Raskršće sumraka

8 Komešanje boja

Perin nije ni shvatio da je poterao konja sve dok nije zatekao sebe, priljubljenog Koraku uz vrat, kako juri za Argandom. Sneg nije bio ništa manje dubok, tle ništa manje neravno, a svetlost ništa bolja, ali Korak je jurio kroz senke ne želeći da dopusti čilašu da ostane u vođstvu, a Perin ga je terao da galopira još brže. Jahač na vidiku beše Elijas, s bradom preko grudi, šeširom širokog oboda što mu je bacao senku preko lica i u plaštu postavljenim krznom koji mu je padao niz leđa. Aijel je bila Devica, tamne šoufe obmotane oko glave i s belim plaštom, koji Aijeli nose kada hoće da se skriju na snegu, preko kaputa i čakšira, sivih, smeđih i zelenih. Elijas i jedna Devica bez ostalih, znači da je Faila pronađena. Mora da je tako.

Arganda je gonio konja ne mareći hoće li polomiti kičmu čilašu ili sebi. Skakao je preko stena, gacao kroz sneg u skoro punom galopu, ali Korak ga je pretekao baš kada je stigao do Ehjasa i promuklo i žurno zatražio da čuje: „Mačera, jesi li video kraljicu? Je li živa? Reci mi, čoveče!“ Elijenda, Devica preplanulog bezizraznog lica, diže ruku Perinu. Možda je to bio pozdrav, ili izraz saučešća, ali samo je nastavila da hoda po snegu. Pošto će Perinu izveštaj podneti Elijas, ona će svoj podneti Mudrima.

„Našao si je?“ Perinu se grlo odjednom osuši kao pesak. Tako dugo čeka na to. Arganda se iskezi kroz čelične prečage svoje čelenke, znajući da se Perin ne raspituje za Alijandru.

„Našli smo Šaidoe koje smo sledili“, oprezno odgovori Elijas, s obema rukama na jabuci sedla. Čak se i na Elijasu, čuvenom Dugom Zubu - koji je živeo i trčao s vukovima - video umor od previše pređenih milja i nedovoljno sna. Čitavo lice omlitavelo mu je od iznurenosti, samo još naglašenije zlatnožutim sjajem njegovih očiju ispod oboda šešira. Gusta brada i kosa, koja mu je kod potiljka bila uvezana kožnom vrpcom i u repu padala do struka, bile su mu prosede i sada je - prvi put otkad ga je Perin upoznao - delovao ostarelo.

„Digli su logor oko jednog povelikog grada koji su zauzeli, u brdima skoro četrdeset milja odavde. Blizu grada nisu postavili skoro nikakve straže, a straže postavljene dalje od grada više paze da zatvorenici ne pokušaju da pobegnu nego šta drugo, tako da smo se privukli dovoljno blizu da dobrano osmotrimo šta se dešava. Ali, Perine, ima ih više nego što smo mislili. Device kažu da ima najmanje devet ili deset septi. Računajući galsaine - bar ljude u belom - lako je moguće da u tom logoru ima ljudi koliko i u Majenu ili Ebou Daru. Ne znam koliko ima kopljonoša, ali sudeći po onome što sam video - najmanje deset hiljada.“

Perinu se utroba prevrnu od očaja. Usta mu se toliko osušiše da ni reč ne bi mogao da kaže sve i da se nekim čudom Faila tog trena stvorila pred njim. Algai’d’sisvai - deset hiljada njih - a čak bi i tkači, kujundžije i starci što dane provode u hladu prisećajući se svoje mladosti zgrabili koplje u slučaju napada. On na raspolaganju ima manje od dve hiljade kopljanika, koji ne mogu ni da se porede sa istim brojem Aijela. Manje od tri stotine Dvorečana, koji svojim lukovima s daljine mogu posejati smrt, ali ne i zaustaviti deset hiljada. Toliko Šaidoa rasturilo bi Maseminu ubilačku rulju kao mačka leglo miševa. Čak računajući i Aša’mane, Mudre i Aes Sedai... Edara i druge Mudre nisu mu preterano pričale o Mudrima, ali znao je da u deset septi sigurno ima pedeset žena koje mogu da usmeravaju, a možda i više. Doduše, možda i manje - nema određenog broja - ali ne dovoljno manje da bi se nešto promenilo.

Uz silan napor volje, on zaguši očaj što je u njemu navirao, stiskajući ga sve dok ne ostaše samo treperavi pipci koje je njegov bes smesta sprljio. Čekić nema šta da oseća očaj. Deset septi ili čitav klan Šaidoa, Faila je i dalje kod njih, a on i dalje mora da nađe neki način.

„Kakve veze ima koliko ih je?“, upita Aram ljutito.

„Kada su Troloci došli u Dve Reke, bilo ih je na hiljade, na desetine hiljada, ali svejedno smo ih poubijali. Šaidoi nisu gori od Troloka.“

Perin trepnu, iznenadivši se što je Aram pored njega, a Berelajn, Galena i Aes Sedai da ne spominje. U žurbi da stigne do Elijasa, zanemario je sve ostalo. Poluvidljivi kroz drveće, ljudi koje je Arganda doveo da se suoče s Masemom i dalje su se držali svojih grubih redova, ali Berelajnini telohranitelji obrazovali su labav prsten sa Elijasom u središtu, okrenuti ka spolja. Mudre su stajale van kruga i ozbiljnih lica slušale Elijendu. Ona je govorila tiho i katkad odmahivala glavom. Njeno viđenje svega toga nije bilo nimalo vedrije od Elijasovog. Mora da je u žurbi izgubio kotaricu, ili ju je bacio, jer je sada visila s Berelajninog sedla. Na licu joj beše izraz... zar je moguće da je to saosećanje? Plamen ga spalio, toliko je umoran da ne može ni da razmišlja kako treba. Njegova sledeća greška mogla bi biti poslednja - za Failu.

„Kako sam ja čuo, Krparu“, tiho odgovori Elijas, „Troloci su u Dvema Rekama napali vas, a vama je pošlo za rukom da ih uhvatite u makaze. A kako misliš da Šaidoe uhvatiš u makaze?“ Aram ga nadureno ošinu pogledom. Elijas ga je znao i pre nego što je prihvatio mač, a Aram nimalo nije voleo da ga podsećaju na to vreme, premda je nosio šarenu odeću.

„Deset septi ih pedeset“, procedi Arganda, „mora postojati neki način da oslobodimo kraljicu. I druge, naravno. I druge.“ Njegovo preplanulo i vetrom opaljeno lice sve se naboralo koliko se od besa namrštio, ali u mirisu mu se osećao ludački strah, kao kod lisice koja samo što nije odgrizla sopstvenu nogu da bi pobegla iz zamke.

„Da li... Da li bi oni prihvatili otkupninu?“ Geldanac poče da se osvrće sve dok nije primetio Marlinu kako prolazi između Krilatih stražara. Mada je gazila kroz sneg, polazilo joj je za rukom da skladno korača i da se nijednom ne spotakne.

Druge Mudre se više ni.cn videle između drveća, a ni Elijenda.

„Hoće li ti Šaidoi prihvatiti otkup... Mudra?“ Tu poslednju reč Arganda kao da je dodao malo odocnelo. Više nije bio ubeđen da su Aijeli s njima znali za otmicu, ali svejedno je na sve Aijele gledao kao da su time ukaljani.

„Ne znam.“ Marhrta kao da nije ni primetila kako joj se obratio. Ruku prekrštenih preko grudi, stajala je i gledala Perina, a ne Argandu. Bio je to jedan od onih pogleda kada žena tako odmerava i premerava čoveka da posle toga može da mu sašije odelo, ili kaže kada mu je poslednji put oprano rublje. Ranije, kada je imao vremena za tako nešto, bilo bi mu nelagodno zbog toga. Kada je opet progovorila, u glasu joj se nije čulo da deli savete, već da samo ističe činjenice. Možda je i mislila da to radi.

„Vaše mokrozemsko plaćanje otkupa protivno je našim običajima. Gai'šaini se mogu dati na dar ili zameniti za druge gai'šaine, ali nisu oni životinje pa da se prodaju. Mada, čini se da Šaidoi više ne slede đie’toh. Od mokrozemaca prave gai'šaine i uzimaju sve, a ne samo petinu. Možda i kažu cenu.“

„Perine, moji dragulji su ti na raspolaganju“, ubaci se Berelajn, glasa staloženog a lica odlučnog.

„Ako bude potrebno, Grejdi ili Niejld mogu doneti još iz Majena. Zlata takođe.“

Galen se nakašlja.

„Moja gospo, Altarci su navikli na pljačkaše, kako na razbojnike tako i na susedne plemiče“, lagano poče, lupkajući uzdama o dlan. Mada nevoljan da protivreči Berelajn, očigledno je to svejedno nameravao.

„Ovako daleko od Ebou Dara nema nikakvog zakona, izuzev onoga što mesni lord ili gospa kažu. Plemenitog ili prostog roda, navikli su da potplaćuju sve kojima ne mogu da se suprotstave i naučili su da vrlo brzo razlikuju šta je šta. Nije razumno da niko od njih nije pokušao da novcem kupi sigurnost, ali na putu ovih Šaidoa nismo videli ništa sem ruševina i nismo čuli ni za šta sem za pljačkanje do temelja. Možda oni prihvate ponudu da im se isplati otkup, možda ga čak i uzmu, ali može li im se verovati da će nešto dati u odgovor? Čak i upućivanje te ponude lišava nas jedine prednosti koju zaista imamo - toga da ne znaju gde smo.“ Anura neznatno odmahnu glavom - beše to najmanji mogući pokret, ali ono Galenovo jedno oko primeti ga i on se namršti.

„Ne slažeš se, Anura Sedai?“, učtivo upita. I malčice iznenađeno. Siva je umela da bude skoro krotka, naročito za jednu sestru, ali nikada nije oklevala da progovori kada nije saglasna sa savetom ponuđenim Berelajn.

Ali ovoga puta Anura je stala da okleva i pokušala to da prikrije prebacivanjem plašta preko sebe i pažljivim nameštanjem nabora. To je bilo nespretno; Aes Sedai mogu zanemariti vrelinu ili hladnoću kad hoće i postići da ih ne dotiče kada su svi oko njih obliveni znojem ili se iz petnih žila bore da zadrže zube da ne cvokoću. Jedna Aes Sedai koja obraća pažnju na toplotu ili hladnoću zapravo samo kupuje vreme da razmisli, obično o tome kako da sakrije šta zaista misli. Malčice se namrštivši i bacivši pogled ka Marlini, ona naposletku dođe do odluke i bore od mrštenja nestaše joj s čela.

„Uvek je bolje pregovarati nego se boriti“, kaza hladnim tarabonskim naglaskom, „a za vreme pregovora poverenje je uvek pitanje predostrožnosti, da? Pažljivo moramo razmotriti koje predostrožnosti valja preduzeti. A pred nama je i pitanje - ko da im pristupi. Moguće da Mudre više nisu nedodirljive, budući da su uzele učešća u bici kod Dumajskih kladenaca. Možda bi bolje bilo da to bude sestra ili čak nekoliko sestara, ali i to mora biti pažljivo pripremljeno. Voljna sam da...“

„Bez otkupa“, reče Perin, a kada ga svi pogledaše - većina zgranuto, Anura nečitkog lica - on to odlučnije ponovi.

„Bez otkupa.“ Nema namere da tim Šaidoima još i plati Failine patnje. Ona je sigurno uplašena, i zbog toga moraju oni da plate, a ne da na tome zarađuju. Sem toga, Galen je u pravu. Ništa što je Perin video u Altari ih Amadiciji, pa ni u Kairhijenu pre toga, nije ni nagovestilo da se Šaidoima može verovati da će ispuniti ikakvu pogodbu. Čovek isto tako može verovati pacovima u ambarima i secicrvima u žetvi.

„Elijase, hoću da vidim njihov logor.“ Kada je bio mali, znao je jednog slepog starca - Meta Torfina, lica naboranog i kose retke i sede - koji je umeo da rastavi svaku kovačku slagalicu oslanjajući se samo na dodir. Perin je godinama pokušavao da nauči kako da i on to uradi, ali nikada mu nije pošlo za rukom. On mora da vidi kako se delovi uklapaju pre nego što razluči šta je celina.

„ Arame, nađi Grejdija i reci mu da dođe do mene što brže može, i da ću biti na zemljištu za Putovanje.“ Tako su počeli da zovu mesta gde stižu na kraju svakog skoka i odakle kreću u sledeći. Aša’manima je lakše da izatkaju kapiju tamo gde je zemlju već dodirnuo ranije izatkan prolaz.

Aram klimnu kratko i odsečno, pa okrenu svog sivca i pojuri prema logoru, ali Perin na licima ljudi oko sebe vide kako se pripremaju rasprave, pitanja i zahtevi. Marhna ga je i dalje posmatrala, kao da odjednom nije baš sigurna šta je on, a Galen je namršteno zurio u uzde u ruci, nesumnjivo misleći da će šta god da uradi stvari poći po zlu. Ali Berelajn je na licu imala uznemiren izraz i u očima joj se videlo da ima primedaba, dok je Anura usne stisnula u jednu tanku liniju. Aes Sedai nikako nisu volele da ih neko prekida. Bila ona krotka za jednu Aes Sedai ih ne, delovala je spremno da iskaže svoje nezadovoljstvo. Arganda, lica sve crvenijeg, otvori usta sa očiglednom namerom da se prodere. Otkad mu je kraljica oteta, Arganda se često drao. Nije bilo nikakve svrhe da ga Perin sluša.

Perin mamuznu Koraka i protera ga kroz red Krilatih stražara, zaputivši se nazad prema sasečenom drveću. Nije galopirao, ali nije se ni vukao - brz kas kroz visoko drveće, s rukama koje su čvrsto držale uzde i očima koje su kroz polumrak i igru senki već tražile Grejdija. Elijas ga je bez reči pratio na svom škopcu. Perin je bio siguran da nije mogao biti ni za trunčicu uplašeniji, ali je od Elijasovog ćutanja strah u njemu ipak rastao. Taj ni na jednu prepreku nije naišao a da nije smislio kako da je zaobiđe. Njegovo ćutanje urlalo je neprelaznim planinama. Ali mora da ima nekog načina. Kada stigoše do zaravnjenog kamena, Perin potera Koraka napred pa nazad kroz zakošene sunčeve zrake, oko izvaljenog drveća i stabala koja i dalje stoje. Nije mogao da se zaustavi. Morao je da se kreće. Mora da ima nekog načina. Misli su mu jurcale kao zatočeni pacovi.

Elijas sjaha, pa čučnu i namršti se na isečeni kamen, ne obraćajući pažnju na konja, koji se otimao pokušavajući da mu istrgne uzde iz ruku i ustukne. Pored kamena je debelo borovo stablo, dobrih pedeset koraka visoko, palo i naslonilo se jednim krajem na skršene ostatke sopstvenog panja, dovoljno visokog da Elijas može potpuno uspravno da prođe ispod debla. Jarki zraci sunčeve svetlosti probijali su se kroz krošnje, ali kao da su se u blizini izgažene stene pretvarali u crnilo — mada to njemu nije smetalo ništa više nego Perinu. Nos mu se nabra od smrada spaljenog sumpora koji se i dalje osećao u vazduhu.

„Učinilo mi se da sam osetio taj smrad dok smo se vraćali. Pretpostavljam da bi mi to pomenuo da ti neke druge stvari nisu bile na pameti. Veliki čopor. Veći od svih koje sam ja video ili za koje sam čuo.“

„To je i Masuri rekla“, rasejano odgovori Perin. Što li nema Grejdija? Koliko li ima ljudi u Ebou Daru? Toliki je logor Šaidoa.

„Kazala je da je imala prilike da se susretne sa sedam čopora, i da ovaj nikada ranije nije videla.“

„Sedam“, Elijas iznenađeno promrmlja.

„To je mnogo čak i za Aes Sedai. Većina priča o psomracima potiče od ljudi koji su se samo uplašili mraka.“ Namrštivši se na tragove u zaravnjenom kamenu, odmahnu glavom i tužno reče: „Nekada su bili vukovi. Bar vučje duše, koje je Senka uhvatila i izopačila. To je srž oko koje su načinjeni psomraci, Senobraća. Mislim da zbog toga vukovi moraju biti u Poslednjoj bici. Ili su možda psomraci stvoreni da bi se borili protiv vukova koji će biti tamo. Naspram Šare sovarska čipka ponekad liči na običnu uzicu. U svakom slučaju, to je bilo davno, za vreme Troločkih ratova - koliko mogu da ocenim - i Rata Senke pre toga. Vukovi dugo pamte. Ono što jedan vuk zna nikada se zapravo ne zaboravi dok su ostali vukovi živi. Ali izbegavaju da pričaju o psomracima i izbegavaju psomrake. I stotinu vukova može da izgine pokušavajući da ubije jednog Senobrata. Da stvari budu još gore, ako u tome ne uspeju, psomrak može da proždere duše onih koji još nisu potpuno mrtvi - i za godinu ili tako nešto dana, eto ti novog čopora Senobraće koji se ne sećaju da su ikada bili vukovi. Bar se nadam da se ne sećaju.“

Perin zauzda konja, mada je hteo iz kože da iskoči koliko mu se nije stajalo u mestu. Senobraća. Vučje ime za psomrake odjednom postade još sumornije.

„Elijase, a mogu li oni da progutaju ljudsku dušu? Recimo, čoveka koji može da priča s vukovima?“ Elijas slegnu ramenima. Koliko su i jedan i drugi znali, svega šaka ljudi može to što njih dvojica mogu. A do odgovora na to pitanje verovatno može da se dođe samo na rubu smrti. Doduše, u tom trenutku je još važnije to što su, ako su nekada zaista bili vukovi, sigurno dovoljno pametni da podnesu izveštaj o onome što su otkrili. Masuri je to i nagovestila. Ludost je nadati se da je drugačije. Koliko li će vremena proći pre nego što oni podnesu taj svoj izveštaj? Koliko li mu je vremena preostalo da oslobodi Failu?

Bat kopita i mrvljenje snežne pokorice obznani da se približavaju konjanici, pa on žurno ispriča Elijasu da su psomraci obišli logor i da će zacelo odneti glas o njemu onome ko ih je poslao.

„Ne bih ja zbog toga previše brinuo, dečko“, odgovori stariji čovek, sve vreme pazeći na primicanje konja. Udaljivši se od kamena, poče da se isteže i olabavljuje mišiće ukočene od predugog jahanja. Elijas je uvek pazio da ga ne zateknu kako proučava stvari koje su za tuđe oči skrivene u senkama.

„Zvuči mi kao da love nešto važnije od tebe. Ostaće na tragu toga dok ga ne pronađu, makar im za to bila potrebna čitava godina. Ne brini, izvući ćemo tvoju ženu pre nego što ti psomraci dojave da si bio ovde. Ne kažem da će biti lako, ali uspećemo.“ U njegovom glasu i u njegovom mirisu osećala se rešenost, ali ne i mnogo nade. Zapravo, skoro nimalo.

Boreći se protiv očaja, odbijajući da dopusti da ga to osećanje ponovo savlada, Perin potera opet konja korakom dok su Berelajn i njeni telohranitelji prilazili kroz drveće, a Marlina bila u sedlu iza Anure. Čim Aes Sedai zateže uzde, Mudra očiju boje sumraka skliznu na zemlju i rastrese debele suknje da pokrije tamne čarape. Neka druga žena sva bi se usplahirila zbog toga što su joj noge bile otkrivene, ali ne i Marlina. Ona je samo ispravljala odeću. Anura jeste delovala uznemireno. Na licu je imala izraz toliko kisele ozlojeđenosti da joj je nos više ličio na kljun. Ćutala je, ali videlo se da bi mogla da ujeda. Mora da je bila ubeđena kako će se njena ponuda da pregovara sa Šaidoima prihvatiti, naročito uz Berelajninu podršku i Marlinino nehajanje, u najgorem slučaju. Sive su pregovarači i posrednici, sudije i tvorci sporazuma. Mora da je to bila njena pobuda. Šta bi drugo moglo biti? To je muka koju on mora da odloži za neki drugi put, ali da je upamti. Mora uzeti u obzir sve što može da mu zasmeta prilikom oslobađanja Faile, ali glavna poteškoća s kojom mora da izađe na kraj nalazi se četrdeset milja ka severoistoku.

Dok su se Krilati stražari razmeštali u zaštitnički krug među ogromnim drvećem oko zemljišta za Putovanje, Berelajn je poterala dorata pored Koraka, pokušavajući da zagovara Perina i da ga namami ostatkom prepelice. U mirisu joj se osećala nesigurnost i sumnja u njegovu odluku. Možda se nadala da će ga nagovoriti da pokuša da ponudi otkup. On je i dalje terao Koraka i odbijao da je sasluša. Nuđenje otkupa potpuno je isto što i sve staviti na jedno bacanje kocke. S Failom ne može da se kocka. Mora da bude temeljan kao da radi u kovačnici - to je pravi način. Svetlosti, što je umoran. Prekovao je sebe iznova i iznova oko svog besa, napajajući se njegovom vrelinom.

Galen i Arganda stigoše trenutak nakon Berelajn, s dvostrukim redom geldanskih kopljanika u čeličnosivim uglačanim oklopnim prsnicima i jarkim kupastim kalpacima; Geldanci se rasporediše među Majencima između drveća. S trunkom razdraženosti u mirisu, Berelajn ostavi Perina i odjaha do Galena. Njih dvoje priteraše konje tako da su im se kolena dodirivala, a jednooki vojnik pognuo je glavu da bi bolje čuo šta Berelajn ima da mu kaže.

Govorila je tiho, ali Perin je znao o čemu pričaju, bar delimično. Povremeno bi jedno od njih dvoje bacilo pogled ka njemu dok je terao Koraka napred-nazad, napred-nazad. Arganda je zaustavio svog čilaša na jednom mestu i zurio kroz drveće prema logoru, nepomičan kao kip a opet zračeći nestrpljenjem kao što vatra zrači toplotom. Bio je slika i prilika pravog vojnika, s tim svojim perjanicama, mačem i posrebrenim oklopom, lica kamenoga ali mirisao je kao da je na rubu toga da se slomi od beznadežnosti. Perin se pitao kako li sam miriše. Nikada ne možeš da osetiš sopstveni miris, sem ako nisi u zatvorenom prostoru. Mislio je da on ne miriše na beznadežnost, već samo na strah i na gnev. Sve će biti dobro kada mu se Faila vrati. Tada će sve biti dobro. Napred-nazad. Napred-nazad.

Naposletku se pojavi Aram s Džurom Grejdijem, koji je zevao jašući na doratastom škopcu dlake toliko tamne da je naspram bele pruge na njegovoj njušci izgledala skoro crno. Danil i desetak Dvorečana s dugim lukovima umesto napuštenim kopljima i halebardama jahalo je za njim, ali ne preblizu. Zdepast čovek lica oprljenog od vetra i sunca i s već vidljivim borama, premda još nije zašao u srednje godine, Grejdi je izgledao kao pospani seljak iako je za pojasom nosio mač dugog balčaka a na okovratniku crnog kaputa srebrnu pribadaču u obliku mača. Ali taj je zauvek otišao iz svog sela i Danil i ostali uvek su se držali podalje od njega. Držali su se podalje i od Perina, gledajući u zemlju i ponekad brzo i postiđeno bacajući poglede prema njemu ili prema Berelajn. Ali nije bilo bitno. Sve će biti u redu.

Aram pokuša da povede Grejdija do Perina, ali Aša’man je znao zašto je pozvan. Uz uzdah on sjaha pored Elijasa, koji je čučao u lokvi sunčeve svetlosti i prstom po snegu crtao kartu, pričajući o razdaljini i smeru i do tančina opisujući željeno mesto, jednu čistinu na padini okrenutoj skoro potpuno ka jugu, s tri strane okruženu grebenom. Udaljenost i smer sasvim su dovoljni, ako se tačno navedu, ali što je slika jasnija u Aša’manovom umu, to može bliže doći do željene tačke.

„Mali, ovde ne sme doći do greške.“ Elijasove oči kao da zablistaše od napetosti. Šta god drugi mislili o Aša’manima, njega oni nikada nisu plašili.

„U tom kraju ima mnogo grebena, a glavni logor je svega milju ili nešto malo dalje s druge strane ovoga. Možda manje od dve milje s druge strane biće postavljeni osmatrači, male družine koje svake noći dižu bivak na drugom mestu. Ako nas odvedeš predaleko, neizbežno će nas primetiti.“

Grejdi ga je netremice gledao u oči. Onda klimnu i zdepastim prstima prođe kroz kosu, pa duboko uzdahnu. Izgledao je umorno kao Elijas. Iznureno kao što se Perin osećao. Otvaranje kapija i držanje tih kapija otvorenim dovoljno dugo da hiljade ljudi i konja prođu, veoma iznuruje.

„Jesi li se dovoljno odmorio?“, upita ga Perin. Umorni ljudi greše, a greške s Jednom moći umeju da budu smrtonosne.

„Da pošaljem po Niejlda?“

Grejdi ga krmeljivo pogleda, pa odmahnu glavom.

„Fejdžir nije ništa odmorniji od mene. Možda mu je i gore. Ja sam malčice jači od njega. Bolje da ja to uradim.“ Okrenu se prema severoistoku i vodoravni srebrno-plavi zasek pojavi se bez ikakvog upozorenja pored izgaženog kamena. Anura se lecnu i cimnu kobilu da se skloni s puta kada se ta linija svetlosti proširi u otvor, u rupu u vazduhu kroz koju se videla suncem obasjana strma čistina među drvećem znatno sitnijim od onog oko Perina i ostalih. Već zasečeni bor zadrhta kada ostade bez još jednog tankog dela debla, pa zastenja i zaječa i sruši se do kraja, uz snegom prigušen tresak od kojeg konji zarzaše i počeše da poigravaju. Anura smrknuto ošinu Aša'mana pogledom, ali Grejdi samo trepnu i upita: „Da li ovo izgleda kao pravo mesto?“ Elijas namesti šešir, pa klimnu.

Perin je samo na to klimanje čekao. Pognu glavu i potera Koraka u sneg dubok skoro konju do kolena. Čistina je bila mala, ali zahvaljujući nebu punom belih oblaka nad njom izgledala je neizmerno otvorenije od šume koja je ostala za njim. U poređenju sa šumom, svetlost je bila bezmalo zaslepljujuća, premda je sunce i dalje bilo skriveno iza pošumljenog grebena iznad čistine. Logor Šaidoa bio je s druge strane tog grebena. Sa čežnjom se zagledao prema uzvisini. Jedva se suzđržao da ne pojuri da napokon vidi gde je Faila, i ipak je ostao na mestu. Naterao je sebe da okrene Koraka prema kapiji baš u trenutku kada je Marlina izlazila.

I dalje ga gledajući, jedva skidajući pogled s njega dovoljno dugo da vidi gde staje po snegu da se ne bi saplela, sklonila se u stranu da propusti Arama i Dvorečane. Naviknuti na Putovanje, ako već ne i na Aša’mane, jedva da su povili glave dovoljno da ne okrznu vrh otvora, a samo se najviši od njih potrudio da se pogne malo više. Perinu tada sinu da je ova kapija veća od prve koju je Grejdi načinio i kuda je Perin prošao. Tada je morao da sjaše. Mada, bila je to prolazna misao, važna koliko i zujanje tamo neke muve. Aram dojaha pravo do Perina, ukočenog lica i odajući miris nestrpljivosti i želje da se što pre krene. Kada su Danil i ostah prošli i sklonih se s puta, sjahujući i staloženo prislanjajući strele uz lukove dok su posmatrah drveće oko sebe, Galen je prošao kroz kapiju, sumorno zureći ka drveću oko njih, kao da očekuje da će svakog časa neprijatelji izjuriti na čistinu. Za njim je prošlo pet-šest Majenaca, koji su morah da spuste svoja koplja s crvenim zastavicama da bi se posle njega progurali kroz prolaz.

Nakon toga kapija je duže vreme bila prazna, ali taman kad je Perin rešio da se vrati i vidi zašto se Elijas zadržao, bradati čovek prođe kroz kapiju vodeći svog konja za uzde, a za njim projahaše Arganda i šest Geldanaca, s nezadovoljstvom urezanim na licima. Od njihovih blistavih kalpaka i oklopnih prsnika nije bilo ni traga ni glasa i mrštili su se kao da ih je neko naterao da skinu čakšire.

Perin klimnu, shvativši o čemu je reč. Naravno. Logor Šaidoa nalazi se s druge strane ovog grebena, a isto važi i za sunce. Ti blistavi oklopi sijali bi kao ogledala. Trebalo je da se on seti toga. I dalje dopušta da ga strah navodi na nestrpljenje i da mu zamagljuje razmišljanje. Sada više nego ikada mora da bude bistre glave. Zbog te sitnice koja mu je sada promakla mogao bi da pogine i da ostavi Failu u rukama Šaidoa. Ali lakše je bilo reći da se mora osloboditi straha nego to učiniti. Kako da se ne plaši za Failu? S time mora nekako da izađe na kraj, ali kako?

Na njegovo iznenađenje, Anura projaha kroz kapiju odmah ispred Grejdija, koji je svog tamnog konja vodio za uzde. Baš kao svaki put kada je prolazila kroz kapiju, ležala je kobili uz vrat onoliko koliko joj je to dopuštala visoka jabuka na sedlu, mršteći se na otvor načinjen izopačenom muškom polovinom Moći, a čim je prošla kroz njega, poterala je konja što je dalje mogla uz padinu, a da ne uđe među drveće. Grejdi pusti da se kapija zatvori, od čega u Perinovim očima ostade vodoravni purpurni odblesak, a Anura se lecnu i skrenu pogled, besno zureći u Marlinu i Perina. Samo da nije Aes Sedai, Perin bi rekao da očigledno ključa od durenja i srdžbe. Mora da joj je Berelajn kazala da dođe, ali nije ona Berelajn krivila zbog toga što mora da bude tu.

„Odavde idemo peške“, obznani Elijas tihim glasom, koji se jedva čuo od po kojeg bata kopita. Kazao je da su Šaidoi nemarni i da nemaju stražare, ili skoro kao da ih nemaju, ali govorio je tako tiho kao da su svega dvadeset koraka daleko.

„Čovek na konju - štrči. Šaidoi nisu slepi, samo su ćoravi za Aijele, što znači da im je pogled dvostruko oštriji nego vama. Zato nemojte da ste mi se ocrtavali naspram neba kada stignemo do vrha prevoja. I pokušajte da budete što tiši. Nisu oni ni gluvi. Vremenom će naći naše tragove - pošto pada sneg, s time ne možemo ništa da uradimo - ali ne smemo dopustiti da otkriju da smo bili ovde sve dok ne odemo.“

Već namrgođen zbog toga što je ostao bez oklopa i perjanica, Arganda poče da se raspravlja zbog toga što Elijas izdaje naređenja. Ali pošto nije bio baš potpuna budala, to je činio tiho, tako da se nije daleko čuo. Međutim, vojnik je od svoje petnaeste godine i zapovedao je vojnicima koji su se borili protiv Belih plaštova, Altaraca i Amadičana i - kako je voleo da ističe - borio se u Aijelskom ratu i preživeo Krvavi sneg kod Tar Valona. Zna on kakvi su Aijeli i ne mora da sluša tamo nekog neobrijanog divljaka iz šume da mu objašnjava kako da navlači čizme. Perin mu je sve to prećutao, budući da se taj čovek žalio između dve naredbe dvojici svojih ljudi da drže konje. Galen je sve svoje ljude ostavio za sobom, mrmljajući da su kopljanici i gore nego beskorisni kada nisu u sedlu i da će verovatno skršiti šije ako i makar malo pešače. Ni on nije budala, ali uvek sagledava najpre crnu stranu svega. Elijas preuze vođstvo, a Perin sačeka samo toliko da iz Korakovih bisaga prebaci u džep svog kaputa debeli, mesingom okovani durbin.

Žbunje je mestimično raslo ispod drveća, mahom borova i jela, uz poneki mah gaj drugog drveća, sivog od zime i opalog lišća, a zemljište - ništa strmije od Peščanih brda kod kuće, premda stenovitije - nije zadavalo nikakve poteškoće Danilu i ostalim Dvorečanima, koji su kao aveti hitali uz padinu, s nategnutim lukovima i motreći, tihi skoro kao sumaglica što je nastajala od njihovog daha. Aram, kojem šume takođe nisu bile strane, držao se blizu Perina, isukanog mača. Jednom je krenuo da saseče splet debelih suvih loza koji mu je smetao da prođe, ali Perin ga zaustavi uhvativši ga za ruku. Sve u svemu, bio je tek nešto malo bučniji od Perina - čizme su mu slabašno škripale po snegu. Nimalo nije iznenađivalo što se Marlina kroz drveće kretala kao da je odrasla u šumi, a ne u Aijelskoj pustari, gde je drveće retka pojava, a sneg nečuven, mada se činilo da bi sve te njene ogrlice i narukvice trebalo da zvekeću od njenih pokreta. Anura se pela skoro jednako besomučno, pomalo se mučeći sa suknjama, ali vešto izbegavajući oštro trnje uvelih mačjih kandži i čekajmalo loza. Aes Sedai obično iznenade. Još joj je i polazilo za rukom da oprezno drži Grejdija na oku, mada se Aša’man izgleda sav usredsredio na to da korača nogu pred nogu. Ponekad bi duboko uzdahnuo i na trenutak zastao, mršteći se na greben ispred njih, ali nekako mu je polazilo za rukom da ne zaostaje. Galen i Arganda nisu bili mladi ljudi, niti su navikli da hodaju kada mogu da jašu, pa su sve teže disali što su se više uspinjali, ponekad se vukući od drveta do drveta, ali gledali su jedan drugog skoro koliko i zemlju, jer ni jedan ni drugi nisu bili spremni da dopuste da budu nadmašeni. S druge strane, četiri geldanska kopljanika klizali su se i suljali, saplitali o korenje skriveno pod snegom, kanije su im se hvatale za loze i psovali su kada bi pali na kamenje ili kada bi se uboli na trnje. Perin poče da razmišlja da ih pošalje nazad da čekaju kod konja. Ili to, ili da ih mlatne po glavama i ostavi tu, pa da ih pokupi u povratku.

Odjednom, iz žbunja ispred Elijasa iskočiše dva Aijela, lica do očiju skrivenih tamnim velovima, s belim plaštovima na leđima i s kopljima i malim štitovima u ruci. Sudeći po njihovoj visini, bile su to Device koplja, ali to nije značilo da su išta manje opasne od ma kojih drugih algai’d’sisvai i u trenu se devet dugih lukova nategnu i strele teških i širokih smrtonosnih glava uperiše se u njihova srca.

„Tuanda, tako bi mogla da budeš povređena“, promrmlja Elijas.

„Sulin, trebalo bi da znaš da se tako nešto ne radi.“ Perin mahnu Dvorečanima da spuste lukove i Aramu da spusti mač. Uhvatio je njihov miris istovremeno sa Elijasom, pre nego što su izašle na otvoreno.

Device se zapanjeno zgledaše, ali onda ipak skinuše tamne velove i pustiše ih da im vise niz grudi.

„Dobro vidiš, Elijase Mačera“, primeti Sulin. Sva vretenasta i lica preplanulog od sunca i vetra, sa ožiljkom preko jednog obraza, imala je oštre plave oči prodorne kao šila, ali svejedno su sada delovale iznenađeno. Tuanda je bila viša i mlađa i možda je bila lepa pre nego što je ostala bez desnog oka i zaradila širok ožiljak koji se protezao od brade pa sve do ispod šoufe. Zbog toga joj je jedan ugao usana bio izvijen u poluosmeh, ali to je bio jedini smešak koji se ikada video na njenom licu.

„Kaputi su vam različit“, reče Perin. Tuanda namršteno pogleda svoj kaput, sav u sivom, zelenom i smeđem, a onda osmotri Sulininu potpuno istu odeću.

„Plaštovi takođe.“ Elijas jeste umoran kad mu je tako nešto izletelo.

„Još nisu digli bivak, zar ne?“

„Ne, Perine Ajbara“, odgovori Sulin.

„Šaido se izgleda pripremaju da neko vreme provedu na istom mestu. Sinoć su ljude iz grada naterali da ga napuste i odu na sever — bar one koje su pustili da idu.“ Malčice odmahnu glavom, i dalje zgranuta time što Šaidoi primoravaju ljude koji ne slede đie toh da postaju gai'šaini.

„Tvoji prijatelji Džondin Baran, Get Ajlija i Hju Marvm krenuli su za njima kako bi videli mogu li nešto da saznaju. Naše sestre po koplju i Gaul opet obilaze njihov logor. Mi smo ovde čekale da se Elijas Mačera vrati s tobom.“ Retko kada je dopuštala da joj se u glasu primete osećanja, pa se to ni sada nije desilo, ali u mirisu joj se osećala tuga.

„Hajde, pokazaću ti.“ Dve Device pođoše uz padinu, a on požuri za njima, zaboravljajući na sve ostalo. Malo pre vrha grebena one čučnuše, pa krenuše dalje na sve četiri, a on se povede za njima i poslednjih nekoliko hvatova puzeći pređe preko snega kako bi provirio pored jednog drveta na samom vrhu grebena. Tu je bio kraj šume - nizbrdo je ona prelazila u redak gustiš i po koji izdanak. Bio je dovoljno visoko da mu se pogled pruži nekoliko liga, preko grebena koji su podsećali na duga ogoljena brda, pa sve do mesta gde je tamna šuma ponovo počinjala. Video je sve što je želeo da vidi i tako malo onoga što mu je bilo potrebno.

Pokušavao je da na osnovu Elijasovog opisa zamisli logor Šaidoa, ali stvarnost je zasenila sve njegove zamisli. Hiljadu koraka ispod grebena ležalo je neizmerno mnoštvo niskih aijelskih i svakakvih ostalih šatora, mnoštvo kola, taljiga, ljudi i konja. Prostirući se više od milje na sve strane od sivih kamenih zidina grada podignutog na pola puta do narednog grebena. Znao je da je logor sigurno isto toliki i s druge strane bedema. Budući da je stranica koju je on mogao da vidi bila kraća od četiri stotine koraka, nije to bio jedan od velikih gradova, ni u kom slučaju kao Kaemlin ili Tar Valon, a izgleda da je s drugih strana bio još uži; ali i dalje je to bio grad visokih zidina i kula, a na najsevernijem kraju nešto je podsećalo na tvrđavu. Ali bivak Šaidoa celog ga je progutao. Faila je negde u tom ogromnom jezeru sveta.

Nespretno grabeći iz džepa durbin, u poslednjem trenutku se seti da ga zasenči jednom šakom. Zlatna sunčeva lopta bila je skoro tačno ispred njega, nešto manje od pola puta do svoje podnevne najveće visine. Zalutah odsjaj sa sočiva durbina sve bi mogao upropastiti. U durbinu iskočiše skupine ljudi, lica jasno vidljivih, bar njegovom oku. Dugokose žene tamnih šalova prebačenih preko ramena, okićene desetinama dugih ogrlica, žene s manje ogrlica kako muzu koze, žene u kadin’soru, ponekad s kopljima i štitovima, žene što proviruju ispod dubokih kapuljača debelih belih odora dok žure preko snega već izgaženog u bljuzgavicu. Bilo je tu i ljudi i dece, ali njegov pogled gladno je grabio preko njih, zanemarujući ih. Hiljade i hiljade žena, računajući samo one u belom.

„Previše“, prošapta Marlina, a on spusti durbin i prostreli je pogledom. Ostali su se pridružili Devicama i njemu, i svi su u jednom redu ležah u snegu duž ivice grebena. Dvorečani su se iz petnih žila trudili da im tetive ne dodiruju sneg, a da im pri tome lukovi ne proviruju preko grebena. Arganda Galen su kroz durbine posmatrah logor ispod grebena, a Grejdi je gledao niz padinu naslonivši bradu na obe ruke, usredsređen koliko i dva vojnika. Možda je nekako koristio Moć. I Marlina i Anura su gledale logor - Aes Sedai vlažeći usne, a Mudra mršteći se. Perin je mislio da Marlina zapravo nije htela da progovori naglas, već da joj se omaklo.

„Ako misliš da ću otići odavde samo zato što ima više Šaidoa nego što sam očekivao“, poče on srdito, ali ona ga prekide i staloženo ga pogleda u namršteno lice.

„Previše Mudrih, Perine Ajbara. Kud god da bacim pogled, vidim ženu kako usmerava. Samo na tren ovde, na tren tamo - Mudre ne usmeravaju sve vreme - ali svuda su, kud god da pogledam. Ima ih previše da bi to bile Mudre iz samo deset septi.“

On duboko uzdahnu.

„Šta misliš, koliko ih ima?“

„Mislim da su tamo sve Mudre koje Šaidoi imaju“, odgovori Marlina, smireno kao da priča o ceni ječma.

„Sve koje mogu da usmeravaju.“

Sve? To nema nikakvog smisla! Kako mogu sve da budu tu, kada su Šaidoi izgleda raštrkani na sve strane? To jest, naslušao se priča o njihovom pljačkanju preko čitavog Geldana i Amadicije, priča o pljačkaškim pohodima tu u Altari davno pre nego što je Faila oteta, a čuo je i glasine s još daljih mesta. Zašto bi se sve tu sakupile? Ako su Šaidoi nameravali da se tu okupe, čitav klan... Ne, mora da se nosi samo sa onim za šta zna da je činjenično stanje. I to je dovoljno gadno. „Koliko?“, ponovo upita, blažim glasom.

„Nemoj ti da režiš na mene, Perine Ajbara. Ne umem da kažem koliko je tačno Mudrih Šaidoa ostalo u životu. Čak i Mudre umiru od bolesti, ujeda otrovnica, nesreća. Neke su izginule kod Dumajskih kladenaca. Našle smo ostavljena tela, a mora da su odneli sve koje su mogli da bi ih pristojno sahranili. Čak ni Šaidoi nisu mogli da se odreknu baš svih običaja. Ako su sve koje su ostale u životu tamo dole, kao i učenice koje mogu da usmeravaju, rekla bih da ih ima možda četiri stotine. Možda više, ali manje od pet stotina. Bilo je manje od pet stotina Mudrih iz klana Šaido koje su mogle da usmeravaju pre nego što su prešli Zmajev zid i možda pedeset učenica." Većina seljaka bi s više osećanja govorilo o ječmu.

I dalje zureći u logor Šaidoa, Anura se zagrcnu, kao da će zajecati. „Pet stotina? Svetlosti! Pola Kule iz jednog klana? O, Svetlosti!"

„Mogli bismo se ušunjati noću“, promrmlja Danil s kraja, „kao što si se ti kod kuće ušunjao u onaj logor Belih plaštova.“ Elijas samo progunđa - moglo je to svašta značiti, ali nije zvučalo kao da gaji neke velike nade.

Sulin prezrivo frknu. „Mi ne bismo mogle da se ušunjamo u taj logor - a da imamo nade da ćemo se nakon toga izvući. Vas bi uvezali kao jariće za ražanj i pre nego što prođete prve šatore.“

Perin lagano klimnu. Razmišljao je da se pod okriljem noći uvuče u taj logor i nekako izbavi Failu. I ostale, naravno. Ona ne bi pošla bez ostalih. Ali nije zaista verovao da bi mu to uspelo, ne protiv Aijela - a veličina tog logora utulila je i poslednje iskrice nade. Danima bi mogao da luta među toliko sveta a da je ne nađe.

Odjednom, shvati da ne mora da se bori protiv očaja. Sada mu je ostao samo gnev, ali hladan kao čelik zimi, a nije osećao ni kap beznadežnosti koja je ranije pretila da ga uguši. U tom logoru ima deset hiljada algai’d’sisvaja i pet stotina žena koje mogu da usmeravaju - Galen je bio u pravu; pripremi se na najgore i sva će ti iznenađenja biti prijatna - pet stotina žena koje neće oklevati da Moć koriste kao oružje; Faila je među njima skrivena kao jedna pahulja na livadi pokrivenoj snegom, ali kada ti se toliko toga nagomila, onda više nema nikakve svrhe biti očajan. Moraš se ukopati ili će te lavina zakopati. Sem toga, sada vidi zagonetku. Net Torfin je uvek govorio da se svaka zagonetka može razrešiti kada čovek vidi gde da gura a gde da vuče.

Severno i južno zemljište je bilo raskrčeno na većoj udaljenosti od grada nego greben na kojem je on bio. Krajolik je bio prošaran raštrkanim kućama iz čijih se dimnjaka nije dizao dim, a snegom pokrivena polja bila su omeđena ogradama, ali ako iz ta dva pravca pokuša da priđe više od šačice ljudi, biće isto kao da nose luče i barjake i duvaju u trube. Izgleda da je jedan put vodio otprilike ka jugu, između imanja, a drugi otprilike ka severu. Verovatno su njemu beskorisni, ali nikad se ne zna. Džondin možda donese neke vesti o gradu, mada ko zna šta to vredi kada je grad usred Šaidoa. Gaul i Device koje obilaze logor moći će da mu kažu šta je iza narednog grebena. Prevoj u tom grebenu nagoveštavao je da tuda ide put koji vodi nekud ka istoku. Čudno, ali nekoliko vetrenjača bilo je podignuto možda milju severno od prevoja. Njihove duge bele ruke lagano su se okretale, a povrh uzvisine iza njih bila je još jedna skupina vetrenjača. Niz lukova, nalik na dug uzani most, pružao se niz padinu od vetrenjača bližih gradu sve do gradskih zidina.

„Zna li neko šta je to?“, upita pokazujući. Pogled kroz durbin ništa mu nije govorio, sem da su ti lukovi od istog sivog kamena kao zid. To čudo je preusko da bi bilo most. Nije imalo bočne zidove, a nije se ni video nikakav razlog da se tu prelazi mostom.

„To je za dovod vode“, odgovori Sulin. „Proteže se pet milja, sve do jednog jezera. Ne znam zašto nisu taj svoj grad podigli bliže, ali većina zemljišta oko jezera izgleda kao da će se pretvoriti u blato kada hladnoća mine.“ Više nije zamuckivala na nepoznatim rečima kao što je „blato“, ali „jezero“ je i dalje izgovarala sa strahopoštovanjem koje je osećala i od pomisli na toliko vode na jednom mestu. „Misliš da im prekineš snabdevanje vodom? To će ih sigurno naterati da izađu.“ Borbu oko vode je razumela. Većina borbi u Pustari počinje od vode. „Ali mislim da ne...“

U Perinovoj glavi boje buknuše, lomača preliva tako snažnih da vid i sluh nestaše. Sav vid izuzev tih boja. Bile su kao nepresušna plima, kao da je svaki put kada ih je terao iz glave dizao branu koju je sada nema bujica smrskala u paramparčad, pa se uskomešala u nemušte virove što su pokušavali da ga povuku i progutaju. Usred svega toga ukaza se jedna slika - Rand i Ninaeva sede na zemlji jedno naspram drugoga: slika jasna kao da su tik ispred njega. Ali nema on vremena za Randa, ne sada. Ne sada! Grabeći boje kao što davljenik grabi ka površini - istera - ih - iz - sebe!

Vid i sluh, svet oko njega, pohrliše nazad.

„... ovo je ludilo“, zabrinuto je govorio Grejdi. „Niko ne može podneti toliko saidina da ja čak ovde osetim! Niko!“

„Niko ne može podneti ni toliko saidara“, promrmlja Marlina. „Ali neko to ipak čini.“

„Izgubljeni?“ Anuri je glas podrhtavao. „Izgubljeni, koristeći neki sa’angreal za koji nismo ni slutili da postoji. Ili... sam Mračni.“

Sve troje su gledali ka severu i zapadu, a ako je Marlina izgledala spokojnije od Anure ili Grejdija, mirisala je jednako prestravljeno i zabrinuto. Osim Elijasa, ostali su njih troje gledali kao da očekuju obznanu da je otpočelo novo Slamanje sveta. Na Elijasovom licu videlo se prihvatanje. Vuk može da reži na lavinu koja ga nosi u smrt, ali vuk zna da smrt dolazi pre ili posle i da se protiv smrti ne možeš boriti.

„To je Rand“, promumla Perin. Zadrhta kada boje pokušaše da se vrate, ali onda ih sakova u ništavilo. „Njegova posla. O čemu god da je reč, pobrinuće se on za to.“ Svi su samo blenuli u njega, čak i Elijas. „Sulin, potrebni su mi zarobljenici. Mora da šalju lovačke družine. Elijas kaže da imaju osmatrače na nekoliko milja od logora, male skupine. Možeš li da mi nahvataš zarobljenike?"

„Dobro me slušaj“, iz Anure pokuljaše reči. Pridiže se iz snega dovoljno da se pruži preko Marline i zgrabi Perina za plašt. „Nešto se dešava, možda predivno, možda užasno, ali u svakom slučaju - neizmerno značajno, značajnije nego išta u poznatoj istoriji! Moramo saznati šta! Grejdi nas može odvesti tamo, dovoljno blizu da se vidi šta je to. Ja bih nas mogla tamo odvesti, samo kad bih znala tkanje. Moramo da saznamo!“

Pogledavši je u oči, Perin samo diže ruku, a ona zaćuta, i dalje otvorenih usta. Aes Sedai nikada ne umuknu tako lako, ali ona jeste. „Kazao sam ti šta je to. Naš posao je tamo dole. Sulin?“

Sulin pogleda najpre njega, pa Aes Sedai, pa Marlinu. Naposletku, slegnu ramenima. „Malo ćeš toga korisnog saznati, sve i da počneš da ih ispituješ. Prigrliće bol i smejaće ti se u lice. A sramoćenje će biti lako - ako ovi Šaidoi i znaju više šta je sramota.“

„Šta god da otkrijem, biće više nego što sada znam“, odgovorio je. Posao je pred njim. Zagonetka da je razreši, Faila da je oslobodi i Šaidoi da ih uništi. Samo to je bitno.