Raskršće sumraka

2 Dva kapetana

Jedno dve milje severno od grada, na širokom plavom stegu, koji se vijorio na vetru razvijen između dva visoka drvena nosača, jarkim crvenim pismenima - dovoljno velikim da se lepo pročitaju s puta koji je bio udaljen možda stotinak koraka ka istoku - pisalo je Veličanstvena putujuća menažerija i sjajna izložba veština i čuda Valana Luke. Za one koji nisu umeli da čitaju, to je bar bio znak da se na tom mestu nalazi nešto neobično. Kako je barjak tvrdio, bila je to najveća putujuća menažerija na svetu. Luka je tvrdio mnogo toga, ali Met je bio mišljenja da bar što se toga tiče govori istinu. Platneni zid deset stopa visok i pri dnu učvršćen kočićima koji se protezao oko menažerije bio je dovoljno veliki da obuhvati neko poveće selo.

Prolaznici su radoznalo zagledali barjak, ali seljake i trgovce čekala su posla a naseljenike njihova budućnost, pa niko nije skrenuo s puta. Debeli konopci vezani za stubove pobijene u zemlju trebalo je da usmeravaju gomile posetilaca ka širokom zalučenom ulazu odmah iza barjaka, ali u to doba niko nije čekao da uđe. U poslednje vreme, bilo je malo posetilaca u ma koje doba. Pad Ebou Dara doveo je do tek blagog pada posete, kada su ljudi shvatili da grad neće biti opljačkan i da neće morati da beže kako bi spasli žive glave, ali zbog Povratka i svih onih brodova i naseljenika, skoro svi su rešili da čuvaju pare za crne dane. Dva mišićava čoveka, zgrčena u plaštovima koji kao da su bili sašiveni od odbačenih vreća, bili su na dužnosti ispod barjaka - njihov zadatak bio je da teraju sve koji su hteli da bace pogled i vide šta se unutra dešava a da ne plate. Međutim, u poslednje vreme i takvih je bilo malo. Ta dvojica, jedan slomljenog nosa iznad gustih brkova a drugi bez jednog oka, čučala su na zemlji i bacala kocke.

Za divno čudo, Petra Anhil, snagator u putujućoj menažeriji, stajao je i gledao dva konjušara kako se kockaju. Mišićave ruke, krupnije nego što su većini sveta noge, prekrstio je preko grudi. Bio je niži od Meta, ali bar dvostruko širi. Debeli plavi kaput koji mu je žena sašila da nosi kada je hladno bio mu je sav zategnut u ramenima. Petra je izgleda bio potpuno zanet kockanjem, ali nije se kladio, čak ni u prebijenu paru. On i njegova žena Klarina, koja je uvežbavala pse, štedeli su svaki novčić koji su mogli, a Petri nije trebalo mnogo pa da krene naširoko i nadugačko o gostionici koju jednoga dana namerava da kupi. Još je više iznenađivalo što je Klarina bila pored njega, ogrnuta tamnim plaštom, i jednako pomno posmatrala kockanje.

Petra se oprezno i zabrinuto osvrnuo preko ramena kada je video Meta i Egeanin kako prilaze ruku pod ruku, zbog čega se Met namrštio. Nikad ne valja kada se ljudi osvrću. Doduše, Klarinino punačko preplanulo lice ozarilo se toplim osmehom. Baš kao većina žena u menažeriji, mislila je da su on i Egeanin romantični. Konjušar slomljenog nosa, plećati Tairenac po imenu Kol, podrugljivo se iskezio dok je kupio ulog koji je dobio - nekoliko bakrenjaka. Niko sem Domona ne bi smatrao Egeanin lepom, ali nekim budalama plemstvo je samo po sebi značilo lepotu. Malo njih je pomišljalo na to da bi plemkinja koja je spremna da napusti supruga zbog čoveka kakav je Met Kauton verovatno bila spremna da ostavi i njega, pa i da svoj novac odnese sa sobom. Met i ostali su proturili tu priču kako bi objasnili zašto se kriju od Seanšana: okrutan muž i ljubavnici u begu. Svi su dovoljno često slušali takve priče od zabavljača ili su ih pročitali u knjigama, ako su već retke u stvarnom životu, pa su i njihovu spremno prihvatili. Mada je Kol pognuo glavu. Egeanin - Lejlvin - već je izvadila nož na žonglera mačevima - i previše zgodnog čoveka koji ju je preterano raskalašno pitao da mu se pridruži na peharu vina u njegovim kolima - i niko ni malčice nije sumnjao da bi ona i upotrebila sečivo da je on bio za dlaku napadniji.

Čim je Met stigao do snagatora, Petra mu tiho kaza: „Jedno dvadesetak seanšanskih vojnika razgovara s Lukom. Ako ništa drugo, njihov zapovednik razgovara s njim.“ Nije zvučao uplašeno, ali čelo mu se ipak naboralo od brige i zaštitnički je držao ženu za rame. Klarini osmeh minu sa usana i ona svojom šakom pokri njegovu. Donekle su imali poverenja u Lukin sud, ali znali su šta stavljaju na kocku. Ili su bar mislili da znaju. Ali već je i to bilo dovoljno gadno.

„Šta hoće?“, zatraži Egeanin da čuje, otimajući se od Meta pre nego što on stiže i da zine. Zapravo, niko nije čekao na njega.

„Drži ovo“, reče Noel i piruži štap i kotaricu onom jednookom čoveku, koji se zablenuo u njega. Ispravivši se, Noel tutnu kvrgavu šaku ispod kaputa, gde su mu bila dva duga noža.

„Možemo li da stignemo do konja?“, upita on Petru. Snagator ga sumnjičavo odmeri. Izgleda da nije Met bio jedini koji se pitao ima li Noel sve daske u glavi.

„Izgleda da ih ne zanima nikakva pretraga“, žurno reče Klarina, na trenutak kao da će pasti u naklon pred Egeanin. Trebalo je da se svi pretvaraju kako su Met i ostali samo deo priredbe, ali malo njih je uspevalo da to izvede s Egeanin.

„Zapovednik je već dobrih pola sata u Lukinim kolima, ali vojnici sve to vreme stoje pored svojih konja.“

„Mislim da nisu ovde zbog vas“, dodade Petra glasom punim poštovanja, opet se obraćajući Egeanin. Zašto li se tako ponaša? Verovatno uvežbava dobrodošlicu za plemiće koji će mu dolaziti u onu gostionicu.

„Samo nismo hteli da se iznenadite ili zabrinete kada ih vidite. Ubeđen sam da će ih Luka poslati njihovim putem bez ikakvih muka.“ Uprkos tome što je pričao, čelo mu je i dalje bilo naborano. Većina muškaraca se razjari ako im žena pobegne, a plemić je sasvim u stanju da svoj bes iskali na drugim ljudima. Putujuća priredba, samo stranci u prolazu, veoma su laka meta koja sa sobom ne nosi nikakve otežavajuće okolnosti.

„Moja gospo, ne moraš brinuti da će se neko izlanuti.“ Bacivši pogled na konjušare, Petra dodade: „Je li tako, Kole?“ Ovaj samo odmahnu glavom, ne skidajući pogled s kockica kojima se igrao na dlanu. Bio je krupan čovek, ali ne kao Petra, a snagator je mogao da ispravlja potkovice golim rukama.

„Nema ko ne voli da povremeno pljune velmoži na čizme“, promrmlja jednooki gledajući u kotaricu s ribom. Bio je skoro visok i širok u ramenima kao Kol, ali lice mu je bilo preplanulo i izborano, a imao je manje zuba i od Noela. Pogleda Egeanin, pa pognu glavu i dodade: „Izvinjavam se, gospo. Sem toga, ovako ćemo svi dobiti po koju paru, kojih u poslednje vreme nema tako mnogo. Je li tako, Kole? Ako iko progovori, oni Seanšani sve će nas pokupiti i možda povešati kao onaj Morski narod Ili će nas terati da čistimo kanale s druge strane luke.“ Konjušari su radili sve neophodne poslove u prirodi, od čišćenja za konjima i kaveza sa životinjama do dizanja i spuštanja platnenog zida, ali čovek se na te svoje poslednje reči sav stresao, kao da je iskopavanje muljem zatrpanih kanala u Rahadu gora sudbina od vešanja.

„Jesam li ja spomenuo neko pričanje?“, pobuni se Kol i raširi ruke.

„Samo sam pitao koliko ćemo još čučati ovde - to je sve. Samo sam pitao kada ćemo videti neku paru.“

„Čučimo ovde onoliko koliko ja kažem.“ Pravo je čudo kako je Egeanin i ne dižući glas postizala da to njeno otezanje zvuči kao sečivo koje klizi iz kanija.

„Videćeš svoje pare kada stignemo do našeg odredišta. Oni koji me budu verno služili dobiće i nešto malo preko onoga što je obećano. A oni koji budu pomišljali na izdajstvo - završiće u hladnom grobu.“ Kol se bolje ogrnu svojim često krpljenim plaštom i razrogači oči pokušavajući da deluje uvređeno, ili možda nevino, ali izgledao je samo kao da se nada kako će mu ona prići dovoljno blizu da joj mazne kesu s novcem.

Met zaškripa zubima. Kao prvo, to njegovo zlato ona tako široke ruke deli. Imala je i svoga, ali ni izbliza dovoljno za tako nešto. A još bitnije je što opet pokušava da preuzme vlast. Svetlosti, da nije njega, i dalje bi bila u Ebou Daru i spletkarila da izbegne Tragače, ako je ne bi već ispitivali. Da nije njega, ne bi joj ni sinulo da ostane u blizini Ebou Dara kako bi izbegla poteru ili da se sakrije u Lukinoj priredbi. Ali šta će ti vojnici tu? Da makar malčice sumnjaju da je Tuon tu, Seanšani bi poslali stotinu ljudi, ma hiljadu. Da pretpostavljaju da tu ima Aes Sedai. Ne; Petra i Klarina ne znaju da pomažu Aes Sedai da se sakriju, ali spomenuli bi sul’dam i damane, a vojnici nikako ne bi lovili sestre bez njih. On dodirnu lisičju glavu pod kaputom. Nosio ju je i u snu i na javi, pa će ga možda upozoriti.

Nije mu ni na kraj pameti bilo da pokuša da stigne do konja, i to ne samo stoga što bi Kol i još desetina takvih kao on otrčali do Seanšana i pre nego što im se izgubi s vidika. Koliko je znao, niko ni njega ni Egeanin nije nešto posebno mrzeo - čak se i Ruman, onaj žongler mačevima, izgleda srećno skrasio sa ženom po imenu Adrija, čija je tačka bila da se isteže i uvrće kao vrbov prut - ali neki ljudi jednostavno ne mogu da odole iskušenju da namaknu još malo zlata. Bilo kako bilo, u glavi mu se nije čulo upozorenje - nisu mu zveckale kockice - a među tim platnenim zidovima ima ljudi koje on ne može tek tako da ostavi.

„Ako ne pretražuju logor, onda nemamo zbog čega da brinemo“, samouvereno reče.

„Ali hvala ti na upozorenju, Petra. Nikada nisam voleo iznenađenja.“ Snagator malčice odmahnu rukom kao da kaže da sve to nije ništa, ali Egeanin i Klarina pogledaše Meta kao da su iznenađene što je tu. Čak i Kol i onaj jednooki balvan trepnuše. Jedva se suzdržao da ponovo ne zaškrguće.

„Samo ću se promuvati pored Lukinih kola da vidim šta ima da se vidi. Lejlvin, ti i Noel nađite Olvera i budite s njim.“ Oboje su voleli dečaka, svi su ga voleli, tako da mu neće smetati. Bolje prisluškuje kada je sam.

A ako ipak budu morali da beže, možda će Egeanin i Noel moći da izvuku dečaka, ako nista drugo. Svetlost dala da do toga ne dođe. U tome ne vidi ništa sem nesreće.

„Pa, valjda niko ne živi doveka“, uzdahnu Noel, pa opet uze svoj bambusov štap i kotaricu. Plamen ga spalio, ali naspram tog čoveka i naduvena koza bi izgledala veselo! Petra se svakako još više namršti od zabrinutosti. Oženjeni ljudi stalno izgledaju zabrinuto, što je bio jedan od razloga zašto se Metu nije žurilo sa ženidbom. Čim je Noel zamakao za jedan ugao platnenog zida, onaj jednooki je žalosno pogledao za kotaricom s ribom. Izgleda da i njemu fali koja daska. Verovatno negde ima ženu.

Met natuče kapu skoro do očiju. Kockice se i dalje nisu čule. Pokušavao je da ne pomišlja na to koliko su ga puta umalo preklali ili je mogao ostati bez glave a da pri tom nije bilo zvuka kockica. Ali zacelo bi se čule da ima neke stvarne opasnosti. Naravno da bi se čule.

Nije načinio ni tri koraka kroz ulaz pre nego što ga je Egeanin sustigla i obgrlila oko pojasa. Ukopao se u mestu i pogledao je mrko. Protivila se njegovim naredbama kao što se pastrmka bori s udicom, ali ovo je već bandoglavo.

„Šta to radiš? Šta ako te ovaj seanšanski zapovednik prepozna?“ To se činilo jednako verovatnim kao da će lično Tilin doći na priredbu, ali vredi pokušati sve da se ona natera da ode.

„Koji su izgledi da se taj čovek i ja poznajemo?“, izrugnu se ona.

„Nemam...“ - na tren se namršti - „nisam imala... mnogo prijatelja sa ove strane okeana, a nijednog u Ebou Daru.“ Ona prebaci jedan kraj crne perike preko grudi.

„U svakom slučaju, u ovome me ni rođena majka ne bi prepoznala.“ Poslednje reči izgovorila je sumorno.

Ako bude nastavio da toliko škrguće, okruniće neki zub. Ništa mu neće vredeti da stoji tu i da se raspravlja s njom, ali i dalje mu je pred očima bilo kako je streljala pogledom one seanšanske vojnike.

„Nemoj da si piljila u nekog“, upozori je.

„Nemoj da si nekoga makar pogledala.“

„Ja sam krotka Eboudaranka.“ Rekla je to kao da je izazov.

„Ti pričaj.“ A to je izgovorila kao upozorenje. Svetlosti! Kada žena ne čini da sve ide glatko, onda diže pravu buru, a Egeanin nikada nije učinila da nešto ide glatko. Sasvim je sigurno u opasnosti da okrnji zub.

Iza ulaza, glavna ulica menažerije krivudala je između kola koja su ličila na one kakve koriste Krpari - kućice na točkovima s rudama dignutim o vozarska sedišta - i šatorima počesto velikim kao omanje kuće. Većina kola bila je jarkih boja, u svim mogućim nijansama crvene ili zelene, žute ili plave, a mnogi su šatori bili jednako živopisni; bilo je čak i nekoliko prugastih. Tu i tamo su pored ulice bile podignute drvene pozornice na kojima su izvođači mogli držati svoje tačke. Raznobojne trake koje su ih ukrašavale već su izgledale malčice prljavo. Skoro trideset koraka široka zemljana površina, utabana hiljadama stopala, zaista je bila ulica - i to jedna od nekoliko koje su vijugale kroz priredbu. Vetar je nosio bledunjave sive pramenove dima koji su se dizali iz tankih dimnjaka što štrče iz krovova kola i nekih šatora. Većina učesnika priredbe verovatno je za doručkom, ili možda još u krevetu. Po pravilu, kasno ustaju - a to pravilo je Met zdušno odobravao - i niko od njih ne bi hteo da jede sedeći blizu kuvarske vatre na ovoj hladnoći. Video je jedino Aludru. Rukavi njene tamnozelene haljine bili su zavrnuti do laktova i mlela je nešto u bronzanom avanu na stočiću koji se rasklapao sa stranice njenih jarkoplavih kola, odmah iza ugla jedne od užih bočnih ulica.

Obuzeta svojim poslom, vitka Tarabonka nije videla ni Egeanin ni Meta. Ali on nije mogao a da ne pogleda nju. Tamne kose uvezane u mnoštvo pletenica ukrašenih đinđuvama koje su joj padale do pojasa, Aludra je verovatno bila najnesvakidašnjije od svih Lukinih čudesa. On ju je najavljivao kao iluminatora, a za razliku od mnogih drugih izvođača i čudesa, zaista je bila to što je Luka tvrdio, mada on lično u to verovatno nije bio ubeđen. Met se pitao šta li ona to melje. I hoće li to možda prasnuti. Obećala je da će mu otkriti tajnu vatrometa ako bude mogao da reši zagonetku, ali to mu nije pošlo za rukom - za sada. Ali uspeće - ovako ili onako.

Egeanin ga munu u rebra.

„Stalno me podsećaš da bi trebalo da smo ljubavnici“, procedi kroz zube.

„Ko bi poverovao u to da te vide kako bleneš u tu ženu kao da si gladan?“

Met se raskalašno isceri.

„Zar nisi primetila da uvek gledam lepe žene?“ Namestivši šal malo žustrije nego obično, ona prezrivo zagunđa. Bio je zadovoljan time. Njena uštogljenost ponekad je bila od koristi. Egeanin je bežala da spase živu glavu, ali i dalje je Seanšanka i već zna o njemu više nego što mu se dopada. Nema namere da joj poveri sve svoje tajne. Čak ni one koje ni sam još ne zna.

Lukina kola bila su u samom središtu bivaka, što je bio najbolji položaj, najdalje moguće od smrada kaveza sa životinjama i konja vezanih duž platnenih zidova. Njegova kola bila su drečava čak i u poređenju s ostalima - crvena i plava, blistala su od lakiranja, i bila su načičkana zlatnim kometama i zvezdama. Srebrne mesečeve mene okruživale su čitava kola odmah ispod krova. Čak je i limeni dimnjak bio u crvenim i plavim prstenovima. I Krpar bi pocrveneo. Pored kola dva reda seanšanskih vojnika ukočeno su stajala pored svojih konja, a koplja ukrašena zelenim kićankama bila su im iskošena pod tačno istim uglom. Jedan od njih držao je uzde još jednog ata, lepog uškopljenog zelenka snažnih sapi i dobrih gležnjeva. Plavo-zeleni oklopi koje su vojnici nosili delovali su neugledno naspram Lukinih kola.

Met nije bio iznenađen što nije jedini kojeg Seanšani zanimaju. S tamnom mrežastom kapom na obrijanoj glavi, Bejl Domon je čučao oslonjen o jedan točak zelenih kola što su pripadala Petri i Klarini, nekih tridesetak koraka od vojnika. Klarinini psi ležah su pod kolima: raznovrsna skupina malih životinja koje su spavale sklupčane na gomih. Zdepasti Ilijanac pretvarao se da nešto delje, ali samo je stvarao gomilu opiljaka ispred sebe. Met je priželjkivao da taj čovek ili pusti brkove da mu sakriju gornju usnu, ili obrije ostatak brade. Neko bi ga mogao dovesti u vezu s Egeanin. Blerik Negina, visok čovek koji je stajao naslonjen o kola kao da pravi Domonu društvo, nimalo nije oklevao da odseče svoj sijenarski perčin kako bi izbegao da ga Seanšani primete, mada je prolazio prstima kroz kratku crnu kosu otprilike jednako često koliko je Egeanin nameštala periku. Možda bi i on trebalo da stavi kapu.

U tamnim kaputima iskrzanih rukava i dobrano ugaženim čizmama, obojica su mogli da prođu kao učesnici u priredbi, možda konjušari, sem kod drugih učesnika. Gledali su Seanšane pokušavajući da deluju kao da to ne čine, ali Blerik je u tome bio uspešniji, što bi se od jednog Zaštitnika i moglo očekivati. Izgledalo je kao da je svu pažnju posvetio Domonu, samo što je povremeno bacao po koji pogled na vojnike, sasvim opušteno i besposleno. Domon se mrštio na Seanšane kada nije pogledom streljao parče drveta u rukama, kao da mu naređuje da se pretvori u lepu rezbariju. Taj čovek se previše srodio s time da je so’đin.

Met je taman smišljao kako da se približi Lukinim kohma i da prisluškuje a da ga vojnici ne primete, kad se vrata u zadnjem delu kola otvoriše i bledokosi Seanšanin se stušti niz stepenice, stavljajući kalpak s tankom plavom perjanicom na glavu čim mu je čizma dotakla tlo. Luka se pojavi za njim, sav u skerletu izvezenom zlatnim suncima, kitnjasto se klanjajući dok je sledio zapovednika. Luka je imao bar dve desetine kaputa, a većina je bila crvena i svaki beše drečaviji i nakinđureniji od prethodnog. Sva sreća što su mu kola najveća u priredbi, inače ne bi imao gde da ih sve potrpa.

Ne obraćajući pažnju na Luku, seanšanski zapovednik uzjaha svog škopca, namesti mac pa odsečnim glasom uzviknu naredbe od kojih njegovi ljudi skočiše u sedla i u dvojnom redu laganim korakom pođoše ka ulazu. Luka je s ukočenim osmehom na licu stajao i gledao ih kako odlaze, spreman da se opet duboko pokloni ako se neko od njih osvrne.

Met je stao dobrano sa strane i zinuo, pretvarajući se da blene u čudu dok vojnici prolaze. Mada ga niko od njih nije ni pogledao - zapovednik je gledao pravo preda se, kao i vojnici za njim - ali niko nikada ne obraća pažnju na neku tamo seljačinu, niti je pamti.

Na njegovo iznenađenje, Egeanin je pognute glave gledala pravo u zemlju i držala šal koji je privezala ispod brade, sve dok i poslednji konjanik nije prošao. Podigavši glavu da baci pogled za njima, na trenutak je napućila usne.

„Izgleda da ipak poznajem tog malog“, tiho otegnu.

„Prevozila sam ga u Falme na Neustrašivom. Sluga mu je umro usred puta, pa je mislio da može da se posluži jednim članom moje posade. Morala sam da mu objasnim kako stvari stoje. Čovek bi pomislio da je od Krvi koliku je dreku digao.“

„Krv i krvavi pepeo“, ote se Metu. Koliko li ima drugih ljudi kojima je stala na žulj i urezala im svoje lice u pamćenje? Znajući Egeanin, verovatno na stotine. A on ju je pustio da se šeta samo s perikom i u drugoj odeći! Stotine? Pre će biti na hiljade. Ta žena je u stanju i ciglu da živcira.

U svakom slučaju, zapovednik je sada otišao. Met lagano uzdahnu. Sreća ga ipak i dalje služi. Ponekad mu se činilo da bi zaplakao kao malo dete da mu nije toga. Krenuo je ka Luki da vidi šta su vojnici hteli.

Domon i Blerik su do Luke stigli jednakom brzinom kao on i Egeanin, a Domonovo okruglo lice još se više namrštilo kada je video Metovu ruku kako grli Egeanin oko ramena. Ilijanac je razumeo potrebu za tim pretvaranjem, ili je govorio da razume, ali je izgleda mislio da to mogu da izvedu a da se i ne dodiruju. Met je sklonio ruku s nje - ovde nije bilo potrebe da se pretvara, Luka je znao istinu o svemu - a i Egeanin je počela da ga pušta; ali čim je videla kako ih Domon gleda, još je čvršće zagrlila Meta oko pojasa, a da pri tom nije ni trepnula. Domon nastavi da se mršti, ali sada gledajući u zemlju. Met je zaključio da će Seanšane razumeti davno pre nego što shvati žene. Ili Ilijance, kad je već kod toga.

„Konji“, procedi Luka skoro pre nego što je Met stao. Namrštio se na sve njih, ali najviše na Meta. Tek malčice viši, Luka se istegao da bi mogao pogledati Meta s visine.

„To je hteo. Pokazao sam mu nalog kojim sam oslobođen oduzimanja konja i koji je potpisala lično visoka gospa Surot - ali je li to na njega ostavilo neki utisak? Uopšte mu nije bilo bitno to što sam spasao Seanšanku visokog staleža.“ Žena nije bila visokog staleža, a on je nije spasao već joj je pre omogućio da putuje kao izvođač, ali Luka je uvek preterivao u svoju korist.

„U svakom slučaju, ne znam koliko ću dugo biti izuzet. Seanšanima su konji očajnički potrebni. Očekujem da će svakoga časa povući taj izuzetak!“ Lice mu je pocrvenelo skoro kao kaput i neprestano je prstom ubadao Meta.

„Zbog tebe će mi uzeti konje! Kako da bez konja selim svoju menažeriju? Odgovori mi na to, ako možeš. Bio sam spreman da krenem čim sam video ono ludilo u luci, ali ti si me naterao da ostanem.

Zbog tebe ću ostati i bez glave! Da ti nisi dojahao usred noći i upleo me u svoje ludačke spletke, bio bih već stotinu milja odavde! Ovde ne zarađujem ni prebijene pare! Za poslednja tri dana nije bilo dovoljno posetilaca da se plati jedan dan hrane za životinje! Ma ni pola dana! Trebalo je da odem pre mesec dana! I ranije! Trebalo je!“

Met se skoro zasmeja kada Luka ostade bez daha. Konji. Samo to; samo konji. Sem toga, zamisao da bi teško natovarena kola kojima se priredba prevozila mogla za pet dana preći stotinu milja bila je smešna koliko i sama Lukina kola. Čovek je mogao otići pre mesec dana, pa i pre dva meseca, samo što je hteo da iscedi sve do jednog bakrenjaka koji može iz Ebou Dara i njegovih seanšanskih zavojevača. Pre šest noći nagovorio ga je da ostane tu još malo tako lako kao da ispada iz kreveta.

Mesto da se grohotom nasmeje, Met zagrli Luku oko ramena. Čovek je bio tašt kao paun, a i pohlepan, ali nema svrhe ljutiti ga još više.

„Luka, zar ne misliš da bi bilo sumnjivo da si te noći krenuo? Seanšani bi ti rasturili kola, sve i jedna, pre nego što bi ti prešao dve lige. Moglo bi se reći da sam te spasao toga.“ Luka ga besno pogleda. Neki Ljudi jednostavno ne vide dalje od svog nosa.

„Bilo kako bilo, prestani da se brineš. Čim se Tom vrati iz grada, možemo da prevalimo koliko god milja hoćeš.“

Luka skoci tako iznenadno da Met ustuknu, ali čovek samo zaigra u krug smejući se. Domon iskolači oči na njega, a čak se i Blerik zagleda. Luka je ponekad delovao smešno i glupo kao gusan.

Ali jedva da je Luka i zaigrao kada Egeanin odgurnu Meta od sebe.

„Čim se Merilin vrati? Izdala sam naredbu da niko ne sme da ide odavde!“ Streljala je čas njega a čas Luku ledenim pogledom, tako ledenim da je pržio.

„Očekujem da se moja naređenja slušaju!“

Luka odjednom prestade da poskakuje i pogleda je ispod oka, pa joj se pokloni tako kicoški da se na njemu bezmalo video plašt, koji zapravo nije ni nosio. Ma video se vez na plaštu! Luka je oduvek umeo sa ženama.

„Zapovedi samo, moja mila gospo, i skočiću da te poslušam.“ A onda se uspravi i slegnu ramenima u znak izvinjenja.

„Ali gazda Kauton ima zlato, a bojim se da moja poslušnost zavisi samo od zlata.“ Metov kovčeg pun zlatnika baš u tim kolima bilo je sve moranje potrebno da se Luka ubedi. Možda je pomoglo što je Met taveren, ali Valan Luka bi za dovoljno zlata oteo i Mračnog.

Egeanin duboko udahnu da još više izgrdi Luku, ali čovek joj okrenu leđa i potrča uz stepenice u svoja kola, vičući: „Latel! Latel! Moramo sve da dignemo na noge! Napokon krećemo, čim se Merilin vrati! Svetlost nek je hvaljena!“

Trenutak kasnije, stuštio se nazad niz kratko stepenište, a pratila ga je supruga, koja se ogrtala crnim somotskim plaštom posutim blistavim šljokicama. Ta žena strogog lica namrštila se i nabrala nos na Meta kao da on smrdi i uputila Egeanin pogled od kojeg su njeni pitomi medvedi vrlo verovatno naučili da se veru po drveću. Latel se nimalo nije dopadala zamisao da žena pobegne od svog supruga, čak i kada zna da je to laž. Srećom, izgleda da je iz nekog razloga obožavala Luku, a zlato je volela skoro koliko on. Luka potrča do najbližih kola i zalupa na vrata, a Latel učini to isto sa sledećim kolima.

Ne čekajući da posmatra šta se dešava, Met odjuri niz jednu bočnu ulicu. U poređenju s glavnom ulicom, to je pre bila uličica - vijugala je među kolima i čardama, čvrsto zatvorenim da hladan vazduh ne bi ulazio unutra, iz čijih se metalnih dimnjaka dizao dim. Tu nije bilo pozornica za izvođače, već su između nekih kola bila razapeta užad za sušenje rublja, a tu i tamo po zemlji su bile razbacane drvene igračke. Ta ulica je bila samo za svakodnevni život, namerno uzana kako bi obeshrabrila posetioce.

Kretao se brzo iako ga je kuk mučio - bol ga je malo minuo od šetnje ali nije prešao ni deset koraka a Egeanin i Domon ga sustigoše. Blerik je nestao - verovatno je otišao da kaže sestrama da su i dalje na sigurnom i da će naposletku krenuti. Aes Sedai, prerušene u sluškinje koje su se razbolele od brige da će ih muž njihove gospodarice sustići, Već nisu mogle više trpeti da budu zatvorene u svoja kola, a još više im je dozlogrdilo da ih dele sa sul’dam. Met ih je naterao na to, tako da Aes Sedai mogu da paze na sul’dam a ove da drže Aes Sedai dalje od njega. Svejedno, Metu je bilo drago što ga je Blerik poštedeo nužnosti da ponovo poseti ta kola. Otkad su pobegli iz grada, neka od sestara pozivala bi ga četiri ili pet puta dnevno da im dođe na noge, a on je odlazio kada to nije mogao da izbegne, ali nikada mu nije bilo prijatno.

Ovoga puta Egeanin ga nije obgrlila. Hodala je pored njega gledajući pravo preda se, za promenu ne nameštajući periku. Domon je za njima tutnjao kao medved, gunđajući sebi u bradu na svom ilijanskom narečju. Zbog mrežaste kape videlo se da mu se tamna brada završava negde u visini ušiju, a da je iznad toga samo kratka kosa. To je činilo da izgleda nekako... nedovršeno.

„Dva kapetana na jednom brodu znak su nedaća na kraju plovidbe“, otegnu Egeanin s lažnim strpljenjem. Izgledalo je kao da je mišići na licu bole od osmeha punog razumevanja.

„Nismo na brodu“, odgovori Met.

„Načelo je isto, Kautone! Ti si seljak. Znam da si dobar kada je gusto.“ Egeanin se osvrnu i mrko pogleda Domona. On je spojio nju i Meta kada je ona mislila da će zapravo unajmiti plaćenika.

„ Ali stanje u kojem se nalazimo zahteva dobro prosuđivanje i iskustvo. Plovimo opasnim vodama, a tebi je zapovedanje strano.“

„Ne koliko ti misliš“, on joj suvo odgovori. Mogao joj je navesti čitav spisak bitaka kojima pamti da je zapovedao, ali većinu njih prepoznao bi samo neki istoričar, a možda ni on. Bilo kako bilo, niko mu ne bi poverovao. Da njemu neko drugi tako nešto ustvrdi, ne bi mu ni sam poverovao.

„Zar ne bi trebalo da se ti i Domon spremite? Nemojte nešto zaboraviti.“ Sve što je posedovala već je bilo u kolima koja su ona i Met delili s Domonom - što baš i nije bilo prijatno - ali on je svejedno ubrzao korak, nadajući se da će ona umeti da shvati šta joj govori između redova. Sem toga, njegovo odredište već je bilo pred njim.

Jarkoplavi šator, skučen između otrovnožutih kola i smaragdnozelene čarde, jedva da je bio dovoljno veliki da stanu tri ležaja, ali obezbediti sklonište za sve koje je doveo iz Ebou Dara značilo je da mora podmititi ljude da se premeste negde drugde, pa da neke druge ljude podmiti da prihvate ove prve. Pošlo mu je za rukom da iznajmi samo ono čega su vlasnici bili voljni da se odreknu - i to po cenama koje bi važile u nekoj dobroj gostionici. Džuilin, crmpurasti stameni čovek kratke crne kose sedeo je prekrštenih nogu ispred šatora. Društvo mu je pravio Olver, mršavi dečačić, premda ne toliko mršav kao kada ga je Met prvi put ugledao, i nizak za svoje godine - deset, kako je tvrdio. Ni jedan ni drugi nisu bili u kaputima, iako je duvao vetar. Igrali su Zmije i Lisice na tabli koju je dečakov pokojni otac iscrtao na parčetu crvene tkanine. Bacajući kockice, Olver je pažljivo prebrojao tačkice na njima i stao da razmišlja o sledećem potezu duž paukove mreže crnih crta i strelica. Tairenski hvatač lopova nije toliko pazio na igru. Ispravio se čim je video Meta.

Odjednom, iza šatora dolete Noel, sav zadihan kao da je trčao. Džuilin iznenađeno pogleda starca, a Met se namršti. Kazao je Noelu da dođe pravo ovamo. Kuda je umesto toga otišao? Noel ga je iščekujući pogledao, bez ikakve griže savesti ili posramljenosti, već samo željan da čuje šta Met ima da kaže.

„Znaš li za Seanšane?“, upita Džuilin, pa i on pogleda Meta.

Senka zaigra u šatoru i jedna tamnokosa žena, koja je sedela na kraju jednog ležaja ogrnuta starim sivim plaštom, nagnu se da uhvati Džuilina za ruku - i oprezno pogleda Meta. Tera je bila lepa, ako čovek voli usne koje kao da se uvek dure, a izgleda da ih Džuilin baš voh, ako je suditi po tome kako joj se nasmešio i potapšao je po šaci. Ona je takođe Amatera Aelfden Kasmir Luno, panarh Tarabona i još malo pa kraljica. Bar je to nekada bila. Džuilin je to znao, kao i Tom, ali ni jedan ni drugi nisu našli za shodno da to saopšte Metu sve dok nisu stigli do priredbe. Kada se to pridoda svemu ostalom, valjda nije ni bitno. Brže se odazivala na Tera, nego na Amatera, ništa nije tražila, sem da provodi vreme sa Džuilinom, a izgledi da će je neko tu prepoznati bili su veoma slabi. U svakom slučaju, Met se nadao da oseća nešto više od puke zahvalnosti zbog toga što je spasena, jer je Džuilin prema njoj svakako osećao nešto više od toga. Ko zna, možda svrgnuti panarh može da se zaljubi u hvatača lopova. I čudnije stvari su se dešavale. Mada tog trenutka baš i nije mogao da ih se seti.

„Samo su hteli da vide dozvolu za Lukine konje“, odgovori, a Džuilin klimnu, malčice se opustivši.

„Sreća pa ih nisu prebrojali.“ U dozvoli je bilo navedeno koliko je konja Luki bilo dopušteno da drži. Seanšani su znali da budu velikodušni, ali ako se uzme u obzir koliko su im atovi i zaprege bili potrebni, nisu imali namere da ikome daju dozvolu da trguje konjima.

„U najboljem slučaju, uzeli bi višak. U najgorem...“ Hvatač lopova slegnu ramenima. Još jedan veseljak.

Tera odjednom odsečno uzdahnu, pa se čvršće obavi plaštom i povuče nazad u šator. Džuilin pogleda iza Meta i pogled mu se okameni. Po tome je Tairenac bio ravan Zaštitnicima. Egeanin izgleda nije razumela te nagoveštaje, jer je pogledom streljala prema šatoru. Domon je stajao pored nje prekrštenih ruku i zamišljeno grickao usne - ili pokušavao da natera sebe da bude strpljiv.

„Ruši taj svoj šator, Sandare“, naredi Egeanin.

„Priredba kreće čim se Merilin vrati.“ Stisnu zube i jedva se suzdrža da ne ošine Meta pogledom. Jedva.

„Gledaj da ti ta tvoja... žena... ne zadaje muka.“ Sve doskora Tera je bila sluškinja, da’kovejl, vlasništvo visoke gospe Surot - sve dok je Džuilin nije ukrao. Za Egeanin je krađa da’kovejl bila skoro jednako strašna kao oslobađanje damane.

„Mogu li da jašem Vetra?“, uzviknu Olver skačući na noge.

„Mete, mogu li? Lejlvin, mogu h?“ Egeanin mu se čak nasmeši. Met je nikada nije video da se ikome drugom smeši, čak ni Domonu.

„Ne još“, odgovori Met. Ne dok ne odu dovoljno daleko od Ebou Dara da se niko neće setiti zelenka koji je pobeđivao u trkama s dečačićem u sedlu.

„Možda za nekoliko dana. Džuiline, hoćeš li kazati ostalima? Blerik već zna, pa smo sa sestrama prebrinuli.“

Džuilin nije traćio vreme, sem što se na trenutak vratio u šator da uveri Teru da će sve biti dobro. Izgleda da je njoj uveravanje te prirode često bilo potrebno. Kada je izašao, nosio je u ruci tamni tairenski kaput na kojem su se već videli tragovi nošenja, pa je kazao Olveru da skloni igru i pomogne Teri sa stvarima dok se on ne vrati, a onda je na glavu stavio svoj crveni kupasti šešir zasečenog vrha i krenuo, usput oblačeći kaput. Egeanin nije ni pogledao. Ona ga je smatrala lopovom, što je već samo po sebi bilo uvredljivo za jednog hvatača lopova, a Tairenac je i bez toga nije voleo.

Met zausti da pita Noela gde je to bio, ali starac hitro potrča za Džuilinom, dovikujući preko ramena da će pomoći da se ostali obaveste kako priredba odlazi odatle. Pa, dvojica će tu vest raširiti brže nego jedan sam - Vanin i četvorica preživelih Crvenruku delili su jedan mali šator na jednoj strani logora, a Noel je s Tomom i dvojicom slugu, Lopinom i Nerimom, delio drugi, i to na suprotnoj strani - tako da pitanja mogu da sačekaju. Verovatno je samo rešio da skloni svoju dragocenu ribu nekud na sigurno. U svakom slučaju, pitanja su se odjednom činila potpuno nevažna.

Logor je počeo da odzvanja drekom ljudi koji su dovikivali konjušarima da im dovode zaprege i drugih što su na sav glas zahtevali da im se objasni šta se to dešava. Adrija, jedna vitka žena u zelenoj odori, koju je držala rukom da joj se ne raskrili, dotrčala je bosonoga i izgubila se u žutim kolima, gde su živele ostale četiri žene čija je tačka bila da se istežu i uvrću. Neko u zelenim kolima promuklo je zaurlao da neki ljudi pokušavaju da spavaju. Šačica dece i samih izvođača projurila je pored njih, a Olver je digao pogled sa igre koju je uredno slagao u kutiju. Samo da mu to nije bilo najdragocenije što ima, očigledno bi pojurio za njima. Biće potrebno da prođe još neko vreme pre nego što se ptiredba spremi za put, ali nije Met zbog toga zaječao. One krvave kocke ponovo mu zazvečaše u glavi.