Sin čovečji

16

On sklapa oči. Skupljači ga hvataju za ruke i, opušteno plivajući po površini jezera, počinju da sanjaju, iako nisu zaspali, i on sanja zajedno sa njima, i sanjaju njegov svet, jer je on usamljen.

Sanjaju za njega Egipt. Sanjaju piramide belih stranica i sfinge pretećih lica, sanjaju škorpione na užarenom crvenom pesku, sanjaju stubove Luksora i Karnaka. Sanjaju faraone. Sanjaju Anubisa i Seta, Ozirisa, Hora, kao i boga Ra u obliku jastreba. Sanjaju za njega Lasko i Altamiru, pucketave dimljive lampe u kojima gori mamutsko salo, levorukog umetnika koji nanosi boje oker nijanse na zid pećine, krda čupavih nosoroga, vračeve ogrnute ritualnim kožama. Sanjaju mu zlatne kupole Vizantije. Sanjaju mu Kolumba koji luta po moru. Sanjaju mu Slobodu koja u ruci drži mač, podignut visoko iznad njene glave. Sanjaju mu mesec, sa tragovima stopa na njemu, i sa nepomičnim metalnim paucima. Šumarak od crvenkastog drveća; Ajfelov toranj; Grand kanjon u Koloradu; koralima pokrivene plaže Santa Kruza; most Bej pri sunčevom zalasku; Rivijeru; kvart Boveri. Sanjaju golubove pismonoše i njorke i ptice dodo i barske ptice i evropske bizone i divlje patke i ptice moa i mastodonte. Sanjaju lavove i tigrove, mačke i pse, gazele, prugaste veverice, paukove, slepe miševe. Sanjaju auto-puteve. Sanjaju tunele. Sanjaju kanalizaciju. Sanjaju podzemne prolaze. Benediktinsku kapelu i Šartr, konjak, burbon, skoč, likere. Linkolna. Vašingtona. Napoleona. Pontopidana. Kako koji fragment naiđe, on ga prigrli, da bi ga ubrzo pustio i uhvatio sledeći koji za ovim sledi. Tok je bujan. Sanjaju njegove prijatelje i njegovu porodicu, njegovu kuću, njegove cipele. Sanjaju samog Kleja, i puštaju ga da otplovi u vlastitu prošlost. Mičući se i ploveći tamo-amo po jezeru, oni kao da iz čarobnog šešira vade i pružaju mu sve te bezbrojne stvari iz njegovog doba. Pružaju mu Krstaške ratove, filmove, Njujork Tajms, probne baze u Enivetoku, Model A, Ponte Vekio, Devetu simfoniju, Crkvu Svete grobnice, ukus duvana, Albertov memorijal. Brzina se povećava. Guši se u vlastitim uspomenama. Ispunili su ovo lepljivo jezero komadićima njegove prošlosti. Oni su fascinirani i obradovani i zaprepašćeni svakim pojedinim otkrićem, i dok prizivaju njegova sećanja oni neprestano mrmljaju: šta je ovo? i ko je bio ovaj? kako se ovo zvalo? »Je li ti drago da vidiš ove stvari ponovo?« neko šapuće. »Zar si mislio da se one ne mogu dozvati?« On poče da ječi. San je trajao i suviše dugo.

Konačno dolazi kraj. Njihovi pokloni iz sna su nestali. On se nasumice hvata za Ninamen, čvrsto se pribija uz nju i ne pušta je sve dok šok od povratka u ovaj svet ne prođe. »Jesi li uplašen«, pita ga ona. »Jesi li uznemiren? Jesi li žalostan?«