zabaci glavu i dubokim i čistim glasom zapeva:

Usred pesme prolomi se Masemin smeh. I Perin se naježi. Nikada nije čuo Masemu kako se smeje. To nije bilo prijatno.

Nije mu baš bilo do toga da ostane bez prsta, pa je stoga izvukao sekiru iz petlje za pojasom i pažljivo prislonio ušice uz čovekovu bradu da mu zatvori usta. Oči boje neba pogledaše ga s tog suncem opaljenog lica bez imalo straha. Čovek se nasmeši.

„Ne tražim od tebe da izdaš svoj narod“, reče mu Perin. Grlo ga je bolelo od napora da se suzdrži da ne viče. „Vi Šaidoi ste zarobili neke žene. Želim samo tla znam kako da ih oslobodim. Jedna od njih zove se Faila. Visoka je kao da je jedna od vaših, s tamnim kosim očima, izraženim nosem i punim usnama. Prelepa žena. Upamtio bi je da si je video. Jesi li?“ Ispravi se i skloni sekiru.

Šaido ga samo na tren pogleda, a onda diže glavu i opet zapeva, ne skidajući pogled s Perina. Bila je to vesela pesma, razigrana kao da bi trebalo da se uz nju pleše:

Pustivši da mu glava klone, Šaido se zasmeja, grleno i glasno. Kao da je ležao izvaljen na perjanom dušeku.

„Ako... Ako ti ovo ne možeš“, očajnički reče Aram, „onda idi odavde. Ja ću pomoći da se to završi.“

Ono što se učiniti mora. Perin se zagleda u lica oko sebe. Arganda se sada s mržnjom mrštio koliko na Šaidoa, toliko i na njega. Masema je bazdio na ludilo i bio pun prezira i mržnje. Moraš biti voljan i u stanju da povrediš i kamen. Edara, lica nečitkog kao da je Aes Sedai, ruke beše spokojno prekrstila ispod grudi. Čak i Šaido Aijeli umeju da prigrle bol. To će trajati danima. Sulin, s ožiljkom na obrazu bledim naspram preplanule kože, imaše pogled nepokolebljiv i miris neumoljiv. Predavače se lagano i što je manje moguće. Berelajn, koja miriše na presudu, jeste vladarka koja je osuđivala ljude na smrt i nakon toga mirno spavala. Ono što se učiniti mora. Voljan i u stanju da povredi kamen. Prigrli bol. O Svetlosti, Faila...

Sekira koja mu se dizala u ruci beše lagana kao perce, ali sručila se kao čekić na nakovanj; teško sečivo odseče Aijelu levu šaku.

Čovek zastenja od bola, a onda se trže i urlajući pridiže, namerno poprskavši Perina po licu krvlju koja mu je liptala iz zapešća.

„Zaceli ga“, kaza Perin izmičući se ispred Aes Sedai. Nije ni pokušao da izbriše lice. Krv mu je klizila u bradu. Osećao se prazno. Nije mogao ponovo dići tu sekiru ni da mu život od toga zavisi.

„Jesi li ti lud?“, besno viknu Masuri na njega. „Ne možemo tom čoveku vratiti ruku!“

„Rekoh, Zaceli ga!“, procedi on kroz zube.

Ali Seonid je već krenula, zadižući suknje kako bi lakim koracima prišla tom čoveku i kleknula mu pored glave. On je grizao presečeno zapešće, zalud pokušavajući da pritiskom zuba zaustavi krvoliptanje. Ali u pogledu mu nije bilo straha. Niti u njegovom mirisu. Nimalo.

Seonid zgrabi Šaidoa za glavu, a on se odjednom opet zgrči, divlje se bacakajući i trzajući rukom. Dok se trzao, liptanje krvi oslabi i prestade i pre nego što on klonu na zemlju, lica prebledelog. Drhtavo diže patrljak leve ruke i zagleda se u glatku kožu koja ga je sada pokrivala. Ako je tu bilo ožiljka, Perin nije mogao da ga vidi. Čovek se iskezi na njega. I dalje nije mirisao uplašeno. I Seonid klonu, kao da se napregla do krajnjih granica. Alhara i Vinter pođoše ka njoj, ali ona im odmahnu i uz dubok uzdah ustade.

„Rečeno mi je da ćeš moći danima da istrpiš a da ništa ne kažeš“, reče mu Perin. Sopstveni glas zvučao mu je preglasno. „Nemam vremena da mi pokazuješ koliko si izdržljiv ili hrabar. Znam da si hrabar i da si izdržljiv. Ali žena mi je predugo zatvorenica. Odvajaće vas u stranu i postavljati nekoliko pitanja u vezi s nekim ženama. Jesu li viđene i gde. To je sve što želim da znam. Neće biti usijanog ugljevlja niti čega drugog. Samo pitanja. Ali ako neko odbije da odgovori, ili ako vam se odgovori budu previše razlikovali, onda će svi ostati bez nečega." Iznenadio se kada je otkrio da ipak može da podigne sekiru. Sečivo je bilo umazano crvenilom.

„Dve šake i dva stopala“, hladno kaza. Svetlosti, glas mu je kao led. Osećao se kao da ga je led prožeo sve do kostiju. „To znači da ćete dobiti četiri prilike da odgovorite istovetno. A i ako svi izdržite, svejedno vas neću ubiti. Naći ću neko selo da vas tamo ostavim, neko mesto gde će vam dozvoliti da prosjačite, negde gde će dečaci bacati novčiće opasnim Aijelima bez šaka ili stopala. Razmislite o tome i odlučite se isplati li se rastavljati me od moje žene."

Čak je i Masema zurio u njega kao da nikada ranije nije video tog čoveka sa sekirom. Kada se okrenuo da ode, i Masemini ljudi i Geldanci rastvoriše se pred njim kao da prolazi čitava gomila Troloka.

Stigao je do ograde od zašiljenog kolja, iza koje se na jedno stotinak koraka prostirala šuma, ali nije promenio smer. Noseći sekiru, hodao je sve dok ga ogromno drveće nije okružilo a miris logora ostao iza njega. Sa sobom je nosio miris krvi, oštar i metalan. Od toga nema bega.

Ni sam nije znao koliko već prti kroz sneg. Jedva da je primetio sve oštriji nagib prečaga sunčeve svetlosti koje su pod krošnjama sekle šumske senke. Krv mu je bila na licu i u bradi. Počela je da se suši. Koliko je puta kazao da je spreman na sve samo da mu se Faila vrati? Čovek radi ono što mora. Za Failu - sve.

Odjednom, obema rukama diže sekiru iznad glave i zavitla je što je silnije mogao. Ona polete kroz vazduh tumbajući se usput i uz glasan tup zvuk zari se u široko deblo jednog hrasta.

Pustivši da mu dah izleti kao iz zamandaljenih pluća, on sede na hrapavu stenu koja je iz zemlje štrčala visoko i široko kao nekakva klupa, pa se laktovima nasloni na kolena. „Elijase, sad možeš da se pokažeš“, iznureno izusti. „Osećam ti miris."

Ovaj lakim koracima izroni iz senke, žutih očiju koje su mu slabašno blistale ispod širokog oboda šešira. U poređenju s njim, Aijeli su bučni. Pomerivši dugi nož za pojasom da mu ne smeta, sede pored Perina na stenu, ali je neko vreme samo prolazio prstima kroz prosedu bradu koja mu je padala preko grudi. Na kraju klimnu prema sekiri zarivenoj u hrast. „Jednom sam ti kazao da je zadržiš dok ne počne previše da ti se sviđa. Je li počela da ti se sviđa? Tamo?“

Perin snažno odmahnu glavom. „Ne! Ne to! Ali...“

„Ali šta, dečko? Mislim da si skoro i Masemu uplašio. Samo, i ti se osećaš na strah."

„Krajnje je vreme da se on nečega uplaši“, progunđa Perin, nelagodno sležući ramenima. Nekim stvarima se mora dati glas. Možda i jeste vreme. „Sekira. Prvi put kada se to desilo, nisam primetio; tek kada sam se osvrnuo na to. Bila je to noč kada sam upoznao Gaula i kada su Beli plastovi pokušali da nas ubiju. Kasnije, boreći se protiv Troloka u Dvema Rekama, nisam bio siguran. Ali onda, kod Dumajskih kladenaca - jesam, bio sam. Elijase, u bici se bojim, bojim se i tužan sam, možda zbog mogućnosti da nikada više ne vidim Failu.“ Srce mu se stislo toliko da su ga grudi zabolele. Faila. „Samo... Slušao sam Grejdija i Niejlda kako pričaju o tome kako je zapravo držati Jednu moć. Kažu da se osećaju više živi. U bici sam toliko prestravljen da mi se usta osuše, ali osećam se življe nego ikada, sem kada mi je Faila u zagrljaju. Mislim da ne bih mogao da podnesem da se tako osećam kada je reč o nečemu kao što je ono što sam maločas tamo učinio. Mislim da me Faila više ne bi htela kada bih postao takav."

Elijas frknu. „Mislim da ti nisi takav, dečko. Slušaj, različiti ljudi različito se ponašaju kada su u opasnosti. Neki su hladni kao kamen, ali tebe nikada nisam doživljavao kao hladno čeljade. Kada ti srce zalupa, zagreva ti krv. Razumno je zaključiti da ti takođe izoštrava čula. Tako si svesniji okoline. Možda ćeš za nekoliko minuta poginuti, možda za otkucaj srca, ali sada nisi mrtav - i to znaš od zuba pa do nožnih prstiju. Stvari su jednostavno takve. To ne znači da ti se to dopada."

„Voleo bih da verujem u to“, jednostavno odgovori Perin.

„Poživi koliko ja“, kaza mu Elijas suvo, „i poverovaćeš. A do tada samo prihvati da sam živeo duže od tebe i da sam već prolazio kroz to kroz šta ti prolaziš sada."

Njih dvojica su tako sedeli i gledali u sekiru. Perin je želeo da veruje u to što mu je Elijas rekao. Krv na njegovoj sekiri sada je izgledala crna. Krv se nikada ranije nije tako crnela. Koliko li je vremena prošlo? Sudeći po uglu pod kojim se svetlost probija kroz krošnje, sunce je već na zalasku.

Uši mu uhvatiše zvuk skorelog snega kako se mrvi pod kopitima koja mu se lagano približavaju. Nešto kasnije pojaviše se Niejld i Aram; nekadašnji Krpar pokazivao je tragove, a Aša’man nestrpljivo odmahivao glavom. Jeste da je to jasan trag, ali Perin se ne bi kladio da bi Niejld mogao sam da ga sledi. On je čovek iz grada.

„Arganda je mislio da bi trebalo da sačekamo da ti se krv ohladi“, reče Niejld, nagnuvši se u sedlu i odmeravajuči Perina. „Što se mene tiče, mislim da ne može biti hladnija." On klimnu glavom, sa osmehom zadovoljstva na usnama. Navikao je on da ga se ljudi boje, zbog njegovog crnog kaputa i onoga što taj kaput predstavlja.

„Progovorili su“, kaza Aram, „i svi su dali iste odgovore." Po mrštenju bi se reklo da mu se ti odgovori nisu dopali. „Mislim da su se prestravili više od pretnje da ćeš ih ostaviti da prose nego od tvoje sekire. Ali kažu da nikada nisu videli gospu Failu', niti ikoga od ostalih. Mogli bismo ponovo da isprobamo ugljevlje. Možda se onda prisete." Da li on to zvuči željno? Da nađe Failu ili da koristi ugljevlje?

Elijas se namršti. „Sada će ti samo odgovarati služeći se odgovorima koje su već dobili od tebe. Pričaće ti ono što želiš da čuješ. Svejedno su izgledi bili slabi. Šaidoa i zarobljenika ima na hiljade. Čovek bi čitav život mogao da preživi među tolikim ljudima, a da nikada ne upozna više od nekoliko stotina koje će upamtiti."

„Onda ih moramo ubiti“, sumorno i zloslutno odvrati Aram. „Sulin je kazala da su se Device postarale da ih uhvate kada nisu imali oružja, da bismo ih mogli ispitati. Neće pristati da postanu gai'šaini. Ako makar jedan pobegne, kazaće Šaidoima gde smo. Onda će nas napasti."

Kada ustade, Perina zaboleše zglobovi, kao da su zarđali. Ne može tek tako da pusti Šaidoe da idu. „Mogu da budu pod stražom, Arame." Zbog užurbanosti umalo da potpuno izgubi Failu, a sada je opet bio užurban. Užurbanost - tako blaga reč za odsecanje šake jednom čoveku. I to bez ikakve svrhe. Uvek je pokušavao da dobro razmisli i da pazi kako se kreće. Sada opet mora da razmisli, ali svaka misao ga boli. Faila je izgubljena u moru u belo odevenih zarobljenika. „Možda će drugi gai'šaini znati gde je“, promrmlja, pa se okrenu da pođe nazad ka logoru. Ali kako da se dočepa njihovih gai'šaina kad im nije dozvoljeno da izlaze iz logora sem pod stražom?

„A šta ćeš sa ovim, dečko?" upita ga Elijas.

Perin je i ne gledajući znao na šta misli. Na sekiru. „Ostavi je, pa neka je nađe ko god hoće." Glas mu poprimi neku oštrinu. „Možda će nekakav glupi zabavljač napisati priču na osnovu toga." Krenu prema logoru, ne osvrćući se. S praznom petljom, debeli opasač oko pasa beše mu previše lagan. I sve to bez ikakve svrhe.

Tri dana kasnije iz So Habora vratiše se teško natovarena kola, a Balver uđe u Perinov šator s jednim visokim neobrijanim čovekom u prljavom vunenom kaputu i s mačem koji je izgledao kao da se o njemu mnogo bolje starao. Perin ga isprva nije prepoznao pod najmanje mesec dana starom, raščupanom bradom - a onda je uhvatio njegov miris.

„Nisam očekivao da ću te opet videti“, reče. Balver trepnu, što je za njega bilo ravno zabezeknutom uzdahu. Pticoliki čovečuljak se nesumnjivo nadao da će ga iznenaditi.

„Tražio sam... tražio sam Majgdin“, promuklo odvrati Talanvor, „ali Šaidoi su bili brži od mene. Gazda Balver kaže da znaš gde je.“

Balver oštro pogleda mladića, ali glas mu, kao i miris, ostade suv i bezosećajan. „Gazda Talanvor je stigao do So Habora taman pre nego što ću ja otići, milostivi. Bila je najveća moguća slučajnost što sam ga susreo. Ali možda srećna slučajnost. Možda ti je našao neke saveznike. Prepustiću njemu da to ispriča."

Talanvor se namršti u svoje čizme i ništa ne reče.

„Saveznici?“, navede ga Perin. „Ništa manje od vojske neće biti od neke koristi, ali prihvatiću svaku pomoć koju možeš da dovedeš."

Talanvor navede Balvera, koji mu odgovori polovičnim naklonom i pomalo ohrabrujućim osmehom. Neobrijani čovek duboko udahnu. „Skoro petnaest hiljada Seanšana. Zapravo, većina njih su Tarabonci, ali jašu pod seanšanskim stegovima. I... I imaju najmanje deset damana." Glas mu se ubrza od žurbe i potrebe da završi pre nego što ga Perin preseče. „Znam da je to kao prihvatanje pomoći od Mračnoga, ali i oni progone Šaidoe, a ja bih prihvatio pomoć čak i Mračnoga samo da oslobodim Majgdin."

Perin je na trenutak samo gledao njih dvojicu - Talanvora kako se živčano igra balčakom, a Balvera kao vrapca koji čeka da vidi otkud će iskočiti neki zrikavac. Seanšani. I damane. Da, to jeste kao prihvatanje pomoći od Mračnoga. „Sedi i ispričaj mi šta znaš o tim Seanšanima“, kaza.