Sin čovečji

22

I zaista, Polako pokušava da ga zadrži. Klizne preko ruba litice bez naglog propadanja, spušta se dole potpuno lagano, još neprilagođen vremenskoj šemi spoljnjeg sveta. Zbog toga je i u prilici da promeni svoj položaj: počeo je da pada glavom nadole, ali tokom leta on se okrenuo kako bi se dočekao na svoja bedra, za koja procenjuje da su bolja za prizemljenje nego stopala. Tako i prizemljuje, lupivši o tlo stražnjicom. Malo poskoči, i opet se spusti na tlo, ovaj put definitivno.

Pregledavši se na brzinu, vidi da nigde nije povređen.

Diže se hitro na noge, uživajući u osećaju brzine sopstvenih pokreta.

Maše rukama. Trza nogama. Skače u vazduh. Drma glavom.

Ovde nema ekstremne gravitacije, nema ni misteriozne usporavajuće sile; ovde ne vlada ni nepodnošljiva zima, ni žarka vrućina, niti se on ovde oseća neočekivano senilnim i starim. Sa olakšanjem konstatuje da je ovo mesto potpuno lišeno takvih negativnih osobina. S druge strane, teško bi mogao da izdvoji neku pozitivnu odliku ovog mesta. On stoji u ravnici koja kao da je čitava sačinjena od jedne jedine kamene ploče sive boje. Ploča je široka i ravna, bez ijedne neravnine ili nabora, bez ikakve karakteristike, a krajevi joj se utapaju u horizont. Nebo je takođe sivo, i dodiruje se sa tlom na takav način da on ne bi mogao sa sigurnošću da kaže gde jedno završava a drugo počinje. Ovde nema nikakve vegetacije. Nikakvog znaka da ovde žive životinje. Unaokolo nema nijednog brda. Nijedne doline. Ovuda ne protiče nijedan potok. Svuda oko njega rasprostire se ravnodušno sivilo.

Shvata da još uvek nije napustio oblasti nelagode. Pretpostavlja da se sada zatekao u mestu koje se zove Prazno.

»Zdravo?« vikne on. »Hej! Iko? Ovde! Gde?«

Ne čuje se nikakav eho.

Klekne i rukom dodirne sivi kamen. On nije ni topao ni hladan. Pokušava da ga zagrebe, ali ne uspeva. Saginje glavu bliže tlu, pokušavajući da na njemu otkrije, bilo kakvu neravninu, ali ne vidi nijednu. Ovo skoro da bi mogao da bude bešavni prekrivač od plastike. Ustaje, osvrće se i diže pogled, pokušavajući da vidi nivo na kom se nalazi Polako, ali ni to ne uspeva: sve je utopljeno u opšte sivilo. Sunce se ne vidi. Ovde zapravo nema ničega. Iznenađen je otkrićem da oko njega ipak postoje molekuli vazduha, da se nije obreo u konačnoj praznini gde ni vazduha ne bi bilo. Jer on sada ipak diše. Ili barem ima iluziju da diše.

Rezignirano se miri sa činjenicom da mora da prođe i kroz Prazno.

Nikada nije osetio ovakvu izolaciju. Kao da je jedini objekat u univerzumu. Možda je ponovo bio zahvaćen vremenskim protokom, i prebačen bilion godina unapred, u eru gde je entropija trijumfovala, gde je sivilo progutalo sve drugo. Kuda da pode? Kako da ispuni vreme?

No, moglo je da bude i gore. Ovde mu barem ne preti opasnost da bude zgnječen. Niti ga nekakva sila čini nepokretnim. Ne mrzne se od zime, ne peče ga velika vrućina, ne pritiska ga starost. Zar je tako teško izaći na kraj sa izolacijom? Zar je ova izolacija nešto bitno različita od one koju je osećao uz Hanmera i njegove prijatelje.

Zakoračuje u ovo sivilo. S početka hoda dosta živahno. Neka Prazno čini sve što može da bi mu naudilo, iskobeljaće se on već odavde, kao što je uspeo da izađe i iz Starog, iz Leda, iz Vatre, iz Teškog, i iz Polakog. Možda ga posle ovog čekaju i druga iskušenja, ili će se pak pridružiti svojim drugarima Skupljačima, no, u jedno je bar siguran: u ovom mestu ga ne čeka patnja za vreme prolaska. Nakon izvesnog vremena on nije u ovo baš toliko ubeđen. Ovde se svi pravci čine isti, jer nema nikakvih oznaka u predelu po kojima bi određivao kretanje: moguće je čak da se kreće i u krug, jer ovde nema ni sunca ni zvezda da bi se po njima orijentisao. Ne zna čak ni to da li se pomera napred, ili to sivilo koje je ispod njega klizi unazad, dok se on kreće u mestu. Ovde mogu proći čitavi vekovi bez ikakve promene. Ova nepokretnost je gora od one koja ga je pritiskala u Teškom i Polakom, i kako vreme promiče u nerazaznatljivim intervalima, očaj počinje da nagriza njegovu dušu. Iz časa u čas njegovo raspoloženje se pomračuje. Sada zna koje je mesto najgore. U ovom moru ničega nije zgnječeno samo njegovo telo: celo njegovo biće sada je zgnječeno. Predočava sebi život kakav bi on ovde bio: nikakav incident, kriza, nijedna veza, nijedan događaj, samo puki niz dana, meseci, godina, niz lišen bilo kakve karakteristike, siv, prazan. Ovo je beskrajno kraljevstvo. Ovo je grad koji nema kraja. Kako da se ovoga oslobodi? Hoda. Hoda. Hoda. Ne želi da se zamara pozivima u pomoć. Ovo je Prazno. Ovo je močvara utučenosti.

Nikakve promene.

Pokušava da misli na nešto drugo. Postaće hodajuća mašina, koja čini korak za korakom, bez razmišljanja, i možda će tako konačno stići do granice, i tako izmaći ovom mestu koje preti da mu sivilom razjede dušu. Ali, nije tako lako ne misliti. Svest o vlastitoj izolaciji kljuje njegove misli, rađajući istovremeno i žudnju i žaljenje i strah i nadu. Ništa se ne menja. Da li tlo klizi unazad? Da li se nebo spaja sa tlom? Ovo je Prazno. Ovo je Prazno. Ovo je konačna smrt srca, negacija čak i same negacije.

Traži način kako bi mogao da pobedi prazninu. Broji vlastite korake, broji pedeset koraka koje je započeo iskorakom desne noge, onda se zaustavlja, spaja noge, iskoračuje levom nogom i broji narednih pedeset koraka. Menja načine brojanja koraka: osamdeset i šezdeset, sedamdeset i pedeset, devedeset i četrdeset, trideset i sto. Poskakuje par trenutaka na desnoj nozi. Zatim to isto čini na levoj nozi. Hoda tiho kao da se šunja. Korača vojničkim paradnim korakom. Potrči, zaustavi se, čučne. Masturbira. Dok hoda oživljava u svesti uspomene iz ranijeg života. Pred oči mu iskrsavaju lica školskih drugova, učitelja, poslovnih saradnika, ljubavnica. Vidi u svojoj mašti i zgrade, ulice i parkove. Leže dole i pokušava da zaspi, nadajući da će se zateći negde drugde kada se probudi, ali san mu ne dolazi na oči. Hoda unatraške. Peva. Deklamuje katehizis. Pljuje. Skače u dalj.

Pa ipak, nikakve koristi od svega toga. Prazno sivilo i dalje je svud oko njega, i pramenovi bezlične dosade se poput magle oko njega svijaju. Ovo je zemlja noći, ovo je mesto koje nije mesto, ovo je pazuh univerzuma, prostor u kom se rađaju zvuči tišine. Bilo šta da pomisli, to mu samo uveća jad u duši. On je sada mehanički čovek, koji niže korak za korakom, kokrak za korakom, ne približavajući se ničemu.

»Ja!« vikne on.

»Ti!«

»Mi!«

Ne čuje se čak ni eho. Čak ni eho.

»Isus Hrist, naš Spasitelj.«

»Kad za vreme ljudskih događanja!«

»Jebi! Jebi! Jebi!«

Tišina. Tišina. Tišina.

Neće on biti smrvljen. Nastaviće dalje, bez obzira šta ga snađe, makar se praznina pružala odavde pa do najudaljenijeg kutka univerzuma. Uspeo je da izađe iz Starog, iz Leda, iz Vatre, iz Teškog, i iz Polakog, pa uspeće i odavde da izađe, makar morao i milion godina da hoda kroz ovu pomračinu.

»Klej!« vikne svoje ime.

»Oče! Sine! Sveti Duše!«

»Hanmer! Ninamen! Ti!«

Vazduh proguta sve njegove reči. Njegov najžešći urlik klizne kroz tkivo ništavila, i raspe se u sivu prazninu. Pa ipak, on nastavlja da viče. I da lupa o tlo nogama. I da pljeska dlanovima. I da trese pesnicama. I da hoda. Hoda. Hoda. Raspoloženje mu je promenljivo. Ima trenutaka kada ga pritisne takav očaj da se izgubljeno spusti na kolena, sav utučen legne na tlo i zatvori oči, i čeka da nastupi poslednje doba u kome će i njega nestati. A ima opet trenutaka kada zna da se savršetak ovih patnji nalazi isipred njega i da će, ako bude dovoljno hrabar i nastavi uporno da hoda, uspeti da izađe odavde: on je, konačno, predstavnik ljudskog roda u ovim poznim danima sveta, i on ne sme izneveriti poverenje koje mu je ukazano. Nastavlja da hoda, tražeći nekakav znak. Da li je to neka zvezda na horizontu? Ne. Ne. Da li to sivilo postaje gušće na pojedinim mestima? Možda. Da li se to spušta mrak? Tako izgleda. Ako ovo mesto ima sposobnost za bilo kakvu promenu, ono mora negde imati i kraj. On će istrajati. Kvalitet sivila ovde se izgleda već sasvim promenio. Mora da je prešao granicu Praznog a da toga uopšte nije bio svestan. Oslobodio se sivog ništavila – to je nagrada za njegovu veru i istrajnost. Radost zbog ovog oslobođenja malo mu je, doduše, pomućena slabom vidljivošću njegove trenutne okoline. Ovde je užasno mračno.

Nastavlja da hoda: ne spotiče se ni o kakav kamen, ni o kakvo rastinje, ne oseća zapravo nikakvu promenu tog glatkog tla. Samo što mrak iz časa u čas postaje sve dublji. Počinje već da se pita da li je uopšte izašao iz Praznog, ili je ovo tek noć Praznog, koja se spustila po završetku beskrajnog dana. Hodajući dalje, on polako počinje da shvata šta se dogodilo. On je zaista izašao iz Praznog, ali su ga njegova hrabrost i odlučnost doveli, ipak, samo do susedne teritorije, do teritorije koja se zove Tamno, i koja nije ništa bolja, a možda je čak i gora, od prethodne. Ovde su odsutne sve one stvari kao i u Praznom, s tim da ovde nedostaje i svetlo, tako da on sada počinje da žali za ranijim sivilom. Zapljusne ga osećanje krajnje beznadežnosti. Prazno je bilo vrt uživanja prema Tamnom.

Nema snage da dalje nastavi borbu.

Prošao je svaki test; preživeo je svaki rizik. Ali, dobio nije ništa, a izgubio je mnogo. Sada se predaje. Neće se boriti protiv Tamnog.

Sedne. Rukama obgrli kolena. Zuri u mrak pred sobom, ali ništa ne vidi.

Zašto si me ostavio?

Kada bi imao tek jedan znak, jedan nagoveštaj, on bi nastavio dalje: jedna kišna kap, zvuk udaljenog jecanja, bliski lepet ptičjih krila, problesak munje, ili slabo svetlucanje zvezde. Ali, oko njega je neprobojni zid crnila. Potpuno je slomljen. Leže na tlo, širi ruke i gleda u odsutno nebo: oči su mu širom otvorene, ali on ništa ne vidi.

Seća se sveta zadovoljstva, oblika i boja. Blistavi poredak: zanjihane zelene krošnje drveća; zlatno oko žabe; snažno vrtloženje snega zimi; zagasito crvenilo peska pri sunčevom zalasku; visoki tamni tornjevi, na pozadini letnjeg neba; iguana živih boja ukočena na grani pustinjskog žbuna; čisti sjaj zore; prštanje varnica iz aparata za zavarivanje; zalazak sunca u Nju Džersiju, suton koji boji solitere na Manhatanu; pena na plavim talasima; nasmejani šljunak iz Zen vrtova; okean; planine; molitve; pena za brijanje. Nikada više ne videti ove stvari. Gledati zdravim očima u slepe oči sveta. Gde je drveće? Gde su žabe? Gde su zvezde? Gde je svetlo?

Milioni godina prazne crnine klize iznad njega.

»Dosta«, mrmlja on. »Dosta!«

I munja zapara nebo. I Greška zajeca. I ptica zaleprša šumno svojim krilima, tik uz njegov nos. I kiša zadobuje po njegovom stomaku. I zvezde se pomoliše u noći. I sve oko njega poče da raste i buja, priroda kao da se budi: drveće i grmlje i cvetne biljke, stene i šljunak, zujeći insekti, pokrivača od mahovine, žuti gušteri, plavi lišaj, crveno-bele gljive. Na niskom nebu nazire se tračak svetla, i svetlo postaje sve jače, poprimajući zlatni sjaj, žareći se i dalje sve dok ne ispliva blistavi krug sunca. Čuje se i pevanje nebeskih horova. Plavo nebo, prošarano oblacima – sada je to njegov pokrivač. Boje izbijaju iz svega, »ja sam Hanmer«, čuje se nežan glas. »Ja sam ljubav.« Klej se diže u sedeći položaj. Skupljači su oko njega. Svi su u ženskom obličju. Ninamen trese njegove ruke, govoreći: »Ja sam ljubav. Ja sam Ninamen.« Ti se igra sa njegovim stopala, Bril sa njegovom kosom, Angelon spliće tuce svojih prstiju oko njegova četiri prsta, a Serfis prislanja svoje usne uz njegove grudi. Skupljači ga podižu na noge. On trepće. Svetlost je sada suviše jaka za njega. »Gde sam ja to bio?« pita ih on. »Vatra«, kaže Bril. »Teško«, kaže Hanmer. »Polako«, kaže Ninamen. »Prazno«, kaže Angelon. »Tamno«, kaže Ti. »Gde sam sada?« pita ih on dalje. »Sa nama«, Skupljači mu odgovaraju. »Gde ste vi bili?« nastavlja Klej sa pitanjima, a ovi mu odgovaraju: »Išli smo da plivamo u Izvoru Prvih stvari. Raspravljali smo o smrti sa Pomagačima. Posetili smo Mars i Neptun. Smejali se Greški. Podučavali ljude-koze lepoti. Voleli Uništavače i pevali Jedačima.«

»A sada? A sada?«

»Sada«, odgovara nu Hanmer, »sada ćemo činiti Ispunjavanje dolina.«