Sin čovečji

3

Sede u tami, jedan pored drugog, razmenjujući tek po koju reč. Klej posmatra povorke zvezda. Njihov sjaj na trenutke mu biva nepodnošljiv. S vremena na vreme dolazi na pomisao da zagrli Hanmera, no tada se priseti da je ovaj sada u muškom obličju. Možda će se onaj drugi, ženski Hanmer na kraju ipak vratiti; njen boravak ovde čini mu se isuviše kratak.

Ovom ovde, muškom Hanmeru, obraća se rečima: »Da li sam ja čudovišni varvarin? Da li sam grub? Da li sam neotesan?«

»Ne. Ne. Ne.«

»Ali ja dolazim iz praskozorja sveta. Ja sam veoma rani, traljavi pokušaj. Ja imam slepo crevo. Ja uriniram. Izbacujem iz sebe izmet. Osećam glad. Znojim se. Zaudaram. Ja sam milion godina inferioran u odnosu na tebe. Pet miliona? Pedeset miliona godina? Ko bi to sada mogao i znati?«

»Mi se tebi divimo zbog onoga što ti jesi«, Hanmer ga stade uveravati. »Mi tebi ne zameramo ono što ti nisi mogao postati. Naravno, kada te upoznamo malo bolje, mi možemo i promeniti sud o tebi. Možemo te čak i prezreti.«

Nakon ovoga zavlada duži period tišine. Zvezde koje klize nebom drobe ovu noć.

Klej se ponovo oglasi: »Nisam to govorio da bih pravdao svoj rod. Konačno, mi smo svetu dali jednog Šekspira. Vi svakako znate ko je Šekspir?«

»Ne.«

»Homer?«

»Ne.«

»Betoven?«

»Ne.«

»Ajnštajn.«

»Ne.«

»Leonardo da Vinči.«

»Ne.«

»Mocart!«

»Ne.«

»Galilej!«

»Ne.«

»Njutn!«

»Ne.«

»Mikelanđalo. Muhamed. Marks. Darvin.«

»Ne. Ne. Ne. Ne.«

»Platon? Aristotel? Isus?«

»Ne. Ne. Ne.«

Klej zatim upita: »Da li pamtiš mesec koji je ova planeta nekad imala?«

»Da, čuo sam za mesec. Ali nisam ni za jednu od ovih drugih stvari.«

»Znači, sve što smo mi stvorili je izgubljeno. Ništa nije preživelo. Mi smo, dakle, zaista izumrli.«

»Grešiš. Tvoja rasa je živa.«

»Gde?«

»U nama.«

»Ne«, reče Klej. »Ako je sve što smo stvorili mrtvo, i naša rasa je mrtva. Gete. Karlo Veliki. Sokrat. Hitler. Atila. Karuzo. Borili smo se protiv mraka, a mrak nas je ipak progutao. Mi smo izumrli.«

»Ako ste vi izumrli«, odvraća Hanmer, »onda mi nismo ljudi.«

»Vi i niste ljudi«.

»Mi jesmo ljudi.«

»Od ljudi potičete ali ste ipak daleko od njih. Sinovi ljudski, možda. Veliki je jaz između nas. Suštinski se razlikujemo. Vi ste zaboravili Šekspira. Vi lebdite po nebesima.«

»Moraš znati«, kaže mu Hanmer, »da vaš period predstavlja veoma mali segment vremenskog toka. Informacije koje se nagomilaju u neki takav uski i mali segment vremenom se zamagle i izobliče. Zar je čudno što su vaši heroji zaboravljeni?«

»Ti govoriš o informacijama, o segmentima?« pita Klej, zapanjen. »Vi ste izgubili Šekspira a sačuvali tehnološki žargon?«

»Tražio sam prikladnu metaforu.«

»Kako, zapravo, da ti govoriš moj jezik?«

»Prijatelju, ti govoriš moj jezik«, odgovara Hanmer. »Postoji samo jedan jezik, i svi govore tim jezikom.«

»Postoje mnogi jezici.«

»Jedan.«

»Ci sono molte ligue.«

»Samo jedan, i njega sva bića razumeju.«

»Muchas Languas! Sprache! Langue! Sprak! Nyelv! Zbrka od jezika. Enchants de faire votre connaissance. Welcher Ort is das? Per tavore, potrebbe dirigermi al telefono. Finns det nagon har, som talar engleska? El tren acaba de salir.«

»Kada misao dodirne misao«, kaže Hanmer, »komunikacija je trenutna i apsolutna, zašto vam je bilo potrebno toliko načina govora jednih sa drugim?«

»Jedno od zadovoljstava divljaka«, odgovara jetko Klej. Još uvek ga peče misao da je sve iz njegovog doba zaboravljeno. Pomoću naših dela mi smo sami sebe određivali – razmišlja on u sebi. Kontinuitet u razvoju kulture omogućavao nam je, praktično, da budemo ljudska bića. A sada, svaki kontinuitet je prekinut. Izgubili smo našu besmrtnost. Mogli smo tokom vremena dobiti tri glave, i visinu od deset metara, i kožu nam je mogla prekriti plava krljušt – sve dok Homer, Mikelanđelo i Sofokle žive, živo je i čovečanstvo. A oni su nestali. Da smo postali čak i kugle zelenog plamena, crvenkasti lišaj što se hvata po stenama, ili svetleći kotur žice – a da pamtimo ko smo bili – još uvek bismo bili ljudi. Obraća se Hanmeru: »Kada smo ono ranije ti i ja leteli kroz svemir, kako smo to bili postigli?«

»Rastvorili smo se. I uzneli.«

»Kako?«

»Rastvaranjem. Uznošenjem.«

»To nije odgovor.«

»Bolji ti ne mogu dati.«

»To je nešto što vi radite potpuno prirodno? Kao disanje? Kao hodanje?«

»Da.«

»Pa vi ste onda postali bogovi«, kaže Klej. »Sve mogućnosti su vam otvorene. Odzujite do Plutona kad zaželite. Ako vam se prohte, promenite pol. Živite večno, ili barem toliko dugo koliko vam je volja. Ako se zaželite muzike, svaki od vas u tome može da nadmaši Baha. Možete da razmišljate poput Njutna, slikate kao El Greko, pišete kao Šekspir – ako vam se samo hoće. Svaki trenutak vašeg života je simfonija boja i oblika i materije. Bogovi. Uspeli ste da postanete bogovi.« Klej se smeje. »A mi smo toliki trud u to ulagali. Mislim, uspeli smo uz pomoć letelica da poletimo, stigli smo i do drugih planeta, ukrotili smo elektricitet, prenosili sliku i zvuk na daljinu, lečili bolesti, razbijali atomska jezgra. Konačno, šta smo bili, bili smo dobri. S obzirom na to kad smo bili. Jer, dvadeset hiljada godina pre. mog doba ljudi su se bili odevali u životinjske kože i živeli po pećinama; u moje vreme ljudi su načinili prve korake na mesecu. vi sami mora da živite već toliko dugo. Mislim, dvadeset hiljada godina. Najmanje toliko, zar ne? I da li je bilo neke stvarne promene u svetu za čitavo to vreme? Ne. Vama promene nisu ni trebale jer ste postali bogovi, i tako sve ostvarili. Znaš li Hanmere da smo se mi pitali da li je to u redu, to ako čovek ustrajava u stremljenju ka visinama. Vi ste izgubili Grke, tako da možda ne znaš šta je to hybris. Oholi ponos. Ako se čovek uspne previše, bogovi će ga oboriti dole, jer neke stvari su samo za bogove. I to, hybris, predstavljalo je priličnu brigu za nas. Stalno smo sebi postavljali pitanje: ne postajemo li suviše nalik bogovima? Hoćemo li zbog toga biti kažnjeni, biti smrvljeni. Hoće li na nas zbog toga udariti kuga, vatra, bura i glad?«

»Da li ste zbilja imali takav pojam?« sa istinskom znatiželjom u glasu zapita Hanmer. »To, da je zlo ako se postigne suviše?«

»Da, imali smo.«

»Odvratni mit, koga su stvorile kukavice?«

»Plemenita zamisao, ponikla u najdubljim umovima naše rase.«

»Ne«, Hanmer je uporan. »Ko bi mogao da odbrani jednu takvu ideju? Ko je mogao da se odrekne izazova koji se kriju u ljudskoj sudbini?«

»Mi smo živeli«, Klej se trudi da mu objasni, »u napetosti između stremljenja ka sve višim ciljevima i straha da se ipak ne uspnemo previsoko. I mi smo nastavili da stremimo ka gore, da se sve više i više uspinjemo, mada nas je pri tom strah gušio. I, postali smo bogovi. Postali smo ti, Hanmere. Mada, vidiš i našu kaznu. Zbog našeg hybrisa mi smo zaboravljeni.«

Zadovoljan je složenošću svog govora. Čeka na Hanmerov odgovor, ali nikakvog odgovora nema. Polako shvata da je Hanmer nestao. Da ga nije zamorilo moje brbljanje? Hoće li se vratiti? Sve se vraća. Odlučuje da sačeka kraj noći na ovom mestu: neće ni da se pomeri odavde. Seti se da još od svog buđenja ovde on nije spavao. Pokušava da zaspi ali san mu ne dolazi na oči. Potpuno je budan. Upire pogled u tamu zvezdanog prostranstva, no malo toga uspeva da vidi. Najednom, kroz noć se začuju nekakvi zvuci, kao da dolaze sa nekog žičanog instrumenta. Za ovima dolazi zvuk sličan vibracijama od pada kakvog ogromnog tereta na tlo. Zatim čije kako se šest šupljih kamenih stubova podiže, a onda bučno ruši na zemlju. I nekakav prigušen piskav glas – sličan cviljenju. Čuje se duboka i snažna tutnjava. I kotrljanje bisernih perli. I nekakvo glasno grgotanje. I šuštavi lepet krila. I pljusak. I zveket. I fijuk. Gde je orkestar? Nikoga nema u njegovoj blizini. Kap da je zatvoren u ovu tamnu, neprobojnu samoću. Muzika zamire, ostavljajući za sobom neki blag miris. Oseća kako se sa tla podiže, i kako ga obavlja, mogla. Leži na glatkoj škriljastoj ploči i razmišlja o tome da li je možda Hanmerova moć da čini čuda prelazna. Počinje sa eksperimentom promene sopstvenog pola; ležeći na leđima on pokušava da sam sebi stvori velike grudi. Duboko se koncentriše i mislima pokušava da na svom grudnom košu stvori oble mesnate brežuljke, i ne uspeva; pomisli da bi možda bilo uspešnije ako prvo počne sa stvaranjem unutrašnjih mlečnih žlezda, i pokušava da zamisli kakve te žlezde treba da budu, i ne uspeva; pita se da nije možda nemoguće dobiti ženske žlezde a da se prethodno ne odstrane muški organi, i za trenutak razmišlja o tome da li da te svoje organe ukloni, okleva, i opet ne uspeva. Eksperiment promene pola odbacuje kao neuspeo. Potom, setivši se Saturna, dobija želju da ode i obiđe obale njegovih mora. Pokušava da se rastvori i vine gore. Mada od silnog naprezanja počinje da se grči, stenje i znoji, ipak ostaje beznadežno materijalan; ali kada samog sebe iznenadi: u trenutku opuštenosti između dva naprezanja, polazi mu za rukom da stvori bledosivi oblak koji prethodi rastvaranju. Tako, samo nastavi – u mislima bodri ovaj oblak. Prepušta mu se. Veruje da je dospeo u željeno stanje, oseća kako mu pojedini delovi tela trepere, i pokušava da se odvoji od tla. Siguran je da se nešto dešava, ali to mu ne izgleda kao ono pre. Zelena svetlost mutnog sjaja podiže se svud okolo, i čuju se reski pucketavi zvuci. A on je još uvek tesno priljubljen uz tlo. Uhvati ga strah kada nekontrolisano počne da klizi niz spektar, ali na pola puta ponovo stiče kontrolu nad sobom. Da li je čoveku uopšte dozvoljeno da radi ovakve stvari. Da nije zakoračio u zabranjeno područje? Ne! Ne! Ne! Počinje da se razrađuje. Rastvara se. Leprša poput zastave na vetru, tako blizu toga da uzleti, pa ipak iz nekog razloga ne može da učini taj krajnji napor i da prekine i poslednju zemaljsku sponu. Mada, tako je blizu toga. Nebom se kovitlaju svetla: narandžasto, žuto, crveno. Žarko bi želeo da uspe, i za trenutak pomisli da je uspeo, jer ima osećaj naglog odvajanja od tla i uzleta u nebo, začuje čak i prodorne zvuke cimbala i ugleda munje kako paraju nebo, oseti nagli trzaj, i to da se nešto moćno događa.

Shvata da se nikada nije otisnuo. Naprotiv, njegova pojava je, izgleda, nekog čak i privukla.

Pridošlica sedi na škriljastoj ploči, nekoliko koraka od njega. To je ružičasti sferoid ovalnog oblika, pihtijast pa ipak čvrst, koji se nalazi u kavezu pravougaonog oblika čije su rešetke od nekog čvrstog srebrnastog materijala. Kavez i sferoid su isprepleteni, jer na nekoliko mesta rešetke prolaze kroz telo sferoida. Kavez je oslonjen samo na jedan svetleći točak koji se nalazi ispod njegovog dna. Sferoid mu se obraća nekakvim reskim mrmorenjem. Klej ništa od toga ne uspeva da razume. »Mislio sam da ovde postoji samo jedan jezik«, kaže Klej. »Šta pokušavaš da mi kažeš?« Sferoid ponovo progovara, očigledno ponavljajući raniji iskaz, izgovarajući ga čak i razgovetnije, no Klej svejedno ne može ništa da razume. »Zovem se Klej«, obraća mu se ponovo, osmehujući se protiv volje. »Ne znam kako sam dospeo ovde. Ne znam ni kako si se ti stvorio ovde; možda sam te na neki način ja nehotice prizvao.« Nakon kratke pauze sferoid odgovara, ali nerazumljivo kao i ranije. »Žao mi je«, kaže Klej. »Ja sam primitivan. Ja sam neznalica.« Kavez iznenada postaje tamnozelen. Njegova površina se talasa i podrhtava. Ukaže se čitav niz svetlucavih očiju koje odmah potom nestanu. Klej oseti hladne prste kako prolaze kroz njegovo čelo i uranjaju mu u mozak, klizeći pri tom kroz sve moždane vijuge. I tada, u širokoj i snažnoj matici u njega se uliva duša sferoida, i on razume da mu se ovaj obraća rečima: Ja sam civilizovano ljudsko biće, stanovnik planete Zemlje, i nekom neobjašnjivom silom odvojen sam od svoje prave okoline i prenesen ovde. Ja sam usamljen i nesrećan. Vratio bih se u svoju sredinu. Preklinjem te, pomozi mi u tome, u ime humanosti!

Sferoid se nalegne na rešetke svog kaveza, vidno iscrpljen. Sada je malo izobličen, deluje asimetrično, a boja mu postaje bledožuta.

»Mislim da razumem šta hoćeš da kažeš«, obraća mu se Klej. Ali kako ti ja mogu pomoći? I ja sam žrtva vremenskog protoka. Ja dolazim iz zore naše rase. Isto tako sam usamljen i nesrećan; i ja sam izgubljen kao i ti.«

Sferoid počinje da svetluca slabim narandžastim sjajem.

»Možeš li da razumeš ovo što ti govorim?« pita Klej. Nema odgovora. Klej dolazi na pomisao da ovo stvorenje koje za sebe tvrdi da je ljudsko biće, a ima tako tuđe obličje, da ono sigurno dolazi sa još veće vremenske udaljenosti nego on, ali iz budućnosti Hanmerove rase. Logika evolucije upućuje na takav zaključak. Hanmer barem ima ruke i noge i glavu i oči i genitalije. Kao što sve to imaju i kozolika stvorenja, čija je era verovatno negde između Klejove i Hanmerove ere. Ali ovo, bez ijednog ljudskog uda, gde sva čovečja obeležja kao da su smotana i upakovana u nekakav sanduk, ovo mora da je konačna verzija evolutivnog obrasca. Klej se čak oseća donekle i krivim, verujući da je on dovukao sferoid iz njegove prirodne sredine, i to dok je uzalud pokušavao da se vine u nebo, ali istovremeno oseća i ponos što je on, eto, bio u stanju da uradi jednu takvu stvar, pa makar to bilo i nehotice. A izvesnu radost pričinjava mu to što je sreo nekog ko je izgubljen i zbunjen više nego on. »Da li mi uopšte možemo da komuniciramo?« pita Klej. »Možemo li prebroditi jaz koji postoji između nas? Da pokušamo: evo, za početak, ja ću ti se primaći. Raskriliću svoj um koliko mogu. Uostalom, moraš imati razumevanja. Ja dolazim iz doba kičmenjaka. kladio bih se da u evolutivnom lancu stojim bliže Pitekantropusu nego tebi. Najde, govori sa mnom. Donde esta telefono?«Sferoid ponovo poprima ružičastu boju kao pre. I pruža Kleju ovu viziju: grad prostranih trgova i blistavih tornjeva, čijim ulicama prolaze gomile ružičastih sferoida, svaki u svom svetlucavom kavezu. Fonntane izbacuju bezbrojne mlazove vode u nebo. Raznobojna svetla se kovitlaju i trepere u vazduhu. Sferoidi se susreću. Izmenjuju pozdrave, povremeno šire i izvijaju svoja tela, da bi zatim kroz rešetke kaveza provukli te izvijene delove, i činili nešto što bi moglo da bude neka vrsta rukovanja. Spušta se noć. Na nebu se pojavljuje mesec! Da li su ga oni ponovo napravili, sa kraterima i svim ostalim? Pogledom punim simpatije on osmatra neravnu površinu meseca. Pogled mu sledećeg trenutka klizne i zaustavi se u bašti: kao da gleda okom kamere, i da je sada u novom kadru. Tu su ruže. I žute lale. tu su narcisi i jaglaci i plavi zumbuli ogromnih cvetova. Tu se nalazi i drvo sa lišćem koje mu ne izgleda strano, i još jedno, i još jedno – i sva su sa lišćem koje on prepoznaje. Hrast. Javor. Breza. To su sve antikviteti – razmišlja Klej – nakon toga došle su ogromne humke prekrivene mrežastim listovima, kakve i sada vidi oko sebe, a ova bića su, dakle, radi svog zadovoljstva ponovo oživela stari izgled zemlje. Vizija počne da treperi i da se osipa, čineći žalostan prizor, i kao da će svaki čas preko te vizije da se navuče teška neprobojna zavesa. Klej shvata da je izveo pogrešan zaključak. Zar sferoidi nisu bića iz nepojamno udaljene budućnosti? Da li su oni, možda, bliski čovekovi potomci? Vizija se vraća. Sferoid izgleda mnogo životnije, ukazujući mu time da je na pravom putu. Da. Šta su oni, čovečanstvo iz vremena od pet, deset i dvadeset hiljada godina nakon Klejovog doba, iz vremena kada su hrastovi, lale, zumbuli i mesec još uvek postojali? Da. I gde je tu evolutivna logika. Nema je. Da bi se zadovoljio, čovek je i samog sebe preoblikovao. To je ova faza ovalnih sferoida. Kasnije će izabrati da bude odvratna koza. A nakon svega, biće Hanmer. I svi mi – uhvaćeni u vremenski protok. »Sine moj!« uzviknu Klej. (Ćerka? Rođaka! Rođak?) Pokušava, jednim naglim pokretom, da proturi ruke između rešetki, kako bi zagrlio sferoid. No, oseti snažan udar i biva odbačen nekoliko metara unazad; ostaje da leži na tlu, ošamućen, i nekakve biljke, slične puzavici, stanu da se spliću oko njegovih bedara. Polako mu se vraća snaga. »Žao mi je«, šapuće Klej približavajući se opet kavezu, »nisam imao nameru da te povredim. hteo sam samo da ponudim prijateljstvo.« Sferoid je sada boje ćilibara. Boja besa? Straha? Ne, nego izvinjenja. Nova vizija ispuni Klejov um. Sferoidi međusobno priljubljenih kaveza, sferoidi koji plešu, sferoidi koji dodiruju jedni druge. Himna ljubavi. Pokušaj ponovo, pokušaj ponovo, pokušaj ponovo. Klej ispruži jednu ruku. Ona glatko prolazi između rešetki. Nije osetio udar. Površina sferoida se nabira, vrtloži, i stvara se nekakva prikaza sa pipcima, koja se podiže i hvata Kleja za ruku. Kontakt. Poverenje. međusobno razumevanje žrtvi vremenskog protoka. »Ja se zovem Klej«, govori on, trudeći se da istovremeno i misli na to što govori. Ali sve što prima od sferoida jeste, u stvari, niz živih prizora iz njegovog sveta. Univerzalni jezik sigurno još nije bio stvoren u eri sferoida. Jer on izgleda sposoban jedino za komunikaciju u slikama. »U redu«, reče Klej. »Prihvatam ta ograničenja. Verujem da ćemo se i pored toga dobro slagati, i da ćemo uspeti jedno drugo da razumemo.

Pipci puštaju njegovu ruku, i on je izvlači iz kaveza.

» Koncentriše se na stvaranje slika. Sa apstraktnim pojmovima stvar će biti mnogo teža. Ljubav? Pokazuje sebe kako stoji uz ženu svoje vrste. Zatim, kako je grli. Dodiruje njene grudi. Potom kako ležu u krevet i spajaju se. Predstavlja sjedinjavanje organa, sa svim detaljima. Naglašava karakteristike kakve su kosa, mirisi, razni nedostaci. Zadržavajući prizor para koji se sjedinjuje, stvara još jednu, dodatnu sliku: sebe na ženki Hanmeru, kako izvodi isti obred. Potom prikazuje sebe kako stavlja ruke u kavez, dozvoljavajući pipcima da mu se obmotaju oko zglobova. Capisce? A sada da pokaže poverenje. Da zamisli mačku i mačiće? Dete i mačiće? Sferoid bez kaveza, kako grli drugi sferoid? Iznenadna reakcija, odgovor koji znači – nelagodnost. I promena boje sferoida: sada je boje slonovače. Klej menja sliku koju je zamislio, vraća sferoide u njihove kaveze. Nagoveštaji olakšanja. Dobro. A sada, kako da mu prikaže samoću? Da zamisli sebe golog u prostranoj poljani prekrivenoj nepoznatim i stranim cvećem. Treperave snove u domu. Scenu grada iz dvadesetog veka: punog gužve i žurbe, a ipak tako dragog.

»Mi ipak komuniciramo«, kaže Klej. »Da, sada zaista to činimo.«

» Duga noć se primiče kraju. U ažurnom osvitu Klej vidi mnoge biljke koje nisu bile tu kad je sunce zalazilo: šiljasto drveće crvenih rebara, treperavu puzavicu pruženu po tlu, ogromne cvetove prečnika od nekoliko metara, u čijoj sredini trepere male glave prašnika, rasipajući pri tom polen dijamantnog sjaja. Hanmer se vratio, i sada sedi, prekrštenih nogu, na najudaljenijem kraju Klejove stene.

»Imamo društvo«, obraća se Klej Hanmeru. »Ne znam da li je i on uhvaćen u vremenski protok, ili sam ga lično ja ovde dozvao. Naime, pokušavao sam sa nekim eksperimentima u sopstvenoj glavi. No, svejedno, on je...«

Mrtav?

Priljubljen uz jednu stranu svog kaveza, sferoid sada liči na svenulu mahunu. Blistava svetlost izgubila se sa tri njegove rešetke. Klej oseća da više ne može da stupi u kontakt sa njim putem zamišljanja slika. Prilazi kavezu, oprezno provlači dva prsta između rešetki, ali ne oseća nikakav šok.

»Šta se dogodilo?« pita Klej. »Život odlazi«, odgovara Hanmer. »Život ponovo dolazi. Povešćemo i njega sa sobom. Dođi.«

» Kreću pravcem suprotno od izlazećeg sunca. Ne dodirujući ga, Hanmer ispred njih gura kavez. Prolaze kroz jedan šumarak, između žutog visokog drveća čije crveno lišće treperi u gustim krošnjama; Kleja ove treperave krošnje podsete na uvijanje i grčenje ranjenih morskih zvezda. »Da li si i ranije viđao bića kao što je ovaj sferoid?« pita Klej Hanmera.

»Nekoliko puta. Vremenski protok nam donosi mnogo toga.«

»Mislio sam da je i on takođe rani oblik u evoluciji. Hoću reći, mislio sam da je bliži mom vremenu.«

»Možda si u pravu.«

»Zašto je umro?«

»Život je izašao iz njega.«

Klej se već privikao na Hanmerov stil odgovora.

Za kratko se zaustavljaju kraj bazena ispunjenog tamnoplavom vodom u kojoj mirno plivaju okrugle zlatne ploče. »Pij«, kaže mu Hanmer. Klej klekne uz ivicu. Skupljenim šakama zahvata vodu i oprezno je prinosi ustima. Ukus joj je ljutkast. Najednom biva ispunjen oštrim i ekstenzivnim osećanjem tuge, u svesti mu se javljaju slike mnogih propuštenih prilika, stvari koje se sada čine beznadno daleko, i taj osećaj tuge preti da ga celog preplavi; vidi bezbroj mogućnosti koje svaki trenutak pruža, beskrajne trake autoputeva na koje se spušta sumrak, i kraj kojih su postavljeni saobraćajni znaci koji se u vožnji jedva naziru, i on se, prelivajući se preko granica svog bića, vrtoglavo sjuri i razlije po svim tim putevima. Senzacija je veoma snažna. Odnosno, senzacija ga približava jednom mnogo tačnijem poretku stvari; shvata da je obdaren novim moćima percepcije, da do stvari sada dopire više metaforično nego prostorno. Uzima još jedan gutljaj. Percepcija se još više produbljuje i intenzivira. Prihvata sve slike koje mu svetlucaju u svesti: jedanaest crvolikih stvorenja zaspalih u tlu ispod njega, krv koja poput varnica treperi u čvrstom Hanmerovom telu, magloviti bezoblični sferoid čije je splasnuto telo prilepeljeno uz kavez, krte ljuspice u unutrašnjosti ovih zlatnih plivajućih ploča. Ponovo pije. Sada vidi unutrašnjost stvari još preciznije. Polje percepcije se u koncentričnim krugovima pruža sve dalje i dalje, u svim pravcima, a njegov mozak predstavlja centar oko koga se ovi krugovi stvaraju. Tačno vidi sastav tla ispod sebe: sloj crne ilovače ispod kog se nalazi sloj crvenkastog peska, ispod ovog nalazi se sloj šljunka, koji opet naleže na sloj iskošenih granitnih blokova. Peremerava dimenzije bazena i sa matematičkom tečnošću izračunava nagib njegovog dna. Tačno utvrđuje koliki šok za okolinu predstavlja proletanje malih stvorenja sličnih slepim miševima, koja upravo proleću nebom iznad njega, izračunava brzinu rasta okolnog drveća, kao i brzinu rasta korenja pruženog duboko u tlo. Ponovo uzima gutljaj. »Tako je lako biti bog ovde«, kaže Hanmeru, i posmatra kako se zvuk njegovog glasa odvija od površine vode u bazenu. Hanmer se smeje. Kreću dalje.