19

Ovo je još jedna od oblasti nelagode. Nekada je to možda i bila šuma, sa sjajnim drvećem između kojih su visile gusto spletene lijane, a sa tla se dizalo najrazličitije rastinje. Ali sve to je sada opustošeno, i to ne odjednom, nego, kako se čini, u više navrata. Tlo je ovde prekriveno debelim slojem pepela. Koračajući po ovom sivom ćilimu, on pod svojim stopalima oseća sagorele drvene komade; njih je zatrpao pepeo; oni pri dnu su već ohlađeni, dok su komadi bliže površini još uvek topli. Vazduh je pun gareži. Sa kupastih gomila pepela podižu se stubovi gustog plavog dima. Trula drveća su pocrnela, i uglavnom sva sagorela. Tu i tamo visi poneka lijana, i ona pocrnela, puknuta na mestu gde ju je vatra duže lizala.

Vrućina nije više tako snažna; kakav god požar da je ovde protutnjao, on se sada smirio i pretvorio u prijatno, mestimično tinjanje vatre. Ništa nije toliko vruće da se ne može dotaći, iako se svuda unaokolo širi toplina. Ali mesto izgleda kao da je pretrpelo nekoliko uzastopnih požara. Ovo je potpuno istrošeno mesto. Čitavo je oksidisano; iz njega je isceđen svaki životni sok. Mutni crveni sjaj koji se još vidi ispod poneke od mnogobrojnih gomila pepela uverava ga u suprotno: ako ovde nešto još može da gori, znači da nije sve mrtvo. Nešto je ipak živo. Mada ni to verovatno neće još dugo biti živo. Zastane kod jednog tinjajućeg mesta i sačeka da žar ispod njega zgasne. Da, i to je umrlo.

Kreće se kroz ovaj sagoreli krš. Oblaci pepela podižu se sa svakim njegovim korakom. Pepeljasta sumaglica pomračuje sunce. Oštar ukus ugljena steže mu grlo, žari nozdrve.

»Šta se ovde dogodilo?« upita on.

Uništavači se smeju. »Ovo mesto je Vatra«, jedan od njih mu se možda obrati. »Glupo je razdvajati pojavu od suštine. Nema izdvojenog događanja. Suština mesta je identična sa njegovim pojavnim oblikom, a ovaj se otkriva već u imenu.«

»I ovo mesto ovako gori, sve vreme?«

»Mi to pospešujemo.«

I zaista to čine. Klej sada vidi grupu Uništavača na udaljenom kraju ove pepeljaste oblasti. Spaljena oblast se tamo završava, ali je oni proširuju sa istom vrstom revnosti sa kojom su rasprostirali led. I ponovo posao obavljaju u nekoliko faza. Nekoliko njih je isprednjačilo i ušlo u džunglu obraslu bujnom i gustom vegetacijom. Njihov zadatak je da prekinu životne procese i oni to čine oštrim, neprijateljskim naletima. Za njima ide druga grupa ovih razoritelja. Oni sišu i izvlače sav sok i svu vlažnost iz izvaljenog drveća i iščupanog rastinja, lišavajući ga na taj način svake životnosti. Nakon ovog zahvata u vazduhu još par trenutaka lebde isparenja od biljnih sokova, a zatim se ona povlače dublje u šumu; isušivanje nezadrživo napreduje. Čim je izmaglica od ovih isparenja nestala, počinje pravo uništavanje: plamenom. Stručnjaci za paljenje hodaju između pripremljenog, sasušenog drveća. Oni su u stanju vatrene ekstaze: varnice vrcaju sa njihovog sivog krzna, i sve ih obavija magličasti veo naelektrisanog sjaja. Varnice padaju svuda unaokolo; drveće zahvata plamen; počinje vladavina vatre. Vruć vetar duva prema džungli, terajući pred sobom životinje, koje se sklanjaju dublje u džunglu. Klej je užasnut efikasnošću njihovog rada.

»Koji je vaš konačni cilj?« upita on.

»Da uvećamo Vatru do planetarnih razmera.«

»Ali to, nema sumnje, protivreči vašem programu da proširite teritoriju Leda.«

»Da, protivreči«, spremno priznaju Uništavači.

»Kako onda mirite ovu protivrečnost?«

»Vatra se širi prema Ledu, Led raste prema Vatri. Kada se ovo dvoje sretnu, tada ćemo eventualno korigovati naše programe.«

»A u međuvremenu, trudićete se da što više prostora ovog sveta pretvorite u jednu ili u drugu oblast.«

»Tvoje rezonovanje je za svaku pohvalu.« Oni ga guraju prema napred, van zone ohlađenog pepela, u deo džungle koji je bio u plamenu pre neki dan. Oseća toplotu pod svojim stopalima. Tragovi od blata na njemu sada su prevučeni još i slojem od čađi. Njegovi prsti, obloženi karbonskim česticama, klize jedan uz drugi. Oseća nalete vreline iz upravo zapaljenog sektora. Sočni plameni jezičci izvijaju se sa zapaljenog tla. Povremeno se snažni i izduženi plamenovi sa vrhova drveća obruše na tlo, rasprskavajući žar na sve strane. Lica njegovih pratilaca sijaju od zadovoljstva. On ih pažljivo posmatra, vrebajući priliku za beg. Ali oni ga odvode još dublje u Vatru. Ovde sada ne vidi ništa što nije izgorelo. Čuje pesmu vetra koji donosi novi kiseonik, podstičući time gorenje. Vidi ugljenisane gomile na sve strane; Pedesetak metara ispred njih vidi se nekakva ogromna jama; kosina koja vodi do jame pokrivena je pocrnelim kamenjem; njena unutrašnjost ima oblik levka, podseća na krater, a dno joj se gubi u mračnom bezdanu. Ovo mora da su sama usta pakla. Hoće li ga baciti u taj bezdan? on stoji zajedno sa njima na rubu ove jame. Dole u dubini se vide nekakve figure, stvorenja koja se odlučno kreću duž zida ovog kratera. Ta stvorenja su pocrnela, potpuno su pokrivena garežom i čađi, i Kleju je teško da odredi kojoj vrsti ona pripadaju. Moglo bi se jedino reći da pripadaju, bez sumnje, vrsti prokletih. Tih stvorenja ima najmanje hiljadu, hodaju jedno iza drugog, i po uzanom puteljku se spuštaju u ovaj sumporni ambis. Klej zastaje, prikuplja snagu, nadajući se da će biti u stanju da se otrgne ovoj dvojci Uništavača kada ga oni zgrabe da bi ga bacili u ambis. Ali ovi kao da su potpuno zaboravili na njega. Pažljivo, poput umornih planinara kada silaze niz planinsku kosinu, ova dva Uništavača kreću dole u krater. Hodajući nagnuti, stavljajući nogu pred nogu, oni počinju da silaze u jamu. Stojeći na rubu kratera, ispod užarenog neba, on posmatra njihov silazak. Uskoro oni nisu veći od pasa, i čestice ugljena počinju da se hvataju na njihova sjajna siva krzna. Kreću se mirno, ne gubeći korak; njihova snažna i moćna tela održavaju savršenu ravnotežu. Izgubio ih iz vida kada se iz kratera podigao jedan oblak sivog dima; kada ih je ponovo ugledao, oni su bili već prilično duboko u jami, gotovo na nivou po kom su se vukle one pocrnele spodobe. Sada su im čitava tela bila pokrivena gustim slojem ugljena. Do njegovih nozdrva dopire miris spaljenog krzna. Čuje se i tutnjava iz dubine zemlje. Bledi plamenovi odbleskuju se na nebu iznad njegove glave. Gde su Uništavači? Jesu to ona dva prljava majmuna što šljapkaju po pepelu tu dole u krateru? One nagaravljene veverice? Više ne može da ih raspozna; oni su zauzeli mesta među ostalim crnim stvorenjima, i izgubili se u tom mnoštvu. Oblaci teškog dima sve ih zakloniše od njegovog pogleda. Krater postaje mutan, i iz njega izbijaju teška isparenja.

Sam je.

Teturajući se on se udaljava od kratera. Sve vreme posrćući, on prolazi preko poljane pokrivene ugljenisanom travom i žbunjem. Dan se primiče kraju i uskoro jedino svetlo biva ono što dolazi od žeravice koja još tinja. U daljini čuje drveće koje se ruši. Ogromne grane padaju na tlo sa prigušenim uzdahom, tiho, jer su iznutra potpuno izgorele: ceo ovaj predeo deluje kao da je iz sna. Nogama mrvi ugljenisane komade koji leže na tlu, i pri tome se čuje tužan škriputav zvuk. Čitav kosmos kao da je uvijen u crnu izmaglicu. On kao da se obreo na nekoj mrtvoj zvezdi. Korača i dalje kroz ovu spaljenu pustoš. Gde je sada muzika? Gde lepota? Gde ljupkost? Gde je sjaj? Ovaj napušteni vatreni svet nagriza njegovu dušu, kao što crne ugljenisane čestice nagrizaju njegovo telo. Tamni bakarni sjaj grebe njegove oči. Pokušava da ne diše. Vetar menja pravac i zapahnjuje ga vrelinom. Pepeo je ovde gust, mekan i crn prah koji se sa svakim njegovim korakom diže u vidu oblačka, gušeći ga pri tom. Dani koje je proveo sa Skupljačima, ti dani puni čudesnog i raznobojnog sjaja, sada mu se čine kao neka poluzaboravljena priča, kao arkadski eho koji brzo zamire na ovom spaljenom mestu. Plamenovi naglo liznu prema njemu! Drveće se krši! On trči čas ovamo, čas onamo, voden nekom tutnjavom koja se čuje ispod pepeljastog tla. Napolje! Napolje! Napolje! Izaći odavde!

Ovde je malo svežije i čistije.

Vatre ovde nije bilo u poslednje vreme. Oseti olakšanje čim je stupio u ovaj čistiji predeo. Osvrće se i iza sebe vidi Gehenu: nebo je čitavo zažareno, a sa tla se plamenovi palacajući dižu uvis. Avetinjsko svetlo koje obasjava ovaj skelet od šume ponovo zamire, i tama ponovo sve pokrije, ali i kroz tu tamu se čuje kako se drveće ruši, kidaju grane, a sitni stanovnici džungle u panici trče tamo-amo. Klej se okreće od ovog prizora. Hoda napred, sve dok pred sobom ne začuje žubor vode. Ko zna kakvu čudnu moć ima ova voda? Ali gotovo da ga i nije briga za to. Mora sa sebe skinuti svu ovu prljavštinu. Nadajući se najboljem, on čučne u vodeni brzak, sve do vrata. Voda je hladna; sigurno dolazi iz nekog prijatnijeg predela. On trlja i grebe kožu, skidajući sa nje blato i gar. Zagnjuruje glavu, umiva se, trlja svoje pepelom prekrivene očne kapke. Trlja pokvašenu kosu da bi iz nje iščistio sve trunje koje se tu zaplelo. Konačno izlazi iz vode, osvežen. Voda ga izgleda nije ništa promenila, izuzev toga što mu koža sada sija, osvetljavajući mu tako put kojim ide. Zahvaljuje sudbini jer je konačno umakao Uništavačima.

Загрузка...