Sin čovečji

9

Magla, mekana poput krzna, diže se oko njih; lelujave biljke u njihovim rukama sada sijaju jarkim ružičastim sjajem. Počinje da pada slaba kiša. U daljini, verovatno na nekoj nevidljivoj, visokoj planini, čuje se jecanje nekog ženskog stvorenja, i ti iskidani, očajni jecaji uznemirujuće lebde iznad njih. »Šta je to?« pita on Hanmera, a ovaj mu odgovara: »Greška, to ona jeca visoko u brdima.«

»Greška?«

»Greška. Jedna od moćnih sila koje mi poštujemo.«

»Vi imate bogove?«

»Imamo one koji su veći od nas. Jedna od njih je i Greška.«

»Zašto ona plače?«

»Možda zbog izgubljene radosti«, odgovori Hanmer zamišljeno.

Kako oni odmiču, zvuk ovog jecanja polako zamire. Kišica je prestala da pada, i sada se podigla sparina; Kleja je i pored ove vrućine uhvatila neka drhtavica. Prvi put otkako se ovde probudio počinje da oseća umor. To je nekakva čudna, metafizička vrsta iscrpljenosti, i to ga najviše zbunjuje. Otkako se zatekao u ovoj eri, nije ni jeo ni spavao, pa opet, sve do sada, on nije osetio ni glad ni pospanost; uz to, mada je propešačio mnogo kilometara, nije osetio nikakav bol u mišićima. Ali sada Klej oseća nekakvu čudnu težinu u svojim kostima, kao da se koštana srž u njima pretvorila u čelik; glava mu je preteška za kičmeni stub, a unutrašnji organi u njegovoj utrobi su se ulegli pod vlastitom težinom, stvarajući pri tom neprijatan osećaj: kao da će da probiju kožu. Konačno mu sine da ovo što se sad dešava sa njim možda ima veze sa predelom kroz koji prolazi: nekakvo zračenje, možda i radioaktivno, koje se podiže iz tla i sa okolnih stena. Okrenuvši se ka Ninamen, on joj kaže: »Postajem umoran. A ti?«

»Naravno. To se ovde događa.«

»Zašto?«

»Ovo je najstariji deo sveta. Starina leži nagomilana u ovim oblacima koji lebde svud oko nas. Hodajući ovuda, moramo da udišemo to iz oblaka, i to nas čini slabim.«

»Zar ne bi bilo bezbednije da se prođe lebdeći iznad ovih oblaka?«

»Ovo nam ne može naneti nikakvu štetu. Trenutna nelagodnost, i to je sve.«

»Kako se ovo mesto zove?«

»Staro.«

Ovde se zaista stari. Telo mu postaje deblje. Koža mu se bora. Po grudima, stomaku i bedrima nikle su sede malje. Genitalije su mu se smežurale. Oseća bol u zglobovima. Vene mu se jako ističu ispod smežurane kože. Vid mu je oslabio, pogled se zamutio. Diše sa naporom. Leđa su mu se povila. Kolena mu klecaju od slabosti. Srce kuca čas ubrzano, čas usporeno. Šišteći udiše i izdiše vazduh. Pokušava da ne diše, plašeći se udisanja starine nagomilane u oblacima, ali ubrzo ga obuzme vrtoglavica, i on stane halapljivo da guta vazduh. Ista stvar događa se i njegovim pratiocima; glatka voštana koža Skupljača sada je sva ispucala i naborana, umesto laganog hoda sada s mukom vuku noge, oči su im mutne. Grudi od ovih u ženskom obličju postale su sada smežurane i oklembešene, sa pocrnelim i ružnim bradavicama na vrhu. Mlitavo otvorena usta otkrivaju sive bezube desni. Klej je uznemiren zbog ovih promena na njima; jer, ako su oni uistinu večni i neranjivi, kakve će promene u njima izazvati prolazak kroz doline Starog. Ili oni ovo sa svojim telima čine samo iz obzira prema njemu, da se on ne bi postideo propadanja svog tela. Uostalom, do sada su mu rekli toliko laži da je on prestao da im veruje. Možda oni opet sanjaju san, i on sada prolazi kroz taj san. Možda čitava ova avantura i nije ništa drugo nego jedan Hanmerov san, nemirno lelujanje između jednog sumraka i jedne zore.

Tetura se napred. Drhtavim glasom preklinje Skupljače da ga izbave odavde. Kako bi to za njih bilo lako – razmišlja Klej – da ponovo prizovu one blede varničave oblake, i da se vinu u visine, u još jedan fantastičan let, daleko od ovog nesnosnog mesta! Ali oni uporno i dalje hodaju. On se sada kreće čak i sporije nego pre par trenutaka. Svetleća biljka koja mu osvetljava put takođe je zahvaćena ovim procesom starenja; suši se i savija, i svetlo joj postaje sve bleđe. Put kojim koračaju sada dobija i uspon, čineći kretanje po njemu još napornijim. Grlo mu je potpuno suvo, jezik mu je otekao, i čini mu se kao da ima smotuljak stare krpe u ustima. Lepljiva sluz cedi se iz ugla njegovih očiju i kaplje mu na grudi. Seti se ljudi-koza, njihove ispucale kože prekrivene plikovima, niz koju su se cedile bale.

Nekakve životinje oglasiše se kričanjem iz tame. Slabašno svetlo njegove biljke otkriva mu mnogobrojna usta, razjapljena, prepuna zuba, kako se promaljaju iz žbunja niklog u podnožju drveća pokraj puta. Cvetovi tamnih latica ispuštaju nekakav težak miris. Puis mu bolno tuče u slepoočnicama, oseća grudvu hladnoće u stomaku. Dva puta pada na tlo, i sa teškom mukom se podiže. Staro. Staro. Staro. Izgleda da čitav svemir umire; sunca su nestala, hrpice molekula tiho ležu u prazninu, entropija je konačno dobila svoj dugotrajni rat. Koliko još ovoga ima? Ne može više da podnese pogled na sopstveno smežurano telo, te stoga, drhteći, odbacuje da sebe svetleću biljku. Ali Bril, koja je biljku podigla sa tla, pruža mu je uz prekor: »Zar ti ne bi bilo žao da je osudiš na to da pusti koren na ovakvom mestu?« Klej se postidi i, prihvativši ponovo biljku, on reši da ne gleda više ni sebe ni druge.

Sve boje su sa ovog mesta nestale. Sve, čak i sjaj biljke, vidi se osenčeno crnim. Kosti mu se ugibaju sa svakim novim korakom. Creva u stomaku kao da su se splela i popucala. Pluća mu se kidaju u grudima. Uz ogroman napor on se približi Hanmeru, koji je takođe bio sav smežuran, i promrmlja: »Umrećemo ovde! Zar ne možemo brže da izađemo odavde?«

»Najgore je iza nas«, Hanmer mu odgovori svojim mirnim, neizmenjenim glasom.

I zaista. Iako je još uvek mrkla noć, on oseća da je jezivi zagrljaj Starog popustio. Povratak u normalan život je postepen i dugotrajan. Ubrzan puls i dahtanje polako prestaju; simptomi fizičkog raspadanja gube se iz trena u tren. Klejovo telo ojačava. Pogled mu se bistri. Koža postaje glatka. U ustima ponovo ima zube. Muškost mu se trijumfalno diže. Pa ipak, ni čvrstina tog jarbola što se podigao iz gustog žbuna dlaka ne može da odagna sećanje na mesto i na promene kroz koje je prošao; još uvek oseća kandže vremena na svojim leđima, i pamti svaki detalj prolaska kroz ovu avetinjsku zemlju. Hoda veoma obazrivo, čuvajući snagu. Trudi se sporije i da diše, kako bi uštedeo dah. Opseda ga pomisao na krhkost vlastitog unutrašnjeg sastava. Čuje grebanje kosti o kost, šumno kolanje krvi kroz nabrekle arterije. Još uvek ne veruje da se ponovo vraća u život. Da li je iskušenje zaista gotovo, ili je ovo vraćanje snage tek san u okviru drugog sna? Ne. Ponovo mu se vraća njegova mladost, sada doduše malo osenčena bliskim dodirom vlastite smrtnosti. »Da li na svetu postoji mnogo ovakvih mesta?« pita on Ninamen, a ova mu odgovara: »Samo je jedno Staro. Ali ima drugih oblasti nelagode.«

»Na primer?«

»Jedna oblast se zove Prazno. Jedna se zove Polako. Jedna se zove Led. Jedna se zove Vatra. Jedna se zove Tamno. Jedna se zove Teško. Zar si mislio da je čitav naš svet vrt?«

»Kako su nastala takva mesta?«

»U davna vremena«, objašnjava Ninamen, »ta mesta su ustanovljena radi podučavanja ljudi.« Ona se piskavo zakikota. »Ljudi su u to vreme bili veoma ozbiljni.«

»Ali vi sada svakako možete ova mesta da uklonite«, primećuje Klej.

Ninamen se ponovo zakikoće. »Možemo, ali nećemo. Ta mesta su nam potrebna. Mi smo, takođe, veoma ozbiljni.«

Ninamen ponovo ima čvrsto i gipko telo. Grudi su joj ponovo jedre, bedra zategnuta. Njena zelenkasto-zlatna koža opet je poprimila svoj unutrašnji sjaj. Tako je i sa ostalim Skupljačima: vratila im se njihova živahnost i pokretljivost.

Na nebu se pojavljuje svetlo.

To nije od sunca koje izlazi. Koliko se seća, oni su se cele noći kretali u pravcu zapada; a ovo svetlo leži ispred njih. To je mlaz zelenog svetla koji se, u obliku kupe, diže sa podnožja kosine kojom se oni spuštaju. Šireći se u visini, to svetlo obasjava veliki deo neba. Svetlosni mlaz je nalik gejziru koji je svojim bledim sjajem šiknuo u visinu. Vetar, leteći kroz ovaj mlaz, stvara u njemu virove sive boje: vrtloge svetla u svetlu. Uz ovaj blistavi mlaz svetla čuje se i zvuk, prigušen i šumorav, i on Kleja podseti na žubor vode koja dopire iz daljine. Čuje se i nekakav smeh, koji dolazi odozdo, ispod zemlje, rezak i klizav. Nakon nekoliko minuta daljeg spuštanja on konačno ima jasniju sliku onoga što je ispred njega. Od mesta gde se brdo spaja sa dolinom, pa daleko prema horizontu, pruža se stakleni sloj. Čitava dolina pokrivena je ovim staklenim pokrivačem. Na sredini doline, iz jednog kružnog otvora, uz oblake pare i gasa, izbija taj zeleni svetlosni mlaz. Kroz taj ustalasali, treperavi snop nejasno se ocrtavaju tamne površine sa druge strane doline: verovatno venac niskih planina. Unaokolo nema nikakve vegetacije. Prizor deluje nezemaljski i preteći. Želeći objašnjenje, on se okreće Skupljačima, ali oni hodaju kao da su u transu, lica su im okamenjena usled snažne koncentracije, i on odustaje od toga da svojim pitanjem poremeti njihovu meditaciju. Silaze dole u tišini. Konačno pod svojim bosim stopalima oseti staklo. Kako koji Skupljač stupi na staklo on zastane, sagne se i odloži biljku uz samu granicu koja deli staklo od zemlje. Klej učini to isto. Biljka žudno pruža svoje korenje ka tlu, čak i pre nego ga dotakne. Biljka se prima u tlu i, osvetljena ovim zelenim svetlom, njena prozirnost postaje za nijansu nestvarnija.

Klizajući se oprezno po ovom uglačanom podu, oni u luku prilaze otvoru, sa njegove južne strane. Otvor se sada vidi potpuno jasno: kružnog oblika, oivičen niskim bedemom, čudno mali za tako snažan efekat – ne veći od obruča koji on može da napravi svojim ispruženim rukama. Podseća na krater. I kroz njega, uz ritmični zvuk i oblake pare, izbija zeleno svetlo. Kao da se ispod zemlje nalazi nekakva fabrika koja umesto dima napolje izbacuje svetlo. U svakom slučaju ovo izgleda kao da je veštački stvoreno. Verovatno je to proizvod jedne od vrsta sinova čovečjih, nastao mnogo nakon njegove ere, a koji Hanmeru i njegovima po svoj prilici izgleda zastarelo.

Sada se nalaze unutar tog zelenog oblaka.

Vazduh je naelektrisan. Oseća peckanje u porama kože. Oštar, kiseo miris u nozdrvama. Njegovo golo telo naglo oblije znoj. Tihi, svečanog izraza lica, Skupljači se i dalje drže rezervisano, i Klej poštuje tu njihovu potrebu za povlačenjem. Sada se nalaze uz sam otvor. Prolazeći pokraj njega ulaze u zadnju stranu ove kupe, i Klej sada može jasnije da vidi onu tamnu površinu koja se nalazi na zapadnoj strani od otvora. To nije planina, kako mu se ranije učinilo. To je nekakva gromada mesa, ogromni živi Moloh koji sedi skupljen iza ovog zelenog sjaja. Ovo biće sedi na džinovskoj nakrivljenoj ploči koja izgleda kao da je od metala, tamnoljubičaste boje, i ta ploča njega drži izdignutog iznad tla. Odsjaji zelenog oblaka klize niz površinu ovog postolja, mešajući zelenu sa ljubičastom bojom, pri čemu se stvara sjaj u kojem preovlađuje braon boja. Braon je takođe boja i ovog stvorenja koje čuči tu na postolju. Klej vidi njegovu kožu: glatka, sjajna i tvrda – kao koža reptila. Oblikom ovo stvorenje podseća na žabu, ali žabu kakva se može videti samo u snovima: bez očiju, bez udova (umesto njih ima tek po koje ispupčenje na telu), izduženog tela, zatupaste njuške, velikih povijenih leđa, debelih bokova, ispupčenog trbuha, tela kao uraslog u postolje. Sedi nepokretno – kao idol. Iako ne primećuje ni najmanji znak da ono diše, Klej je ubeđen da je pred njim živo biće. Ono mirno počiva na postolju, u odblesku zelenog svetla, odajući utisak bića starog čitav milenijum, i veoma mudrog, koje samo posmatra i upija pojave u sebe bića savršeno smirenog. Vrh njegove njuške nalazi se najmanje dve stotine metara iznad tla. Stražnji delovi tog ogromnog tela gube se u tami vlastite senke. Kada bi se pomerilo, ovo biće bi zatreslo čivatu planetu. Nekorisno, čudovišno, kao kakvo, živo brdo, ovo stvorenje čuva staklenu dolinu svojom zamrznutom vrelinom. Kakvo je to biće? Odakle je došlo? Prebira po svom oskudnom znanju o ljudskim vrstama koje postoje u ovom dobu. Da li je ovo Čekač? Ili Pomagač? Ili Uništavač? Teško je poverovati da se ovakvo biće ubraja među sinove ljudske. Ako su u svom evolutivnom razvoju ljudi i mogli da se pretvore u koze i lignje i sferoide, teško mu je ipak da poveruje da su se pretvorili u planine. Ovo mora da je nekakvo sintetičko čudovište, ili posetilac iz neke druge galaksije koji se zadesio ovde na Zemlji, ili je pak zaostatak iz noćne more nekog od Skupljača, koji je slučajno produžio postojanje i u svetu realnosti.

Hanmer ih predvodi. Oprezno prolaze duž južne stranice ogromnog postolja na kom je smešteno čudovište. Raznobojni zraci odbleskuju se od postolja bojeći tela prolaznika prugama crvene, zelene i braon boje. Kada su ga već gotovo prošli, biće je konačno dalo prvi znak života: iz njega se prolomio tako potmuo jecaj – blizu granice podnošljivosti za ljudsko uho – da je to prouzrokovalo podrhtavanje tla, kao i stvaranje pukotina u staklu. Taj jecaj, taj potmuli urlik nosi u sebi toliki bol da Klej najednom uzdrhti, osetivši sažaljenje prema tom biću. Slične krike on je čuo samo još od životinja u šumi, kada im se čeljust metalne klopke zarije u nogu. Osim ovog zvuka bola, drugi neki znak života ovo stvorenje ne daje.

Kada su se našli na bezbednoj udaljenosti, Klej poče da ispituje Hanmera o ovom biću.

»Bog«, kaže Hanmer. »Ostao iz nekog ranijeg doba. Lišen svojih obožavalaca. Nesrećno biće.«

»Bog?« začudi se Klej. »Zar bogovi imaju ovakav oblik?«

»Ovaj ima.«

»Kakav su onda oblik imali njegovi obožavaoci?«

»Isti«, odgovara Hanmer. »Samo su bili manji. Živeli su jedanaest era i šezdeset eona pre našeg doba.«

»Posle mog doba?«

»Naravno. Oni su stvorili boga po uzoru na sopstveni oblik. I postavili ga ovde, na ovo postolje. Stakleno okruženje je stvaralo izuzetne svetlosne efekte. Ti ljudi su znali kako se gradi. Obezbedili su retku dugovečnost ovom svom proizvodu; svet se od tada veoma promenio, ali ovo još uvek stoji. Pa ipak, oni sami su nestali.«

»Da li su oni pripadali ljudskoj rasi?«

»Moglo bi se reći.«

Klej zastane i pogleda iza sebe. Vidi gejzire zelenog svetla; vidi ogromno telo napuštenog boga s njegove zadnje strane. Tlo se zatrese kada božanstvo ponovo urlikne. Kleju se oči napuniše suzama. Nekakav divlji impuls pokrete se u njemu: on se prekrsti, kao da stoji ispred oltara. Ovaj gest i njega samog iznenadi, jer sebe nikad nije smatrao hrišćaninom; ali ipak, akt potčinjavanja bogu je izvršen, i obrisi ovog brzog pokreta ruke, koja je ocrtala krst, još uvek trepere pred njegovim očima. Žaba-planina se ponovo oglasi krikom, strašnijim nego pre. Počinje odronjavanje zemljišta; stene se uz tutanj survavaju dole; staklena prevlaka doline puca na stotine mesta. Uz ovu potmulu riku začuje se i piskavo ječanje Greške, i smeh koji se prolomi sa nebesa. Strah stegne Klejovu dušu. Ne može ni da se pomakne. Zalije svoja stopala toplim urinom. Više ruku pruža se prema njemu: Ninamen, Ti, Bril. »Dođi«, govore mu, i opet, »Dođi«, i još jednom, »Dođi«. Uspeli su da ga pokrenu, i on kreće zajedno sa njima, dok se nebo kupa u prvim jutarnjim zracima svetla.