Sin čovečji

18

Do jutra oni stižu do najudaljenijeg kutka Leda. Pošto hoda okružen Uništavačima, zid od gustog krzna ga štiti od hladnoće; život se vraća u njegovo telo, dobija čak i blagu erekciju. Prigušeno svetlo zore pojavljuje se i gubi tokom čitave noći. Prešao je granicu iscrpljenosti i sada se oseća odmornim.

Za vreme prolaska ovom belinom oni su sreli i mnoge druge Uništavače, koji su se obično kretali u grupama. Predani poslu za kojeg bi se teško mogao naći naziv, ovi krznom prekriveni stvorovi se okolo kreću sa odlučnim izrazom lica. Takav izraz lica Klej nije video ni kod jednog drugog bića ovog sveta. Članovi jedne skupine pozdravljaju članove druge skupine odgovarajućim divljim urlicima koji, Klej je u to siguran, nisu neprijateljski obojeni. Ali između njih nije razmenjeno ništa što bi on mogao da prepozna kao reč. A on opet nije u stanju da uđe u misli ovih smrknutih stvorenja, mada je svestan njihovog snažnog i hladnog intelekta. Oni se prema njemu odnose sa nekom vrstom sladostrasne pažnje; nema sumnje da im je on zbog nečega atraktivan, samo da li je zadovoljstvo druženja to što oni hoće od njega, ili je možda ukus njegovog mesa to čime ih on privlači. Oni mora da osećaju prezir prema njemu: bleda zver bez dlaka, davnašnji ljudski oblik, tako slab i ograničen. Teraju ga da hoda uporedo sa njima, udarajući ga svojim kukovima svaki put kad on zastane. Sviće dan.

Pri jutarnjem svetlu on vidi Uništavače na njihovom velikom poslu. Većina ih je angažovana duž granice koja razdvaja Led od susedne oblasti. Nekoliko Uništavača marljivo obara drveće i čupa žbunje; ovaj posao obavljaju koristeći ruke, ramena i grudi; njihova tela pri ovome izgledaju prilično napregnuta. Jedan broj ovih bića skuplja ostatke koji ostaju iza ovih što čupaju i obaraju, i reda te ostatke na gomile. S vremena na vreme, nekoliko za to zaduženih Uništavača pale ove gomile, i to varnicama koje nastaju kao posledica njihove koncentracije. Jedna druga grupa, čučeći i skakućući okolo, razgrće i čupa svojim isukanim kandžama busenove trave, sitno šiblje i korov, koji su ostali na tlu nakon što je počupano sve krupnije rastinje. Na kraju dolaze četiri Uništavača koji, držeći se za ruke, zatvorenih očiju, prelaze granicu Leda. Kreću se sa krajnjim naporom, kao da im grudi naležu na tešku metalnu barijeru koja im ometa kretanje. Iako hodaju sa naporom, sa svakim njihovim učinjenim korakom oblast Leda se za malo proširi na susednu oblast. U početku je mraz samo beli prah kojim je posuto tlo; ali ubrzo on postaje pravi ledeni mraz, koji zamrzava tlo. Turobni Uništavači, zalazeći u plodnu teritoriju, za sobom pomeraju i granicu ledene oblasti. Na mestima gde su započeli svoj jutarnji rad led je već petnaestak centimetara debeo, a na mestu gde oni sada stoje led je još relativno tanak.

»Mislite li ovako da zamrznete čitavu planetu?« pita ih on.

Začuje se dobroćudni smeh. Niko ne odgovara. Ivica leda se pomera za još nekoliko centimetara. Nedaleko od njih uz bolni prasak pada jedno drvo. Da li se Uništavači nalaze duž čitave ove granice, radeći na tome da se ledeno kraljevstvo proširi. Koliko im vremena treba da ledom pokriju čitav svet?

»Naravno«, obrati mu se jedan od Uništavača, »mi isto tako i gubimo delove svoje teritorije. Sunce nas tuče s leda. Naši neprijatelji raškravljuju zemlju na periferijama. Nekih dana mi ne radimo ništa drugo nego otklanjamo štetu učinjenu prethodnog dana, i često prođe i čitava nedelja a da mi ne osvojimo deo nove teritorije.«

»Ali, zašto to činite?« upita Klej.

Ponovo smeh. Nema odgovora. Da li Uništavači uopšte govore? On vidi da im se usne nimalo ne razdvajaju. Vidi da im se vilice ne pokreću.

On krene u obilazak ledene granice, sve vreme praćen nekolicinom Uništavača, koji mu ne dopuštaju da odluta. Oseća se kao da mu neko pokazuje bučnu i moćnu fabriku. Uništavači se čine ponosni na svoj rad. Pogledaj nas, vidi kako smo predani svom poslu. Mi nismo kao tvoji lenji Skupljači, ni kao tromi Disači, ni kao ukorenjeni čekači, ni kao pobesneli jedači: mi nismo lenjivci, mi nismo sanjalice! Vidi žar sa kojim mi uništavamo šumu. Vidi strast sa kojom mi proširujemo led. Mi smo oni koji su posvećeni, oni koji izvršavaju dela. I led se širi. I blago leto pred njim ustupa.

»Bilo je šest Skupljača« obraća im se Klej. »Ja sam sa njima bio, a zatim sam ih izgubio u magli. Znate li gde bi oni mogli biti?« Nakon kratke pauze Klej nastavlja: »Možete li mi reći zašto me držite ovde. Ja bih bio mnogo srećniji tamo gde je toplo« I dodaje: »Hoćete li mi uopšte nešto odgovoriti? Pošto možete da me razumete, zašto vam je teško da mi odgovorite?«

Kad je pala noć oni su ga poveli sa sobom, nazad, u samo srce ledene oblasti.

Ponovo zora. Ponovo zeleni i crveni i žuti talasi, ponovo šištanje i krckanje. Ponovo potmula jeka iz dubine tla. Šćućuren zbog hladnoće, on posmatra gozbu koju priređuju Uništavači. Uhvatili su jednu od onih životinja sa pet trupova i doneli je u svoj logor; životinja obimom podseća na slona, sferičnog je oblika, prekrivena dugom crnom dlakom, sjajnom i oštrom, i sa neodređenim brojem nogu. Uništavači su opkolili ovu zver. Svaki je podigao svoju levu ruku; kandže su kliznule iz svojih ležišta; plamen zore se sve više razgoreva, i vatra se spušta dole, odbleskujući se od žutih oštrica kandži, koje zbog toga dobijaju nijansu tamnog sjaja. Bujice prikupljene energije nalaze svoj fokus, ustremljuju se ka ulovljenoj zveri. Dlaka ovog stvorenja se diže uvis, otkrivajući velike tužne oči i usta otromboljenih usana, kao i purpurnu naježenu kožu. Svih pet trupova ove životinje se ukrućuju, iz njih se začuje potmuli krik bola. Životinja pada i više ne čini nijedan pokret. Uništavači se bacaju na nju. Kao da osećaju nostalgiju za vremenom sveopšteg proždiranja, ovi mesožderi komadaju svoju žrtvu sa prekomernom žestinom. Kidaju komade mesa sa nje. Jedan od njih, pokazujući smisao za krvavi humor, donosi Kleju nešto što bi trebalo da predstavlja poslasticu: neki unutrašnji organ, veličine pesnice, čija površina svetluca prelivajući na sebi razne boje, kao što svetlucaju krila nekih buba. Klej nepoverljivo gleda u ovo parče mesa. Otkada se probudio on nije uzeo nikakvu čvrstu hranu, a i da je osetio potrebu za njom, oklevao bi da uzme sirovo meso. Mada ovaj komad mesa ne izgleda kao sirov: kada ga je primio u ruke, na dlanovima je osetio toplinu, i to ne samo onu toplinu koja odlikuje sve žive organizme, nego i nekakvu peckavu toplotu, koju je po svemu sudeći prouzrokovao plamen zore. Uništavač koji mu je dao ovo parče mesa sada mu pantomimom pokazuje akt jedenja, smejući se pri tom, a zatim se sa očiglednim zadovoljstvom stane lupati po svojim bokovima. Klej se namršti. Instinkt mu kaže da se čuva ljubaznosti sluga Greške. Hoće li ga ovo meso pretvoriti u Uništavača? Hoće li se od njega smanjiti? Povećati? Hoće li ga meso otrovati? Hoće li početi da halucinira? On zabrinuto zatrese glavom. Baš kad je hteo ovo parče mesa da vrati Uništavaču, ovaj ga je pogledao tako jezivim pretećim pogledom da je on od toga odmah odustao. Prinosi meso ustima. Odgrize jedan komadić mesa za probu. Ukus je neobičan: bogat, opor, malo podseća na karanfilić, a naknadno u ustima oseti i ukus sličan gljivi brestovači. Klej se nasmeši. Nasmeši se i Uništavač: on sada deluje gotovo dobroćudno. Klej uzme još jedan zalogaj.

Sada oseća efekte. Ukus metala u ustima; traka vrelog čelika pritisnuta na njegovo čelo; varnice vrcaju iz pora njegove kože. Počinje halapljivo da proždire ostatak mesa. Gde su Uništavači? Opruženi na snegu, prezasićeni, oni bljuju. Više ih se ne boji. Nezgrapne zveri. Majmuni-ubice, lakrdija evolucije. Osećaju kreativno uzbuđenje u rasprostiranju leda. »Gradite!« vikne on prema njima. »Lečite! Popravljajte! Poboljšavajte!« Oni digoše glave, pogledaše ga zamućenim očima, i u tom pogledu se Jasno video prezir. On dobija želju da zguli svo to krzno sa njih. »Povucite led nazad!« viče on dalje. »Sadite zelenilo! Donosite toplotu!«

»Idiot«, promrmlja jedan Uništavač.

»Slabić«, oglasi se drugi.

»Agitator.«

»Smutljivac.«

»Budala.«

On ima osećanje kao da lebdi. Ne primećuje hladnoću oko sebe. Stopala čvrsto polaže na led, naginje se unazad, pije zoru. Crvena i žuta i zelena i plava boja kovitlaju se njegovim mozgom. Smeje se. Poskakuje. Preskače redom sve Uništavače koji leže na tlu. Žderanje ih je učinilo tromim i mlitavim. Nepokretni su i umrtvljeni. Vere se uz jednu crnu stenu, i stiže do granice Leda, gde iz sebe počne da izbacuje plamen zore koji je bio upio; led šišti, cvrči, topi se, nestaje. Pomera granicu leda, otapa ga, otkrivajući ispod njega vlažno tamno tlo. Dok ove zveri leže bezvoljne i nepokretne on će otopiti sav led, a nakon toga će pobeći. Boje i materije blistaju u njegovom usplamtelom duhu. Vrti mu se u glavi; od radosti i uzbuđenja koža mu postaje purpurna, i on sipa još jedan plameni mlaz niz dugačku ledenu granicu. Proključali molekuli isparavaju u nebesa. Koliko leda će uspeti da otopi dok se Uništavači ponovo ne pokrenu? Do sada je otopio sve ono što su oni danas uspeli da zalede. »Vidite li? I slabo praistorijsko biće takođe ima svojih moći« obraća im se on. »Ono što je smutilo vaš um, moj je razbistrilo.« Oduvek je čeznuo za prilikom koja bi mu omogućila da učini nešto vredno i korisno. Sada će on povratiti plodnost ovoj ledom opustošenoj oblasti. Neka se Uništavači pripaze; dopustili su da moćna snaga iz njih iščili! Pa ipak, on više nije na vrhuncu ekstaze. Žuta paučina, donoseći sa sobom hladnije misli, prekriva njegov mozak. Zrak energije koji je on bacao na led izgubio je svoju snagu; sada je to tek slabašni sjaj. Ima li još mesa?

Klej razgrće gomilu od kostiju i otpadaka. Parčići kože, grudvice loja, do dna ispražnjeni trupovi, ligamenti – Uništavači su izgleda potpuno oglodali ovu zverku, svukli sa nje i najmanji komad mesa. Ne. Ovde. Parčence svetlucavog mesa, koje mora da su prevideli. Klej ga zgrabi. Oseća toplinu na prstima. Stavlja meso u usta. Jede.

Ponovo moć. Ponovo sipa iz sebe plamen.

Uspeo je da istopi led sa još nekoliko metara prostora ispred sebe, pre nego je zapao u stanje inertnosti. Jasno mu je da će i protiv svoje volje morati da napusti ovaj posao. Sada bi valjalo pobeći, dok njegovi čuvari još uvek dremaju. On počinje da trči, saplićući se i poklizavajući, padajući i ustajući, i tako prolazi ovom belinom pod zvezdama što se rasprskavaju na nebu. Na kojoj strani je izlaz? Uništavači su sada van njegovog vidokruga. Zora je postala mutna i noć bez meseca je polegla po tlu. Plaši se da u ovoj pomrčini nekako ne doluta nazad u logor Uništavača. Da sačeka do jutra? Možda će onda biti prekasno. Do tada ga mogu ponovo zarobiti ovi demoni. Ali kako da izađe odavde? U ovom prostoru ne vidi nikakav orijentir. Okolo se nalazi samo led.

Hoda dalje. Hladnoća je napala njegove testise; smrznuti, testisi lupkaju jedan o drugi kao dva kamenčića u vrećici. Poslednji tragovi izuzetne moći koju je dobio od mesa tužno zamiru u njegovom stomaku. Po slabom treperavom svetlu zore on se nesigurno kreće napred, pun straha, maštajući o tome da se negde zaustavi, i tu se odmori i ugreje. Da popuši jednu cigaretu. Popije šolju tople bele kafe. U ustima oseća vruć tost na kojem je namazan puter, i sve to ga izluđuje. U Klajtonu i Misuriju sada je leto. Javori i brestovi su okićeni zelenim listovima. Potoci umilno teku; pastrmka se koprca uhvaćena na udicu. Uveče se izlazi u grad: odrezak i burbon na Petoj aveniji, tihi džez, potom odlazak u bar van grada, gde se devojački smeh izvija kroz prozračnu noć, grudi se njišu, ružičaste prozračne noći, da, prigušena svetla, devojke prozračnih kukova, i ti kreneš prema izlazu, i zatekneš se...

U mulju.

Prastari glib. Ovo je mesto sa kojeg je on, izdaleka, otopio led. Otapanje je zahvatilo i tlo ispod leda. Sada je tu svuda unaokolo blato. On pliva kroz mulj. Topli gnjecavi mulj klizi niz njegovo telo. Migoljeći se kroz mulj, on se kreće napred. Ovo i nije tako neprijatno. Topli mulj je raskravio njegove genitalije. Tamno mazivo miluje njegove promrzle kukove. On klizi kroz vaginu sveta. Valja se i pliva kroz blato. Ovde je mulj dubok metar, metar i po; na pojedinim mestima mulj je gotovo tečan, drugde je gust kao glina; njegov dodir je prijatan, čak uzbuđujući. Led je ostao iza njega; izmakao je Uništavačima. Blato je umazalo njegov stomak, grudi, lice; potpuno ga je okružilo, i za trenutak se čak. uplašio da će potonuti ispod njegove površine, da će mu tu u blatu biti kraj, ali onda ponovo uspeva da nađe čvrst oslonac ispod nogu, i otiskuje se dalje, kada se umori od napredovanja, on se opusti, polegne u blato, održavajući glavu iznad površine blagim pokretima nogu. Potom se probija dalje napred. Ne treba da se stidim ovog povratka u glib, govori on sam sebi. Znam ko sam. Znam i šta sam. Zašto bih se po svaku cenu trudio da se izdignem iznad ovog? Samo onaj ko je nedavno izmileo iz mulja može da se oseti nelagodno zbog povratka u mulj. A ja sam siguran u sopstvenu ljudskost. Ako hoću, ja mogu i da volim mulj.

Do prvih sivkastih problesaka jutra on stiže do kraja močvare. Izlazi iz mulja. Plop! Začuje se u trenutku kad mu se telo odvojilo od ovog gliba. Koža mu je pokrivena gustim slojem blata. Više nije go. Gde je izlaz? Ispred sebe vidi, doduše mutno, nešto što liči na nekakvu ulicu: put sa ove svoje strane oivičen visokim i lepim drvećem. Zora je već uhvatila maha kada je on stigao do tog puta. Hoda laganim, opuštenim korakom. Blato na njemu se sasušilo, i veći deo on uspeva da otre sa sebe, tako da ga sada pokriva samo tanki prašinasti sloj. Kako odmiče dan svetlost naglo dobija na intenzitetu. Ovde je toplo. Ponovo je U vrtu sveta. Nada se da će naići na potok sa hladnom, čistom vodom, gde bi mogao da se opere. A potom bi mogao da potraži Skupljače; ne sviđa mu se ideja da okolo luta sam, bez vodiča.

»Ti nisi bez vodiča«, začuje se mumlajući glas.

Osvrne se i vidi da za njim tiho idu dva Uništavača. Oni su ponovo budni i okretni, i ponovo svojom pojavom deluju preteći: žderanje ih je osvežilo i oni su ga bez po muke dostigli i uhvatili. Hoće li ga kazniti što im je otopio led? On pokušava da ubrza korak, mada zna da je to uzaludno. Put se pruža pravo poput putanje strele, gubeći se u daljini; drveće sa obe strane puta formira savršeni zid. Dan je blag. Nebo je bez oblaka. Uništavači tiho idu za njim.

Oseća pritisak njihovog užasnog ponosa.

Čuje se i jecanje Greške.

Ugleda crvenu mrlju ispred sebe, kao pri izlasku sunca – samo što je ova mrlja na zapadu.

Uskoro oseti miris pepela i dah vreline na sebi. Komadići ugljenisane materije lebde u vazduhu.

Vazduh se talasa od vreline, i ravnina puta kojim korača se gubi u ovom optičkom iskrivljavanju. Drveće uz put, do malo pre uspravno i visoko, sada je zgrčeno i čvornovato, sa ugljenisanim iskrivljenim granama na kojima više nema lišća. »Gde se to nalazimo?« upita on jednog od Uništavača, i ovo zveroliko ljudsko biće mu odgovori, ili možda mu nije ni odgovorilo, no, svejedno, Klej shvati da je stigao do mesta koje se zove Vatra.