Sin čovečji

4

Nove moći opažanja izbledele su do podneva. Slabašan trag od njih još je bio tu: mogao je da vidi, istina dosta slabo, kroz tlo, uz to, bio je svestan i događaja koji se odigravaju iza njegovih leđa. Ali sve to vrlo, vrlo slabo. Sve je tako prolazno u ovom svetu. Nada se da će naići na drugi bazen, ili da će se ženka Hanmer vratiti, ili da će se vreme smrti sferoida završiti.

Ispred njih sada se pruža prirodni amfiteatar: širok i dubok usek kružnog oblika, koji sa jedne strane prekriven gomilama velikog crnog kamenja obloženog plavim lišajem. Pet pripadnika Hanmerove rase sedi u blizini tog kamenja. Troje od njih je u ženskom, a dvoje u muškom obličju. Hanmer im se obraća: »Pretposto.« Dan je postao veoma topao; da je imao na sebi nekakvu odeću, Klej bi je sada sigurno skinuo. Sunce je leno visilo, nisko spušteno na horizontu, i topli talasi energije valjali su se niz neravne strane amfiteatra. Hanmer ga nije predstavio društvu koje je sedelo uz amfiteatar, ali oni se ponašaju kao da su već čuli za njega. Podižu se i pozdravljaju ga sanjivim osmesima i kratkotrajnim melodijama koje istiskuju iz grla. Teško ih razlikuje jedne od drugih, čak i Hanmera sa teškoćom razlikuje od druga dva muška člana grupe. Jedna od ženki klizne prema njemu. »Ja sam Ninamen«, kaže. »Hoćeš li biti radostan ovde? Da li si došao zbog Otvaranja Zemlje? Je li buđenje bilo bolno? Da li te ja privlačim?« Ima melodičan glas i držanje koje Kleja podseti na držanje Japanke. Izgleda profinjenije i krhkije nego ženka Hanmer. Zahvaljujući zaostatku od nedavne povećane moći opažanja, on uspeva da vidi njenu unutrašnju strukturu: sitne i providne polne žlezde, kao i zlatnu hormonalnu tečnost koja kruži njenim telom. Njena pristupačnost rađa nemir u njemu. Iznenada oseti stid zbog svoje nagosti, zbog velikog organa koji mu se klati između nogu; zavidi ljudima Hanmerove vrste zbog njihovog zaklonjenog pola. Ninamen se okrete i potrči prema razbacanom kamenju, osvrćući se da vidi da li je on sledi. On se ne pomera sa mesta. Hanmer, ili barem onaj za koga on misli da je Hanmer, izabrao je jednu ženku i legao sa njom u nisku meku travu. Treća ženka i preostala dva muška člana grupe počeli su da plešu, istina pomalo usiljeno, ali uz dosta smeha i uz četa grljenja. Ninamen, koja se ludirala po okolnom kamenju, sada je počela da ga gađa grudvicama uzbranog lišaja. Potrčao je za njom.

Ona je neverovatno okretna. Lomatajući se po stenama da bi je uhvatio, isprd sebe stalno vidi to njeno zlatno-zeleno vitko telo; dahće, znoj ga obliva, kašlje od naprezanja. Na trenutke je gubi iz vida, da bi je ubrzo potom ugledao na nekom neočekivanom mestu. Tako iskrsava, pokazujući mu jedanput svoje male grudi, drugi put svoju skladnu, neveliku stražnjicu. Sledeći je ovako ona mu izgleda gotovo kao žena iz njegovog doba, mada ga svaki čas nešto podseti na jaz koji postoji između njih: njeno glatko i ravno lice, skerletne oči, ruke sa mnogobrojnim prstima koje podsećaju na pauka. On zna, zahvaljujući pogledu kojim ju je pogledao dok mu je moć opažanja bila pojačana, da njena unutrašnjost izgleda jezivo strano: nizovi pregrada pravouganog oblika, povezanih bisernim uskim kanalima – sve to ima manje sličnosti nego što ga ima njegov organizam u poredenju sa organizmom jastoga. Pa ipak, on je želi. I imaće je.

Ispinje se na vrh najvećeg kamena. Gde je ona? Osvrće se na sve strane – unaokolo nema nikoga. Na vrhu stene nalazi se udubina, krater ispunjen kišnicom; iznad površine vode lelujaju se nekakve crne trake, stvarajući pri tom šištav zvuk. On se naginje preko ivice i počinje da zuri u vodu, misleći da je Ninamen možda, da bi se sakrila, uronila u bazen; no, uspeva da vidi samo odraz svog lika, i to ne na površini vode, nego negde u njenoj kristalnoj dubini. Deluje zgrčeno i nezgrapno – Neandertalac obuzet požudom. »Ninamen?« zove je. Zvuk njegovog glasa stvara mehuriće u vodi, nakon čega odraz njegovog lika nestaje.

Ninamen se kikoće. Vidi je deset metara iznad sebe, kako udobno lebdi u vazduhu: stomaka okrenutog prema dole, raširenih ruku i nogu. Može da pseti strujanje ne-krvi kroz njene ne-vene, kao što, iz ovog položaja, može da oseti dah pobede nad silom gravitacije.

»Dođi dole«, zove je on.

»Ne još. Pričaj mi o svom vremenu.«

»Šta želiš da znaš?«

»Sve. Od početka. Da li umirete? Da li volite? Da li stavljate njegovo telo u njeno? Da li se svađate? Da li sanjate? Da li praštate? Da li –«

»Stani«, prekine je. »Pokušaću da ti pokažem. Gledaj: ovako je bilo u ovom vremenu.«

On joj otvara svoju dušu. Oećajući se kao muzejska izložba, on joj pruža pogd na automobile, košulje, cipele, restorane, neraspremljene krevete, hotelske holove, avione, palme u saksijama, telefone, auto-puteve, zrele banane, atomske eksplozije, elektrane, zoološke vrtove, zubarske bušilice, poslovne zgrade, saobraćajne gužve, olimpijske bazene, streljane, i novine. Daje joj na uvid filmove, kosačice trave, pržene odreske, i sneg. Pokazuje joj crkvene tornjeve. Pokazuje joj parade. Pastu za zube. Lansiranje rakete.

Ona se užasno zaljulja u vazduhu i poče da pada.

Očajno poskočivši, želeći da spreči najgore, on pritrčava i hvata je u poslednji čas; pri tom je od naprezanja zastenjao. Njeno hladno telo privija se uz njegovo, drhteći u velikom strahu, i prizori paničnog užasa prelaze iz njenog i u njegov um. On vidi, kroz avetinjsku izmaglicu koja izobličava stvari, nekakve ogromne kamene ruševine okruglog oblika i pet džinovskih stvorenja kako sede ispred njih, ukopana u mulj, i te zveri nalik dinosaurusima polako dižu glave, frkću i očajno riču, potresajući zemlju svojom žalobnom rikom, i vidi Ninamen kako puzi ispred njih kao da ih moli i traži od njih oproštaj, a džinovski stvorovi slični reptilima brundaju i brekću, tresu svojim glavama, provlače svoje ogromne vilice kroz mulj, i Ninamen jecajući polako tone u taj mulj. Slika počinje da se topi i nestaje. Klej nežno zgrli devojku, nastojeći da je umiri. »Jesam li te povredio?« tiho je pita. »Da li ti je dobro?« Ona drhti, iz njenog grla izlazi slab isprekidan zvuk. »Potrešno sam razumela«, prošaputa konačno. »Nisam mogla da razumem tvoju pesmu, i to me je uplašilo. Kako si ti čudan!« Položi zatim ruke na njegovo telo, milujući ga svojim mnogobrojnim prstima po koži. Sada on uzdrhta. Kliznuše dole na zemlju, i on ostane da je ljubi u grlo, da je miluje po grudima, diveći se njenoj srebrnastoj koži, ali u trenutku kada je počeo da prodire u nju desi se ovo: padne mu na um da bi ona svakog časa mogla da poprimi muški oblik svoje rase – i ta misao učini da nešto kvrcne u njemu, kao da se prekinuo neki kontakt, i to je dovelo do toga da je izgubio erekciju. Ona uzme da ga nežno miluje po celom telu, ali uzalud: ne može da povrati erekciju. Želeći da pomogne, ona stane da se pretvara iz ženskog u muški oblik, a potom ponovo u ženski oblik, i to takvom brzinom da je on jedva uspevao pogledom to da prati, ali ni ovo nije imalo nikakvog efekta, tako da se ona ponovo smirila u ženskom obliku. Tihim, zabrinutim glasom ona mu reče: »Molim te. Zakasnićemo na otvaranje.« Ove njene reči učiniše da ga prođu trnci niz kičmu; uspela je da pokida mrežu otpora u koju se bio spleo, da zagolica njegov mozak, i da potakne njegovu muškost. Tada ga obgrli jednom nogom oko pasa, a on, u strahu da se ovaj podsticaj ne izgubi, snažno uroni u nju. Ona ga čvrsto obgrli, kao da bi celog da ga upije u sebe. Zašto ova bića uopšte imaju pol i polne odnose? Nema sumnje da su oni u stanju da iznađu mnogo neposrednije načine da ostvare kontakt. A sigurno da to ne služi nikakvoj biološkoj svrsti, sada, u ovom kasnom datumu evolucije. Mora da je to prosto životinjsko zadovoljstvo zastarelo i da je prevaziđeno, kao jedelje i spavanje. Zamišlja ovako: oni su obnovili kopulaciju nje same radi, i opremili sebe svim tim penisima i vaginama u cilju svojevrsne maskarade, da bi što bolje razumeli prirodu svojih primitivnih gostiju. Mičući kukovima napred – nazad on se trudi da i dalje razvije tu fantaziju: pokušava da zamisli ljude Hanmerove rase u njihovoj aseksualnoj formi, glatke i ravne između nogu – kao mašine; za to vreme Ninamen, koristeći deo njegovog tela koji je u njoj kao provodnik, direktno mu u mozak šalje snažno ekstatično osećanje, na koje on odgovara brzom i snažnom ejakulacijom; nakon toga, iscrpljen i ošamućen, on leže na zemlju.

»Hoćeš li nam sada pomoći da učinimo Otvaranje Zemlje?« prošapta ona kada je Klej otvorio oči.

»Šta je to?«

»Jedan od Pet obreda.«

»Neka religiozna ceremonija?«

Ovo njegovo pitanje ostaje poput mraza da lebdi u vazduhu. Ona već silazi niz stenu. Klej kreće za njom, zamišljen, nesigurnog koraka, upadajući u pukotine na stenama; osvrnuvši se, ona ga jednim pogledom, uz osmeh, odiže sa tla, potom ga prenosi kroz vazduh dole do nje. Spustivši se, pod stopalima oseti toplo i vlažno tlo. Ona ga vodi napred, prema centru amfiteatra, gde su se ostalih petoro već okupili. Sada su svi u ženskom obličju. Nije uspeo da odredi ko je od njih Hanmer, sve dok mu se zvučnim glasovima ostali ne predstaviše: Bril, Serfis, Angelon i Ti. Njihova nežna i gola tela blistaju se i presijavaju na suncu. Postavljaju se u krug, hvataju jedno drugo za ruke. Koliko vidi, on je između Ninamen i Ti. Serfis, ako je to uopšte Serfis, govori ljupkim, milozvučnim glasom: »Šta misliš da li smo mi dobri ili zli?« Ninamen se kikoće. Neko iz kruga, pretpostavlja da je to Hanmer, uzvikne: »Nemojte ga zbunjivati!« Ali, svejedno, on je zbunjen. Privremeno oslobođen požude, zahvaljujući Ninamen, on se ponovo vraća mislimo neobičnosti svih bića, i čudi se sam sebi kako uopšte može da oseti seksualnu želju prema njima kada su oni njemu toliko strani. Da nije to zbog nečega u vazduhu? Ili, pak, prvrupa može da posluži svrsi, ako je čovek već uhvaćen u vremenski protok.

One plešu. On pleše s njima, mada ne može do kraja da sledi pokrete njihovih elastičnih udova. Dodir koji oseća držeći se za ruke sa njima čini da mu najednom postane hladno. U dnu stomaka oseća ledenu grudvu, nesigurnost, jer zna da Otvaranje Zemlje upravo počinje. Snažni talasi misli podižu se u njegovoj lobanji. Pogled mu se zamagljuje. Njih šes-toto+ mu prilaze, okružuju ga, prislanjaju svoja hladna tela uz njegovo. Njihove otvrdle bradavice oseća kao peckanje vatre na svojoj koži. Prisiljavaju ga da legne na tlo. Da li je ovo prinošenje žrtve, i da li je on određen za žrtvu?

»Ja sam Angelon«, tiho pevuši Angelon.

»Ja sam ljubav«, peva Ti, »Ja sam Ti. Ja sam ljubav.«

»Ja sam ljubav«, peva i Hanmer. »Ja sam Hanmer.«

»Ja sam Serfis. Ja sam ljubav.«

»Ja sam Bril.«

»Ja sam Angelon.«

»Ljubav.«

»Ninamen. »Ja sam ljubav.«

»Serfis.« Njegovo telo se širi. Postaje mreža spletena od finih bakarnih žica, mreža koja obmotava čitavu planetu. Još uvek ima dužinu i širinu, ali više nema visinu. »Ja sam Ninamen«, peva Ninamen. Planeta počinje da se otvara. On prodire u nju.

Vidi sve.

Vidi bube i insekte u jazbinama, crve u njihovim tunelima, vidi kako se korenje od drveća, grmlja i cvetova spliće, uvija i širi, vidi podzemne stene, razaznaje slojeve tla. Drago kamenje blista u Zemljinoj kori koja se tu pred njim rastvara. Otkriva postelje podzemnih rečica, blistave podove jezera. On dodiruje sve, i sve dodiruje njega. On je zaspali bog. On je proleće koje se vraća. On je srce sveta.

Silazi u dublji sloj Zemlje, gde bazeni nafte tužno kaplju na sloj tihih škriljaca, i otkriva grumenje zlata koje prigušenim sjajem blista u zemlji, i gazi kroz bistri potočić u kome se sjaje safiri. Tada dospeva do dela planete koji je nekada bio čovekov dom, u nekoj od generacija nakon njegove; sav obuzet užasom on luta ulicama kroz čiste i prostrane tunele, zatim sreće robote koji se predusretljivo nude da zadovolje svaku njegovu potrebu. »Mi smo prijatelji ljudi«, kažu mu. »Prihvatamo sve naše nekadašnje obaveze.« Cela planeta se zatrese, i za jedan kratak trenutak, u kome zatreperi i sam vremenski protok, on uspeva da vidi ovaj grad ponovo nastanjen; vidi visoke i uznemirenog izgleda ljude, kako se kreću kroz ove hodnike: oni su bledi, širokih lica i, osim što im telo izgleda krhkije i neotpornije, sasvim su nalik muškarcima i ženama iz njegovog doba. On bez žaljenja prolazi i kroz njihov nivo, i uranja još dublje u Zemlju, dospevajući do dna njene utrobe: do njenog jezgra. Tu vidi užarenu magmu i unutarnje plamenove. Stara planeta se još uvek nije ohladila? Nije, barem ne mnogo. Ostala sam bez meseca, i moja mora su se izmenila, ali unutra, u svom jezgru, ja još uvek sijam toplim sjajem. Njegovi prijatelji su uz njega. »Ja sam Bril«, šapće Serfis. »Ja sam Angelon«, kaže Ti. Svi su sada u muškom obličju, i svaki od njih je izvadio ud iz zaštitne navlake. Da li nameravaju da oplode Zemljinu koru? Podižu se oblaci guste plave pare, i on više ne može da vidi Hanmera i njegove drugove; ustremljuje se prema gore, prolazeći kroz porfir i alabaster i sardoniks i dijabaz i malahit i feldspat, prodirući kroz zemljino tkivo kao tanka igla, dok konačno ne stigne do površine. Izranja. Napolju je pala noć, i njegovi prijatelji leže iscrpljeni u amfiteatru, troje u muškom, a drugih troje u ženskom obličju; njihova opuštena tela prekrili su rojevi zlatnih zolja, koje zujeći mile po njima. Sav oduševljen Klej otkriva da može da hoda u vazduhu. Diže se u visinu od oko deset metara i, glasno se smejući, čini nezgrapne korake. Kako je to lako! Mora samo da pazi na razdaljinu između sebe i tla. Da! Da! Da! Hoda kroz vazduh celom dužinom amfiteatra. Pušta da klizne dole dok nogama gotovo ne dotakne žbunje razbacano po tlu, a onda se ponovo podigne uvis. Korak za korakom. Vredelo je biti prenet iz svog vremena, i biti izgubljen u dalekoj budućnosti, da bi se hodalo po vazduhu kako to on sada čini, i to ne u nekom bestelesnom obliku – kako je to nedavno doživeo – već ovako, u svom vlastitom, smrtnom telu.

Spušta se na tlo. Vidi svetlucavi metalni kavez i beživotno smežurano telo sferoida kako leži na njegovom dnu. Prilazi mu i stavlja ruke na njegove blistave rešetke.

»Niko ne treba da bude mrtav u noći Otvaranja Zemlje«, kaže Klej. »Neka snaga ponovo ude u tebe! Hajde! Hajde!« Rukama dodiruje hrapavo telo sferoida. »Čuješ li me? Sine, kćeri, rođače, rođako, ja te zovem natrag u život.« Iz dubine otvorene Zemlje stane da ističe novi život i da ulazi u sferoid, i on ponovo zadobija svoju punoću i zaobljenost, ponovo je gladak i čvrst, i ponovo se na njemu prelivaju boje: ljubičasta, crvena, ružičasta. Ponovo je živ. Klej može da razume, bez reči izraženu, njegovu izjavu zahvalnosti. »Mi ljudi se uvek držimo zajedno«, kaže on sferoidu. »Ja se zovem Klej. Moja era je bila pre tvoje ere, pre nego je rasa promenila oblik. Mada, znaš, kasnije epohe ponovo su se vratile prvobitnom obliku. Oni Spavači tamo, naši domaćini, oni –«

Hanmer, Bril, Serfis, Angelon, Ti i Ninamen trepere, postaju sve nejasniji, prelazeći naizmenično iz muškog u ženski oblik, čas se nekontrolisano miču, a čas su potpuno mirni. Oni još uvek učestvuju u ceremoniji Otvaranja Zemlje. Klej se pita da nije možda trebalo sa njima da ostane do kraja, ali da je tako uradio, onda nikada ne bi osetio zadovoljstvo kakvo je imao od ove šetnje po vazduhu, niti bi sferoid vratio u život. Ovo je bio dan pun čuda. Ovakvu radost nije osetio nikada ranije.

Klejovo osećanje sreće ne mogu da pomute ni odvratna kozolika stvorenja koja upravo ulaze u njegov vidokrug. Klej se lagano nakloni prema njima, obraćajući im se: »Ja sam Klej«, objašnjava im on. »Od svih onih koji su uhvaćeni u vremenski protok, izgleda da sam ja najstariji. Sferoid dolazi iz ere koja je nakon mog doba. Ovi ovde«, pokazujući pri tom na Hanmera i njegove drugove, »oni predstavljaju dominantnu vrstu sadašnjeg trenutka. A vas troje, pretpostavljam, dolazite iz nekog perioda u sredini, između njih i sferoida, kada–«

Preteče mumlajući, ljudi-koze krenuše prema njemu.

Oni jedan sa drugim govore nekakvim turobnim i monotonim jezikom, a napred se kreću polako i oprezno poput hijena. Ispunili su vazduh zadahom truleži. Klej se trudi da od sebe odagna očaj i razočarenje, govoreći sam sebi da ne treba ni o kome suditi samo po spoljnim znacima; ovo su takođe sinovi čovečji, i u nekoj prohujaloj eri mora da su predstavljali vrhunac ljudskih stremljenja. Hoću da budem naivan: da budem pun milosrđa: da budem onaj koji voli. Oni mu prilaze sasvim blizu, unose mu se u lice, zapahnjujući ga ogavnim zadahom iz usta, prskajući ga svojom lepljivom pljuvačkom. Klej je počeo da kašlje, dok je rukom zapušio nos. Oni su ispružili ruke ispred belih, bez ijedne dlake, grudi; prsti su im kratki i zdepasti, sa ranicama na mestima gde se koža ljušti, i bez noktiju. Ritmično se klate u kukovima. Klej je siguran da u njihovim očima tinja plamen zla. Ružno korenje koje niče za njihovim stopama, sada je preplavilo čitav amfiteatar. »Možemo li da razgovaramo?« pita Klej. »Ovo je noć Otvaranja Zemlje. Hajde da pokušamo da razumemo jedni druge, da volimo jedni druge. Kako ja vama mogu pomoći?« Stvorenja se primaknu bliže njemu. Senka ozbiljne opasnosti nadvila se nad Kleja. Uznemiren, on pokušava da se odigne od tla, ali njihove ruke se pružaju i hvataju ga, sprečavajući ga u tom naumu. Počinju da ga guraju napred-nazad, da ga bacaju od jednog do drugog, uz pištav podmukao smeh. Da li je ovo igra? Kao lovački psi što se igraju sa opkoljenim zecom! »Pogrešno ste me razumeli«, kaže im Klej. »Ja sam ljudsko biće, možda jako rani oblik, ali opet mislim da zavređujem bar osnovno poštovanje–« Guranje postaje sve snažnije i neprijatnije. Oni se nadnose nad njega; njegova glava doseže tek do njihovih grudi. Lupaju nogama po tlu, koje od toga podrhtava. Iskezili su zube.

Hanmer, Ninamen, Ti, Serfis, Bril i Angelon sede na tlu i to posmatraju. Nijednim pokretom ne pokazuju želju da se u ovo umešaju.

Jedino sferoid pokazuje da mu nije. milo što ova kozolika stvorenja maltretiraju Kleja. On ljutito mrmori prema njima. Ali ljudi-koze njegov jezik razumeju manje nego i sam Klej. Oni nastavljaju da ga guraju i da se poigravaju sa njim. Oseća da ga koža peče na mestima gde ga ova stvorenja dotaknu. Gurkajući ga, oni uporno nešto mrmljaju – i to kao da je upućeno njemu. Šta hoće da kažu? Klej zamišlja da mu govore: »postaćeš kao mi. Postaćeš kao mi. Postaćeš kao mi.« Da li je ta napukla vriska njihov smeh? Kakav je to zlosrećni sticaj okolnosti stvorio ova bića, i kako je mogao da ih stvori iz ljudskih gena? Oni su kao kosturi što se klate u budućnosti. Oni su šala kojom će se budućnost podsmehnuti snovima svih utopista. Klej se pod njihovim udarcima ruši na zemlju. Kraci brzorastućeg korenja obavijaju se oko njega, tako da jedva dolazi do daha. Pa ipak, utehu nalazi u misli da su ove zveri tek prolazna etapa u priči koja se zove evolucija. Čovečanstvo će proći kroz tu fazu, pročišćeno, i nastaviti razvoj u pravcu bogolikog Hanmera. Da, ova misao mu pomaže da se umiri, mada ovaj sadašnji bogoliki Hanmer, koji sedi blizu njega, vrlo malo čini da bi mu sada, u nevolji, pomogao. Migoljeći se na tlu, Klej uspeva da se provuče između njihovih nogu i krene, puzeći niz kosinu amfiteatra, ka Hanmeru i njegovim prijateljima. »Ti! Hanmere!« uzvikuje. »Oteraj ova stvorenja od mene! Zar ne možeš da držiš pod kontrolom svoje sopstvene pretke?«

Hanmer se nasmeje. »Dragi moj, oni su trenutno u službi Greške. I na taj način su izvan moje kontrole.«

Ljudi-koze su primetili da im je Klej umakao. Zbog toga se sada ustremljuju na sferoid, ali kada dodirnu kavez, osete šok od udara kojim se sferoid brani od opasnosti, i oni se mumlajući povlače nazad, i ustremljuju opet na Kleja.

Kako da im pobegne? Bubotke bi još i mogao da podnese, ali ne i taj smrad, i tu njihovu bolesnu ružnoću. Poklizavajući i spotičući se on se uspinje do vrha amfiteatra, a zatim pojuri u tamni prostor koji opasuje ovaj amfiteatar, prostor koji brzo prelazi u šumu. Čuje kako iza njega ljudi-koze frkću: hhruhf, hhruhf, hhruhf. Ovaj nagli trk neočekivano se završi u vodi. Oseti vlažnost na nogama, pokuša da se zaustavi, no, o nešto se saplete, tako da se strmoglavi u vodu. Pri tom je snažno pljusnuo po njenoj površini. Nešto iz dubine ščepa njegovo telo. I on tone ka dnu.