Raskršće sumraka

24 Jačanje oluje

Popodnevno sunce trebalo je da iskošenim zracima kroz prozor obasjava Randovu sobu svetlošću, ali napolju je kiša lila kao iz kabla, pa su sve svetiljke u sobi bile upaljene kako bi se borile protiv tmurnog sumračja. Okna u prozorima tresla su se od grmljavine. Žestoka oluja prešla je Zmajev zid brže nego konj u galopu i sa sobom donela veću hladnoću, skoro dovoljnu za sneg. Kapi ledene kiše zasipale su kuću i premda je u ognjištu plamtela vatra, u sobi je bilo hladnjikavo.

Ležeći na krevetu s nogama u čizmama prekrštenim jedna preko druge, zurio je u baldahin i pokušavao da sredi misli. Na oluju i grmljavinu mogao je da ne obraća pažnju, ali Min, koja mu se ušuškala na rame, bila je nešto drugo. Nije ona pokušavala da ga pomete; to joj je uspevalo i bez truda. Šta da radi s njom? Šta da radi sa Elejnom i Avijendom? Na tolikoj udaljenosti od Kaemlina, njih dve su se svele tek na nejasna prisustva u njegovoj glavi. To jest, pretpostavljao je da su u Kaemlinu. Kada je reč o te dve, opasno je pretpostavljati. Trenutno je samo bio otprilike svestan pravca u kojem se nalaze i toga da su žive. Ali Minino telo bilo je čvrsto priljubljeno uz njegovo, a zbog veze osećao ju je jednako životno i u svojoj glavi. Je li prekasno da postigne da Min bude bezbedna, da Elejna i Avijenda budu bezbedne?

Zašto misliš da ti možeš postići da iko bude bezbedan?, prošapta mu Lijus Terin u glavi. Mrtvi luđak sada mu je već stari prijatelj. Svi mi ćemo umreti. Samo se nadaj da ih nećeš ti ubiti. Ne kao dobrodošao prijatelj, već samo prijatelj kojeg ne može da se otarasi. Više se ne boji da će ubiti Min, Elejnu ili Avijendu ništa više nego što se boji da će poludeti. To jest, postati luđi nego što je sada, s mrtvim čovekom u glavi, a ponekad i maglovitim licem koje je na rubu prepoznatljivosti. Sme li pitati Kecuejn za bilo šta od toga?

Nikome ne veruj, promrmlja Lijus Terin, a onda se gorko nasmeja. Uključujući mene.

Bez upozorenja, Min ga munu u rebra tako snažno da on zastenja. „Postaješ tmuran, čobanine“, prosikta. „Ako se opet brineš zbog mene, kunem se da ću te...“ Min ume da sikće na mnogo načina, a svaki od njih se poklapa s veoma različitim osećanjima koja bruje kroz vezu. Na primer, tu je lagana razdražljivost koju sada oseća od nje, ovog puta prožeta zabrinutošću, a ponekad je tu prava oštrica, kao da se jedva suzdržava da mu ne otkine glavu. Bilo je tu i siktanje zbog kojeg bi se on umalo zasmejao jer je osećao da je njoj sve to smešno, ili makar prišao smehu najbliže što bi mu se zadugo desilo, ali i grleno režanje od kojeg bi mu se krv usijala sve i da veze nema.

„To da si batalio“, upozori ga ona, pre nego što on stiže da pomeri ruku duž njenih leđa, pa se otkotrlja s kreveta i prekorno ga pogleda zatežući svoj izvezeni kaput. Otkad se vezala s njim, postala je još bolja u tome da mu čita misli, a i pre toga joj je to sjajno polazilo za rukom. „Rande, šta ćeš uraditi s njima? Šta će Kecuejn da uradi?" U prozoru blesnu munja, skoro dovoljno jarko da zaseni svetiljke, a prozorska okna zatresoše se od grmljavine.

„Min, još mi nije pošlo za rukom da predvidim šta će ona učiniti. Zašto bi danas bilo drugačije?"

Debeli perjani dušeci utonuše pod njim kada prebaci noge preko ruba kreveta i sede naspram nje. I ne razmišljajući šta čini, skoro da se uhvati za staru ranu na boku, a onda shvati šta radi i promeni pokret u zakopčavanje ogrtača. Napola zaceljene i ne izlečene, te dve preklapajuće rane bole ga još od Šadar Logota. Ili je možda sada samo više svestan njihovog dobovanja, grozničave vreline jarke poput lomače zatočene u području površine manje od njegovog dlana. Nadao se da će bar jedna početi da zaceljuje sada kada Šadar Logota više nema. Možda jednostavno nije prošlo dovoljno vremena da bi osetio ikakvu razliku. Min ga nije munula u tu stranu - na to je uvek pazila, ako već ne na ostatak njegovog tela - ali mislio je da mu je pošlo za rukom da sakrije bol od nje. Nema svrhe zadavati joj nove brige. Zabrinutost u njenim očima i u njenoj glavi mora da je u vezi s Kecuejn. Ili ostalima.

Vlastelinska kuća i sve okolne zgrade sada su prepune ljudi. Činilo se neizbežno da će pre ili posle neko pokušati da iskoristi Zaštitnike koji su ostali u Kairhijenu; njihove Aes Sedai nisu udarale na sva zvona da će otići da nađu Ponovorođenog Zmaja, ali nisu to baš ni tajile. Svejedno, nikada ne bi ni pretpostavio ko će s njima stići. Davram Bašer sa stotinu svojih saldejskih lakih konjanika, koji su sjahivali šibani vetrom i kišom, gunđajući o upropaštenim sedlima. Šestorica-sedmorica u crno odevenih Aša’mana koji se iz nekog razloga nisu zaštitili od padavina. Jahali su s Bašerom, ali kao da su to dve družine stigle, uvek pomalo udaljene jedna od druge, snažno odišući opreznim međusobnim motrenjem. A jedan od Aša’mana bio je Logan Ablar. Logan! Puni Aša’man s mačem i zmajem na okovratniku!

I Bašer i Logan hteli su da pričaju s njime, ali nasamo, a naročito ne jedan ispred drugoga. Bilo to neočekivano ili ne, teško da su oni bili posetioci zbog kojih se najviše iznenadio. Mislio je da su Aes Sedai, osam njih, sigurno neke Kecuejnine prijateljice, ali zakleo bi se da je ona bila jednako iznenađena što većinu njih vidi. Još čudnije je bilo to što su sve sem jedne izgleda sa Aša’manima! Ne zarobljenice, a svakako ne čuvarke, ali Logan nije bio voljan da objasni šta je s njima u Bašerovom prisustvu, a Bašer nije bio voljan da prepusti Loganu da prvi razgovara s Random. Sada se svi suše i smeštaju u svoje sobe, dok on pokušava da se pribere. Onoliko koliko može kad mu je Min u blizini. Šta li će Kecuejn uraditi? Pa, pokušao je da je pita za savet, ali događaji su ih oboje pretekli. Šta god Kecuejn mislila, odluka je doneta. Munja opet blesnu u prozoru. Munje su izgleda iste kao Kecuejn - nikad se ne zna gde će da udare.

Alivija će je dokrajčiti, promrmlja Lijus Terin. Ona će nam pomoči da umremo; ako joj kažeš, ukloniće Kecuejn zbog nas.

Ne želim da je ubijem, uputi Rand svoje misli tom mrtvom čoveku. Ne mogu da priuštim da ona umre. Lijus Terin to dobro zna, ali svejedno je nastavio da gunđa. Od Šadar Logota činilo se da je ponekad malo manje lud. Ili je možda Rand malo više. Naposletku, počeo je da svakoga dana u glavi priča s mrtvim čovekom, a to teško da je zdravo.

„Moraš da učiniš nešto“, progunđa Min, pa prekrsti ruke ispod grudi. „Loganova aura i dalje govori o slavi, više nego ikada. Možda on i dalje misli da je pravi Ponovorođeni Zmaj. A u slikama koje sam videla oko lorda Davrama ima nečeg... mračnog. Ako se on okrene protiv tebe, ili pogine... Čula sam jednog vojnika kako kaže da će lord Dobrejn možda umreti. Izgubiti jednog od njih bio bi težak udarac. Ako izgubiš svu trojicu, možda ti bude bila potrebna čitava godina da se oporaviš."

„Ako si to videla, onda će se dogoditi. Min, moram da radim šta mogu, a ne da se brinem zbog onoga što ne mogu.“ Ona ga pogleda jednim od onih tipično ženskih pogleda, kao da on pokušava da započne svađu.

Glava mu se munjevito okrenu kada začu grebuckanje na vratima, a Min promeni stav. Pretpostavljao je da je krišom izvukla nož za bacanje iz rukava i da ga krije iza zapešća. Ta žena nosi više noževa sa sobom nego Tom Merilin.

Ili Met. Boje mu se uskomešaše u glavi i bezmalo skrasiše u... šta? Muškarca I na kolskom sedištu? U svakom slučaju, ne u lice koje mu se ponekad javljalo u mislima, a taj prizor za tren oka nestade, nepropraćen vrtoglavicom koja se sa onim licem javlja.

„Napred“, doviknu i ustade.

Elza raširi tamnozelene suknje i pade u skladan naklon kada uđe u sobu, očiju blistavih. Žena prijatnog izgleda i hladne suzdržanosti kao mačka, kao I da nije ni videla Min. Od svih sestara koje su mu se zavetovale na odanost, Elza je najgorljivija. Zapravo, jedina koja je gorljiva. Ostale su sve imale svoje razloge zbog kojih su mu se zaklele na odanost i svoja objašnjenja, a Verin i sestre koje su došle da ga pronađu kod Dumajskih kladenaca nisu ni imale nekog izbora suočene s ta’verenom; ali ma koliko Elza spolja delovala hladno, iznutra kao da je izgarala od strastvene želje da on stigne do Tarmon Gai’dona. „Rekao si da te obavestim kada Ogijer dođe“, kaza ona, ne spuštajući pogled s njegovog lica.

„Loijale!“, razdragano viknu Min, pa tutnu nož nazad u rukav i projuri pored Elze, koja trepnu kad vide sečivo. „Htela sam da ubijem Randa što te je , pustio da odeš u svoju sobu pre nego što sam te videla!" Veza mu je govorila j da ne misli zaista tako. Ne potpuno.

„Hvala ti“, reče Rand Elzi, osluškujući zvuke radosti iz dnevne sobe, Minin zvonki smeh i Loijalovu grmljavinu ogijerskog veselja, koje je zvučalo kao da se zemlja trese.

Možda je strast te Aes Sedai obuhvatala i želju da zna šta je rekao Loijal, jer joj se usne same od sebe stisnuše i na tren zastade pre nego što opet pade u naklon i izađe iz spavaće sobe. Kratka stanka u iskazivanju radosti obznanila j je da je prošla kroz dnevnu sobu, a nastavljanje obeleži njen odlazak. Tek je tada zgrabio Moć. Pokušavao je da ne dozvoli da ga iko vidi kako to radi.

Oganj pokulja u njega, vreliji od sunca i tako studen da je naspram toga i najgora mećava bila kao prolećni lahor; sav od uskomešanog besa, naspram kojeg je oluja što napolju duva beznačajna, pretio je da ga rastrgne ako mu pažnja popusti samo na tren. Grabljenje saidina je borba za opstanak. Ali zeleni ukrasi koji razdvajaju tavanicu od zidova odjednom postaše zeleniji, crnilo njegovog kaputa crnje, zlatni vez izraženiji. Razabirao je godove u drvetu na krevetskom uzglavlju izrezbarenom u vidu puzavica, gotovo neprimetne tragove koje je pre svih tih silnih godina zanatlija ostavio za sobom. Od saidina se oseća kao da je bez njega napola slep i obamro. To je deo onoga što oseća.

Čist, prošapta Lijus Terin. Opet je čist.

Jeste. Opačine koja je još od Slamanja poganila mušku polovinu Moći više nema. Ali to nije sprečavalo da Randa opseda mučnina, silovit poriv da se presamiti i povrati na pod. Soba kao da se na tren zanese oko njega, a on se uhvati za najbliži stub baldahina da bi se smirio. Nije znao zašto on i dalje oseća tu mučninu kada je pogan očišćena. Lijus Terin ne zna, ili neće da kaže. Ali mučnina je razlog zbog kojeg ne može da dopusti da ga iko vidi kako uzima saidin, ako je to ikako moguće. Elza možda izgara za tim da on stigne do Poslednje bitke, ali ima previše ostalih koji bi želeli da on propadne, pri čemu nisu svi oni Prijatelji Mraka.

U tom trenutku slabosti, mrtvak posegnu za saidinom. Rand ga je osećao kako halapljivo grabi za njim. Da li je to postalo još teže da ga odgurne? Na neki način, Lijus Terin kao da je od Šadar Logota postao opipljiviji deo njega. Nije to bitno. Ostalo mu je još samo malo, pa će moći da umre. Samo mora da istraje dotle. Duboko udahnuvši i ne obraćajući pažnju na ostatke mučnine koje oseća, uz urlanje grmljavine izađe u dnevnu sobu.

Min je stajala nasred prostorije i obema rukama držala jednu Loijalovu, smešeći mu se. Morala je obema šakama uhvatiti jednu Loijalovu, a njene dve ni izbliza nisu pokrivale njegovu. Teme mu je bilo svega za stopu niže od tavanice. Obukao je čist kaput od tamnoplave vune, koji se u donjem delu širio preko vrečastih čakšira sve do vrhova čizama, visokih do kolena, ali džepovi mu za promenu nisu bili razvučeni od četvrtastih knjiga. Oči veličine šoljica za čaj zablistaše kada ugledaše Randa, a široka usta razvukoše mu se u kez od kojeg mu se lice gotovo razdeli nadvoje. Ćubaste uši što su štrcale kroz čupavu kosu zadrhtaše od zadovoljstva.

„Rande, lord Agarin ima gostinske sobe za Ogijere“, glas mu zatutnja kao ogroman bubanj. „Možeš li da zamisliš? I to šest! Naravno, dugo se već ne koriste, ali provetravaju se svake nedelje, tako da u njima nema memle, a posteljina je od veoma dobrog platna. Mislio sam da ću opet morati da se gužvam napola u nekom krevetu za ljude. Ovaj, nećemo se ovde dugo zadržati, zar ne?“ Duge uši malčice mu klonuše, a onda počeše da se nelagodno trzaju. „Mislim da ne bi trebalo. Mislim, možda se naviknem na pravi krevet, a to neće valjati ako ću ostati sa sobom. Mislim... Pa, znaš šta mislim."

„Znam“, tiho odgovori Rand. Došlo mu je da se nasmeje Ogijerovoj zbunjenosti. Trebalo je da se nasmeje. U poslednje vreme smeh kao da mu neprestano izmiče. Isplevši oko sobe mrežu protiv prisluškivanja, zaveza je u čvor da bi mogao pustiti saidin. Poslednji tragovi mučnine smesta počeše da nestaju. Obično može da trpi mučninu, mada uz napor, ali nema svrhe da to radi kada ne mora. „Jesu li ti sve knjige suve?“ Kada je Loijal dolazio, glavna briga bila mu je da proveri šta mu je s knjigama.

Odjednom mu sinu da je o onome što je maločas uradio s Moći razmišljao kao o pletenju mreže. Lijus Terin bi to tako rekao. To mu se prečesto dešava, da mu kroz glavu minu izrazi tog drugog čoveka i da mu se uspomene izmešaju s njegovim. On je Rand al’Tor, a ne Lijus Terin Telamon. On je izatkao štit i zavezao tkanje, a ne ispleo mrežu i učvorio je. Ali bilo mu je lako da koristi oba načina izražavanja.

„Moji Eseji Vilima od Manečesa su se ovlažili“, zgađeno reče Loijal, trljajući gornju usnu prstom debelim kao kobasica. Da li on to nije pazio dok se brijao, ili je to začetak brkova pod tim njegovim širokim nosom? „Možda se pojave pege na stranicama. Nisam smeo da budem toliko nepažljiv, ne s knjigom. A i beleške su mi se ovlažile. Ali mastilo se nije razlilo. Sve je i dalje čitljivo, mada bi trebalo da napravim neku kutiju da ih čuvam...“ Čitavo lice lagano mu se namršti, tako da mu dugi krajevi obrva dodirnuše obraze. „Rande, izgledaš umorno. Min, izgleda umorno.“

„Previše je radio, ali sada se odmara“, priskoči mu Min u odbranu, a Rand se nasmeši. Malčice. Min će ga uvek braniti, čak i od prijatelja. „Zaista se odmaraš, čobanine“, dodade, pa pusti ogromnu Loijalovu šaku i podboči se. „Smesta da si seo da se odmaraš. O, Loijale, sedi više. Ukočiće mi se vrat ako nastavim da te gledam tako.“

Loijal se tiho zasmeja, što je zvučalo kao prigušena bivolja rika, dok je sumnjičavo odmeravao jednu stolicu. U poređenju s njim, izgledalo je kao da je napravljena za dete.

„Čobanin. Min, ne znaš koliko mi prija kada čujem da ga tako zoveš." Oprezno sede. Neugledna stolica zaškripa pod njegovom težinom. Kada je seo, kolena su mu štrčala uvis. „Žao mi je, Rande, ali jeste smešno. A proteklih nekoliko dana nisam imao mnogo razloga za smeh." Stolica je izdržala. Na tren bacivši pogled ka vratima koja vode ka hodniku, malčice preglasno dodade: „Karldin nema mnogo smisla za humor."

„Slobodno pričaj“, reče mu Rand. „Bezbedni smo od prisluškivanja. Nalazimo se iza... štita." Umalo ne reče iza zabrana, što nije isto. Sem što on zna da jeste.

Bio je previše iznuren da bi sedeo, baš kao što je uglavnom previše iznuren da bi spavao - kosti ga bole - tako da je prišao kaminu i stao ispred njega. Od vetra koji je duvao preko vrha dimnjaka plamen je palacao oko cepanica, a ponekad bi i tračak dima zašao u sobu. Slušao je kako kiša dobuje po prozorima, ali grmljavina je izgleda stala. Možda se bliži kraj oluji. S rukama iza leđa, okrenu se od vatre. „Loijale, šta su starešine rekle?"

Umesto da odmah odgovori, Loijal pogleda Min kao da traži ohrabrenje ili podršku. Sedeči prekrštenih nogu na rubu plavog naslonjača, ona se nasmeši Ogijeru i klimnu, a on duboko uzdahnu, kao da vetar huči kroz duboke pećine. „Rande, Karldin i ja smo posetili sve stedinge. Naravno, sve sem stedinga Šangtai. Tamo nisam mogao da idem, ali svuda kud smo odlazili ostavljali smo poruke, a Dajting nije daleko od Šangtaija. Neko će odneti tamo tu poruku. Veliki panj sastaje se u Šangtaiju, a to će privući gomile. Ovo je prvi put za hiljadu godina da je sazvan Veliki panj - to se nije dešavalo otkad ste vi ljudi poveli Stogodišnji rat - a sada je red na Šangtai. Mora da nešto smatraju veoma važnim, ali niko nije hteo da mi kaže zašto je sazvan. Niko ništa neće da ti kaže ni o kakvom Panju dok nemaš bradu“, progunđa, prelazeći prstom po uzanom neobrijanom delu na svojoj širokoj bradi. Izgleda da je nameravao da popravi taj nedostatak, mada nije bilo sigurno da će mu to poći za rukom. Loijal ima preko devedeset godina, ali što se Ogijera tiče on je još dečak.

„Starešine?“, strpljivo ponovi Rand. S Loijalom se mora biti strpljiv - sa svakim Ogijerom. Oni ne sagledavaju vreme kao ljudi - ko bi među ljudima uopšte pomislio na to čiji je red nakon hiljadu godina - a Loijal ume da priča nadugačko i naširoko ako mu se pruži ma kakva prilika. Veoma nadugačko.

Loijal trznu ušima, pa opet pogleda Min, a ona mu se opet ohrabrujuće nasmeši. „Pa, kao što rekoh, obišao sam sve stedinge sem Šangtaija. Karldin nije hteo da ulazi. Radije je svake noći spavao pod žbunjem nego da makar na tren bude odsečen od Izvora." Rand ništa ne reče, ali Loijal diže ruke s kolena, otvorenih dlanova. „Dolazim na stvar, Rande, dolazim. Učinio sam sve što sam mogao, ali ne znam hoće li to biti dovoljno. U stedingu u Krajinama kazali su da se vratim kući i prepustim sve starijim i mudrijim glavama. Isto to rekli su mi u Šadunu i Mardunu, u planinama na Obali senki. Ostali stedinzi saglasili su se da čuvaju Putne kapije. Mislim da nisu ubeđeni da su zaista u opasnosti, ali ipak su se saglasili, tako da znaš da će pomno paziti. A siguran sam da će neko poslati glas u Šangtai. Starešinama u Šangtaiju nikada se nije dopadalo što je Putna kapija odmah ispred stedinga. Mora da sam stotinu puta čuo starešinu Hamana kako priča da je to opasno. Znam da će se saglasiti da motre na nju."

Rand lagano klimnu. Ogijeri nikada ne lažu, ili bar ono nekoliko njih koji pokušaju, to izvedu tako loše da retko kada probaju po drugi put. Ogijerova reč prihvata se ozbiljno kao nečija svečana zakletva. Na Putne kapije pomno će se motriti. Izuzev onih u Krajinama i u planinama južno od Amadicije i Tarabona. Od kapije do kapije, čovek bi mogao da proputuje od Kičme sveta do Aritskog okeana, od Krajina do Olujnog mora, a sve to u čudnom svetu koji je nekako van vremena, ili možda pored njega. Dva dana hodanja Putevima mogu čoveka odvesti stotinu milja, ili pet stotina milja, sve u zavisnosti od putanja na koje se reši. Pod uslovom da je spreman da prihvati opasnosti. Čovek na Putevima lako može da pogine, ili da prođe još gore. Putevi su davno postali iskvareni i mračni. Ali Trolocima nije stalo do toga, bar ne kada ih Mirdraal tera. Trolocima je stalo samo do ubijanja, a naročito kada ih Mirdraal tera. A devet Putnih kapija neće biti čuvano, što znači da postoji opasnost da jednoga dana iz ma koje od njih nagrnu na desetine hiljada Troloka. Postavljanje bilo kakve straže bez saradnje stedinga može se pokazati nemogućim. Mnogi ljudi uopšte ne veruju da Ogijeri postoje, a od onih koji veruju malo je spremno da se s njima petlja bez dopuštenja. Možda Aša’mani, da ih ima dovoljno kojima može da veruje.

Odjednom shvati da nije on jedini koji izgleda umorno. Loijal je iznuren i ispijen. Kaput mu je izgužvan i landara na njemu. Za Ogijera je opasno da predugo bude van stedinga, a Loijal je iz svog doma otišao pre dobrih pet godina. Možda ovih nekoliko kratkih poseta za poslednjih nekoliko meseci nije dovoljno za njega. „Loijale, možda bi sada trebalo da odeš kući. Steding Šangtai je svega nekoliko dana odavde."

Loijalova stolica opasno škripnu kada se on uspravi kao strela. A i uši mu se uplašeno uspraviše. „Rande, moja majka će biti tamo. Ona je čuvena govornica. Ona nikada ne bi propustila Veliki panj.“

„Nemoguće da se već vratila iz Dve Reke“, odgovori mu Rand. Loijalova majka je navodno i čuvena hodačica, ali ima granica čak i za Ogijere.

„Ne znaš ti moju majku“, promrmlja Loijal kao nekakav doboš usuda. „Erit je sigurno i dalje s njom. Da znaš da jeste."

Min se nagnu prema Ogijeru, a u očima joj zaiskri nekakva opasna varnica. „Po tome kako pričaš o Erit, znam da je želiš za ženu; pa zašto onda stalno bežiš od nje?"

Rand ju je posmatrao stojeći pored kamina. Brak. Avijenda je pretpostavljala da će se on oženiti njome, ali i Elejnom i Min, po aijelskom običaju. Ma koliko to čudno zvučalo, izgleda da je i Elejna tako mislila. Bar mu se to činilo. A šta li Min misli? Nikada nije kazala. Nije trebalo da im dozvoli da ga vežu. Kada umre, ta će ih veza ugušiti žalošću.

Loijalove uši sada zadrhtaše od opreza. Te uši su jedan od razloga zašto su Ogijeri loši lažovi. Krenu da tapše rukama po vazduhu da bi je smirio, kao da je Min veća od njega. „Pa, Min, želim ja to. Naravno da želim. Erit je prelepa i veoma pažljiva. Jesam li ti ikada pričao kako me je pomno slušala dok sam objašnjavao... Naravno da jesam. To pričam svima živima. Želim da je uzmem za ženu. Ali ne još. Min, kod nas nije kao kod vas ljudi. Ti radiš sve što Rand kaže, a Erit će od mene tražiti da se skrasim i ostanem kući. Supruge nikada ne dozvoljavaju muževima da bilo kuda idu ili bilo šta da rade ako to znači da će morati da izađu iz stedinga na duže od nekoliko dana. Moram da završim svoju knjigu, a kako to da izvedem ako ne ispratim sve što Rand radi? Siguran sam da je on svašta uradio otkad sam ja otišao iz Kairhijena, i znam da to nikada neću pohvatati kako treba. Erit to jednostavno ne bi razumela. Min? Min, ljutiš li se na mene?“

„Zašto misliš da sam ljuta?“, odgovori ona hladno.

Loijal duboko uzdahnu, s tako očiglednim olakšanjem da Rand samo Što se ne zablenu u njega. Svetlosti, Ogijer je zaista mislio kako ona hoće da kaže kako nije ljuta! Rand je svestan toga da pipa u mraku kada je o ženama reč, čak i o Min - možda naročito o Min - ali Loijalu bi bolje bilo da nauči mnogo više nego što već zna pre nego što se oženi svojom Erit. Inače, odraće ga kao bolesnog jarca. Bolje da ga makne iz sobe pre nego što Min reši da preduhitri Erit. Rand pročisti grlo.

„Loijale, razmisli o tome“, reče. „Možda ćeš se ujutro predomisliti." Jednim delom nadao se da će se Loijal zaista predomisliti. Ogijer je predugo van kuće. Ali drugim delom... Mogao bi da ga iskoristi, ako je ono što mu je Alivija ispričala o Seanšanima tačno. Ponekad se gadi samome sebi. „U svakom slučaju, sada moram da popričam s Bašerom. I Loganom." Usne mu sc stisnuše na to ime. Šta Logan traži u aša’manskoj crnini?

Ali Loijal nije ustao. Štaviše, lice mu poprimi izraz još veće uznemirenosti, u uši mu se zakosiše i obrve klonuše. „Rande, moram da ti nešto kažem - o Aes Sedai koje su došle s nama."

Munje opet blesnuše ispred prozora kada on nastavi, a grmljavina zatutnja jače nego ikada. U slučaju nekih oluja, zatišje znači samo da najgore tek dolazi.

Kazao sam ti da ih sve pobiješ kada ti se ukazala prilika, zasmeja se Lijus Terin. Kazao sam ti.

„Samicu, jesi li sasvim sigurna da su vezane?“, odlučno upita Kecuejn. I dovoljno glasno da se njene reči čuju od grmljavine koja je odzvanjala krovovima vlastelinskog zdanja. Munje i gromovi savršeno su u skladu s njenim raspoloženjem. Došlo joj je da sikće. Samo je zahvaljujući svojoj obuci i iskustvu sedela naizgled spokojno i srkutala vreli čaj od đumbira. Mnogo je vremena prošlo otkad je poslednji put dozvolila da je osećanja savladaju, ali žarko je želela da nešto ugrize. Ili nekoga.

I Samicu je držala porcelansku šolju s čajem, ali ona još ni kap nije otpila, niti je prihvatila stolicu koju joj je Kecuejn ponudila. Vitka sestra prestade da zuri u plamen u levom kaminu, pa se okrenu i odmahnu glavom, a zvonca u njenoj tamnoj kosi zazveckaše. Nije se potrudila da osuši kosu kako treba, tako da joj je padala niz leđa mokra i umršena. U njenim zelenkastosmeđim očima videlo se da se oseća nelagodno. „Ne mogu tako nešto da pitam jednu sestru, zar ne, Kecuejn, a one mi svakako nisu same kazale. Zar bi neka to učinila da je na njihovom mestu? Isprva sam mislila da su možda uradile isto što i Merisa i Korela. I jadna Dejđin." Licem joj na tren prelete ubod saosećanja. Ona u potpunosti zna kakav je bol koji Dejđin trenutno nagriza zbog njenog gubitka. To predobro znaju sve sestre sem onih koje su još na prvom Zaštitniku. „Ali očigledno je da su i Tovejn i Gejbrila s Loganom. Mislim da Gejbrila spava s njim. Ako je neko nekoga vezao, to su učinili muškarci."

„Preokret“, promrmlja Kecuejn prinoseći čaj usnama. Neki tvrde da je preokret prirodna stvar u poštenoj igri, ali ona nikada nije verovala u poštenu igru. Ili se boriš, ili se ne boriš, a to nikada nije igra. Poštenje je za ljude koji stoje bezbedno po strani i pričaju dok drugi krvare. Nažalost, ona malo toga može da uradi sem da pokuša da nađe neki način kako da razvoj događaja dovede u ravnotežu. Ravnoteža nije isto što i poštenje. Sve se ovo pretvara u gadno zamešateljstvo. „Drago mi je što si me upozorila pre nego što sam se videla s Tovejn i ostalima, ali hoću da se odmah ujutro vratiš u Kairhijen."

„Kecuejn, ništa nisam mogla da uradim“, ogorčeno joj reče Samicu. „Pola ljudi kojima sam izdavala naređenja trčalo je do Sašale da vide je li u redu da ih poslušaju, a druga polovina mi je u lice sasula da već imaju drugačija rešenja. Lord Bašer ju je nagovorio da pusti Zaštitnike - nemam predstave kako je uopšte saznao za njih - a ona je na to nagovorila Sorileu, pri čemu ja ama baš ništa nisam mogla da uradim. Sorilea se ponašala kao da sam upravo abdicirala! Ona ne razume i jasno je stavila do znanja kako misli da sam budala. Nema nikakve svrhe da se vraćam tamo, jedino ako nećeš da Sašali pridržavam rukavice."

„Samicu, očekujem da motriš na nju. Samo to. Hoću da znam šta te Zmajuzaklete sestre rade kada ni ja ni Mudre ne gledamo šta se dešava, držeći prut u rukama. Ti si oduvek sve veoma pomno posmatrala." Strpljenje nije njena najsnažnija vrlina, ali ponekad sa Samicu mora da bude strpljiva. Žuta jeste pronicljiva, pametna i uglavnom jake volje, a to da je najbolja živa Lečiteljka - bar dok se Damer Flin nije pojavio - ne treba posebno ni spominjati, ali ponekad ume da pretrpi potpuno zaprepašćujući krah samopouzdanja.

Štap nikada ne radi na Samicu, ali tapšanje po leđima za promenu radi, a besmisleno je ne koristiti ono što je delotvorno. Dok ju je Kecuejn podsećala na to koliko je pametna, koliko je dobra u Lečenju - to je sa Samicu uvek neophodno; ta ume da se duboko potrese i postane utučena zato što nije mogla da Izleči mrtvog čoveka - arafelska sestra poče da se pribira i da vraća samopouzdanje.

„Možeš biti uverena da Sašala neće ni čarape promeniti a da ja ne znam za to“, odsečno kaza. Zapravo, Kecuejn ništa manje od toga nije ni očekivala. „Ali ako nemaš ništa protiv da pitam“, pošto joj se samopouzdanje vratilo, Samicu je činila tek najmanji ustupak ljubaznosti. Ona nije neka nežna cvećka, sem kada joj samopouzdanje oslabi, „šta ti tražiš u ovoj bestragiji? Šta će učiniti mladi Al’Tor? Ili, možda bi bolje bilo da pitam - šta ćeš ga nagovoriti da učini?"

„On namerava da izvede nešto veoma opasno“, odgovori Kecuejn. Munje blesnuše kroz prozore, oštre srebrne rašlje na nebu mračnom skoro kao da je noć. Ona tačno zna šta on namerava - samo ne zna da li to da spreči.

„To mora da se okonča!“, zagrme Rand, kao u odgovor na tutnjanje na nebu. Pre ovog razgovora skinuo je kaput i podvrnuo rukave kako bi otkrio zmajeve obmotane oko podlaktica, skerletne i zlatne, sa zlatogrivim glavama što su mu počivale na nadlanicama. Hteo je da se čovek pred njim svakim pogledom podseća da je naspram Ponovorođenog Zmaja. Ali šake su mu bile stisnute u pesnice, da ne bi popustio pred nagovaranjima Lijusa Terina i zadavio krvavog Logana Ablara. „Ne treba mi rat s Belom kulom, a vi krvavi Aša’mani me nećete uvući u krvavi rat s Belom kulom! Jesam li jasan?"

Dok su mu šake lagodno počivale povrh dugog balčaka, Logan se nije ni trznuo. Bio je krupan čovek, premda sitniji od Randa, pogleda tako staloženog da se ni po čemu nije videlo da trpi grdnju ili da ga neko poziva na odgovornost. Na visokom okovratniku njegovog crnog kaputa, koji je izgledao kao da je sveže opeglan, jarko su se belasali srebrni mač i crveno-zlatni zmaj obasjani svetlošću što se prosipala iz svetiljki. „Da li to naređuješ da ih pustimo?“, smireno upita Logan. „Hoće li Aes Sedai pustiti one naše koje su zarobile?"

„Ne!“, odbrusi Rand. Ogorčeno. „Ono što se učinilo ne može se raščiniti." Merisa je bila toliko zgranuta kada je predložio da pusti Narišmu da bi čovek pomislio kako je zatražio od nje da baci neko štene pored puta. A pretpostavlja da bi se Flin otimao da ostane uz Korelu jednako snažno kao ona da ga zadrži; sada je već poprilično siguran da između to dvoje ima još nečeg sem veze. Pa, ako Aes Sedai može da veže muškarca koji usmerava, zašto se lepa žena ne bi zagledala u ćopavog starca? „Ali shvataš kakvu ste pometnju napravili, zar ne? I ovako kako stvari stoje, jedini muškarac koji može da usmerava a da ga Elaida želi u životu upravo sam ja - a i to samo dok se Poslednja bitka ne okonča. Kada sazna za ovo, dvostruko će više želeti da vas sve pobije kako god bude mogla. Ne znam kako će se one druge poneti, ali Egvena se oduvek opako pogađala. Možda ću morati da odredim Aša’mane da ih Aes Sedai vežu sve dok one ne budu imale jednak broj vas kao vi njih. To jest, ako i one jednostavno ne reše da svi morate da izginete čim to budu mogle da srede. Šta je učinjeno učinjeno je, ali ne sme se ponavljati!"

Logan se sa svakom rečju sve više kočio, ali i dalje je netremice gledao Randa. Bilo je očigledno kao rogovi na ovnu da ne obraća pažnju ni na koga drugog u primaćoj sobi. Min nije želela da učestvuje u tom sastanku, pa je otišla da čita; Rand knjige koje je Herid Fel napisao nije mogao da uhvati ni za glavu ni za rep, ali njoj su opčinjavajuće. Ipak zahtevao je da Loijal ostane, tako da se Ogijer sada pretvarao da zuri u vatru u kaminu. Sem kada bi bacao poglede ka vratima, trzajući ćubastim ušima, kao da se pita bi li se mogao neprimećeno iskrasti dok grmi. Davram Bašer, prosedi čovek tamnih kosih očiju, kljunastog nosa i gustih brkova koji mu padaju oko usana, tako pored Ogijera delovao je još niže nego što je zaista bio. I on je nosio mač, sečiva kraćeg od Loganovog i zmajoliko. Bašer je više vremena proveo zureći u svoj pehar s vinom nego gledajući išta dugo, ali kad god bi mu se pogled susreo s Loganovim, prešao bi palcem niz balčak svog mača i ne shvatajući šta radi. Bar je Rand tako mislio.

„Taim je izdao naređenje“, kaza Logan, leden i očigledno se osećajući nelagodno što mora da se pravda ispred slušalaca. Munja odjednom blesnu blizu kuće i na tren mu zaseni lice, pretvarajući ga u sumornu masku od mraka. „Pretpostavio sam da je poteklo od tebe." Pogled mu malčice pođe ka Bašeru, a usta mu se stisnuše. „Za mnogo toga što Taim čini ljudi misle da je po tvojim uputstvima“, nastavi on nevoljno, „ali zapravo ima svoje namere. Flin, Narišma i Manfor su na spisku odmetnika, baš kao svi Aša’mani koje si zadržao sa sobom. A on ima i pratnju od njih dvadesetak ili tridesetak koji su stalno uz njega i koje stalno obučava. U toj družini su svi koji nose zmaja, sem mene, a da se usudio - ni meni ne bi uručio zmaja. Bez obzira na to šta si uradio, vreme je da posvetiš pažnju Crnoj kuli pre nego što je Taim rascepi još gore nego što je Bela kula podeljena. Ako to učini, videćeš da će veći broj biti odan njemu nego tebi. Njega poznaju. Većina tebe nikada nije ni videla."

Rand razdraženo odvrnu rukave i skljoka se u stolicu. Loganu nije ni najmanje bitno ono što je uradio. Čovek zna da je saidin čist, ali ne može da veruje da ga je Rand očistio, niti ma koje ljudsko biće. Zar on to misli da je Tvorac rešio da pruži ruku milosrđa nakon tri hiljade godina patnje? Tvorac je stvorio svet i onda ga ostavio čovečanstvu da radi s njim šta hoće, da ga svojim izborom pretvori u raj ili Jamu usuda. Tvorac je načinio mnoštvo svetova, svaki od njih posmatrao da vidi hoće ili procvetati ili uvenuti, pa nastavio dalje da stvara bezbroj novih. Baštovan ne proliva suze nad svakim uvenulim pupoljkom.

Na tren mu se učini da su to svakako razmišljanja Lijusa Terina. Koliko može da se seti, on se nikada nije nosio takvim mislima o Tvorcu ili ičemu drugom. Ali osećao je kako Lijus Terin klima u znak odobravanja, kao čovek koji sluša nekog drugog. Ipak, ne bi on razmišljao o nečemu takvom pre Lijusa Terina. Koliko li je brisanog prostora ostalo između njih dvojice?

„Taim će morati da sačeka“, umorno odgovori. Koliko će Taim moći da sačeka? Iznenadio se što nije čuo Lijusa Terina kako besni da on tog čoveka ubije. Ali zbog toga se nije osećao ništa lakše. „Bašeru, jesi li ti došao samo da bi se postarao da Logan bezbedno stigne, ili da mi kažeš da je neko ranio Dobrejna? Ili i ti imaš nekakav hitan posao za mene?"

Bašer izvi obrvu na Randove reči i zubi mu se stisnuše kada pogleda Logana, ali trenutak kasnije frknu tako snažno da je trebalo da mu se gusti brkovi zavijore. „Dva čoveka su mi preturala po šatoru“, odgovori spuštajući pehar na izrezbareni plavi sto koji je stajao uz jedan zid, „a jedan od njih je imao belešku za koju bih se zakleo da sam je svojom rukom napisao, samo kad ne bih znao da se to zapravo nije desilo. Reč je bila o naređenju da odnesu ’izvesne predmete’ Loijal mi kaže da su ljudi koji su proburazili Dobrejna imali istu takvu belešku, naizgled napisanu Dobrejnovim rukopisom. Kad bi malo razmislio, i slepac bi video šta su tražili. Dobrejn i ja smo najizgledniji čuvari tih pečata. Ti imaš tri, a kažeš da su tri slomljena. Možda Senka zna gde je poslednji."

Kada je Saldejac progovorio, Loijal se okrenuo od kamina, ušiju ukočenih, ali sada je prasnuo: „Rande, to jeste ozbiljno. Ako neko skrši sve pečate zatvora u kojem je Mračni, ili možda još samo jedan ili dva, Mračni bi se mogao osloboditi. Čak ni ti ne možeš da se suočiš s Mračnim. Mislim, znam da Proročanstva kažu da hoćeš, ali to mora da je samo u prenesenom značenju." Čak je i Logan delovao zabrinuto, gledajući Randa kao da ga odmerava naspram Mračnog.

Rand se zavali u stolicu, pazeći da ne pokaže koliko je umoran. S jedne strane pečati na zatvoru Mračnoga, s druge strane Taim koji deli Aša’mane. Je li sedmi pečat već slomljen? Da li to Senka već povlači prve poteze u Poslednjoj bici? „Bašeru, jednom si mi nešto rekao. Ako ti neprijatelj ponudi dve mete..."

„Udari na treću“, smesta dovrši Bašer, a Rand klimnu. Bilo kako bilo, već je odlučio. Prozori se zatresoše od grmljavine tako da sva okna zadrhtaše. Oluja je sve jača.

„Ne mogu se istovremeno boriti i sa Senkom i sa Seanšanima. Šaljem vas trojicu da dogovorite primirje s njima."

Bašer i Logan zgranuto ućutaše. A onda krenuše da se raspravljaju, uglas. Loijal je izgledao kao da će se onesvestiti.

Elza se promeškolji slušajući Firilov izveštaj o onome što se dogodilo otkad ga je ostavila u Kairhijenu. Nije bila razdražena zbog njegovog hrapavog glasa. Mrzela je munje i priželjkivala da može izatkati štit da zakloni pogled na silovito bleštanje koje se videlo kroz prozore kao što je zaštitila sobu od prisluškivanja. Niko ne bi pomislio da je čudno to što želi da njih dvoje budu nasamo, budući da je poslednjih dvadeset godina provela ubeđujući sve žive da je udata za tog bledokosog čoveka. Iako mu je glas takav, Firil je izgledao kao čovek za kojeg bi se svaka žena udala - visok, vitak i baš lep. Oštre crte oko usana zapravo su mu, izgleda, još ulepšavale lice. Naravno, nekima bi možda bilo čudno to što ona nikada nije imala više od jednog Zaštitnika istovremeno, samo kad bi zastale da porazmisle o tome. Teško je naći čoveka s pravim osobinama, ali možda bi trebalo da opet krene u potragu. Munje iznova obasjaše prozore.

„Da, da, dosta“, naposletku ga prekide. „Dobro si postupio, Firile. Delovalo bi čudno da si ti bio jedini koji je odbio da potraži svoju Aes Sedai.“ Kroz vezu pokulja osećaj olakšanja. Ona je veoma stroga kada je reč o pokoravanju njenim naređenjima i mada on zna kako ona ne može da ga ubije - neće, ako ništa drugo - sve što ona mora da učini kako bi ga kaznila jeste da prikrije vezu pa da ne oseća njegov bol. To - i da izatka štit kako bi mu prigušila vrištanje. Ne voli vrisku skoro koliko ne voli munje.

„I dobro što si sa mnom“, nastavi ona. Šteta što aijelski divljaci nisu pustili Feru, mada će morati da ispita Belu zašto se tačno zavetovala pre nego što bude mogla da joj veruje. Sve do putovanja u Kairhijen, nije znala da išta deli s Ferom. Ogromna je šteta što nijedna iz njenog Srca nije s njom, ali samo je ona bila poslata u Kairhijen, a ona ne dovodi u sumnju naređenja koja su joj data ništa više nego Firil njena. „Mislim da će nekoliko ljudi morati da ubrzo umre." Čim odluči koji. Firil klimnu glavom, a kroz vezu sevnu strela zadovoljstva. On baš voli da ubija. „U međuvremenu ubićeš svakog ko ugrožava Ponovorođenog Zmaja. Svakoga." Naposletku, njoj je to postalo savršeno jasno dok je ona bila zatočenica divljaka. Ponovorođeni Zmaj mora da stigne do Tarmon Gai’dona - ili kako će ga Veliki gospodar tamo pobediti?