Sin čovečji

32

Zgradi prilazi sa njene zapadne strane, gde se i nalazi glavni ulaz u nju. Ta strana je sačinjena od ogromnog kamenog bloka, izrezanog u jednom komadu, bez ikakvog otvora u sebi (osim portala) i gotovo nedirnutog vremenom; jedino delimično uništeni reljef koji se nalazi blizu krova, govori o tome koliko je vekova prešlo preko ove građevine. Preko zida je prevučen gust sloj zelenog lišaja, koji je vekovima prianjao uz ovu površinu, stvorivši tako čudesne oblike na njoj. Nekakva puzavica počela je da se nadvija i preko samog stubišta. Vrata su nestala, ali on, zureći kroz otvor gde su ona bila, u unutrašnjosti zgrade vidi samo tamu Počinje oprezno da zagleda ulaz, kružeći sa svih strana oko njega. Tog časa nad njega se nadvije četa cvrkutavih insekata, koji ubrzo potom nestaju. Na tlu, do visine njegovog struka, nalazi se nekakvo ružno bodljikavo rastinje koje ga, kako prilazi zgradi, grebe po koži. Sada je stigao u samo podnožje zgrade. Iz daljine nije mogao ni da nasluti koliko je ona zapravo visoka; ona se diže, i diže, i diže, parajući nebo u takvoj visini, da se on pita kako konstrukcija uopšte izdržava a da se ne strmoglavi dole. Pa ipak, građevina nije poput oblakodera, falusnog oblika. Ona ima čvrstinu i stamenost, ima čak i izvesnu širinu, kako muzeji i treba da izgledaju. Devet visokih mermernih stepenika vode do glavnog ulaza; svaki stepenik je dugačak koliko i prednja strana zgrade. Klej se sa mukom penje na prvi stepenik, zatim na drugi, a potom, obeshrabrivši se, odluči da istraži prvo spoljašnost zgrade.

Okreće se ka istoku i, koračajući po ovom izbrazdanom stepeniku, stiže do ugla građevine. Stubište se pruža i duž. te strane, i on shvati da ono u stvari opasuje celu građevinu. Skrene za taj ugao i krene duž te strane. Ovaj deo je u očajnom stanju. Stubovi su nalik iskrzanim patrljcima, uz to i proredeni, kao kod polomljene vilice. Zelena puzavica pruža se između i preko tih stubova. Postolja su takođe sva srušena, a iz tla štrče do pola ukopani delovi raznih umetničkih predmeta. Pokušava da odgonetne šta je prikazano najednom reljefu i, prišavši bliže, on na njemu vidi prikazane zveri, čudnije od svih koje je do sada video: bića sa ispupčenim očima i rešetkastim ustima i zupčastom kožom, čudovišta iz najjezivijih noćnih mora. Sa hladnom fascinacijom on razgleda ovu galeriju užasa sve dok ne stigne do mesta gde ugleda svoj sopstveni portret, pažljivo urezan u glatku ploču. Uplašen, počne da beži. Stigavši do kraja, pokušava da skrene iza ugla i prođe duž zadnje strane građevine; ali gradevina se nalazi suviše blizu kamenog rta koji je nadvijen nad njom, tako da prolaz sa te strane nije moguć. Vraća se istim putem nazad, izbegavajući pogled na ono mesto sa sopstvenim portretom, koji ga je i bio užasnuo, i stiže ponovo pred ulaz u građevinu. Da uđe sada unutra? Odstupi par koraka, razmišljajući šta da učini. Terasasti krov, odavde to lepo vidi, obrastao je gustom vegetacijom, koja je koren pustila u nišama i pukotinama reljefa što se nalazi uz samu ivicu krova. Tu, na krovu, nalazi se prava šuma: spletena gusta trava, bokori rascvetalog grmlja, trake sjajnog bršljana, čvrsto zdepasto drveće koje tu mora da stoji već vekovima. No, čak i najkrupnije drvo deluje sitno u poređenju sa ovim ogromnim terasastim krovom, a sve to drugo isprepleteno rastinje izgleda tek kao tanki i beznačajni zeleni sloj nanesen na kamenu površinu. Ptice i životinje su tu sebi sačinile gnezda i legla. Posmatra zmiju sa žutim šarama kako se uvija oko jednog friza. Dosta je. Ući će unutra. Krenuo je uz stepenice.

Ulaz je, naravno, premrežen paučinom. Kad rukom krene da ukloni paučinu, ona počne sama da se razmiče, uz šaputav zvonki zvuk, sličan zvuku finih metalnih žica koja se taru jedna o drugu. Ulazi unutra, udišući memljiv vazduh. Stupa u jedan uzan, dugačak i taman hol, čiji su zidovi od hladnog oniksa. Stiže do jednih vrata od ružičastog alabastera, toplog sjaja, sa uklesanim linearnim simbolima koji se uvijaju i izvijaju i stapaju u uznemirujuće i čudesne oblike. Uz dosta oklevanja on podigne ruku i kažiprstom dodirne vrata; itog časa vrata se otvoriše, prema unutra, dopuštajući mu da uđe u dvorište koje, izgleda, zauzima centralni deo ove građevine. Zrak sunca, prečnika od nekoliko metara, spušta se dijagonalno na pod; zrak dolazi iz ogromne rupe na krovu, rupe koja se nije videla spolja. Vazduh je ovde vrlo vlažan i memljiv, kao u nekakvoj ogromnoj podzemnoj cisterni. Oči mu se sporo privikavaju na polumrak ovog prostora, kojeg remeti jedino svetli sunčev zrak. Po zapuštenim ćoškovima vidi oronule statue pokrivene muljem. Blato pokriva i čitav pod ove prostorije; već pri trećem svom koraku on je do članaka ugazio u hladan mulj, i zato se zaustavio razmišljajući vredi li dalje nastavljati. U prostoriji se oseća neprijatan i oštar zadah, kao da je pred njim bara od mokraće morževa. Sluti blizinu nekakvog života. Oseća blizinu tela koje vrši metabolizam. Konačno postaje svestan prisustva pet džinovskih stvorenja, strašnih i nepokretnih, koja se nalaze na drugom kraju dvorišta.

Ova stvorenja gotovo da bi mogla da budu dinosaurusi. Dimenzije su im, u svakom slučaju, odgovarajuće, ako nisu čak i veća od dinosaurusa. Dvoje od njih, koji se nalaze u sredini, dugi su najmanje trideset metara; dvoje koji se nalaze sa njihovih bočnih strana su otprilike iste te dužine, a sa krajnje leve strane nalazi se najmanje stvorenje, veličine otprilike najvećeg slona. Koža im je kao u reptila: glatka, sjajna, tvrda, ljuspičasta i tamna. Čudno, ali ova stvorenja sede u položaju kakav je uobičajen za čoveka, a za njih je verovatno nepodesan i neudoban: uzdignute glave, opuštenih ruku (mogu li se ti udovi nazvati rukama?), kičme povijene napred, repa podvijenog pod sebe, i nogu ispruženih napred. Da, ova stvorenja sede. Njihova tela podsećaju na tela ogromnih izduženih guštera, koji imaju kratke i zdepaste udove i dug rep. Stomak i grudi im prekrivaju mnogobrojni mesnati nabori, oblik glava im je različit: u jednog je glava izdužena u ogromnu njušku, dugu gotovo pet metara, u drugog je glava okrugla, sa rožnatom izraslinom, u trećeg je to mala glava na dugačkom zmijolikom vratu, u četvrtog je glava ogromna, a ispod nje kao da i nema vrata, a peti ima glavu na kojoj se najviše ističu zubi, i koja podseća na glavu Jedača samo što je mnogo veća. Svih pet stvorenja uvaljano je u tamni mulj, i taj mulj pokriva njihova tela različito: nekima se on jedva prilepio uz kožu, a drugi imaju blatnjavi pokrivač sve do ramena. Izgleda nemoguće da su se ovi monstrumi kroz bilo koji otvor mogli uvući u ovu razrušenu građevinu; da nije onda ta građevina dignuta oko njih, kao svetilište? I evo, ova čudna stvorenja sede, jedno uz drugo, beskrajno strpljiva, odajući od sebe samo smrad i povremeno unutrašnje mumlanje; njega posmatraju sa ravnodušnom pažnjom, kao grupa iznurenih, otupelih sudija. Pa ipak, ova bića su mu poznata: Ninamen mu ih je jedanput, u trenutku panike, za kratko predočila kroz blesak jedne vizije. Klej shvati da su ovo Pomagači, krajnji stepen u razvoju ljudske lestvice, čijem se autoritetu, izgleda, svi priklanjaju. Klej je uplašen. Od svih različitih bića koja pripadaju ljudskom rodu, što ih je do sada sreo, on najmanje može da razume i pojmi ova bića nastanjena u blatu unutar razrušenog hrama. Ova bića mu u isto vreme deluju i zapovednički i gnusno. U građevini i dalje vlada tišina, ali on čuje kako se u daljini tiho oglašavaju trube, a čuje se i zvuk trombona; za ovim će se možda začuti i gromoglasni pev nebeskih horova. Treba li on da se uvalja u blato, ukalja njim, u znak ritualnog uniženja? Ne usuđuje se da priđe bliže. Pet ogromnih glava se klati levo-desno, tarući se o gust mulj, i on zna da ni za jednu od tih glava ne bi predstavljalo veliki napor da se malo pogne napred, i njega ščepa. Maleno parče, koje u sebi nosi prastare gene. Kako se ovo dogodilo? Kako ste vi mogli izaći iz mojih slabina? On drhti. Zanemeo je od užasa. U ovoj zgroženosti on vlastiti kostur doživljava kao uljeza u svom mesu. Pomagači frkću i mumlaju. Jedan od njih, onaj sa dugom njuškom, sagne glavu i njuškom napravi brazdu u blastu, potom digne glavu i sporo, otegnuto urlikne. Od ovog urlika jedna kamena ploča se sa zida strovali na tlo. »Moje ime je Klej«, progovara on bojažljivo. Da li se ikada obraćao ovako neverovatnim bićima? »Ja pripadam ljudskoj rasi.

Ovde sam dospeo, dosta davno, zahvaljujući vremenskom protoku, i do sada sam... imao... mnoga iskustva... imao... dospeo sam ovde...« Ne može više da izdrži da stoji. Spušta se na kolena, i tako krene napred, kolenima klizeći kroz hladan mulj. Pomagači ne obraćaju nikakvu pažnju na njega. »Hoćete li... mi... pomoći? Imam šest prijatelja koji su naumili da umru.« Njegovi ukočeni prsti klize kroz mulj. Mlaz toplog urina sliva mu se niz desnu butinu. Zubi mu cvokoću. Najveći od Pomagača podigne glavu i polako je zanjiše, dovodeći je tako u položaj tačno iznad Kleja. Klej sa nevericom gleda gore, čekajući da svakog časa bude ščepan. Glava se povlači nazad. Tromi rep se uvija i izvija. »Poći ću bilo kuda«, mrmlja on. »Učiniću sve. Umreću umesto njih, ako je potrebno. Samo da izmenim njihovu odluku. Kako? Šta? Ako?« Može li on možda dotaći njihove misli? Napreže se da bi to ostvario, ali ne uspeva ništa da dodirne; Pomagači izgleda ne žele da se njemu otvore. Imaju li oni uopšte misli? Da li oni uopšte spadaju u ljudski rod, po onome čime se taj rod sada određuje? Strah od njih počinje da isparava. »Vi niste ništa više nego glupave planine mesa«, obraća im se on. »Živi zakopani, do guše uvaljani u mulj. Ružni! Prazni! Uobraženi!« Pomagači se sad oglasiše jednim zajedničkim urlikom; ogromni zidovi građevine uzdhtaše; još jedna kamena ploča uz tresak pada na tlo. On se podigne i uzmakne dalje od njih, zbunjen i uplašen njihovom reakcijom. Oni natavljaju i dalje da urliču. »Ne!« govori im on. »Nisam mislio... ja sam samo želeo da... molim vas... moji prijatelji, moji prijatelji, moji jadni prijatelji...« On jedva izdržava pod ovom provalom njihovog besa, a pomišlja i na to da bi rika koju proizvode Pomagači mogla ovaj razrušeni muzej do kraja sravniti sa zemljom. Ali, samog sebe prisiljava da nastavi. »Podvrgavam se vašoj volji«, izjavljuje on, i čeka. Oni se polako smiruju. Ponovo postaju povučeni i nezainteresovani, ukopavaju se u mulj, kojeg sada jezicima i njuškama bacaju jedan na drugog. On se nesigurno nasmeši. Ponovo klekne. Potpuno se pruži po mulju. »Zašto Skupljači moraju da umru?« pita ih on. »Šta hoće da spreče? Hoće li nekoga u nešto da uvere? Zašto i u čije ime se žrtvuju?« On čuje lupu dalekih bubnjeva, plemenit i inspirativan zvuk – ili je to grmljavina, ili, pak, ovi Pomagači iz sebe ispuštaju čudovišne vetrove. Bez podizanja on počne da se povlači, klizeći na kolenima u natrag kroz mulj. Šta da radi? Šta da radi? U svojim mislima nalazi odgovor, a budući da on pre par trenutaka tu nije bio, mora da su ga u njegove misli položili Pomagači. Treba da ode od Izvora Prvih stvari; mora da se pokori; mora sve da prihvati. Nema drugog načina. On ustaje i zahvaljuje se Pomagačima. Oni leže i urliču. Njihove zamućene oči gledaju na sve strane. On slobodno može da ode. Teturajući se kroz hodnik, konačno izlazi napolje. Predeo oko građevine leži utonuo u neveseli sumrak.