Sin čovečji

29

Iz grma: »Da ti pomognem?«

»Zašto bi?«

»Zato što si jadno biće koje luta.«

»Tvoja ljubaznost verovatno ima cenu«, reče Klej.

»Ne. Ne. Ti si pometen. Ti me ne poznaješ.«

»Dopusti mi onda da te upoznam.«

»Ima više načina da ti se pomogne. I ja ću ti pomoći.«

»Šta si ti?«

»Greška«, odgovori Greška.

»Bog?«

»Sila.«

»U kakvom odnosu se nalaziš prema, recimo, Skupljačima?«

»Ne znam.«

»Ne znaš.« Klej se nasmeje. Jaka sila, pomisli u sebi. Sluti da mu ni ona ne bi mogla pomoći da razreši svoje nedoumice. »Hvala. Puno ti hvala. Šta ti u stvari hoćeš?«

»Da ti pomognem.« Greška je i dalje ljubazna.

»Dobro, pomozi mi. Pošalji me kući.«

»Kod kuće si.«

Klej gleda oko sebe. Vidi jedino suv, ispucao teren, obrastao oskudnim rastinjem, sa ponekom biljkom čudnog oblika. Pokušava ponovo, iako oseća sve veću mučninu. »Gde su moji prijatelji?« upita on. »Mislim na Skupljače, na Hanmera, Ninamen, Bril, Ti...«

Greška mu predočava blistavu i nepokretnu viziju: šest Skupljača sede svečano poredani u krug, izmučenih i sumornih lica, zamagljenih očiju, a oblaci zle sudbine su nadvijeni nad njima.

»Spremaju se da umru«, reče Greška. »Njih šest. I to će se uskoro dogoditi.«

»Ne. Ne. Zašto?«

»Zašto će umreti?«

»Da, zašto će umreti?«

»Da otkriju«, mirno mu odgovori Greška. »Znaš i sam da je Serfis već bila tamo. To je bilo putovanje do prve kuće Smrti. Ali to za njih nije dovoljno. Ne zadovoljava ih, shvataš; to je slaba zamena. Sada oni hoće pravu smrt, stalnu smrt.«

»Ali zašto to hoće?« upita Klej. Glas mu podrhtava od nelagode. Za trenutak se oseti užasno mladim i neiskusnim.

»Da bi pobegli.«

»Pobegli? Od čega? Od dosade? Od života u večnom letu?«

»Delimično i zato hoće da odu u smrt.«

»Zašto još?«

»Da bi pobegli od tebe«, reče kroz jecanje Greška.