Raskršće sumraka

11 Priča o dugovima

Kapija je bila postavljena tako da je izgledalo kao da Elejna iz rupe u zidu do ulice dolazi na trg koji su bezbednosti radi ogradili vinskim buradima punim peska. Za divno čudo, nije osećala ni jednu jedinu ženu da bilo gde u palati usmerava, mada je tu trenutno bilo više od stotinu pedeset žena s tom sposobnošću. Naravno, neke od njih su na položajima uz spoljne gradske zidine, predaleko da bi ona osetila išta slabije od povezanog kruga, a nekoliko ih je i van grada, ali skoro uvek bar neko u palati koristi saidar, bilo u pokušaju da neku od zarobljenih sul'dam primora da prizna kako može da vidi tkanje Jedne moći ili makar da zagladi nabore na svom šalu bez grejanja pegle. Ali ne i tog jutra. Vetrotragačice često umeju da budu bahate kao najgore Aes Sedai, ali mora da je i njihova bahatost poklekla pred onim što osećaju. Elejni se činilo da bi, samo ako bi se popela do nekog visokog prozora, sigurno mogla da vidi tkanja tog velikog svetionika, stotinama liga dalekog. Osećala se kao mrav koji je iznenada postao svestan planina, kao mrav koji Kičmu sveta poredi s brdima što su mu oduvek ulivala strahopoštovanje. Da, naspram toga mora da se čak i vetrotragačice osećaju malima.

Na istočnoj strani palate, sa severa i juga omeđeno dvospratnim konjušnicama od blistavo belog kamena, Kraljičino dvorište je od starine bilo namenjeno kraljičinim ličnim konjima i kočijama, tako da je Elejna oklevala da ga koristi pre nego što Lavlji presto zaista postane njen. Koraci koji vode do trona često su zamršeni kao u nekom dvorskom plesu, a čak i kad taj ples počne da liči na uličnu tuču, svejedno moraš da povlačiš korake skladno i oštro kako bi stigla do cilja. Polaganje prava na povlastice pre nego što se potvrde koštalo je neke žene njihovih prilika da vladaju. Na kraju, zaključila je da to nije toliki greh da bi ispalo da je preterano ponosna. Sem toga, Kraljičino dvorište je manjeviše malo i nema nikakvu drugu namenu. Tu ima manje ljudi koji se moraju sklanjati od otvaranja kapije. Zapravo, kada je ušla, kaldrmisano dvorište bilo je potpuno prazno, sa izuzetkom jednog jedinog konjušara u crvenom kaputu koji je stajao u zalučenom dovratku, ali on se smesta okrenuo i viknuo i još desetak konjušara pohrli iz staje kada je ona poterala Vatrenjaka van omeđenog trga. Naposletku, moguće je bilo da se vratila s pratnjom moćnih velmoža - ili su se oni samo nadali da je tako.

Kasijla povede Gardistkinje kroz kapiju, pa većini naredi da sjašu i da se pobrinu za svoje konje. Ona i njih šest ostaše u sedlima da motre ljude na nogama. Čak ni tu nije prestajala da čuva Elejnu. Naročito tu, gde se suočavala s više opasnosti nego na ma kom posedu koji je posetila. Maderinski ljudi su se muvali okolo smetajući konjušarima i vojnicima, zverajući u bele kamene balkone i stubove koji su gledali na dvorište i u tornjeve i zlatne kupole iza njega. Ovde je izgleda bilo manje hladno nego u planinama - odbijanjem da dozvoli da je hladnoća dodirne, koliko je u tom trenutku mogla da izvede, nije postigla da bude potpuno nesvesna studeni - ali dah muškaraca, žena i konja i dalje se pretvarao u jedva vidljivu izmaglicu. Nakon čistog planinskog vazduha smrad konjske balege takođe joj je bio prejak. Dobro će joj doći vrela kupka ispred razbuktale vatre. A nakon toga, moraće ponovo uroniti u pohod na presto - ali sada joj je potrebno jedno dugo kupanje.

Dvoje konjušara pritrča Vatrenjaku. Žena ga dohvati za oglav i na brzinu pade u naklon upućen Elejni, više gledajući da se postara da visoki vranac ne poigrava dok Elejna silazi iz sedla nego da se kitnjasto klanja, a muškarac se pokloni i ostade povijen, prstiju upletenih tako da Elejna osloni čizmu na njih i lakše sjaše. Ni jedno ni drugo nije se zagledalo u vidik koji se otvarao na snegom pokrivenu planinsku livadu tamo gde se obično nalazi kameni zid. Konjušari su se već navikli na kapije. Čula je da zarađuju piće po krčmama hvaleći se time koliko često vide Moć da se koristi i prepričavajući šta su sve navodno videli da se pomoću Moći radi. Elejna je mogla samo da zamisli kako te priče zvuče dok stignu da Arimile. Baš joj je prijala pomisao na Arimilu kako grize nokte.

Taman što je spustila nogu na kaldrmu, kad se oko nje stvori zid Gardistkinja s grimiznim šeširima na glavama, belih perjanica zadevenih preko širokih oboda i sa čipkom opšivenim grimiznim ešarpama izvezenim belim lavom, preko blistavih oklopnih prsnika. Kasijla je tek tada ostatak Elejnine pratnje povela u konjušnicu. Njihove zamenice bile su jednako oprezne i gledale na sve strane, držeći šake nad balčacima, osim Deni, široke žene mirnog lica koja je nosila dugu palicu s mesinganim zakivcima. Bilo ih je samo devet - samo devet, ogorčeno je pomislila Elejna. U Kraljevskoj palati potrebno mi je samo devet telohraniteljki! - ali sve koje su nosile mač bile su izvanredno umešne u tome. Žena koja se bavi „mačevalačkim“ zanatom, kako to Kasijla zove, mora biti dobra ili će je pre ili posle saseći neki čovek čija je jedina prednost snaga, dovoljna da je nadjača. Deni nije bila nikakva s mačem, ali ono malo muškaraca što se oprobalo s njenom palicom zažalilo je zbog toga. Uprkos tome što je bila krupna, Deni je bila veoma brza i nije imala blage predstave šta to znači poštena borba, mada ni za vežbanje nije čula.

Rejzorija, zdepasta potporučnica koja je zapovedala telohraniteljkama, izgledala je kao da joj je kamen pao sa srca kada su konjušari odveli Vatrenjaka. Da se Elejnine telohraniteljke nešto pitaju, nikome sem njima ne bi bilo dopušteno da joj priđu nadohvat ruke. Dobro, možda nisu baš toliko strašne, ali sumnjičavo gledaju skoro u sve sem Birgite i Avijende. Rejzorija, Tairenka uprkos plavim očima i žutoj kosi koju je šišala na kratko, bila je među najgorima što se toga tiče, i to toliko da je čak uporno držala na oku kuvare dok Elejni pripremaju jela i naređivala da se sva hrana proba pre nego što se donese. Koliko god to bilo preterano, Elejna se nije bunila. Bilo joj je dovoljno to što je jednom probala otrovano vino, čak i kada zna da će živeti bar toliko da se porodi. Ali nije stisnula usne zbog nepoverljivih Gardistkinja ili potrebe za tim nepoverenjem, već zbog Birgite, koja se provlačila kroz pretrpano dvorište, ali ne prema njoj.

Naravno, iz kapije je poslednja izašla Avijenda, pošto se uverila da su svi prošli, a pre no što će ugasiti kapiju. Elejna krenu ka njoj. Koraci joj behu tako nagli i iznenadni da je njena pratnja morala da poskoči kako bi zadržala prsten oko nje. Ali ma koliko se brzo kretala, prva je stigla Birgita, s debelom zlatnom pletenicom što joj je padala do pojasa, i smesta priskočila da Avijendi pomogne da sjaše. Pružila je uzde sive kobile jednom konjušaru izduženog lica koji je izgledao krakato skoro kao Sisvaj. Avijenda je uvek teže silazila iz sedla nego što se pela u njega, ali Birgiti nije na umu bilo samo da joj pomogne. Elejna i njena pratnja stigoše taman na vreme da je čuju kako tiho i užurbano pita Avijendu: „Je li pila kozje mleko? Je li dovoljno spavala? Oseća se...“ Na kraju ućuta i duboko udahnu pre nego što se okrenu da pogleda Elejnu u oči, naizgled spokojna i nimalo iznenađena što je vidi. Veza je ipak dvosmerna.

Birgita nije bila krupna žena, mada u čizmama s potpeticama beše viša od Elejne, visoka kao Avijenda, ali obično je ostavljala snažan utisak, još pojačan odeždom kapetan-generala kraljičine garde, kratkim crvenim kaputom s visokim belim okovratnikom preko vrećastih plavih nogavica uvučenih u blistave crne čizme, s četiri zlatna čvora na levom ramenu i četiri zlatne pruge preko obe bele manšete. Na kraju krajeva, ipak je ona Birgita Srebroluka, junakinja iz legendi. I dalje je oprezna kada je o tim legendama reč; tvrdila je kako su sve te priče neverovatno naduvane, i to kada nisu potpuno izmišljene. A opet je ona žena koja je uradila sve to što je bilo u srcu tih legendi, a i više od toga. Sada, iako ona naizgled beše pribrana, brigu za Elejnu - što je skupa s glavoboljom i mučninom tekla kroz vezu - obojila je nelagoda. Dobro zna da Elejna mrzi kada njoj iza leđa proveravaju šta je radila. To nije bio jedni razlog što se Elejna ljutila, ali Birgita je kroz vezu osećala koliko je uznemirena.

Mirno odmotavajući šal s glave i nameštajući ga preko ramena, Avijenda pokuša da izgleda kao žena koja ništa loše nije učinila i svakako nije ni u kakvoj vezi ni s kim ko je nešto zgrešio. Možda bi joj to i pošlo za rukom samo da nije razrogačila oči kako bi izgledala nevinije. Birgita je na izvesne načine loše uticala na nju.

„Pila sam kozje mleko“, ravnim glasom joj reče, potpuno svesna Gardistkinja koje su ih okruživale. Okrenute prema spolja, očiju što pretražuju dvorište, balkone i krovove, skoro sasvim sigurno su sve do jedne prisluškivale. „Dovoljno sam se naspavala. Imaš li još nešto da mene pitaš?“ Avijenda blago pocrvene.

„Mislim da sam za sada čula sve što sam htela“, odgovori Birgita i ne porumenevši, mada se Elejna nadala da će pocrveneti kao bulka. Ta žena zna da je ona umorna, zna da je sigurno lagala o spavanju.

Veza u izvesnim trenucima ume da bude baš velika smetnja. Ona je sinoć popila samo pola pehara veoma razvodnjenog vina, ali počela je da oseća Birgitin mamurluk i mučninu. Nijedna druga Aes Sedai s kojima je pričala o vezi nije pomenula ništa slično, bilo telesno, bilo kada je reč o osećanjima, ali ona i Birgita su često odražavale jedna drugu kao da se gledaju u ogledalima. Odražavanje osećanja zaista je bilo muka i nevolja kada se njoj raspoloženje menjalo kao da je na klackalici. Ponekad bi joj polazilo za rukom da se od toga otrgne ili da se s tim promenama izbori, ali danas je znala da će morati da trpi sve dok se Birgita ne Isceli. Pretpostavljala je da do tog odražavanja dolazi zato što su i jedna i druga žene. Niko nikada nije čuo za vezivanje s drugom ženom. Malo njih je i sada za to čulo, istini za volju, a neke od tih koje su čule izgleda su bile mišljenja da to ne može biti istinito. Zaštitnik je muško kao što je bik muško. To svi znaju, a malo njih je zastalo da razmisli da li nešto što „svi znaju" zavređuje pomnije preispitivanje.

To što je uhvaćena u laži baš kada pokušava da sledi Egvenino uputstvo o življenju kao da je već položila Tri zakletve, nateralo je Elejnu da počne da se rečima brani, a zbog toga je pak postala gruba i otvorena. „Je li se Dijelin vratila?"

„Ne“, odgovori Birgita jednako odsečno, a Elejna uzdahnu. Dijelin je otišla iz grada nekoliko dana pre nego što se Arimilina vojska pojavila, i povela sa sobom Riejnu Korli da otvara kapije i tako joj ubrza put - a mnogo toga zavisi od njenog povratka. Od toga kakve će vesti doneti. Od toga hoće li sa sobom doneti išta sem vesti.

U suštini, veoma je jednostavno odabrati ko će biti kraljica Andora. U kraljevstvu ima preko četiri stotine plemićkih Kuća, ali samo devetnaest dovoljno snažnih da bi ih ostale sledile. Obično je svih devetnaest uz kćer-naslednicu, ili bar većina njih, ako nije očigledno nesposobna. Kuća Mantear izgubila je presto u korist Trakanda nakon što je Mordrelen umrla samo stoga što je tadašnja kćer- naslednica Tigrejna nestala a Manteari počeli da rađaju mušku decu. I zato što je Morgaza Trakand zadobila podršku trinaest Kuća. Po zakonu i običaju, da bi se neko uspeo na presto potrebna je podrška samo deset od devetnaest. Čak i pretendentkinje koje i dalje misle da one zaslužuju presto obično se povedu za ostalima, ili bar ućute i dignu ruke od svojih namera kada neka druga žena dobije podršku deset Kuća.

Bilo je dovoljno gadno kada je imala samo tri protivnice, ali sada su se Nijana i Elenija ujedinile i stale uz Arimilu Marn, koja je od njih tri imala najmanje verovatnoće da će uspeti da stupi na presto, što je značilo da ona ima dve Kuće - dve dovoljno velike da se računaju; Maderin i osamnaest drugih Kuća koje je posetila jednostavno su premale - svoju Trakand i Dijelininu Taravin naspram njihovih šest. O, Dijelin je tvrdila da će Karand, Koelan i Renšar prići Elejni, kao i Norvelin, Pendar i Tremejn, ali prve tri su htele da Dijelin stupi na presto, a poslednje tri kao da su se uspavale. Ali Dijelin joj je potpuno odana i neumorno se bori za nju. Uporno je verovala da se neke od Kuća koje su se ućutale mogu ubediti da podrže Elejnu. Naravno, Elejna nije mogla sama da im priđe, ali je zato Dijelin mogla. A stanje svega toga sada se primaklo rubu očaja. Šest Kuća podržava Arimilu i samo bi budala pomislila da ona već nije pustila pipke prema ostalima. Ili da je neke Kuće neće saslušati samo zbog toga što je njih šest već uz nju.

Iako su Kasijla i njene Gardistkinje izašle iz dvorišta, Elejna i ostale su morale da se probiju kroz gužvu. Ljudi iz Maderina su napokon sjahali, ali i dalje su se muvali unaokolo, ispuštajući halebarde iz ruku, pa ih dižući sa zemlje samo da bi im one ponovo ispale dok su pokušavali da nasred dvorišta skinu tovar s konja. Jedan od mladića jurio je pile koje je nekako pobeglo provlačio se konjima između nogu, dok je jedan smežurani starac glasno bodrio, mada baš nije bilo jasno bodri li mladića ili pile. Jedan barjaktar lica preplanulog od sunca i vetra, s najmanjim mogućim obrubom sede kose oko glave, u izbledelom crnom kaputu zategnutom preko trbuha, pokušavao je da uspostavi nekakav red uz pomoć tek neznatno mlađeg Gardiste - obojica su izgledala kao da su se vratila u redovnu službu pošto su se prethodno trajno povukli iz vojske, kao mnogi drugi ljudi - ali jedan mladić samo što nije svog čupavog konja uveo pravo u palatu, pa mu je Birgita morala narediti da se skloni s puta da bi Elejna mogla da uđe. Mladić, dečko s maljama na licu, nije mogao imati više od četrnaest godina, i zablenuo se u Birgitu kao maločas u palatu. Ona je u svojoj odeždi svakako živopisnija nego kćer-naslednica u odeći za jahanje, a on je kćer-naslednicu već video. Rejzorija ga odmahujući glavom gurnu nazad prema starom barjaktaru.

„Plameno ne znam šta da radim s njima“, progunđa Birgita kada jedna služavka u crvenoj i beloj livreji prihvati Elejnin plašt i rukavice u malom predvorju. Malom za Kraljevsku palatu. S pozlaćenim podnim lampama koje su treperavo blistale između uzanih belih stubova, bilo je upola veće od Maderinskog glavnog predvorja, mada tavanica nije bila toliko visoka. Jedna druga služavka, s belim lavom na levoj strani haljine - devojka ne mnogo starija od onog dečaka koji je pokušao da uvede konja u palatu - prinela je srebrni poslužavnik sa urezanom šarom pri rubu i na njemu visoke pehare kuvanog vina koje se pušilo, pa onda ustuknula pošto su se Avijenda i Birgita istovremeno namrštile. „Plameni dečaci samo zaspe ako ih ostavim da stražare“, nastavi Birgita mršteći se na služavku koja se i dalje povlačila. „Starci ostaju budni, ali pola njih ne može da se seti šta bi plameno trebalo da rade ako vide nekoga da se vere uz krvavi zid, a druga polovina zajedno ne bi mogla da izađe na kraj sa šest čobana i jednim psom.“ Avijenda izvi obrvu gledajući Elejnu, pa klimnu.

„Nisu oni ovde da bi se borili“, podseti ih Elejna dok su išle niz hodnik s plavim podnim pločicama gde su uza zidove bile postavljene podne svetiljke škrinje sa intarzijama. Ona je išla između Birgite i Avijende, a Gardistkinje nekoliko koraka ispred i iza njih. Svetlosti, pomislila je, ne bih uzela vino! U glavi joj je tuklo kao u Birgitinoj, pa se uhvatila za čelo, pitajući se da li da svojoj Zaštitnici naredi da smesta potraži Isceljenje.

Ali Birgiti je drugo bilo na umu. Pogledala je Rejzoriju i ostale koje su išle ispred, a onda se osvrnula i onima iza pokazala da se još malo udalje. To je čudno. Lično je odabrala sve do jedne žene u Gardi - i svima im je verovala.

Ali se Elejni svejedno obratila užurbanim šapatom, pognuvši glavu ka njoj. „Nešto se desilo tren pre nego što ćeš se ti vratiti. Zamolila sam Sumeko da me Isceli pre nego što ti stigneš, a ona se odjednom onesvestila. Oči su joj se samo zakolutale u glavi i prostrla se po zemlji. A nije samo o njoj reč. Niko neće ništa da prizna, bar ne meni, ali i druge Srodnice koje sam sretala htele su iz krvavih koža da iskoče, a isto važi i za vetrotragačice. Nijedna ni da bekne. Vratila si se pre nego što sam stigla da nađem neku sestru, ali pretpostavljam da bi me i one samo bledo pogledale. Ali tebi će reći šta se dešava."

Da bi se u palati život odvijao kako treba, bilo je potrebno slugu koliko stanovnika nekog većeg sela, pa su muškarci i žene u livrejama počeli da se pojavljuju u hodnicima, da se pribijaju uza zidove ili sklanjaju u poprečne hodnike kako bi propustili Elejninu pratnju, tako da je ona ono malo što zna objasnila što je tiše i kraće umela. Nije joj smetalo da se neke glasine prošire i neumitno stignu do Arimile, ali priče o Randu, pošto ih nekoliko ljudi prepriča, umeju da budu jednako gadne kao priče o Izgubljenima. Na izvestan način, umeju da budu još gore. Niko ne bi poverovao da Izgubljeni pokušavaju da je kao marionetu postave na presto. „U svakom slučaju“, završi, „to nikakve veze nema s nama ovde.“

Mislila je da zvuči veoma ubedljivo, hladnokrvno i promišljeno, ali Avijenda je stisnu za ruku, što je za jednu Aijelku bilo kao da ju je zagrlila da bi je utešila, s obzirom na to koliko je ljudi oko njih, a Birgitino saosećanje pokulja kroz vezu. Bilo je to više od pukog saučešća - beše to učešće u bolu jedne žene koja je već pretrpela gubitak kojeg se užasavala, pa i više od toga. Gajdal Kejn je za Birgitu izgubljen kao da je mrtav, a povrh toga, njene uspomene na prethodne živote već blede. Skoro da se ničeg ne seća od pre osnivanja Bele kule, a ni toga se nije sećala baš u potpunosti. Ponekad bi je noću obuzeo strah da će i Gajdal izbledeti iz njenog pamćenja, da će ostati bez svih sećanja da ga je poznavala i volela, zbog čega ne bi mogla da spava sve dok se ne napije do besvesti. To nije dobro rešenje i Elejna je žarko želela da može ponuditi bolje, ali znala je da njena sećanja na Randa neće umreti dok ona ne umre i nije mogla da zamisli užas spoznaje da će možda ostati bez tih uspomena. Svejedno, nadala se da će neko ubrzo Isceliti Birgitin mamurluk, pre nego što se i njoj glava rasprsne kao prezrela dinja. Njeno umeće Lečenja nije bilo dovoljno za to, a Avijendino ništa bolje.

Uprkos osećanjima koja su preko veze dopirala iz Birgite, njen izraz lica bio je smiren i spokojan. „Izgubljeni“, suvo promrmlja. I tiho. To nije ime za razglašavanje. „Pa, sve dok to nikakve veze nema s nama, krvavo smo dobro.“ Stenjanje koje je trebalo da igra ulogu smeha otkri je u laži. Ali, mada je Birgita govorila kako nikada ranije nije bila vojnik, imala je vojnička gledišta.

Slabi izgledi obično su jedini izgledi koje čovek ima, ali posao svejedno mora da se uradi. „Pitam se šta li one misle o tome?“, dodade, klimajuči prema četiri Aes Sedai koje su upravo izašle iz jednog bočnog hodnika.

Vandena, Merilila, Sarejta i Kejrejn hodale su domunđavajući se, mada bi bilo bolje reći da su se ove poslednje tri pribile oko Vandene i nagnule se prema njoj, tiho pričajući i prateći reči žustrim pokretima od kojih su im se na šalovima njihale rese. Vandena je lagano klizila hodnikom, kao da je potpuno sama i da ne obraća pažnju na to što joj pričaju. Oduvek je bila vitka, ali tamnozelena haljina izvezena cvećem po rukavima i ramenima visila je na njoj kao da je skrojena za neku deblju ženu, a seda kosa prikupljena na potiljku vapila je za četkom. Izraz lica bio joj je sumoran, ali to možda nikakve veze nije imalo sa onim što joj druge sestre govore. Nije se smešila otkako joj je sestra ubijena. Elejna je bila spremna da se opkladi da je ta haljina pripadala Adeleas. Otkad joj je sestra ubijena, Vandena je češće nosila njenu odeću nego svoju. Mada joj nije zbog toga tako stajala. Dve žene nosile su odeću iste veličine, ali Vandenina želja za hranom umrla je s njenom sestrom. Izgleda da joj je tada umrla želja za većinom stvari.

Sarejta, Smeđa čije tamnoputo četvrtasto lice bezvremenost još nije dotakla, tek je tada primetila Elejnu i uhvatila Vandenu za ruku kao da hoće da je povuče niz hodnik. Vandena se otrgnu od Tairenke i nastavi da klizi, tek ovlaš pogledavši Elejnu, i izgubi se u hodniku odakle su izašle. Dve žene u beloj polazničkoj odori, koje su na pristojnom odstojanju sledile Aes Sedai, brzo padoše u naklon pred preostalim sestrama i požuriše za Vandenom. Merilila, ženica u tamnosivoj odeći zbog koje je njeno kairhijensko bledilo podsećalo na boju belokosti, zagledala se za njima kao da će i ona poći za Vandenom. Kejrejn namesti šal sa zelenim resama po ramenima širim od većine muških i tiho razmeni nekoliko reči sa Sarejtom. Njih dve se okrenuše pođoše prema Elejni dok im se ona približavala, pa se spustiše u naklone duboke skoro kao one koje su polaznice njima namenile. Merilila primeti Gardistkinje i trepnu, a onda primeti Elejnu i lecnu se. Njen naklon bio je istovetan polazničkom.

Merilila šal nosi preko stotinu godina, Kejrejn duže od pedeset, a čak ga Sarejta ima duže od Elejne Trakand, ali položaj među Aes Sedai određuje se snagom Moći, a po tom merilu sve tri su se među sestrama smatrale osrednjim. U očima Aes Sedai veća snaga možda ne uvećava mudrost, ali bar daje veću težinu nečijim stavovima. Ako je razlika u snazi dovoljno velika, ti stavovi postaju zapovesti. Elejna je ponekad mislila da Srodnice imaju bolje običaje.

„Ne znam šta je ovo“, kaza pre nego što Aes Sedai stigoše da progovore, „ali mi tu ništa ne možemo da uradimo, tako da ne moramo ni da se brinemo. Dovoljno je toga neposredno pred nama da se ne moramo gristi zbog onoga na šta ne možemo da utičemo.“

Rejzorija napola okrenu glavu, mršteći se i očigledno se pitajući šta li joj je to promaklo, ali te Elejnine reči ukloniše strepnju iz Sarejtinih tamnih očiju. Možda ne sasvim, budući da su joj se šake trzale kao da bi htela da zagladi svoje smeđe suknje, ali bila je spremna da sledi sestru tako visoku po položaju kao što je Elejna. Ponekad ima prednosti kada si dovoljno uticajan da jednom rečenicom utišaš sve primedbe. Kejrejn je već povratila spokoj, ako ga je uopšte izgubila. To joj je pristajalo, mada je pre ličila na kočijašicu nego na Aes Sedai, uprkos glatkom i bezvremenom bakarnom licu i svilenoj odeći berilnih šara. Mada, Zelene su obično tvrđe od Smeđih. Merilila uopšte nije delovala spokojno. Razrogačenih očiju i malčice rastvorenih usana, delovala je kao da je iznenađena. Ali to je za nju uobičajeno.

Elejna nastavi niz hodnik, nadajući se da će njih tri poći svojim poslom, ali Merilila pođe pored Birgite. Među te tri ta Siva je trebalo da preuzme vođstvo, ali razvila je sklonost da čeka da joj neko kaže šta da radi, pa se bez reči pomerila kada je Sarejta ljubazno zamolila Birgitu da joj napravi malo mesta. Sestre su prema Elejninoj Zaštitnici bile besprekorno ljubazne kada se ova nalazila u ulozi kapetan-generala. Pokušavale su da ne obraćaju pažnju na Birgitu kao Zaštitnicu. Ali Kejrejn nije bila tako ljubazna prema Avijendi, već se progurala između nje i Elejne. Svako ko nije obučavan u Beloj kuli nije ništa drugo nego divljakuša, a Kejrejn je prezirala divljakuše. Avijenda napući usne, mada nije isukala nož niti pripretila da će to učiniti, na čemu joj je Elejna bila veoma zahvalna. Njena prvosestra ponekad ume da bude... lakomislena. Kad malo bolje razmisli, možda bi Avijendi i mogla da oprosti malčice ishitrenosti u tom trenutku. Običaj zabranjuje nepristojnost prema drugoj Aes Sedai pod ma kakvim okolnostima, ali Avijenda može da psuje i maše nožem koliko joj srce hoće. To bi možda bilo dovoljno da te tri natera da odu, makar se i uvredile. Kejrejn izgleda nije primećivala hladan pogled tih zelenih očiju.

„Kazala sam Merilili i Sarejti da mi ništa ne možemo da učinimo u vezi s tim“, mirno reče. „Ali zar ne bi trebalo da se pripremimo za beg ako se približe? Nije sramota bežati od toga. Čak i povezane, bile bismo kao moljci koji se bore protiv šumskog požara. Vandena nije htela ni da nas sasluša.“

„Elejna, zaista bi trebalo da počnemo s nekim pripremama“, rasejano promrmlja Sarejta, kao da pravi spiskove u glavi. „Čovek poželi da je razmišljao unapred tek onda kada to ne učini. U biblioteci je čitav niz tomova koji se ne smeju ostaviti. Verujem da nekih nema čak ni u biblioteci Kule.“

„Da“, zadihano dodade Merilila, sa strahom u glasu koliko i u krupnim mastiljavim očima. „Da, zaista bi trebalo da se pripremimo. Možda... Možda ne bi trebalo da čekamo. Zacelo odlazak iz nužde neće prekršiti naš dogovor. Sigurna sam da neće.“ Samo ju je Birgita letimice pogledala, ali ona se i na to trznula.

„Ako zaista odemo“, kaza Kejrejn kao da Merilila nije ni otvorila usta, „moraćemo sa sobom povesti sve Srodnice. Ako im dopustimo da se razbeže, samo Svetlost zna šta će one uraditi ili kada ćemo ih ponovo nahvatati, naročito sada kada su neke naučile da Putuju.“ U glasu joj se nije čula ogorčenost, mada samo Elejna među sestrama u palati može da Putuje. Izgleda da je, što se Kejrejn tiče, to što su Srodnice počele u Beloj kuli, bez obzira na to što je većina njih nakon toga izbačena, a nekoliko njih pobeglo, menjalo nešto u svemu. Lično je prepoznala njih četiri, uključujući i jednu pobegulju. Bar nisu divljakuše.

Ali Sarejta stisnu usne. Nju je mučilo što nekoliko Srodnica može da izatka kapije, a na njih u celini gledala je poprilično drugačije. Obično bi svoje primedbe ograničila na povremeno mrštenje ili prekoran pogled, budući da je Elejna jasno stavila do znanja kakva su njena gledišta, ali izgleda da su joj jutrošnji potresni događaji razvezali jezik. „Zaista moramo da ih povedemo sa sobom“, odsečno reče, „inače će sve one početi da tvrde kako su Aes Sedai čim nam se izgube iz vidnog polja. Žena koja tvrdi da je izbačena iz Kule pre više od tri stotine godina u stanju je da tvrdi bilo šta! Ako mene pitaš, na njih se mora pomno motriti, a ne da se puste da idu kuda hoće, naročito one koje mogu da Putuju. Elejna, možda za sada idu kud im kažeš i vraćaju se, ali koliko nas vremena deli od trenutka kada se neka od njih neće vratiti? Pazi šta ti kažem, čim jedna od njih pobegne, druge će je slediti, a nama će ostati haos koji nikada nećemo raščistiti."

„Nema razloga nikud da idemo“, odlučno odgovori Elejna, što je bilo upućeno Gardistkinjama koliko i sestrama. Onaj udaljeni svetionik i dalje je bio u istoj tački kao kada ga je prvi put osetila. Ako se uopšte pomeri, mali su izgledi da će se pomeriti prema Kaemlinu, a još manje da i tu dospe. Ali glasine da Aes Sedai pripremaju beg mogle bi biti dovoljne da se iz njih izrodi mahnita strka, da rulja počne da hrli na kapije kako bi pobegla od tog čuda kojeg se čak i Aes Sedai plaše. Ni da neka vojska napadne i opljačka grad ne bi toliko ljudi izginulo kao u tom slučaju. A ove tri ćeretaju kao da ih ne sluša niko sem tapiserija! Merilila je i imala nekog izgovora, ali ne i ostale. „Ostaćemo ovde, kako je Amirlin Tron zapovedila, dok Amirlin ne zapovedi drugačije. Prema Srodnicama ćemo se i dalje ponašati najljubaznije, sve dok ne budu primljene nazad u Kulu, a i to je Amirlinina zapovest, kao što dobro znate. I nastavićete da podučavate vetrotragačice i da živite svojim životima kao Aes Sedai. Trebalo bi da stišavamo strahove i hrabrimo ljude, a ne da širimo besmislene glasine i paniku.“

Pa, možda je bila malčice čvršća nego što je nameravala. Sarejta se zagleda u podne pločice kao prekorena polaznica. Merilila se opet lecnu na pomen vetrotragačica, ali to se moglo očekivati. Ostale su podučavale, ali Morski narod je Merililu držao uz sebe kao da je jedna od njihovih šegrta. Spavala je u njihovim odajama i obično je uvek bila s njih dve ili tri - i to krotko ih sledeći. Nisu prihvatale ništa sem krotkosti.

„Naravno, Elejna“ žurno se saglasi Kejrejn. „Naravno. Ne bismo mi ni pomislile da ne poslušamo Amirlin.“ Kolebljivo namesti šal sa zelenim resama preko ruku, naizgled potpuno obuzeta time. Ali jeste udostojila Merililu pogleda punog sažaljenja. „Ali kada smo već kod Morskog naroda, bi li mogla da kažeš Vandeni da preuzme na sebe svoj deo podučavanja?“ Kada Elejna ništa ne reče, glas joj poprimi prizvuk koji bi se kod ma koga drugog sem kod Aes Sedai mogao nazvati durenjem. „Kaže da je previše zauzeta oko one dve pobegulje, ali ponekad ima dovoljno vremena da priča sa mnom dok ne zadremam. Te dve su već toliko ubijene u pojam da ne bi ciknule ni da im se haljine zapale. Nije im potrebna njihova pažnja. Mogla bi da preuzme svoj deo proučavanja onih prokletih divljakuša. I Vandena mora početi da se ponaša kao Aes Sedai!“

Bez obzira na položaj, bez obzira na prekor, ošinula je Elejnu vatrenim pogledom koji se tek nakon nekoliko trenutaka zagasio. Upravo je Elejna sklopila pogodbu zbog koje su Aes Sedai morale da podučavaju vetrotragačice, ali za sada je ona lično održala svega nekoliko časova podučavanja, tvrdeći da ima druge, važnije dužnosti. Sem toga, Morski narod na učitelje s kopna gleda kao na najamne radnike, čak i na Aes Sedai, i to kao na najamnike beznačajnije od najbednijeg moreplovca. I dalje je mislila da je Ninaeva otišla samo da bi pobegla od tog podučavanja. Svakako da niko ne očekuje da završi u Merililnom stanju, ali čak je nekoliko sati provedenih s njima dovoljno gadno.

„O, ne, Kejrejn”, ubaci se Sarejta, i dalje izbegavajući da pogleda Elejnu u oči. Ali i Merililu. Po njenom mišljenju, Siva se sama uvalila u to zamešateljstvo i stoga zaslužuje sve što je snalazi, ali pokušavala je da joj ne trlja so na ranu. „Vandena je pometena zbog svoje sestre, a Kirstiejn i Zarja pomažu da ne razmišlja o tome.“ Šta god mislila o drugim Srodnicama, prihvatala je da je Zarja pobegulja, što je i morala, budući da je Zarja jedna od onih koje je Kejrejn prepoznala, a ako Kirstiejn laže, ispaštaće zbog sopstvene laži. Prema pobeguljama se ne postupa blago. „I ja sam s njom provela sate i sate i ona skoro nikada ne priča ni o čemu sem o Adeleas. Kao da hoće da moja sećanja na nju doda sopstvenima. Mislim da joj se mora dopustiti da odvoji za sebe koliko god da je potrebno vremena, a zbog one dve nije prečesto sama." Pogledavši Elejnu ispod oka, duboko uzdahnu. „Svejedno, podučavanje vetrotragačica svakako je... izazovno. Možda bi joj tu i tamo po koji sat podučavanja pomogao da se trne iz očaja, makar samo tako što će pobesneti. Zar se ne slažeš, Elejna? Samo sat ili dva, tu i tamo.“

„Vandeni će biti dato koliko god hoće i koliko god da joj je potrebno vremena da ožali svoju sestru“, bezizrazno odgovori Elejna. „I o tome više nema rasprave.“

Kejrejn duboko uzdahnu i opet namesti šal. Sarejta slabašno uzdahnu i poče da okreće prsten Velike zmije na kažiprstu leve šake. Možda su osetile kako je raspoložena, ili je možda samo o tome reč što se ni jedna ni druga ne raduju još jednom času s vetrotragačicama. Merililin trajno iznenađeni izraz lica nije se promenio, ali njeno podučavanje Morskog naroda trajaće po čitav dan i po čitavu noć ako Elejni ne pođe za rukom da je izvuče od njih, a vetrotragačice su postajale sve manje voljne da je puste, ma koliko se Elejna trudila.

Bar joj je pošlo za rukom da izbegne da sa ove tri bude gruba. Bilo je to naporno, naročito zbog Avijende. Elejna nije mogla ni da zamisli šta bi uradila da izgubi sestru. Vandena ne samo da žali sestru, već i traga za ubicom, a nema nikakve sumnje da je ubica Merilila Seandevin, Kejrejn Frensi ili Sarejta Tomares. Jedna od njih, ili još gore, više od jedne. Teško je poverovati da je to bila Merilila, u stanju u kojem se trenutno nalazi, ali nije lako poverovati tako nešto za bilo koju sestru. Ali kao što je Birgita jednom istakla, jedan od najgorih Prijatelja Mraka koje je u životu susrela, za vreme Troločkih ratova, bio je jedan blag dečko koji se plašio glasnih zvukova. Pa je onda otrovao vodu čitavom jednom gradu. Avijenda je predložila da se sve tri bace na muke, što je Birgitu užasnulo, ali Avijenda sada oseća znatno manje strahopoštovanje prema Aes Sedai nego nekada. Ponašanje prema njima mora biti ljubazno, dok se ne sakupe dokazi za osudu. A onda neće biti nikakve ljubaznosti.

„O“, reče Sarejta, odjednom se razvedrivši. „Evo kapetana Melara. Opet je bio heroj dok te nije bilo, Elejna.“

Avijenda se dohvati noža za pojasom, a Birgita se ukoči. Kejrejnino lice odjednom postade veoma hladno i bezizrazno, a čak i Merilili pođe za rukom da ga pogleda nadmeno i s neodobravanjem. Ni jedna ni druga sestra nisu tajile da upravo s negodovanjem gledaju na Doilena Melara.

Ispijenog lica, nije bio ni lep ni zgodan, ali kretao se s mačevalačkom skladnošću koja je govorila o snazi tela. Kao kapetan Elejninih telohraniteljki, imao je pravo na tri zlatna čvora i nosio ih je zakovane na oba ramena svog oklopnog prsnika, uglačanog tako da se sjaji. Neko neupućen pomislio bi da je po činu viši od Birgite. Kao sneg bela čipka oko grla i zapešća bila mu je dvostruko gušća i dvostruko duža od one kakvu su nosile njene Gardistkinje, ali opet je izostavio ešarpu, možda zato što bi sakrila zlatne čvorove na jednom ramenu. Tvrdio je kako najviše u životu želi da zapoveda njenim telohraniteljima, ali ipak je često pričao o bitkama koje je vodio dok je bio plaćenik. Izgleda da nikada nije bio na strani gubitnika - a do pobede se često dolazilo zahvaljujući njegovim neopevanim podvizima na bojnom polju. Skide s glave šešir s belom perjanicom i pokloni se duboko i kitnjasto, jednom rukom vešto pomerajući mač da se o njega ne spotakne, a onda se jedva nešto manje kitnjasto pokloni Birgiti i pozdravi je rukom preko grudi.

Elejna natera sebe da se nasmeši. „Sarejta kaže da si ponovo ispao heroj, kapetane Melare. Kako to?“

„Samo sam vršio dužnost prema svojoj kraljici.“ Mada samoprekornog glasa, osmeh mu je bio daleko topliji nego što je trebalo. Pola palate mislilo je da je on otac Elejninog deteta. To što ona nije stala u kraj tim glasinama izgleda ga je ubedilo da ima nekih izgleda kod nje. Ali njegove tamne oči nikada nisu bile nasmejane. I dalje su hladne kao smrt. „Kraljice moja, zadovoljstvo mi je da vršim svoju dužnost prema tebi.“

„Kapetan Melar je juče poveo još jedan napad van gradskih zidina, a da mu to nije naređeno“, kaza Birgita, pazeći da joj glas bude bezizrazan. „Ovog puta, bitka je skoro stigla do Farmadinške kapije, za koju je on naredio da se ostavi otvorenom kako bi se tuda vratio.“ Elejna oseti kako joj se lice kameni.

„O, ne“, pobuni se Sarejta. „Uopšte nije bilo tako. Stotinu oružnika lorda Luana pokušalo je da noću stigne do grada, ali krenuli su prekasno pa ih je zateklo praskozorje, kao i triput više ljudi lorda Nasina. Da kapetan Melar nije otvorio kapije i pritekao im u pomoć, bili bi sasečeni ispred zidina. Ovako mu je pošlo za rukom da spase njih osamdeset da se bore u tvoje ime.“ Smešeći se, Melar je uživao u hvali Aes Sedai, kao da prethodno nije čuo Birgitinu primedbu. Naravno, izgledalo je kao da nije ni svestan da ga Kejrejn i Merilila gledaju s neodobravanjem. Uvek mu je polazilo za rukom da neodobravanje zanemari.

„Kapetane, kako si znao da su to ljudi lorda Luana?“, tiho upita Elejna. Birgita se malčice nasmeši, što bi trebalo da Melaru bude upozorenje. Mada, on je od onih koji izgleda ne veruju da je ona Zaštitnica. A sve i da veruje, malo ljudi sem Zaštitnika i Aes Sedai znaju šta sve veza sa sobom nosi. Štaviše, Melar se još samozadovoljnije nasmešio.

„Nisam se vodio barjacima, kraljice moja. Barjak svako može da ponese. Gledajući kroz durbin, prepoznao sam Džareda Akana. Akan je Luanov do koske. Kada sam ga video...“ Nehajno odmahnu rukom, što proprati talasanje čipke. „Ostatak je bio obična vežbica.“

„A je li taj Džared Akan doneo neku poruku od lorda Luana? Bilo šta potpisano i pečatirano, čime se potvrđuje da Kuća Norvelin podržava Kuću Trakand?“

„Ništa napismeno, kraljice moja, ali kao što rekoh...“

„Kapetane, lord Luan nije pristao uz mene.“

Melaru se osmeh malčice smanji. Nije navikao da ga prekidaju. „Ali, kraljice moja, gospa Dijelin je rekla da je Luan maltene na tvojoj strani. To što se Akan pojavio dokaz je...“

„Ničega, kapetane“, Elejna ga prekide ledenim glasom. „Možda će lord Luan vremenom preći na moju stranu, kapetane, ali dok to ne obznani, ti si mi natovario na vrat osamdeset ljudi koji se moraju držati na oku.“ Osamdeset od stotinu. A koliko je njenih usput izgubio? I čineći to, stavio je Kaemlin na kocku, plamen ga spalio! „Pošto ti tvoja dužnost zapovedanja mojim telohraniteljima ostavlja vremena da predvodiš ispade iz grada, onda možeš da nađeš vremena i da pripremiš ko će motriti na njih. Niko sa zidina ne sme se povući radi toga. Naredi gazda Akanu i njegovima da uvežbavaju ljude koje sam dovela s poseda iz unutrašnjosti. Tako će svi biti zauzeti i neće moći da upadaju u nevolje dobrim delom dana, ali prepuštam tebi da smisliš kako da ih za ostalo vreme držiš podalje od bedema. A očekujem da budu što dalje od gradskih zidina i što dalje od nevolja, kapetane. Možeš smesta da se postaraš za to.“

Melar je zabezeknuto pogleda. Nikada ga ranije nije izgrdila, pa mu se to ni najmanje nije dopalo, naročito ispred toliko svedoka. Više se nije smešio onako preterano prisno. Usne mu se trznuše a oči nadureno zablistaše. Ali nije mu preostajalo ništa drugo nego da se još jednom pokloni, samo nezgrapno ovoga puta, hrapavo promrmlja: „Kako moja kraljica zapoveda“, i da se udalji što dostojanstvenije može. I pre nego što je tri koraka načinio, već je odsečno grabio niz hodnik kao da će zgaziti svakoga ko mu stane na put. Elejna će morati da kaže Rejzoriji da se pripazi. Možda će on pokušati da smiri žuč zlostavljanjem onih koji su videli i čuli šta se desilo. Merilila i Kejrejn klimnuše skoro istovetno - da se one pitaju, odavno je trebalo da se Melaru pokaže gde mu je mesto, a po mogućstvu da to bude van palate.

„Sve i da je pogrešio“, oprezno poče Sarejta, „a nisam ubeđena da jeste, kapetan Melar ti je spasao život, Elejna, tvoj i gospe Dijelin, stavljajući svoj na kocku. Zar je zaista bilo potrebno da ga tako posramiš pred svima nama?“

„Sarejta, nemoj misliti da ja izbegavam da platim svoje dugove.“ Elejna oseti kako je Avijenda hvata za jednu ruku, a Birgita za drugu. Obe ih lagano stisnuše. Kada je žena okružena neprijateljima, dobro je kad su pored nje sestra i prijateljica. „Sada idem da nađem vrelu kupku, pa ako neka od vas ne želi da mi opere leđa...“

Prepoznaše to kao znak da je razgovoru kraj i udaljiše se dostojanstvenije od kapetana Melara - Kejrejn i Sarejta već raspravljajući hoće li vetrotragačice uopšte hteti da ih danas podučavaju, a Merilila osvrćući se na sve strane u nadi da će ih izbeći. Ali o čemu li će kasnije pričati? Je li se Elejna podžapala sa ocem svog deteta? Jesu li uspešno prikrile da su ubile Adeleas?

Uvek plaćam svoje dugove, pomislila je Elejna gledajući ih kako odlaze. I pomažem svojim prijateljima da plate svoje.