Sin čovečji

12

Smešta se u vlažan i hladan mulj. Nije u stanju da se pomeri; ideja po kojoj moć dolazi od činjenja pokreta čini mu se čudnom. Zadovoljan je time da ostane ukopan, crpući kroz vlaknasto korenje hranu koja mu je potrebna, i posmatrajući nijanse lelujave vode što treperi oko njegovog staništa. Njegov poznanik Čekač živi tu u blizini. Klej je sve vreme svestan Čekačevih misli; karakteriše ih ogromna snaga, dubok mir, strasni intelekt i – a to provejava kroz svaku njegovu misao – izvesna melanholija svojstvena nepokretnom kamenju, tuga zbog bilo kakvog oblika postojanja.

Klej ne zna koliko je Čekač star, ali ubrzo shvata da bi bilo glupo da ga to pita, jer Čekača vreme interesuje isključivo po svojoj negaciji. »Proučavaćemo«, obraća mu se Čekač, »vrline bezvremenosti.« Ne usuđuje se da pita ni to u kom trenutku ljudske istorije je izgledalo poželjno da čovek zadobije ovaj oblik, i zbog čega je do takve promene došlo. On prihvata sve stvari pasivno, tako kako stvari jesu. Naučio je da prihvata beskrajnu raznolikost pojava.

Raznolikosti prihvata, naravno, pasivno. »Koji je vaš cilj?« upita Ćekača, a ovaj mu odgovori: »Da čekamo.«

»Ima li mnogo pripadnika tvoje vrste?«

»Mnogo.«

»Da li si u kontaktu sa njima?«

»Retko.«

»Da li osećaš usamljenost ovde?«

»Osećam slobodu.«

Klej je iscrpio sva pitanja. Počinje da sa pažnjom posmatra reku. Njegove oči sada kao antene – prima slike sa svih strana; vidi planine, more, oblake, purpurne magline. Sunce izlazi i zalazi, izlazi i zalazi, ali on ove promene uopšte ne povezuje sa činjenicom da vreme prolazi. To su čisti svetlosni fenomeni. Vreme ne prolazi.

Ne-minuti se ulivaju u ne-minute, i ne-minuti postaju ne-sati, koji se opet gomilaju u anti-dane i kontra-nedelje i ne-mesece, a ovi u antiteze godine i u suprotnosti vekova. Ove intervale bezvremenosti povremeno prekida samo poneka lenja misao, koja put do njegove svesti nalazi polako kapljući u nju. Njega uopšte ne vređa ovaj novi poredak stvari. Čini se veoma suptilno i savršeno i ljupko postojati na ovaj način, pošto sada ima priliku da osmotri svaki pojam sa svih njegovih strana, da ga okrene ovako i onako, da ga rasklopi i sklopi, da ga sažvaće, da ga dobro ispita. Često protekne čitav anti-eon ne-vremena pre nego on razmeni neku misao sa Čekačem pokraj njega. Nema potrebe za velikim razgovorom. Potrebno je jedino da misli, prosuđuje, shvata i razume. Odbacuje dosta nepotrebnog prtljaga svog uma. Odbacuje pogrešnu potrebu stremljenja unapred, apsurdnost borbe, ništavnost agresivnosti, idiotizam sticanja dobara, zabludu progresa, pogrešnu ideju brzine, nenormalnost ponosa, halucinaciju znatiželje, iluziju dovršivosti, opsenu ponavljanja, i još mnogo toga što je on sa sobom nosio toliko dugo. Čvrsto ukopan, obilno nahranjen, potpuno zadovoljan svojim stanjem, on se pasivno približava žaslepljujućem univerzumu Misli. Neki od tih njegovih novih uvida su ovi:

Svi trenuci stiču se u sada.

Mirovanje sadrži i opasuje svako kretanje.

Pogrešno je zamišljati linearni sled događaja.

Događaji-po-sebi nisu ništa drugo do gomile slučajne energije, kojoj mi prilazimo sa pogrešnim osećanjem za oblik.

Boriti se protiv entropije isto je što i šepuriti se pred vlastitim pogledom.

Svaka reka vraća se svom izvoru.

Jedina doktrina lažnija od one o determinizmu jeste doktrina o slobodnoj volji.

Pamćenje je ogledalo neistine.

Konstituisati fizičke objekte iz predočenih čulnih podataka jeste ugodna razonoda, ali takvi objekti su lišeni istinskog sadržaja, i stoga nerealni.

Mora se shvatiti, a priori, da su svi apriorni pojmovi o prirodi univerzuma neizbežno pogrešni.

Ne postoje nužni uslovi i kazualne veze; znači, logika je tiranija.

Kada je jednom došao do intimnog razumevanja svih ovih premisa, svaki nemir ga je napustio. Potpuno je umiren. Nikada nije bio tako srećan kao sada, u obliku Čekača, jer sada shvata da su radost i tuga samo vidovi jedne iste iluzije, značajne i opipljive ne više nego što su to predstave o elektronima, neutronima i mesonima. On može da bude bez ijednog čulnog nadražaja i da živi u okruženju čiste apstrakcije: bez tkiva, boja, tonova, ukusa, bez razlikovanja oblika! On ne samo da se odriče poruka koje čula šalju svest; on poriče realnost i samih čula. U ovoj novoj atmosferi smirenosti on brzo dolazi na pomisao da Ćekači bez sumnje predstavljaju najviši stepen ljudskog razvoja, pošto su oni u potpunosti ovladali svojom okolinom. Činjenica da je ljudski rod nastavio da dalje evoluira, da je čovek produžio da se menja i nakon ovog ostvarenog stadijuma, čini mu se kao trivijalni paradoks; ovaj paradoks je očigledno zasnovan na pogrešnom razumevanju slučajnih događanja, i on više ne želi time da lupa glavu. Ovi Skupljači, ovi Disači, ovi Jedači, svi ovi oblici novijih dana potpuno su nesvesni svoje irelevantnosti u ne-strukturi ne-univerzuma, i stoga su dostojni žaljenja.

On nikada neće napustiti ovo mesto.

Pa ipak, neka čudna nelagodnost zatreperi u ovom samozadovoljstvu. Njegov drugar Ćekač često iz sebe emituje prigušene i zvonke tonove sumnje, što opet u priličnoj meri protivreči osnovnim postulatima njihove filozofije. Uz to, reka se s vremena na vreme ustalasa i zapljusne gomilama svetlucavih čestica mesto gde je Klej ukopan u tlo; ovo strujanje vode istog časa njemu onemogući čulno opažanje, i ostavi ga preko svake mere uznemirenog činjenicom važnosti opažanja. Iako prevladava ove teškoće, on ipak ostaje zbunjen tom osnovnom nesigurnošću koja se sukobljava ne samo sa njegovom svešću da nesigurnost kao takva ne postoji, već se tiče i njegovog saznanja da ni sukob kao takav ne postoji. Prelazi preko ovih neprozirnih pitanja dosta olako. Vreme protiče bezvremeno, izvijajući se u nizu sivih opni koje jedna drugu proždiru. On više ne zna da li živi u jutro ili u predvečerje sveta. Više se ne vraća linearnom doživljavanju stvarnosti, sve do onog dana kada se određena gustina, nekakvo tkivo, približila mestu gde je on bio ukopan u pesak, gde je sve dublje tonuo u izolaciju.

Primećuje nešto meko u nečem tvrdom. Primećuje nešto ovalno u nečem pravougaonom. Postaje svestan zvuka unutar tišine.

Čuje hrapav glas kako mu se obraća: »Tvoji te prijatelji traže. Hoćeš li im se vratiti?«

Klej je spreman da ovu grupu istovremenih fenomena shvati kao iluziju realnosti. I tada pred očima ugleda svog oživljenog drugara, sferoid. Posmatra to želatinozno biće koje prosecaju sjajne metalne šipke njegovog kaveza. Obrati mu se: »Nije istina da ja mogu da razumem tvoj govor.«

»Nijedna prepreka nije večna«, odgovori sferoid. »Ja sam sada podešen za jezik ove ere.«

»Zašto si došao ovde?«

»Da ti pomognem. Osećam zahvalnost, neku vrstu duga, jer si ti bio onaj koji me je vratio u život.«

»Oslobađam te tog duga. Život i smrt su nerazlučiva stanja. Ti si bio naprosto zbunjen, a ja sam te prosvetlio.«

»Bilo kako bilo, želiš li ti da zauvek ostaneš ovde ukorenjen?«

»Ja putujem daleko, koliko mi je volja, a da i ne napuštam ovo mesto.«

»Ne bih da te povredim«, reče sferoid, »ali čini mi se da ti nisi više svoj vlastiti gazda. Mislim da te treba spašavati. Da li ovde, u pesku ukopan, boraviš svojom slobodnom voljom?«

»Dopusti da ti objasnim šta je slobodna volja«, odvrati Klej.

I poče da priča naširoko. Za to vreme sferoid se primakao bliže njemu. On je upravo bio počeo da objašnjava unutrašnju prirodu iluzije linearnog sleda događaja kada je sferoid počeo da zrači zlatnim sjajem, i da stvara svetlosni prsten oko sebe; ovaj prsten je ubrzo obavio Kleja, ukopavajući se u tlo okolo njega. Duboko u tlu zraci ove energije obujmili su u potpunosti njegovo korenje. Prekinuvši svoje izlaganje, Klej zapita: »Šta to radiš?« Sferoid mu strpljivo odgovori: »Spašavam te.« Klej ne želi da bude spašen. »To je narušavanje mog fizičkog integriteta«, izjavljuje on. »To je proizvoljno i krajnje i anti-društveno ponašanje. Uz to, u protivrečnosti je sa ovim nenasilničkim periodom ljudske istorije. Činiti u moje ime nešto što se protivi mojim željama, to je izdaja moje duše. Molim te. Ti nemaš prava. I to u ime duga što ga osećaš prema meni. Ostavimo sve kako jeste. Ovo je nasilje. Ostavi me. Zašto me ne ostaviš. Samog? Ovo je prisila. Prinuda kao ljudsko oružje protiv entropije. Odlazi. Od mene.« Ništa od svega ovoga nije odvratilo sferoida od njegovog nauma. Svetlosni zraci ukopani u tlo oko Kleja počinju da se okreću, sve brže i brže. Vazduh počinje da se jonizuje, treperi i pucketa. Klej oseti vrtoglavicu. Vikne Čekača, ali ovaj ništa ne preduzima. Klej se podiže. Uz zvuk sličan onom kada se čep vadi iz boce, Klej biva iščupan iz peska. Leži na ivici obale, kao nasukana džinovska šargarepa, slabašno uvijajući vlakanca korenja na donjem delu tela, i gledajući svojim velikim očima svuda oko sebe. »Pogrešno si me razumeo«, obraća se sferoidu. »Nisam uopšte imao želju da budem pomeran. Svim srcem sam bio prihvatio stanje pasivnosti. Ovo je nasilničko nametanje. A ja prema tome osećam samo gađenje. Ne mogu da nastavim svoja započeta istraživanja. Žalosno vraćanje usluge. Insistiram da me vratiš na staro mesto. To je, konačno, pitanje i morala.« Sferoid, strasno zujeći, počinje da izvija svoje mekano telo u pipke, da bi njima pomilovao Kleja po njegovom namrštenom i vrelom čelu. Plavi oblak se obavija oko ovog jadnog obeskorenjenog bića, Kleja. Niti sivog dima uvlače se kroz njegove pore. »Neoprostivo«, govori Klej. »Nametnut završetak metamorfoza. To je čist biološki fašizam.« Sferoid jeca. Klej se sada menja. Može da oseti udare i talase koji se podižu u njemu. Kakav ću oblik sada zadobiti? Crvene škrge, purpurne pipke? Odvratni kotur mlitavog mesa? Stvorenje kome zelene kvrge izbijaju iz lobanje obrasle krestom? Pomera se. Diže se u sedeći položaj. Ponovo je račvast: ima noge, i meke organe koji vise između njih. Ponovo ima pol. Ruke. Prste. Uši. Usne. Stidne dlačice. Ponovo čuje krčanje svog stomaka; mikroflora skrivena u njegovoj unutrašnjosti počinje da živi. Rad nevidljivih čestica koje sačinjavaju njegovo biće. Ponovo je onaj stari.

Preplavi ga snažno osećanje zahvalnosti. Sferoid ga je spasao od njegove vlastite pasivnosti. Skoči na noge. Počne da igra po blatnjavom tlu. Sav radostan on zagrli kavez sa sferoidom i pritome primi nekoliko peckavih udara. »Ostao bih tamo do kraja vremena«, kaže Klej. »Kao biljka.« Oseti kako ukopan Čekač snažno negoduje zbog ovako površnog načina razmišljanja. »Naravno«, dodaje on, »stekao sam nekoliko vrednih uvida koji se tiču realnosti i iluzije.« Zatim se namršti i stane zamišljeno da šara nogom po pesku, pokušavajući da se seti nekog od tih uvida, da bi ga kao primer naveo sferoidu. Ali, ne može da se seti nijednog značajnog uvida. To ga rastuži. Sve je to, dakle, nestalo, ta čudesna filozofska bujica, to šikljanje blistavih podataka? Da li je njegova svesnot iluzije bila tek opsena? Za trenutak dolazi u iskušenje da otpuzi nazad i ukopa se ponovo u pesak, da još jednom dodirne izvor te neuhvatljive mudrosti. Ali to ipak ne čini. Zna da je odatle jedva uspeo da se spase. Oseća toplinu i strast, gotovo požudu, prema svom spasiocu. Urođena ljudskost povezuje sve nas, pripadnike ljudskog roda – razmišlja Klej. Sferoid je moj brat koga ja ne smem odbaciti. Ali Čekač mu se, rastužen, obrati: »Ja sam takođe čovek.«, i Kleja ophrva osećanje krivice zbog toga što je bio okrutan prema njemu. »Žao mi je«, promrmlja Klej. »Moram da načinim izbor. Mudrost nije dovoljna. Značajno je takođe i iskustvo. Konačno« – pomisli da bi to moglo utešiti Čekača – »ja mogu i da se vratim. Nakon što vidim i druge stvari. Ne rastajemo se mi zauvek.«

Čekač mu odvraća: »Teško da ćemo se opet videti. Ti si ovde samo u prolazu. No, čini ono što želiš. Tvoja volja je slobodna.« Kleja je ovaj prikriveni paradoks ošamutio. Gotovo da se stropoštao u sve-rastvarajuću reku. Kleknuvši na korak od vodene matice, on se bacio na pesak i počeo da puzi po tlu, uznemiren i zabrinut. Nebo je potamnelo. Sunce se gotovo izgubilo. On zariva ud u vlažni pesak. Ukopava u pesak i svoje prste. Uzima u usta pesak, i počinje da ga grize. Između zuba oseća gorke kvarcne čestice i poput krzna mekanu kamenu prašinu. Razmišlja o tome kako su ovi peščani nanosi u stvari ostaci svih prošlih vekova: delići gradova, auto-puteva, parčići Meseca i starih Mesečevih satelita – i da je sve to izmrvljeno, preoblikovano ovim mrmorećim morem, i naneseno na obalu ovog ostrva – i on dobije želju da sve to zagrli. Senka od sferoida polako pada po njemu. »Hoćemo li da idemo?« upita ga sferoid. Klej žmirka prema njemu. »Odakle dolazi tvoj glas?« odvrati mu on pitanjem. »Koliko vidim ti nemaš usta. U stvari, nemaš nijedan otvor na telu. Kako, do đavola, onda možeš da budeš čovek, tako, bez ijednog otvora?« Sferoid mu blago odgovara: »Hanmer nestrpljivo čeka tvoj povratak. Ti. Serfis. Ninamen. Angelon. Bril. Svi oni te čekaju.«

»Serfis je mrtva«, reče Klej dok je ustajao, otresajući sa sebe pesak, »ali bih ostale voleo ponovo da vidim. Istinu govoreći, ja i nisam imao nameru ovako da odlutam. Pođimo.«