Sin čovečji

33

Male životinje mu pomažu dok se ujutro plešući spušta kroz tamu. Prilaze mu po dve, po tri životinjice, blago mu govoreći: »Ovuda«, i ponovo: »Ovuda«, i on ih sledi, pun poverenja, veseo, srećan što se konačno izvukao iz kandži utvara i priviđenja. Njegovi vodiči su jednostavno – životinje; ptice, slepi miševi, gušteri, zmije, krznena stvorenja najrazličitijih vrsta. Nijedne od ovih vrsta on se ne seća iz starih dana, ali ima izrazitih sličnosti i podudarnosti, tako da se čini da svaka vrsta sledi svoju evolutivnu nit: ovo bi mogao biti zec, ovo jazavac, ovo iguana, ovo vrabac, ovo kuna, ovo prugasta veverica. Ali, sve ove životinje su se promenile i postale čudne. Gušter na glavi ima luk od desetak sjajnih očiju; slepi miš ima svetleća krila, koja ispred njega razastri nežan ljubičasti sjaj; zec, mada ljupko stvorenje kao i pre, sada ima dugačak i zašiljen rep, koji mu verovatno služi za odbranu. I oni govore njegov jezik, ili pak on njihov. »Sledi nas, sledi nas, sledi nas! Ovuda! Ka Izvoru! Ka Izvoru!« I on ih sledi.

Prijatno putovanje, ali se malo odužilo. Sumorni Pomagači ostali su daleko iza njegovih leđa. Bliži se podne, on i dalje hoda kroz ovaj kraj koji sa svakim korakom postaje sve nežniji – savitljivo drveće, lišće nalik na ukrase, magličasto cveće, melemski mirisi, pastelne boje, zvonka vazdušasta muzika što tone ka horizontu. Nestvarno, kao zemlja iz bajki. Penje se i spušta niz nežna brdašca, mekana poput ženskih grudi. Korača kroz plitke bazene ispunjene toplom vodom, iz kojih ne vreba nijedno čudovište. »Ovuda! Ovuda!« Čak je i odmor liričan: ispod podnevnog sunca on sedi na ulazu u veliku dolinu, koja se blago pruža u daljinu gde je, verovatno, raširenih ruku sačekuje reka. Kad odluči da nastavi put, životinje, njegovi vodiči, pevajući potrče ispred njega. Trava u dolini je gusto spletena, svaka vlat ima čvrstoću plastičnog tkiva; kako on stopalima gazi po tlu, travke se povijaju na jednu ili na drugu stranu, ostajući u tom položaju desetak i više minuta, tako da on, kada izmakne malo napred, i osvrne se, tačno može da vidi put kojim je prošao, i to po useku koji je ostao u travnatom tepihu.

Sunce je u zenitu. Ovo je do sada najtopliji dan, mada je vrućina donekle ublažena blagim vazduhom. »Zaplivaj ovde«, govori mu amfibija sa dvanaest nogu. »Uspi se na ovu stenu zbog vidika«, insistira krhka kupasta životinja. »Nemoj da ti promaknu ovi cvetovi«, govori ljubičasta krtica, odižući svojom dugačkom njuškom jednu ravnu ploču ispod koje se nalazi minijaturni ružičnjak. Ljubazne životinje. Divno je putovati sa njima. »Je li daleko do Izvora?« pita on, zaustavivši se negde predveče. »Postoji samo jedan put«, odgovara mu duguljasti salamander, koji odmah potom zamakne u jednu pukotinu na steni.

Zaključuje da se kreće prema severu, mada je zaboravio koji je ovo kontinent, a ne bi bio u stanju ni da odredi gde se ovo mesto nalazi u odnosu na mesto njegovog buđenja. Četvrtog dana puta ovaj predeo počinje da gubi svoj stidljiv i sladak ton. Prijatnost počinje naglo da čili iz svega, i u roku od samo jednog časa predeo koji ga okružuje postao je sasvim drugačiji. Žute gljive, nasmejane veverice, brbljive ružičaste gusenice, drveće sa listovima blistavim poput zlatnika – više se ne vide u blizini. On stiže u nepreglednu savanu, kojom kruže ogromna krda krupne divljači.

Dokle god dopire njegov pogled, pruža se ravnica; polje obraslo travom boje bakra, koja mu doseže do kolena. Na polju se vide i krupne životinje kako pasu. Najbliže njemu su nekakvi zdepasti četvoronošci, nalik konjima, samo što imaju manje glave; koža im je naizmenično prošarana crvenom i zlatnom bojom. Gledajući u ove životinje, Klej kao da pred sobom vidi deset hiljada sunčevih zalazaka.

Prekinuvši za trenutak žvakanje trave, životinje su ga hladno pogledale. Primećuje da su njegovi mali vodiči nestali sa vidika. »Ja tražim Izvor Prvih stvari«, objašnjava on, a ovi zlatno-crveni preživari počinju da frkću, kopitama riju zemlju, i pogled upiru ka horizontu. I on nastavlja put. Na jednom proplanku, obraslom visokim sivim drvećem, sreće krdo životinja sa vratovima dugim najmanje deset metara. Ove životinje brste lišće sa visokih krošnji. Ova stvorenja mora da nastavljaju evolutivni obrazac žirafa, ali, za razliku od žirafa, njima nedostaje ljupkost i gracioznost pokreta; kao da ih je evolucija iznedrila u jednom trenutku vlastite zlovolje: apsurdno, ove životinje imaju samo tri noge, i na te tri noge se drži njihovo nezgrapno telo iz koga se izvija veoma dugačak vrat. Noge su im čvrste i kvrgaste, sa po tri podjednako udaljena zgloba na svakoj, a vratovi su im zmijoliko povitljivi, i taj kontrast, između donje kvrgavosti i gornje izduženosti, deluje zaista neprirodno i vulgarno. Glave ovih životinja gotovo u potpunosti čine ogromna usta, iznad kojih su smeštene mutne nemirne oči. Životinje marljivo brste lišće sa visokih sivih krošnji, i kako jednu krošnju obrste i udalje se od nje, na njoj neverovatno brzo nikne novo lišće. Uopšte ne obraćaju pažnju na Kleja. On iz znatiželje pokušava da ih uplaši sa nekoliko glasnih uzvika, čisto da bi video kako ova stvorenja trče, ali životinje mirno nastavljaju sa svojim obrokom, ne obazirući se na njegove povike. »Trk!« viče Klej. »Bežite!« Jedna od najvećih životinja okrene glavu, zuri prema njemu jedan trenutak i – gotovo da ne poveruje glasno se nasmeje. Klej oklopljeno telo, i oblikom podseća na nosoroga; sreće, zatim, krdo od desetak hiljada životinja sa širokom njuškom, koje bi lako mogle biti svinje, samo što imaju noge kao u antilope. Pita se gde su lavovi, i nalazi iz iza ovog krda: tri vitka, žutomrka mesoždera, velikih glava, gipkih prednjih nogu, i snažnih, kao u kengura, zadnjih nogu. Leže i zlokobno reže, usta umrljanih krvlju, a oko njih žitava hrpa oglodanih kostiju. Majka sa dva mladunčeta: podižu glave, pokazujući Kleju oči sjajne poput rubina, i nekakve čudne uvijene antene na glavama, ali ne pokazuju ni najmanju želju da njega napadnu. On ih zaobilazi u širokom luku. Pod popodnevnim svetlom on se vuče kroz ovu savanu i, već otupeo od tolike količine čudnovatih stvari, više ne pokušava nijednu od njih da izanalizira i objasni, već, prosto, ovu ogromnu hrpu mesa naziva slonom, a ove tanke životinje gazelama, ovo stvorenje koje je projurilo brzinom munje gepardom, a ovo smešno biće što se gega tamo-amo naziva bodljikavim prasetom – mada mu svest sve vreme govori da su te paralele netačne. Već se spustio mrak, i on se zaustavlja u podnožju jedne patuljaste planine, sačinjene od nagomilanih stena, visoke oko trideset metara. Tu provodi čitavu noć, nemiran, sve vreme zureći u tamu, nastojeći da svojim pogledom smuti sve te svetlucave oči koje iz tame gledaju u njega.

Sledećeg dana izlazi iz savane. Predeo poprima više apokaliptički izgled. Ovo je oblast termičkih poremećaja; iz tla izbijaju gejziri, a svuda naokolo se nalaze jezerca sa ključalom vodom. Tlo je pusto i ogoljeno, svedeno na vlažnu i mrku, ispucalu zemlju. Pogledom isputuje krečnjačke terase, slične kadama za kupanje, na kojima se nalaze plitka jezerca čiju su vodu zaposele alge crvenih, zelenih, plavih, ali i svih drugih boja. Zaustavlja se da osmotri oblak crne pare, koji se iz jedne pukotine u tlu podiže u vazduh sve do visine od nekoliko stotina metara. Prelazi preko mrtvog terena, pokrivenog staklastim talogom, hodajući u cik-cak da bi izbegao isparenja i gasove koji su možda otrovni. Ovde je ponovo dobio društvo svojih ranijih malih vodiča: »Da li je ovo put za Izbor Prvih stvari?« pita on jedno stvorenje nalik sovi, koje visi na grani uvenulog drveta, a ono mu odgovara da samo produži da ide. Bledocrveni gmizavac sa velikim brojem nogu vodi ga, graciozno se krećući, kroz ovaj lavirint od gejzira i barica ključale vode koja preteći mumla sa svih strana. Nebo je ovde sivo-plavo, prekriveno dimom čak i usred podneva. Vazduh ima težak miris, kao od neke hemikalije. Na koži mu se nahvatao sloj od tamnih i vrelih isparenja; kada je prstom povukao po grudima, na tom mestu je ostao trag. »Mogu li se ovde oprati?« pita on jedno prijazno skakutavo stvorenje, pokazujući pri tom nogom prema bazenu iz kog se nije dizala nikakva para, i u kom voda nije ključala. »Nije mudro«, odgovara skakutan. »Nije mudro, nije mudro, nije mudro!« i tog časa voda u bazenu poprimi preteću ljubičastu boju, kao da se u nju, kroz neku podzemni kanal, ulila nekakva kiselina. On ostaje sa prljavim pokrivačem na svom telu.

Prolazeći kroz ovaj predeo od ključalih jezeraca i gejzira, on konačno stiže do jednog kamenog grebena, koji se prostire u pravcu od severa ka jugu. Trebate dosta veštine da se popne uz njega jer se greben sa tla diže gotovo vertikalno, a duž njegove ivice ima dosta stena koje bi se mogle odroniti, ali on, pošto ne želi da izgubi čitavu večnost obilazeći ovaj greben, počinje da se penje i na kraju uspeva da se uspentra uz njega. Kada se uspeo gore, sa olakšanjem je primetio da je kosina sa druge strane mnogo blaža. Dok se niz tu stranu spuštao, dobro je osmotrio predeo pred sobom, i ugledavši krajnje neobičan prizor, on je shvatio da je konačno stigao do svog odredišta. Uz prigušeno svetlo, koje kao da dolazi od sunca pokrivenog filterom, on pred sobom vidi potpuno golu, ravnu zemlju: ni grma, ni drveta, ni stene, samo pust ravan predeo, koji se na levu i na desnu stranu prostire dokle god dopire njegov pogled, a u daljini, ovaj predeo se utapa u horizont. Tlo, tako marsovski ogoljeno, crveno je, boje opeke. Tačno ispred njega, a najmanje nekoliko dana hoda od mesta gde je on, iz tla izbija stub svetla i diže se u visinu savršeno ravno, poput ogromnog mermernog stuba. Stub je širok najmanje osamsto metara u prečniku, kako Klej procenjuje, a što se visine tiče, gornji kraj mu se gubi negde visoko u atmosferi. Ima sjaj uglačanog kamena, pa ipak Klej je siguran da on nije sačinjen od neke materije, već da je to pre mlaz čiste energije. U njegovoj unutrašnjosti primećuju se nekakvi pokreti; pojedini slojevi se uvijaju, sudaraju, spliću i mešaju. Boje se svakog časa smenjuju: sada je dominantna crvena, sada plava, sada zelena, sada pak braon. Pojedini segmenti ovog stuba izgledaju gušći od drugih. Povremeno oko stuba stanu da vrcaju varnice. Gore, u visini, stub uranja u oblake, bojeći ih i ztamnjujući pri tom. Klej čuje šištave i krckave zvuke, kao kod električnog pražnjenja. Ovaj usamljeni moćni stub što blista ovde u napuštenoj ravnici učinio je da se Klej oseti potpuno skrhan. To je skiptar moći; to je žiža promena i stvaranja; to je moćna osa oko koje se možda i čitava planeta vrti. Mora da zažmiri da bi se duže zagledao u njegov sjaj. »Izvor Prvih stvari?« pita on. Ali pored njega više nema vodiča, tako da mora sam sebi da odgovori: »Da«, i »Da«, i »Da«, ponovo. Ovo je to mesto. On teturajući kreće napred, prema Izvoru. Pokorava se. Prihvata sve. Daće sebe Izvoru.