Raskršće sumraka

13 Visoka sedišta

Zaida i dve vetrotragačice izašle su iz Elejninih odaja skladno i naizgled neužurbano, ali skoro s jednako malo učtivosti kao i kada su ušle, samo uz želju da Svetlost obasja Elejnu i da joj podari bezbednost. Za Ata'an Mijere, to je skoro kao da su odjurile bez reči. Elejna je zaključila da ako Zaida zaista želi da bude sledeća gospa od brodovlja, zasigurno ima neku suparnicu koju želi da preduhitri. Za Andor će možda biti dobro da Zaida stupi na presto Ata'an Mijera, ili kako već to Morski narod zove - bez obzira na pogodbu, ona će uvek imati na umu da joj je Andor bio u pomoći i to mora biti dobro. Mada, ako ne uspe u svojoj zamisli, njena suparnica će takođe biti svesna kome se Andor priklonio. Svejedno, sve se to svodi na ako i možda. Ovde i sada potpuno su različiti.

„Ne očekujem da neko istuče izaslanika“, tiho kaza kada se vrata zatvoriše, „ali ubuduće očekujem da ne budem svakome dostupna u svojim odajama. Čak ni izaslanicima nije dopušteno da tek tako ulaze. Jesam li bila jasna?“ Rejzorija klimnu, lica obamrlog, ali sudeći po tome kako je pocrvenela, bila je užasnuta što je propustila Morski narod koliko i Birgita, a veza se... uvijala... toliko da je na kraju i Elejna počela da crveni od ujeda sramote. „Niste uradile ništa loše, takoreći, ali nemojte da se ponovi.“ Svetlosti, sada ona zvuči kao budala! „Nećemo više o tome“, ukočeno završi. O, plamen spalio Birgitu i vezu! Da bi njih dve zaustavile Zaidu, morale bi je silom obuzdati, ali dodavanje dubokog poniženja Birgitinoj glavobolji bilo je previše! A Avijenda nije baš morala da se ceri tako... podrugljivo. Elejna nije znala kada je niti kako njena sestra otkrila da ona i Birgita ponekad odražavaju jedna drugu, ali Avijendi je sve to bilo užasno smešno. Njen osećaj za to šta je duhovito a šta ne ponekad ume da bude veoma grub.

„Mislim da ćete jednoga dana vas dve jedna drugu istopiti“, zasmeja se ona. „Mada, tu si šalu već izvela, Birgita Trahelion.“ Birgita se namršti na nju, a Elejna kroz vezu oseti kako je iznenadna usplahirenost smrvila posramljenost, pa je onda pogleda tako nevino da se činilo da će joj oči ispasti.

Elejna zaključi da je bolje da ništa ne pita. Kada postavljaš pitanja, Lini je imala običaj da kaže, onda moraš da saslušaš odgovore bez obzira na to želiš li da ih čuješ. Ovoga puta - nije želela da čuje, ne kada Rejzorija pomno proučava podne pločice ispred svojih čizama, a ostatak Gardistkinja u predvorju ne uspeva da se pretvara kako ne slušaju. Nije ni shvatala koliko je samoća dragocena dok je nije potpuno izgubila. Skoro potpuno. „Sada ću da završim kupanje“, mirno reče. Krv i pepeo, kakvu je to šalu Birgita izvela na njoj? Nešto od čega se... istopila? Mora da to nije bilo nešto preterano veliko kad i dalje ne može da se seti šta bi to moglo biti.

Nažalost, voda se ohladila. U svakom slučaju, smlačila se. Nije joj se sedelo u mlakoj vodi. Bilo bi divno da se još malo banja, ali nije joj se čekalo da se kade isprazne vedro po vedro i da se donese još vrele vode. Sada sigurno čitava palata zna da se vratila i domaćica i glavni pisar biće nestrpljivi da podnesu svoje svakodnevne izveštaje. Svakodnevne kada je u gradu, pa će stoga biti dvostruko nestrpljiviji jer je jedan dan bila na putu. Dužnost ima prvenstvo u odnosu na zadovoljstvo, ako hoćeš da vladaš jednom zemljom. A to važi dvostruko kada pokušavaš da se uspneš na presto.

Avijenda skide peškir s glave i rastrese kosu, kao da oseća olakšanje što ne mora opet da se potapa u vodu. Pođe prema prostoriji za presvlačenje, skidajući odoru i pre nego što stiže do vrata, i skoro se potpuno obuče dok su Elejna i služavke ušle. Svega nekoliko puta zagunđavši, pusti Naris da završi posao, mada nije ostalo mnogo toga da se uradi sem da navuče debelu vunenu suknju. Pljusnu služavku po rukama i sama zategnu i zaveza vrpce mekih kožnih čizama koje su joj sezale do kolena.

Elejni nije bilo tako lako. Sem ako nije reč o nekom hitnom slučaju, Esanda se uvek uvredi kada ona s njom ne razmotri koju haljinu da obuče. S bliskim slugama uvek valja održavati osetljivu ravnotežu. Bez izuzetka, lične sluge znaiu više tajni svog gospodara nego što on misli i vide ga kada je u najgorem stanju, kada je džangrizav, umoran, uplakan, kada besni i kada se duri. Poštovanje mora biti dvosmerno, ili stanje stvari postaje nemoguće. I zato je Avijenda sedela na jednoj presvučenoj klupi, puštajući Naris da joj četka kosu, dok se Elejna odlučivala da obuče jednostavnu sivu haljinu od fine vune, po visokom okovratniku i rukavima izvezenu zelenim koncem i opervaženu crnim lisičjim krznom. Zapravo, nije njoj bilo toliko teško da odluči koju će haljinu, ali Esanda ju je stalno nutkala svilenim haljinama opšivenim biserjem, safirima ili granatima, a svaka je bila kitnjastija od prethodne. Bez obzira na to što presto još nije njen, Esanda je htela da je svakoga dana oblači kao kraljicu koja se sprema da primi svoje podanike.

To je imalo svrhu kada su svakog dana dolazila izaslanstva trgovaca da podnose molbe ili da joj odaju poštovanje, naročito kada je reč o strancima koji se nadaju da nevolje u Andoru neće uticati na njihov posao. Stara izreka da onaj ko u vlasti drži Kaemlin drži i Andor nikada nije bila zaista istinita, a što se trgovaca tiče, njeni izgledi da zaista stupi na presto umanjili su se s dolaskom Arimiline vojske pred kapije. Umeju oni da broje Kuće sa obe strane jednako lako kao što umeju da broje pare. Čak su i andorski trgovci sada izbegavali Kraljevsku palatu, držeći se podalje od Unutrašnjeg grada što su češće mogli, kako niko ne bi pomislio da su došli u palatu, a bankari su dolazili zakrabuljeni i u neobeleženim kočijama. Koliko je znala, niko joj nije želeo zlo i svakako niko nije želeo da je razbesni, ali nisu želeli ni Arimilu da razbesne, svakako ne sada. Svejedno, bankari ipak dolaze, a za sada nije čula da je ijedan trgovac podneo neku molbu Arimili. To bi bio prvi znak da je izgubila.

Oblačenje haljine trajalo je dvostruko duže nego što je trebalo, pošto je Esanda dopustila Sefani da pomaže Elejni. Devojka je čitavo vreme teško disala, još nesviknuta da oblači nekog drugog i sva u strahu da će nešto pogrešiti dok je Esanda gleda. Elejna je pretpostavljala da se više plaši da pogreši pred njom, nego pred svojom gospodaricom. Stamena devojka je od strepnje postala nespretna, zbog nespretnosti sporija, a sporost je donosila još više brige da će pogrešiti, tako da je krajnji učinak bio da se kretala daleko sporije nego što je to krhka starica ikada mogla. Ali Elejna se naposletku ipak nađe kako sedi naspram Avijende, dok joj Esanda kroz kovrdže provlači češalj od belokosti. Što se Esande tiče, pustiti devojke da navuku košulju Elejni preko glave ili da joj zakopčaju dugmad jeste jedno, ali dopustiti mogućnost da joj koja od njih umrsi kosu - sasvim drugo.

Ali pre nego što joj je češalj prošao dve desetine puta kroz kosu, u dovratku se pojavi Birgita. Esanda frknu, a Elejna zamisli kako joj se mršti iza leđa. Esanda je digla ruke i pustila da Birgita bude prisutna za vreme kupanja, koliko god nevoljno; ali odaja za presvlačenje je svetinja.

Za divno čudo, Birgita čak ne uputi ni molećivi pogled služavki kada vide njeno neodobravanje. Obično se suzdržavala da Esandu ne pritiska ni palac više od onog što je Elejna tražila. „Elejna, Dijelin se vratila. Dovela je društvo. Visoka sedišta Manteara, Hevina, Gilijarda i Nordena." Iz nekog razloga, kroz vezu se osećala zbunjenost i razdraženost.

Bez obzira na glavobolju koju su delile, Elejni je došlo da skače od sreće. I skočila bi, samo da joj Esandin češalj nije bio u kosi. Četiri! Nikada nije očekivala da će Dijelin toliko postići. Nadala se i molila se, ali nikada to nije očekivala, svakako ne za jednu kratku nedelju. Zapravo, bila je ubeđena da će se Dijelin vratiti praznih ruku. Četiri Kuće su značile da je ravnopravna sa Arimilom. Teško joj je padala pomisao da je „ravnopravna" s tom glupačom, ali istina je istina. Mantear, Hevin, Gilijard i Norđen. Zašto ne Kandred? To je peta Kuća kojoj je Dijelin trebalo da priđe. Ne. Ima još četiri Kuće uz sebe i neće kidati živce zbog toga što joj jedna nedostaje.

„Birgita, zabavljaj ih u svečanoj primaćoj sobi dok ne dođem.“ Mala primaća soba bila je dovoljna za Zaidu - nadala se da gospa od talasa nije primetila uvredu - ali za četiri Visoka sedišta potrebno je nešto više. „I zamoli domaćicu da pripremi odaje.“ Odaje. Svetlosti! Moraće požurivati Ata’an Mijere da izađu iz svojih odaja, kako bi se dobilo prostora. Dok one ne odu, u većini kreveta u kojima ne spavaju po dvoje, spavaju po troje. „Esanda, rekla bih zelenu svilenu haljinu sa safirima. I safire za moju kosu. Krupne safire.“ Birgita ode i dalje se osećajući zbunjeno i uznemireno. Zašto? Nije valjda pomislila da bi trebalo da pusti Dijelin da je čeka samo zbog Zaide? O, Svetlosti, sada se ona zbunila zato što se Birgita osećala zbunjeno; ako dopusti da se taj osećaj hrani samim sobom, obe će završiti s vrtoglavicom! Dok su se vrata zatvarala, Esanda je išla prema najbližem ormarom sa osmehom koji bi se mogao nazvati pobedničkim.

Gledajući Avijendu, koja je mahnula Naris đa se skloni sa svojim češljem i preklapala tamnosivu maramu kako bi vezala kosu, Elejna se nasmeši sebi u bradu. Potrebno joj je nešto da je izbaci iz te petlje. „Avijenda, možda bi i ti trebalo da samo još jednom nosiš svilu i dragulje“, kaza joj blago zadirkujućim glasom. „Naravno, Dijelin neće smetati kako si obučena, ali ostali nisu navikli na Aijele. Možda pomisle da mi je u gostima neka konjušarka.“ Mislila je da se našali - jedna drugu stalno zadirkuju zbog odeće, a Dijelin Avijendu gleda popreko šta god da ova obuče - ali njena sestra se svejedno namršti na ormare poređane uza zid, pa klimnu i spusti maramu na jastučić pored sebe. „Samo da bih ostavila pravi utisak na ta Visoka sedišta. Nemoj misliti da ću to stalno raditi. Ovo ti činim uslugu.“

Za nekoga ko samo čini uslugu, s povelikim zanimanjem je pregledala haljine koje joj je Esanda izvukla; odlučila se za jednu od tamnoplavog somota sa zelenim prugama i za srebrnu mrežu za kosu. To je bila njena odeća, sašivena za nju, ali otkad se vratila u Kaemlin izbegavala ju je kao da je puna mrtvačkih paukova. Gladeći rukave, oklevala je kao da će se predomisliti, ali naposletku pusti Naris da zakopča sićušnu bisernu dugmad. Odbila je smaragde koje joj je Elejna ponudila i koji bi se izvanredno slagali s haljinom, a zadržala je svoju srebrnu ogrlicu sa snežnim pahuljama i tešku narukvicu od belokosti, ali u poslednji čas je na rame pribila jantarnu kornjaču.

„Nikad se ne zna kada može zatrebati“, reče.

„Bolje sprečiti nego lečiti“, saglasi se Elejna. „Te ti boje divno stoje.“ Bila je to istina, ali Avijenda je svejedno pocrvenela. Ako je čovek pohvali na streličarstvu ili na tome kako brzo trči, prihvatala je to kao svoju zaslugu, ali teško je izlazila na kraj sa činjenicom da je prelepa. Taj deo sebe sve doskora je uspešno zanemarivala.

Esanda odmahnu glavom u znak neodobravanja, ne znajući da je broš zapravo angreal. Jantar se nije slagao s plavim somotom. A možda je odmahnula glavom i zbog noža s rožanom drškom koji je Avijenda tutnula za pojas od zelenog somota. Sedokosa žena postarala se da Elejna nosi mali bodež sa safirima na koricama i na jabuci - visio joj je s pojasa od upletenih zlatnih niti. Sve mora da bude baš kako treba ne bi li prošlo Esandinu proveru.

Rejzorija se trže kada u predvorje uđe Avijenda u somotskoj haljini visokog okovratnika. Gardistkinje je nikada nisu videle ni u čemu drugom sem u aijelskoj odeći. Avijenda se namršti kao da su joj se nasmejale i čvrsto stisnu nož za pojasom, ali pažnju joj je srećom skrenuo tkaninom prekriveni poslužavnik na dugom stolu pribijenom uz zid. Dok su se one oblačile, Elejni su đoneli ručak. Skinuvši prugastu plavu krpu, Avijenda pokuša da namami Elejnu da jede pokazujući joj koliko bi sladak bio kompot od suvih šljiva i hvaleći komade svinjetine u sosu. Rejzorija se nakašlja i spomenu da se u većoj primaćoj odaji Elejninih odaja vatra lepo raspalila. Biće više nego srećna da ponese poslužavnik za gospu Elejnu. Svi su pokušavali da se postaraju da se Elejna hrani kako treba, i to onako kako oni smatraju šta znači „kako treba“, ali ovo je već smešno. Poslužavnik tu već podugo stoji. Umak se tako stisnuo da bi se zalepio za zdelu kad bi se ona okrenula naopačke!

Čekaju je Visoka sedišta četiri Kuće - i to već dovoljno dugo. Istakla je tu činjenicu, ali ponudila da sačeka njih dve da jedu ako su baš toliko gladne. Štaviše, nagovestila je da će možda i zatražiti od njih da pojedu to s poslužavnika. To je bilo sasvim dovoljno da Avijenda baci tkaninu preko poslužavnika zgroženo se ježeći, a ni Rejzorija više nije traćila vreme.

Od svečane primaće sobe delila ih je samo kratka šetnja niz ledeni hodnik i jedino što se sem njih mrdalo bile su jarke zimske tapiserije koje su se njihale na promaji, ali Gardistkinje su obrazovale prsten oko Elejne i Avijende i motrile na sve strane kao da očekuju Troloke. Elejna je samo uz grdne muke ubedila Rejzoriju kako nema potrebe da pretražuje primaću sobu pre nego što uđe u nju. Gardistkinje joj služe i pokoravaju joj se, ali takođe su se zavetovale da će je sačuvati u životu i s tom poslednjom dužnošću umeju da budu tvrdoglave koliko i Birgita kada odlučuje je li u određenom trenutku Zaštitnik, kapetan-general ili starija sestra. Nakon onog slučaja sa Zaidom, Rejzorija verovatno želi da velmože i gospe koji unutra čekaju predaju svoje oružje! Možda je neku ulogu u tome igrala i ona pretnja umakom. Ali nakon kratke rasprave, Elejna i Avijenda same prođoše kroz široki dovratak. Medutim, Elejnin osećaj zadovoljstva nije potrajao.

Primaća soba bila je velika, namenjena da se u njoj udobno smesti desetak ljudi. Zidova popločanih tamnim drvetom i sa slojevima tepiha koji su pokrivali podne pločice, ispred jednog visokog kamina od belog mermera, premreženog tananim crnim venama, stajala je potkovica od stolica visokih naslona. Tu se primaju važni dostojanstvenici tako da im se odaje veća počast nego prilikom primanja pred prestolom, zato što je sredina daleko prisnija. Plamen koji je palacao među cepanicama u ognjištu jedva da je stigao da malo smlači ledeni vazduh, ali to svakako nije bio razlog zašto se Elejna osećala kao da je primila udarac u trbuh. Sada je razumela Birgitinu zbunjenost.

Dijelin je grejala ruke spram vatre i okrenula se kada su njih dve ušle. Žena upečatljivog lica s jedva primetnim borama u uglovima očiju i tragovima sedih vlasi u zlatnoj kosi, nije gubila vreme na presvlačenje po dolasku u palatu, pa je i dalje nosila jahaću tamnosivu haljinu ruba pomalo umrljanog od puta. Njen naklon bio je najmanje moguće krivljenje vrata, najblaže povijanje kolena, ali nije nameravala da vređa. Dijelin je znala ko je jednako sigurno kao što je to znala Zaida. Jedini nakit joj je bila mala zlatna pribadača u obliku taravinskih znamenja - sove i hrasta - na ramenu, što je bila jasna izjava da Visokom sedištu Kuće Taravin ništa više nije potrebno - ali umalo je poginula da bi dokazala svoju odanost Elejni. „Moja gospo Elejna“, svečano reče, „čast mi je da ti predstavim lorda Perivala, Visoko sedište Kuće Mantear.“

Lepuškast zlatokosi dečak u jednostavnom plavom kaputu trže se iz piljenja od četvorostrukog kaleidoskopa na pozlaćenom postolju višem od njega. U ruci mu je bio srebrni pehar, a Elejna se nadala da u njemu nema vina, ili makar da je dobrano razvodnjeno. Na jednom od stolova sa strane bilo je nekoliko poslužavnika prepunih ibrika i pehara - kao i kitnjasti čajnik u kojem, znala je, kao da je bila voda. „Zadovoljstvo mi je, moja gospo Elejna“, piskutavo reče pa pocrvene i nekako mu uspe da se pristojno pokloni, uprkos malo nespretnoj kretnji s opasanim mačem. Oružje je delovalo predugo za njega. „Kuća Mantear je uz Kuću Trakand.“ Ona mu zgranuto odgovori na njegovu ljubaznost, šireći suknje i padajući u plitak naklon, i ne razmišljajući šta radi.

„Gospa Katalina, Visoko sedište kuće Hevin“, nastavi Dijelin.

„Elejna“, promrmlja tamnooka mlada žena pored nje, dodirnuvši tamnozelene podeljene suknje i malčice klecnuvši, što je možda trebalo da bude naklon, mada je možda samo htela da oponaša Dijelin. Ili je htela da izbegne da udari bradom o ogromni pozlaćeni broš u obliku plavog medveda Hevinovih na visokom okovratniku svoje haljine. Kosa joj je bila prikupljena u srebrnu mrežicu na kojoj se takođe nalazio plavi medved, a i jedan izduženi prsten imao je to znamenje. Moglo bi se reći da se malčice previše ponosi svojom Kućom. Uprkos hladnoj nadmenosti, mogla se nazvati ženom samo iz ljubaznosti, jer su joj obraščići još bili detinjasto bucmasti. „Hevinovi su uz Trakandove, očigledno, inače ne bih bila ovde.“

Dijelin neznatno stisnu usne i popreko pogleda devojku, što ova izgleda nije primetila. „Lord Branlet, Visoko sedište kuće Gilijard.“

Još jedan dečak, samo s neobuzdanim crnim kovrdžama i u zelenom kaputu po rukavirna izvezenim zlatnim koncem, brzo spusti pehar s vinom na sto kao da se oseća nelagodno zato što je viđen s njim. Plave oči su mu bile prekrupne za lice i skoro se sapleo o svoj mač klanjajući se. „Gospo Elejna, zadovoljstvo mi je da kažem da Kuća Gilijard stoji uz Trakandove." Ali na pola te izjave glas mu se prelomi i odjednom postade dubok kao iz podruma, a on pocrvene još više od Perivala.

„I lord Konejl, Visoko sedište Kuće Norden.“

Konejl Norden se isceri preko ruba svog srebrnog pehara. Visok i vitak, u sivom kaputu rukava za dlaku prekratkih da mu prekriju koščata zapešća, cerio se razoružavajuće, razigranih smeđih očiju i orlujskog nosa. „Izvlačili smo slamke ne bismo li videli kojim ćemo redom biti predstavljeni, a ja sam izvukao najkraću. Nordenovi su uz Trakande. Ne možemo dopustiti da na presto sedne zamlata kao što je Arimila." On je vešto sklonio svoj mač da se ne spotakne i bar je on bio punoletan, ali ako je od njegovog šesnaestog rođendana prošlo mnogo meseci, Elejna će pojesti te njegove podvrnute čizme i srebrne mamuze.

Naravno, nije se iznenadila zbog njihove mladosti, ali očekivala je da Konejl pored sebe ima neku sedu glavu da ga savetuje, a da ostalima preko ramena gledaju njihovi staratelji. U sobi nije bilo nikog drugog sem Birgite, koja je stajala ispred visokih zalučenih prozora, ruku prekrštenih ispod grudi.

Jarko podnevno sunce plavilo je kroz bistro staklo i od nje činilo senku koja je zračila nezadovoljstvom.

„Kuća Trakand vam svima želi dobrodošlicu i ja vam svima želim dobrodošlicu“, kaza Elejna, suzbijajući svoju nelagodu. „Neću zaboraviti vašu podršku i Kuća Trakand to neće zaboraviti." Nešto njene zgranutosti mora da se čulo u tim rečima, jer Katalin stisnu usne a oči joj zablistaše.

„Elejna, kao što mora da znaš, starateljstvo nada mnom je okončano“, ukočeno kaza. „Moj ujak lord Arendor kazao je za Praznik svetlosti da nikada neću biti spremnija i da ne moram da čekam godinu dana na svoju slobodu. Istini za volju, mislim da je samo hteo da dobije više vremena za lov, dok još može. Oduvek je voleo da lovi, a poprilično je star.“ Opet je propustila da primeti Dijelinino mrštenje. Arendor Hevin i Dijelin otprilike su istog godišta.

„Ni ja nemam staratelja“, nesigurno se javi Branlet, glasa visokog skoro kao Katalinin.

Dijelin ga pogleda sa osmehom punim saosećanja i skloni mu pramen kose sa čela. Pramen smesta opet pade. „Majiv je sama jahala, što je volela, a konj joj je stao u rupu“, tiho je objasnila. „Dok su je našli, već je bilo prekasno. Bilo je... rasprava... u vezi s time ko će je naslediti.“

„Svađaju se već tri meseca“, progunđa Branlet. Na tren je izgledao mlađe i od Perivala, kao dečak koji pokušava da nađe svoj put, a nema nikog da mu pokaže kuda da ide. „To ne bih smeo nikome da kažem, ali mogu tebi. Ti ćeš biti kraljica."

Dijelin uhvati Perivala za rame, a on se ispravi, mada je i dalje bio niži od nje. „Lord Vilin bi bio ovde s lordom Perivalom, ali zbog poodmakle dobi pao je u postelju. Starost nas vremenom sve iznenadi." Još jednom prostreli pogledom Katalin, ali devojka je sada piljila u Birgitu, napućenih usana. „Vilin je poručio da ti kažem kako ti šalje svoje najlepše želje i mladića kojeg smatra svojim sinom.“

„Čika Vilin mi je kazao da čuvam čast Manteara i Andora“, dodade Perival, usredsređen na to kako samo ozbiljno dete može da bude. „Pokušaću, Elejna. Pokušaću iz sve snage.“

„Sigurna sam da ćeš uspeti“, odgovori mu Elejna, nekako nateravši sebe da to kaže s makar malo topline. Došlo joj je da ih sve istera napolje i postavi Dijelin nekoliko veoma oštrih pitanja, ali ipak to ne može, bar ne smesta. Ma koliko da su mladi, svi su Visoka sedišta moćnih Kuća i ona ipak mora da im ponudi da se osveže i da bar prividno priča s njima pre nego što odu da presvuku odeću uprljanu od puta.

„Da li je ona zaista kapetan-general kraljičine garde?“, upita Katalin kada Birgita pruži Elejni tanku plavu porcelansku šoljicu neznatno potamnjene vrele vode. Devojka je pričala kao da Birgita nije tu, a Birgita izvi obrvu pre nego što se udalji, ali Katalin je izgleda uvežbala da ne vidi ono što ne želi da vidi. Iz pehara s vinom u njenoj punačkoj šaci dizao se oštar miris začina. U Elejninom bednom izgovoru za čaj nije bilo ni kapi meda.

„Da, a i moja Zaštitnica“, odgovori Elejna. Učtivo. Nikada neće biti spremnija! Devojka je to verovatno smatrala pohvalom. Zaslužila je šibanje zbog čistog bezobrazluka, ali Visoko sedište ne možeš da išibaš. Ne kada ti je potrebna njena podrška.

Katalinin pogled polete ka Elejninim šakama, ali prsten Velike zmije nimalo nije promenio hladan izraz njenog lica. „Dali su ti to? Nisam čula da si uzdignuta do Aes Sedai. Mislila sam da te je Bela kula poslala kući. Kada ti je majka umrla. Ili možda zbog onih nevolja u Kuli o kojima slušamo. Zamisli, Aes Sedai se svađaju kao seljanke na pijaci. Ali kako ona može da bude general ili Zaštitnik bez mača? U svakom slučaju, moja tetka Evela kaže da žena treba da mačeve prepusti muškarcima. Nećeš valjda potkivati svog konja kada imaš potkivača ili mleti svoje žito kada imaš mlinara.“ Što je nesumnjivo bila rečenica gospe Evele.

Elejna natera sebe da zadrži spokojan izraz lica, ne obraćajući pažnju na tek neznatno prikrivene uvrede. „Katalin, vojska jeste vojskovođin mač. Garet Brin kaže da vojskovođa koji koristi neko drugo sečivo ne zna šta mu je posao.“ Ali ni to ime nije ostavilo nikakav utisak na nju. Rudarska deca u Maglenim planinama znaju ko je Garet Brin!

Avijenda stade pored Elejne i nasmeši se kao da je sva srećna zbog prilike da porazgovara s tom devojkom. „Mačevi nisu ni od kakve koristi“, slatkorečivo kaza. Slatkorečivo! Avijenda! Elejna nikada nije videla svoju sestru da se tako umešno pretvara. A držala je i pehar kuvanog vina. Previše bi bilo očekivati od nje da i dalje pije gorak čaj samo zbog sestrinske ljubavi. „Trebalo bi da naučiš kako da koristiš koplje. Takođe nož i luk. Birgita Trahelion ti može strelama izbiti oči s dve stotine koraka. Možda i s tri stotine."

„Koplje?“, slabašno ponovi Katalin. A onda, uz blagu nevericu, „Moje oči?“

„Nisi upoznala moju sestru“, ubaci se Elejna. „Avijenda, ovo je gospa Katalin Hevin. Katalin, ovo je Avijenda od Devet dolina Taardada." Možda je trebalo da predstavljanje bude obratno, ali Avijenda jeste njena sestra, a čak i Visoko sedište mora prihvatiti da bude predstavljeno sestri kćeri-naslednice. „Avijenda je Aijelka. Uči da postane Mudra.“

Mala glupača je već na početku otvorila usta, a brada joj je sa svakom izjavom sve više padala sve dok nije počela da zija kao riba. Vrlo zadovoljavajuće. Avijenda se Elejni malčice manje nasmeši, zelenih očiju koje su svetlucale od odobravanja preko pehara s vinom. Elejnino lice ostade bezizrazno, ali žarko je želela da joj odgovori na osmeh.

Sa ostalima je daleko lakše izašla na kraj i daleko su je manje dovodili do besnila. Perival i Branlet su bili stidljivi jer im je to bio prvi boravak u Kaemlinu, a kamoli u Kraljevskoj palati i sve vreme su ćutali ako im neko ne izmami koju reč. Konejl je izgleda mislio kako je tvrdnja da je Avijenda Aijelka zacelo šala, pa umalo da je popio njen nož u rebra kada se raskalašno nasmejao, ali srećom je mislio da je i to šala. Avijenda je postala sva ledena, zbog čega bi izgledala kao prava Mudra da je u svojoj uobičajenoj odeći; u somotskoj haljini tako je samo još više delovala kao dvorska dama, ma koliko pipkala svoj nož. A Branlet je stalno gledao Birgitu ispod oka. Elejni je bilo potrebno neko vreme da shvati kako je on zapravo gleda dok hoda u tim svojim čizmama s visokim potpeticama - one pantalone široke u nogavicama zapravo su veoma uske u kukovima - ali samo je uzdahnula. Srećom, Birgita to nije primetila, a veza bi Elejni stavila do znanja da ova pokušava to da sakrije. Birgita voli da je muškarci gledaju. Odrasli muškarci. Elejni nikakvu korist ne bi donelo da njena Zaštitnica izdeveta mladog Branleta po zadnjici.

Uglavnom su hteli da znaju da li je Riejna Korli Aes Sedai. Nijedno od njih četvoro nikada ranije nije videlo sestru pa su stoga mislili da zacelo jeste, budući da može da usmerava i da njih i njihove oružnike jednim korakom prenese preko stotinu milja. Bila je to dobra prilika da Elejna vežba izbegavanje bez laganja, u čemu joj je od pomoći bio prsten Velike zmije na njenom prstu. Laž već na početku ukaljaće njen odnos s njih četvoro, ali ne može se nadati da će glasine o pomoći Aes Sedai stići do Arimile ako ona za to vreme tek tako širi istinu. Naravno, sve četvoro su jedva čekali da joj stave do znanja koliko su oružnika poveli sa sobom - ukupno nešto malo preko tri hiljade, od čega je skoro polovina otpadala na samostrelce i halebardiste, koji će naročito biti korisni na bedemima. To je pozamašna sila da bi je četiri Kuće tek tako imale pri ruci kada ih je Dijelin posetila, ali nema te Kuće koja u ovakvim vremenima želi da njeno Visoko sedište ne bude dobro čuvano. Otimanje nije nečuveno kada je reč o prestolu. Konejl je uz smeh to pomenuo; njemu je izgleda sve smešno. Branlet je klimnuo i prošao prstima kroz kosu. Elejna se zapitala koliko njegovih brojnih tetaka, ujaka i rođaka zna da je otišao i šta će učiniti kada to saznaju.

„Da je Dijelin bila volina da sačeka nekoliko dana“, reče Katalin, „mogla sam da povedem više od ovih hiljadu dvesta ljudi.“ Bilo je to treći put u tri rečenice da istakne kako je ona povela daleko najviše vojnika. „Poslala sam glasnike svim Kućama koje su odane Hevinovima.“

„I ja svim Kućama odanim Nordenovima“, dodade Konejl. Naravno, uz kez. „Kuća Norden možda ne može da pozove mačeva koliko Hevin ili Trakand, ili Mantear“, pokloni se Perivalu, „ali svako ko jaše kada orlovi zovu, jahaće za Kaemlin.“

„Zimi neće daleko dojahati“, tiho reće Perival. Što je bilo zapanjujuće, pošto mu se niko nije obratio. „Mislim da ćemo, šta god nameravali da uradimo, to morati da postignemo s ljudstvom koje nam je sada na raspolaganju.“ Konejl se zasmeja, pa ga pljesnu po ramenu i kaza mu da bude hrabriji, jer svi srčani ljudi sada idu ka Kaemlinu kako bi podržali gospu Elejnu; ali Elejna se pažljivije zagleda u Perivala. Njegove plave oči na trenutak pogledaše pravo u njene, i to netremice, pre nego što stidljivo spusti pogled. Jeste da je dečak, ali zna u šta se upustio bolje nego Konejl ili Katalin, koja je smesta krenula da im ponovo saopštava koliko je oružnika dovela i na koliko Hevinovi mogu da računaju, kao da svako u toj prostoriji sem Avijende ne zna tačno koliko ljudi može da pojaše u odgovor na zov svake Kuće, razvrstano na uvežbane vojnike, seljake koji su u nekom ratu nosili halebardu ili dugo pešadijsko koplje i seoske žitelje koji u slučaju potrebe mogu da se pozovu da prihvate oružje. U svakom slučaju, ako ne baš potpuno tačno, onda dovoljno blizu. Lord Vilin se potrudio da dobro poduči mladog Perivala. Sada ona ne sme dozvoliti da to bude uzalud.

Naposletku je došlo i vreme da se izljube, pri čemu je Branlet pocrveneo kao bulka, Perival sramežljivo zatreptao kada se Elejna sagnula da ga poljubi, a Konejl se zakleo da taj obraz nikada više neće oprati. Katalin je sa iznenađujućim oklevanjem ovlaš poljubila Elejnu u obraz, kao da joj je tek tada sinulo da je prihvatila da je Elejna iznad nje. Ali već tren kasnije, klimnula je samoj sebi i ledeni ponos pade na nju kao ogrtač. Kada je njih četvoro na kraju predato u ruke služavkama i poslužiteljima što će ih odvesti u odaje koje je glavna sobarica, nadala se Elejna, imala vremena da ih pripremi, Dijelin je dopunila svoj pehar s vinom i smestila se u jednu od visokih izrezbarenih stolica umorno uzdahnuvši.

„Nije da se hvalim, ali ovo je baš dobro obavljen posao za samo nedelju dana. Odmah sam završila s Kandredima. Nikada nisam ni mislila da će Denajna moći da se odluči, i bilo je potrebno svega sat vremena da vidim kako sam u pravu, mada sam morala da ostanem tri sata da je ne bih uvredila. Ta žena mora da spava do podne jer ne može da se odluči s koje strane da izađe iz kreveta! Ostali su bili spremni da vide šta je najpametnije uz samo malo ubeđivanja. Niko s malo mozga ne želi da Arimila stupi na presto.“ Na trenutak se namrštila i zagledala u svoje vino, a onda netremice pogledala Elejnu. Ona nikada nije oklevala da kaže šta misli, bilo da očekuje da će se Elejna s njenim mišljenjem saglasiti ili ne, i očigledno je nameravala da i sada to učini. „Možda je bila greška da ove Srodnice predstavljamo kao Aes Sedai, ma koliko smo to posredno činili. Izgleda da je napetost prevelika za njih, a to nas sve stavlja u opasan položaj. Jutros, i to bez ikakvog razloga, koliko sam mogla da vidim, gazdarica Korli je zabezeknuto stajala i prvi put u gradu blenula kao guščarica. Mislim da joj je umalo izmaklo tkanje kapije koju je tkala da nas dovede ovamo. To bi baš bilo divno - svi poređani da jašu kroz čudesnu rupu u vazduhu koja se ne bi ni pojavila. A da ne pominjem to što bih morala da budem u Katalininom društvu Svetlost zna koliko. Grozno dete! Ima ona dobar um, samo da ju je neko nekoliko godina vaspitavao čvrstom rukom, ali rodila se s dvostrukom merom onog hevinovskog otrovnog jezika.“

Elejna stisnu zube. Dobro je znala koliko Hevinovi umeju da budu zajedljivi. Čitava porodica ponosila se time! Katalin je očigledno na to bila ponosna. I već joj je dojadilo da objašnjava šta je tog dana plašilo sve žene koje mogu da usmeravaju. Dojadilo joj je da je podsećaju na ono što pokušava da zanemari. Taj krvavi svetionik i dalje plamti na zapadu, potpuno nemoguće i veličine i trajanja. To čudo se satima nije menjalo! Svako ko toliko dugo usmerava bez odmora mora da se već presamitio od iznurenosti. A Rand krvavi al’Tor je usred svega toga. Sigurna je u to! Živ je, ali ona svejedno samo želi da ga ošamari zbog toga što zbog njega prolazi kroz sve to. Pa, njegovo lice nije tu, ali...

Birgita tresnu svojim srebrnim peharom na sto tako snažno da se vino razlete na sve strane. Neka pralja moraće da se znoji da bi izvukla tu mrlju iz njenog rukava. Neka služavka radiće satima da bi ponovo izvukla sjaj stola. „Deca!“, procedi. „Ljudi će ginuti zbog njihovih odluka, a oni su plamena deca, pri čemu je Konejl najgori! Čula si ga, Dijelin. Hoće da izazove Arimilinog zatočnika kao Artur krvavi Hokving! Hokving se nikada nije borio ni protiv čijeg plamenog zatočnika i dobro je znao kada je bio još mlađi nego lord Norden da je glupost staviti sve na plameni dvoboj, ali Konejl misli kako će osvojiti Elejni plameni presto svojim plamenim mačem!“

„Birgita Trahelion je u pravu“, Avijenda ljutito dodade. Čvrsto je grabila suknje. „Konejl Norden jeste budala! Ali kako neko može da sledi tu decu u ples kopalja? Kako iko može da od njih traži da predvode?“

Dijelin ih obe pogleda i odabra da najpre odgovori Avijendi. Avijendina odeća očigledno joj je bila smešna mada, bilo joj je smešno i to što su Avijenda i Elejna jedna drugu uzele za sestre, a i to što Elejna uopšte ima Aijelku za prijateljicu. To što je Elejna rešila da ta prijateljica učestvuje u njihovim savetovanjima - nekako je podnosila. Ali ne bez stavljanja do znanja da to podnosi. „Postala sam Visoko sedište Taravina s petnaest godina. Kada mi je otac poginuo u čarkama na granici sa Altarom. Moja dva mlađa brata poginula su boreći se protiv murandijskih kradljivaca stoke iste te godine. Slušala sam savetnike, ali ja sam govorila taravinskim konjanicima gde da napadnu i naučili smo Altarce i Muranđane da kradu negde drugde. Avijenda, vremena biraju kada deca moraju da odrastu, a ne mi - a u današnje vreme, jedno Visoko sedište koje je dete ne može to i da ostane.

A što se tebe tiče, gospo Birgita“, nastavi suvljim glasom. „Tvoj jezik je, kao i uvek... sočan.“ Nije pitala kako to Birgita toliko zna o Arturu Hokvingu, i to nešto što nijedan istoričar ne zna, ali odmeravala ju je pogledom. „Branlet i Perival ugledaće se na mene, a mislim da će i Katalin, koliko god žalim zbog vremena koje ću morati da provedem s tom devojkom. Što se Konejla tiče, teško da je on prvi mladić koji misli da je nepobediv i besmrtan. Ako ne možeš da ga obuzdaš kao kapetan-general, predlažem ti da se prošetaš ispred njega. Kako gleda te tvoje čakšire, slediće te svuda.“

Elejna... potisnu... čistu srdžbu koja buknu u njoj. Nije to bila njena srdžba, ništa više nego što je bila besna na Dijelin ili na Birgitu zbog prosutog vina. To je Birgitin gnev. Nije ona htela da ošamari Randa. Dobro, jeste, ali to sad nije bitno. Svetlosti, i Konejl je gledao Birgitu? „Avijenda, oni su Visoka sedišta svojih Kuća. Niko u njihovim Kućama ne bi mi zahvalio da se prema njima ponašam kao da su nešto manje - daleko od toga. Ljudi koji jašu u njihovo ime boriće se da ih sačuvaju u životu, ali ti ljudi jašu za Perivala, Branleta, Konejl i Katalin, a ne za mene. Zato što oni jesu Visoka sedišta.“ Avijenda se namršti i prekrsti ruke kao da se obmotava šalom, ali klimnu. Oštro i nevoljno - među Aijelima niko ne dobija takav uticaj bez godina provedenih u sticanju iskustva i blagoslova Mudrih - ali klimnu.

„Birgita, moraćeš da sarađuješ s njima, kao kapetan-general s Visokim sedištima. Ne mora da znači da bi ih sede kose učinile mudrijim, a svakako ne lakšim za saradnju. I dalje bi imali svoja mišljenja, a s godinama iskustva koje bi tim stavovima davale težinu, verovatnije je da bi bili deset puta sigurniji da bolje od tebe znaju šta valja činiti. Ili od mene.“ Silno se trudila da joj glas ne bude oštar i Birgita je nesumnjivo to osetila. Ako ništa drugo, lavina gneva kroz vezu odjednom se smanjila. Samo se prigušila, ne i nestala - Birgita je volela da je muškarci gledaju, bar kada ona to želi, ali veoma nije volela da joj neko kaže kako pokušava da im privuče pažnju - ali svejedno, dobro je znala koliko je po njih obe opasno da dozvoli da se njihova osećanja razulare.

Dijelin je pila vino u malim gutljajima, i dalje gledajući Birgitu. Svega šaka ljudi zna istinu koju Birgita očajnički želi da sakrije, a Dijelin nije među njima, ali Birgita dovoljno često nije pazila šta priča da je starija žena postala ubeđena kako se iza Birgitinih plavih očiju krije neka tajna. Svetlost samo zna šta bi pomislila kada bi tu zagonetku razrešila. I ovako su njih dve kao ulje i voda. U stanju su da se raspravljaju i o tome šta je gore, a šta dole, a vala i o svemu ostalom. Ovoga puta, Dijelin je očigledno mislila da je ubedljivo pobedila.

„Možda i jeste tako, Dijelin“, oglasi se Elejna, „bilo bi mi daleko draže da si dovela njihove savetnike. Učinjeno je šta je učinjeno, ali Branlet me naročito muči. Ako me Gilijardovi optuže da sam ga otela, stvari će postati gore nego što već jesu, a ne bolje.“

Dijelin samo odmahnu. „Ne znaš ti Gilijarde, zar ne? Koliko se međusobno svađaju, možda pre leta i ne primete da dečaka nema, a ako i primete, niko se neće buniti protiv onoga što je učinio. Niko od njih neće biti voljan da prizna da je bio prezauzet raspravljanjem oko toga ko će mu biti staratelj da je zaboravio da ga drži na oku. Drugo, niko od njih neće hteti da prizna kako ih pre toga niko ništa nije pitao. U svakom slučaju, Gilijardi će pre podržati Zaidu nego Marne, a Araune ili Sarande ne vole ništa više.“

„Nadam se da si u pravu, Dijelin, jer ćeš ti biti zadužena da se nosiš s besnim Gilijardima, ako se budu pojavili. A kad već savetuješ to troje, možeš i da držiš Konejla na oku da ne uradi nešto potpuno sumanuto.“

Uprkos onome što je malopre rekla, Dijelin se malčice lecnu na prvi predlog. Na drugi uzdahnu.

Birgita se grohotom nasmeja. „Ako te bude mučio, pozajmiću ti čakšire i čizme, pa možeš da se prošetaš za njega.“

„Gospo Birgita“, promrmlja Dijelin u svoj pehar, „neke žene mogu da nateraju ribu da grize mahanjem prsta, druge moraju da razvlače mamac po čitavoj bari.“ Avijenda se na to zasmeja, ali Birgitin bes opet poče da kulja kroz vezu.

Talas hladnog vazduha ulete u prostoriju kada se vrata otvoriše i Rejzorija uđe, pa stade mirno. „Moja gospo Elejna, stigli su domaćica i glavni pisar“, obznani. Glas je na kraju izdade kada oseti raspoloženje u sobi.

I slepa koza bi osetila koliko je Dijelin bila samozadovoljna, kao mačka sa slaninom, Birgita se mrštila i na nju i na Avijendu, a Avijenda je baš tada rešila da se seti da Birgita jeste Birgita Srebroluka, zbog čega je sada spustila pogled posramljena kao da se smejala nekoj Mudroj. Elejna je ponekad priželjkivala da se njene prijateljice slažu kao ona i Avijenda, ali one ipak umeju da budu kao rogovi u vreći, a Elejna je pretpostavljala da od stvarnih ljudi ništa drugo ne može ni da očekuje. Savršenstvo je za knjige i zabavljačke priče.

„Uvedi ih“, kaza Rejzoriji. „I ne prekidaj nas ako grad nije pod napadom. Ako nije reč o nečemu bitnom', ispravi se. Žene koje izdaju takva naređenja uvek u pričama navlače nedaću na sebe. Ponekad je u pričama naravoučenije, ako ga potražiš.