Sin čovečji

7

Konačno napušta Kvijev bazen. Bio je poučan i pun mira boravak ovde i, izuzev par trenutaka kada je dobijao želju da se pobuni protiv svega, on se uglavnom bio dobro prilagodio, kako svim metamorfozama kroz koje je u bazenu prolazio, tako i statičnoj prirodi Kvijeve egzistencije. Uživao je, takođe, i u čestom opštenju sa Kvijem, kao i u posmatranju – kroz jednog Kvija – svih ostalih pripadnika njegove vrste koji se nalaze u svojim bazenima duž čitave zemlje.

Ali oseća da je došlo vreme da pođe. Diže se prema gore, lebdi tako par trenutaka ispod same površine vode, povijenih leđa i glave okrenute prema dnu, prikupljajući snagu: i tada, jednim naglim, snažnim trzajem on ispliva na površinu i ispne se na obalu.

Dahćući leži na obali, čini mu se dosta dugo, i čeka da voda izađe iz njegovog organizma. Pomisli da je spreman da primi vazduh u svoja pluća, ali kada to učini oseti kako ga nešto bolno zapeče u grudima, i on istisne vazduh. Pokušava sada opreznije. Polako i precizno, kao da pravi otvore u staklu, on u sebe pušta tanušni končić vazduha, pa još jedan, sve dok se nije stvorio priličan broj otvora kroz koje je vazduh mogao unutra, i tek tada je počeo da diše normalno. Ustaje. Okreće se prema suncu. Približi se bazenu, klekne uz njegovu ivicu, i gleda dole u dubinu želeći da vidi Kvija, da mu kaže zbogom, ali sve što može da vidi jeste tamna i neprozirna vodena masa. Mahne rukom iznad vode i pođe.

Nakon par koraka ugleda Hanmera kako sedi u crnom džinovskom cvetu koji ima oblik pehara.

»Oslobođen zarobljeništva«, govori Hanmer. »Ponovo udiše vazduh. Bio si odsutan.«

»Koliko dugo sam bio odsutan?«

»Dosta dugo. Ti si uživao tamo dole.«

»Kvi je učtiv. Dobar domaćin«, kaže Klej.

»Da te mi nismo pozvali, nikada ga ne bi ni napustio«, reče Hanmer, blago se dureći.«

»Da, samo da vi niste dozvolili ljudima-kozama da me progone, ja ne bih ni upao u taj bazen.

»Hanmer se osmehne. »Istina. Pogodak u sam centar.

»Odakle ti taj izraz?«

»Od tebe, naravno«, odgovara on blago.

»Ti ulaziš i izlaziš iz mojih misli kako ti je volja?«

»Naravno.« Hanmer lagano klizne sa svog cveta.

»Klej, ti si na neki način proizvod moje mašte. Zašto misliš da je potrebno da upadam u tvoju glavu?« Priđe Kleju i zagleda mu se u oči. »Šta je taj stari Kvi radio dole sa tobom?«

»Govorio mi o ljubavi. I učio od mene o ljubavi.«

»Zar si ti mogao o tome da govoriš?«

»Da, o ljubavi li mom dobu. O tome kakva je ona bila za nas.«

Hanmerovo lice najednom poprimi drugu boju. Za trenutak on zatvori oči. »Da«, konačno se oglasi. »I ti si mu rekao sve, zar ne? I sada duž čitave zemlje svaki Disač zna sve o tebi. Nisi smeo to da uradiš.«

»Zašto?«

»Ne možeš ići naokolo i prosipati svoje tajne. Čoveče, budi malo diskretan. Imaš obaveza i prema meni.«

»Zar imam?«

»Kao tvoj samoimenovani vodič«, objašnjava Hanmjer, »imam izvesne zahteve koji se tiču otkrivanja tvojih tajni. Upamti to. Pođi sada sa mnom.«

Hanmer se okreće i polazi, odajući ljutinu svojim užurbanim korakom. Klej, iritiran zapovedničkim tonom svog drugara, dolazi u iskušenje da ne pođe za njim. Ali, suviše pitanja koja još uvek nemaju odgovora stiska se u njegovom grlu; on požuri za Hanmerom i stigne ga za par minuta. Hodaju ćutke jedan pored drugog. Ispred njih pružaju se dva niza crvenih zaobljenih litica, i između tih litica leži uzana ravnica. Dominantnu vegetaciju ove ravnice predstavljaju talasaste biljke, slične trakama, bez listova, koje se podižu iz zemlje i rastu u visinu od oko jednog metra; ove trakaste biljke, koje podrhtavaju na vetru, toliko su providne da se vide jedino kad se gledaju pod određenim uglom. One ga podsećaju na spletove prozirnih morskih travki koje plima izbacuje na obalu. Kada im se približi, biljke na kratko poprime boju, kao da ih zapljusne mali talas crveno-purpurne boje; ta boja ubrzo bledi i biljke ponovo postaju prozirne. Tek kada je stupio u taj čestar, i prošao između jedne stidljive biljke i njene isto tako stidljive susetke, Klej primeti da na tlu, između biljaka, sede Ninamen, Serfis, Bril, Angelon i Ti.

»Da li je to sve što vi u životu radite?« pita Klej Hanmera. »Bazate okolo, sunčate se, skitate od doline do doline, menjate pol, držite rituale i zadirkujete strance? Zar vi ne proučavate stvari i pojave? Zar se vi ne igrate? Zar ne negujete vrtove? Komponujete muziku? Ispitujete velike ideje?

Hanmer se nasmeje.

»Vi ste vrhunac evolucije ljudskog roda«, nastavi Klej energičnim glasom. »Čime se vi uopšte bavite? Čime ispunjavate sve te hiljade i milione godina? Da li je plesanje dovoljno? Kvi vas je nazvao Skupljačima; mislim da je time hteo da kaže da ste vi površna bića. Da li vas je Kvi pogrešno ocenio? Šta vas je to izdiglo iznad ostalih biljki i životinja? I da li je vaš život tako jednostavan kakvim ga vi meni sada prikazujete?

Hanmer se okrenuo prema njemu. Polaže mu ruke na ramena. Njegove ljubičaste oči izgledaju kao da su ispunjene tugom. »Svi mi tebe volimo«, kaže mu on. »Primi nas onakve kakvi jesmo i kako ti priđemo.«

Ninamen, Ti i ostali Skupljači su se podigli sa tla i okružili Kleja, čavrljajući kao razdragana deca. Svi su u muškom obličju, jedino je Angelon u ženskom. Ovaj put ih lako međusobno razlikuje. »Zašto si toliko dugo bio sa Disačem?« pita Serfis. »Da li se ljutiš na nas?« pita ga Bril.

Hanmer reče: »On je uznemiren zbog našeg večnogživota.«

Serfis se namršti. Skupljenih usta i uzdrhtalih nozdrva, uhvati Kleja za lakat i reče: »Objasni smrt.«

»Zašto bih ja išta objašnjavao? Šta ste vi meni objasnili?«

»Neprijateljstvo!« uzvikuje Ti. »Ratobornost!« Ti izgleda kao da je ovim obradovan.

»Ne, stvarno«, obraća mu se Serfis ponovo. »Želim da znam. Da li će ovo pomoći?« I Serfis ponovo uzme na sebe ženski oblik. Priđe mu i počne da tare svoje male grudi uz njegova prsa. »Pričaj mi o smrti, šapuće mu ona, milujući ga pri tom po grudima. Klej pomisli na plavokosu devojku sa kojom je bio u motelu, na njeno uzdisanje i jecanje dok su vodili ljubav – i to je dovoljno da ostane hladan na dodire ovog grotesknog zlatno-zelenog stranog bića koje se uvija tu oko njega. Loptaste crvene oči. Elastični zglobovi. Glatko riblje lice. Sin čovečji – rođen u dalekoj budućnosti. »Smrt«, Serfis mu se umiljava. »Pomozi mi da razumem smrt.«

»Videli ste ovde smrt«, govori Klej, izbegavajući njeno milovanje. »Sferoid – odjednom zgužvan na dnu kaveza. To je smrt. Kraj života. Šta drugo da kažem?«

»To je bilo samo privremeno«, primećuje Serfis.

»Ali to je bila smrt, dok je trajala. Ako želite da saznate nešto više o tome, zašto ne upitate sferoid?«

»Pitali smo«, kaže Ti. »Nije tačno razumeo šta nas zanima.«

»Bio je otišao«, objašnjava Angelon, »a onda se vratio. Nije nam mogao reći ništa više od toga.«

»Kao što ni ja ne mogu«, reče Klej. »Zamislite da ja izvadim ribu iz potoka i da je pojedem. Riba tada umre. To je smrt. Kad prestaneš da budeš ono što si bio. Kad prestaneš da budeš svestan bilo čega.«

»Riba i ovako nije baš mnogo svesna«, primeti Serfis.

Bril pita: »Koliko puta ljudi poput tebe umiru?«

»Jednom. Samo jedanput. Kada se život prekine, nikada se više on ne nastavi.«

»Da li je to bio slučaj baš sa svakim?«

»Sa svakim.«

»Znači, i sa tobom?«

»Ja sam bio uhvaćen u vremenski protok pre nego što sam umro. Barem ja tako mislim. U svakom slučaju, bio sam živ kada sam prenet iz svog, u ovo vaše doba. Tako da nisam baš neki stručnjak za smrt«.

»Video si druge kako umiru?« bila je uporna Serfis.

»Da, video sam nekoliko njih kako umiru. Ali iz toga nisam mnogo naučio o samoj smrti. Oči mrtvih više ne vide. Njihova srca više ne kucaju. Oni više ne dišu, ne misle, ne kreću se, ne govore. A pojma nemam kako smrt izgleda njima – onima koji umiru, ili onima koji su već mrtvi.«

»Zar niste osećali njihovo odsustvo?« upita Serfis.

»Jesmo, tačnije, jesmo samo ako su nam ti ljudi bili bliski, ili ako su bili poznati, na primer neki umetnik, doktor ili državnik, pa su na taj način postali deo našeg vlastitog života. Tada bi osetili da smo nešto izgubili. Ali svakodnevna umiranja miliona nepoznatih ljudi – taj gubitak nismo osećali...«

»Ali oni su otišli sa sveta. Oni koji na svetu ostanu, prirodno treba da osete njihovo odsustvo. Zar ne?« pita Bril.

»Ne. Ti mene u stvari pitaš da li smo mi bili povezani, kao što su to Disači, ili kao što ste pretpostavljam, i vi povezani, da ako nekog nestane svi automatski osete gubitak. Mi nismo bili tako povezani. Osim, da tako kažem, u metaforičnom smislu. Svako od nas je bio kao ostrvo. Kada bi čuli da je neko umro, neko koga smo direktno ili indirektno znali, mi bismo osetili gubitak, da, ali i to je moralo da nam bude saopšteno, morali smo dobiti informaciju, neko je to morao da nam kaže. Da li me razumete?«

Oni ga ukočeno gledaju. Svoje bele jezike isplazili su preko tankih usana. Vrhove prstiju zarili su u mekano tlo, gest kojim nedvosmisleno pokazuju da ih je obuzeo užas.

»Da, vi me razumete«, zaključuje Klej videći njihova turobna lica. »Naravno da razumete. Ako Hanmer može iz moje glave da izvuče Šekspirov stih, sigurno je da može to isto da učini i sa ovim mislima koje vam sada izlažem. Ne morate ništa ni da me pitate. Vi sve razumete.«

»Reci nam«, obraća mu se Angelon, klečeći, glave povijene i položene između kolena, »kako je izgledao život uz znanje da se mora umreti?«

Klej se za trenutak zamisli, a potom reče: »Većina ljudi se sa tim prilično dobro saživela. Primili su to kao nešto što je izvan njihove moći, nešto što oni ne mogu da kontrolišu. I trudili su se da sa što više života ispune vreme koje im je bilo dato, odnosno da ga ne izgube nijedan trenutak, da nađu nekoga koga će voleti, da nešto izgrade, da steknu besmrtnost kako znaju i umeju: stvarajući nešto ili nekoga; i, čuvajući zdravlje, da produže svoj život što duže mogu. I, da budem iskren, mislim da je vreme koje nam je bilo određeno za većinu bilo sasvim dovoljno. Bližeći se kraju svog života normalan čovek je, pretpostavljam, već dobio sve ono što je život imao da mu da; telo mu je pred kraj počelo polako da slabi, javila se verovatno i neka bolest, praćena bolom – Znate šta je bolest? Znate šta je bol? – da, on je već dugo išao tim putem dobro znanim svima, i to je sada počelo i da ga zamara, mislim to ustajanje, jedenje, spavanje; a i deca koju Čovek podigne, i ona kad odrastu čoveka napuste, da, i tada ja verujem da svršetak ne predstavlja toliko neprijatnu stvar. Naravno, bilo je mislilaca i umetnika koji su mislili da svetu imaju još toga da daju, i zbog toga nisu želeli da odu, a bilo je i onih koji su i pod starost sačuvali bodrost i krepost, i hteli još puno toga da vide, a bilo je i onih čije je grudi grejala radoznalost, koji su žarko želeli da znaju šta će biti sledeće i sledeće i sledeće godine, i tako sve do u večnost, i oni su se takođe opirali odlasku. A bilo je takođe i onih koji su otišli prerano, čak i pre nego su počeli život, onih koji su život izgubili u nesrećama, ili su nastradali od neke dečje bolesti, ili su poginuli u ratu, znate to su zaista bile nepravde. No, sve u svemu, prosečan čovek je sa šezdeset ili sedamdeset godina već bio spreman da pođe na taj put, i u tom uzrastu on smrt nije više smatrao za nešto toliko strašno. Možete li vi bar nešto od ovoga da shvatite?«

»Šezdeset ili sedamdeset godina?« čudo se Serfis.

»Uobičajena dužina života. Ni dob od osamdeset godina nije bila retka. Neki su doživeli i devedeset. Poneki i više od toga.«

»Šezdeset ili sedamdeset godina«, ponavlja Serfis. »A tada prestaje zauvek. Kako je to divno. I kako čudno. Kao cvetovi! Sada ste mi mnogo jasniji. Vaše patnje. I vaša lutanja. Vaša nepoverljivost. Klej, mi te sada još više volimo. Ti nam pružaš veliko zadovoljstvo.« Serfis lupi dlanom o dlan. »Gledaj, Klej. U tvoju čast ja ću sada pokušati da umrem.«

»Stani«, Klej od silnog iznenađenja jedva prozbori. »Slušaj... nije...«

Serfis potrča niz polje prekriveno treperavim prozirnim biljkama. Ostali Skupljači, spokojno se smešeći, prilaze bliže Kleju koji sav zbunjen posmatra Serfis kako se udaljava. Nekoliko njih ga dodirnu po koži. Izazivaju neku sitnu promenu u njemu, tako da on sada može da vidi ono što i oni vide; odmah primećuje šestostrukost njihove egzistencije, šestočlano jedinstvo koga čini: Ti-Bril-Hanmer-Angelon-Ninamen-Serfis, njihove duše trepere poput jedne zajedničke duše.

»Lako poput pauka, Serfis se uspne uz strmu crvenu liticu sa leve strane. Blizu vrha, izgubivši strpljenje, ona se jednostavno vine gore, tako da se zaustavi desetak metara iznad vrha litice; oslonjena na vazdušni stub koji se stvorio ispod nje, ona lebdi u vazduhu iznad litice. Počinje zatim da se okreće oko svoje ose. Ostalih pet članova ove šestorke počinju da pevaju, i to čini da se oko Serfis stvori žuti oblak skladne muzike, prošaran tu i tamo crvenim disonantnim mrljama. Serfis širi ruke. Okreće se oko sebe sve većom i većom brzinom. Okrećući se, ona oko sebe širi nešto nalik staklenoj paučini, koja Kleja sve dublje uvlači u ovo šestostruko jedinstvo. Sada jedva može da je vidi, osim u trenucima kada sunčevi zraci padnu pod određenim uglom na nju, samo tada uspeva da u tom ekstatično uskovitlanom vihoru razazna Serfis. Ona se vrti. I vrti. I vrti. I vrti. I vrti. Sada, pošto se okreće vrtoglavom brzinom, njeno biće počinje da se rastvara. Počinje naizmenicno da bude čas u muškom, čas u ženskom obličju. Ona! On! Ona! On! Nju! Njega! Nju! Njega! Njegov! Njena! Njegov! Ona! Ona! Ona On! On! On! Ona! Mi! Oni! One!

»Serfis, nemoj!« on krikne. Ta četiri sloga, nakon što ih uplašeno istisne iz sebe, postaju tanke staklene niti sa nanizanim bisernim perlama, i one se pružaju prema Serfis, u nadi da će se obaviti oko nje. Žuta pesma koju su bili zapevali Skupljači izvija se svojim poslednjim tonovima, i ti tonovi sada dolaze od Serfis. Ona! On! Ona! On!

Pop

Tkivo vazduha se kida, i začuje se prodoran i jeziv prasak. Klej se baci na zemlju, čelo priljubi uz šljunkovito tlo, instinktivno se hvatajući za dve nežne prozirne biljke kraj njega. U slepoočnice mu uporno bije jedna misao: Pet Pet. Pet. Pet. Pet. Gde je Serfis? Serfis je nestala, da bi otkrila kako izgleda smrt. Ninamen. Ti, Bril, Angelon i Hanmer su ostali. Čuje se grmljavina. Nebo prima narandžastu boju. Serfis je nestala, Serfis čiji je lik on do malopre gledao, i to saznanje ga zapeče kao da je stavio so na živu ranu. Sav očajan ustane i krene hitrim korakom, idući čas na levu, čas na desnu stranu, sve dok konačno nije napustio ovu dolinu sa nežnim biljkama. Pod suncem koje je pržilo, stiže u pustinju, svu crvenu i narandžastu i belu, bez ikakvog znaka života, sa peskom koji se pružao u nedogled. Tu se zadržao, pokušavajući da se suoči sa činjenicom samoubistva Serfis, sve dok Hanmer, sada u ženskom obličju, nije došao po njega. Hanmer ga blago povede nazad, u dolinu. »Šta je sa Serfis?« upita Klej, a Hanmer prošapta: »Serfis uči o smrti.«