Sin čovečji

11

Polako ustaje da osmotri situaciju nastalu nakon ove avanture sa morem. Obred je, kako vidi, izmenio sve njih: Hanmer i Bril sada su u ženskom obliku, a Angelon, Ninamen i Ti u muškom. To za njih ne predstavlja neki problem, što se za njega sigurno ne bi moglo reći. Počinje sam sebe da posmatra. Izgubio je najmanje petnaest centimetara u visini – sada nije viši od Hanmera, a i ugao iz kog posmatra svet je drugačiji. Mnogo je puniji u kukovima. Pređe rukama od pazuha do bedara i zastane zbunjen konturom svog tela, njegovim izraženim oblinama. Stisne prstima svoje meso, postajući svestan telesne strukture koja se nalazi u predelu karličnog pojasa. Ima i grudi. One se zaljuljaju kad on mrdne ramenima. Odgore gledane one mu liče na kruške koje na svom donjem kraju imaju male tamne peteljke – bradavice. Dojke mu se čine isuviše odvojene jedna od druge; rukom pređe gore-dole između njih, osećajući pod prstima neravninu grudne kosti. Prebira po svom sećanju. Da li grudi zaista stoje ovako, da li počinju da se uzdižu čak odavde, skoro od pazuha? Preteruje. Dojke normalno stoje. Nikada ranije on nije sa tolikom pažnjom ispitivao grudi, govori sam sebi. Pogotovu ne iz ovog ugla. Pokrije grudi rukama. Stisne ih. Uhvati bradavice između prstiju. Približi ove brežuljke od mesa jedno drugom, stvarajući dubok, zavodljiv prorez između njih. Uhvati ih rukama od dole, uživajući u njihovoj veličini. Od kada se ovde probudio on nije dodirnuo prave ženske grudi; tek sada shvata koliko je osećaj kada se dodirne telo ženke Skupljača različit od osećaja koji nastaje pri dodiru mesa izvornog Homo sapiensa. Pa ipak, ovaj dodir ga nije preterano uzbudio. Konačno, ovo su njegove vlastite grudi.

Pušta grudi. Klizi rukama niz svoje telo, preko blago zaobljenog trbuha. Razmišlja o tajanstvenom i složenom anatomskom spletu koji se nalazi tu ispod njegovih ruku: butna vena, sudovi jajnika, materica, stidna kost, spoljašni bedreni sudovi, svod, grlić, jajovod, Grafov folikul, infundibulum, duplikatura trbušne maramice na jajovodu, ligament koji polazi od infundibuluma. Pita se da li je plodan, da li bi zatrudneo kada bi bio sa nekim ko bi mogao da ga oplodi. To sigurno nije ta osoba (kako oni danas donose svoje mlade na svet? imaju li oni uopšte mlade?) ali neko drugi, druga neka žrtva vremenskog protoka, kada bi taj prodro u njega i tu izlio svoju spermu – da li bi se začeo plod, da li bi se embrion razvio, materica dovoljno raširila? Da li bi to bilo moguće? Sav se strese na tu pomisao. Dodiruje svoje kukove, tu tako čudno glatku kožu i, oklevajući jedan tren, spušta četiri prsta desne ruke u predeo između svojih nogu. Odsustvo muških genitalija uzbuđuje ga deleko manje nego što bi to ikada pomislio. Poznati organi koji su se bili klatili između njegovih nogu sada su nestali, da, ostavivši iza sebe prazninu, da, prazan otvoren prostor, no, on sada na tom mestu ima nešto drugo. Prstima razgrće gust žbun mekanih dlačica, i, uz osećaj čuđenja, dodiruje pukotinu, kvržicu, vlažnu unutrašnjost, govoreći sebi: ovo su male usne, ovo mora da je klitoris, ovo su velike usne, ovo je vaginalni otvor, ovo je venerin brežuljak. Od sada ću morati da čučnem kada hoću da izbacim urin. Više neću biti onaj koji vrši penetraciju, nego onaj na kome se ona vrši. Pred očima mu se odmah ukaže slika: njegovo telo stisnuto uz drugo telo, i debela dugačka stvar koja se duboko zariva u njega, dotičući pri tom njegove unutra sklonjene polne organe. Kako čudno. Razmišlja i o gramatičkom aspektu ove metamorfoze: jebati, ne više to, nego – biti jeben, od sada će tako biti. Moram da se priviknem na to da treba da držim noge raširene; moram ovladati svojim unutrašnjih mišićima; moram svoja leđa privići na te nove horizontalne položaje. Hoću li imati menstruaciju? Da li će to biti bolno? Kako da zaštitim svoje grudi od udaraca kada sam navikao da se krećem žustro, ne vodeći o takvoj stvari računa? Da li mi je hod dovoljno ženski? Treba li da vrckam stražnjicom?

Hoću li rano dobiti bore? Hoću li se od sada u nekim situacijama različito ponašati, i hoću li drugačije doživljavati svet? Klej sklopi oči. Promena mu se ne čini više toliko čudna, i već se malo srodio sa njom. Seća se Ti kako leži na njemu, kako prodire u njega. Da li je to način na koji i ovi ostali, njegovi drugari, vide stvari kada su u ženskom obliku? Prodiranje? Zarivanje? Zabadanje? Oni mora da su izgradili suptilniji odnos prema ovome. Milioni miliona godina su prošli a oni još uvek čine to; moja reakcija i moj doživljaj seksa verovatno im nije blizak. Rezultat mog mužjačkog pogleda na svet. Ili je to početak odbojnosti koju u sebi razvija svaka bivša devica. Pa ipak, uživao sam u tome da neko silovito prodre u mene, da me uzme, i da ja moram da mu se potčinim. Mada je osećanje pomalo i neprijatno.

Hoće li mi se ikada ponovo vratiti moj raniji, muški oblik?

Obe ruke spušta na prepone. Pokušava da se priseti svoje izgubljene muškosti. Kako je to bio dobar osećaj, to kada je ud postajao tvrd. To golicanje puno slutnje, ubrzan puls, osećaj potpune čvrstine, i snažno zarivanje. I sve je to sada nestalo. Od sada će trebati da se ovlaži, da se otvori, i da primi.

Hanmer mu prilazi, ponovo u muškom obliku.

»Kako divno izgledaš«, obraća mu se. »Kako čudno. Kako elegantno.«

Klej oseti želju da pokrije svoje telo.

Hanmer mu prilazi još bliže. »Mogu li da te dodirnem? Smem li da te proučim? Divimo se tvom drugom biću, ali privlači nas i ovo tvoje novo biće. Da li je to tačna slika originala?«

Klej neodređenim zvukom potvrdi. »Ja te volim«, mirno reče Hanmer. »Drago mi je.«

»Trebalo bi još jedanput da proslavimo. Imali smo veoma uspešno Podizanje mora.«

»Možda drugi put.«

»Odlaganje bi bilo okrutno. Ovde. Ovde. »Hanmer dodirne Klejove grudi. Mali tanki prsti koji trepere oko bradavica njegovih grudi čine mu se kao hiljade antropoidnih pipaka. Pokazuje svoje nezadovoljstvo. Hanmer se rastuži. »Moramo deliti osećaje«, reče Hanmer. »Dođi. Dopusti mi da uđem u tebe kao što si ti ranije bio ušao u mene.«. Klej se priseća događaja nakon buđenja; priseća se susreta sa Hanmerom dok je ovaj bio u muškom, ali i u ženskom obličju, sa Hanmerom, tim toplim i nežnim drugom koji bi iznenada nestao, a posle se isto tako iznenada pojavio. Tada mu nije smetalo Hanmerovo menjanje pola. Nije mu smetalo ni to da vodi ljubav sa nekim ko je posle toga postajao muško. Ali situacija je sada ipak drugačija, i on ne može da pristane na Hanmerov predlog. Neće njega niko uzimati. On je tvrd orah; gvozdena devica; pokušava da sakrije svoju nagotu; jednom rukom je pokrio svoje uzbibene grudi, drugu je ruku položio na podnožje stomaka. Uzor čednosti i stidljivosti. Hanmer se melanholično osmehne, poput razočaranog raskalašnika; on ne želi Kleja da sili na to, ta igra ne bi vredela truda. Eh? Eh? Klej zatrepće očima. Zlatne pčele zujeći okružiše njegovu glavu. On se okrete. I potrči dole, strmim putem koji vodi do reke u podnožju klanca. Trčeći oseća kako ga po telu šibaju grane sa žbunova koje raste uz put; jedna grana je zakačila njegovu levu dojku, nakon čega je na njenoj mekoj belini ostao crveni trag. Brzo ostaje bez daha. Put kojim trči se uvija u dosta oštrim krivinama, tako da u pojedinim trenucima uopšte ne vidi stenu na kojoj leže Skupljači. Niko od njih nije krenuo za njim. Go, sa grudima koje se njišu tamo-amo, nezgrapno pokrećući svoje telo, on trči putem niz ovu kosinu.

Strčavši dole, Klej pade na zemlju. Par trenutaka leži na tlu potpuno ošamućen. Potom se podiže. Sam je. Polako dolazi sebi. Zidovi kanjona kao ploče od crnog stakla uzdižu se visoko iznad njega. Nebo je svetla pukotina u daljini. Okolo nema ni jednog drveta, samo nekakve pečurke u obliku falusa koje su iznikle na obali reke. Iznad reke i njenih obala viju se oblaci pare. Klej kreće prema reci, opreznim i pažljivim korakom, grozeći se pomisli da nogom nagazi na neku od ovih pečurki.

Ovo nije obična reka.

Njena osnovna boja je plava, ali je ta boja prošarana svetlim prugama crvene, žute i zelene boje; kao da njena voda nosi roj sićušnih obojenih čestica koje su jedva prekoračile prag vidljivosti. Posledica ove pojave jeste blistavi prizor, prizor večne promene, sličan onome kada se luk duge pruži nebom, mešajući i pretapajući u sebi sve boje spektra. Na mestima gde se stene nadnose nad reku prizor je još blistaviji: čini se kao da na tim mestima boje šikljaju u vazduh.

On klekne uz samu ivicu reke, naginjući se napred da bi pažljivije osmotrio vodu. Da, to jesu obojene čestice, sićušne i različitih boja, sada je u to sasvim siguran; ovo možda jeste voda, ali to što treperi, te čestice, to samo prolazi kroz vodu. Možda su to njeni stanovnici? Jata sićušnih meduza? Zahvata rukom malo vode iz reke. Raznobojne čestice svetlucaju i na njegovom dlanu. Mada se boje brzo gube. Voda koja polako curi kroz njegove stisnute prste sada je potpuno bezbojna. Isprazni dlan i pokuša ponovo. I opet isto; on nešto izvadi iz vode, ali se to vrlo brzo izgubi.

Držeći se za stenu koja se pruža iznad njega on približava glavu vodenoj matici. Sada može da čuje i njen šum: kao da reka nejasnim, mrmoravim i monotonim glasom nešto sama sebi govori. A njene boje su zaista blistave. Mada, te boje kao da ne dolaze od nečega što plovi u reci, kao da ove čestice pripadaju reci, da su to njeni sastavni delovi. Kao da te obojene čestice čine jedno biće. Najednom, reka mu se učini kao stvar kojoj je udahnut život; vidi je kao živo biće, kao homunkulusa; ove čestice su njena krvna zrnca.

Da li da uđe u nju?

Nađe na obali peščano mesto zgodno za ulazak. Zagazi u vodu do članaka. Posmatra kako ove treperave čestice svetlucaju oko njegovih stopala. Oseti se ohrabren da nastavi. Kao da ga nešto zove u vodu.

Dublje. Sada mu je voda već do butina. Pljusne se vodom po ramenima i grudima. Umije lice. Načini još par koraka; dno je glatko i čvrsto. Voda didiruje njegovu stražnjicu. Njegove slabine. Hajde, govori on reci, vrati mi moja muda. Tamni trougao od stidnih dlačica između njegovih nogu sada je osvetljen sjajem iz vode. Nešto čudno se dešava sa njegovim stopalama, ali on više ne može da ih vidi. Ulazi još dublje. Voda mu doseže do pupka. Struja ga leluja levo-desno. Snažno pljusnuvši po površini, baca se naglavce u vodenu struju. Oseća vatru u svojim grudima. Spali ih, da, sprži ih! – govori on reci. Mlatara rukama i nogama; pliva. Potom se opušta. Čemu trud? Bezbrižno plovi nošen samom strujom. Raspoloženje mu se popravlja. Oseća čak izvesno kajanje zbog toga što je poželeo da se oslobodi ženskog pola tako brzo. Čemu panika? Čemu žurba? Zar ne bi trebalo prvo dobro da istraži kako to izgleda: boraviti u ovom telu. Oduvek je bio otvoren za sticanje novih iskustava; time se čak i ponosio. Nije li i sam bio pokušao da izvrši tu transformaciju, i to prosto iz želje da vidi da li je u stanju to da učini. A sada se ta promena desila. I on je sada, i to na ovaj način, odbacuje. Užasnuo se zato što je Ti nešto uvukla u njega. Odbio je Hanmera. Tako nabusito i neljubazno. Baš je licemeran. Prava kučka. Iznenada ga preplavi osećanje tuge. Nije čak ni počeo da istražuje mogućnosti koje pruža ovo telo. Da li je biti žena lepše nego imati ženu? Da li bi se posle izvesnog vremena privikao na to da neko prodire u njega? Zar je nemoguće tome se prilagoditi? Da li je toliko krut u svojoj muškoj usmerenosti? Zašto ne leći na leda, raširiti noge, i pustiti ih unutra? Biti elastičniji. Osetiti i razumeti Drugu stranu. Prepustiti se. Prepusti se. A svoju mušku alatku može dobiti nazad i kasnije.

Pokušava da izađe iz reke.

Ali on nije u stanju da se približi obali. Žestoko mlatara nogama, rukama snažno zamahuje, želeći da ispliva na obalu, pa ipak, on i dalje mirno plovi sredinom reke, nošen vodenom maticom. Pokušava nogama da didirne rečno dno, ne bi li se odbacujući se od njega dokopao obale. Ali pod njim nema dna. Voda ga i dalje nosi svojim tokom. Pokušava da zapliva snažnijim zamasima. Rezultat je isti. Od nagle iscrpljenosti oseti snažan bol u glavi. Počinje da guta vodu. Mnogo vode. Blistave čestice reke sada prožimaju njegovu unutrašnjost.

Uhvaćen je u snažni vrtlog sjaja. Vezan za kukove. Reka mu neće dozvoliti da iz nje izađe. Ali ispred sebe nazire nešto što bi mogla da bude prilika za beg: vidi sivu stenu koja se u obliku tankog luka pruža sve do sredine reke. Pustiće struji da ga donese do nje, a potom će se nekako izviti i uhvatiti za tu stenu, i na njoj će se odmoriti i skupiti snagu da može da se bori sa vodenom strujom. Da. Stena se približavala. Priprema se za sudar. Ramenom će prvo da nalegne na nju, odlučuje. Mora da zaštiti osetljive grudi. Vidi samog sebe kako se podiže u vis, gleda to klupko od razmahanih udova, bele kože, crne kose, ružičastih bradavica, praznine između nogu. Uspeo je. Naleže na stenu. Ali, događa se nešto neobično. On se ustremljuje ka steni, ali njegovo telo se razbija o nju; bez ikakvog bola telo mu se doslovno rascepljuje; jedan njegov deo protiče sa leve, drugi deo sa desne strane stene. Telo mu se ponovo spaja iza stene, i nastavlja mirno da teče.

Konačno shvata.

Reka ga je progutala. Ovo telo, ova struktura sačinjena od organa i mesa i mišića i kostiju, ova hrpa kalcijuma i fosfora i hidrogena, jeste iluzija. Ove grudi su iluzija. Ova punačka i zavodljiva stražnjica je iluzija. Ovaj trougao od kovrdžastih dlačica je iluzija. Stopio se, postao je jedno sa ovim blistavim tokom. Svoje telo dao je reci; sada je i sam sačinjen od istih tih svetlucavih čestica koje trepere u uskom pojasu između postojanja i nepostojanja, čemu se on divio kada je prvi put stao uz ovu reku. Sada nije u stanju da razgraniči ni to koje čestice čine njega, a koje ne. Sve je jedno u ovoj struji života.

Da li je beg moguć? Beg nije moguć.

On će ovako ići sve dalje i dalje, nošen brzom strujom, sve dok ne stigne do mora, kojeg je on sa svojim drugarima nedavno podizao. I on će se uliti u njega i razliti u njegovom ogromnom naručju. Hoće li mu svest i tada ostati netaknuta, kada bude jedna od milion miliona obojenih tačkica koje se lelujaju ovim nepojamnim prostranstvom? Već je počeo sebe da gubi. Već je suviše plamičaka tuđe vatre počelo da prožima i rastače njegovu nedeljivu supstancu. Počeo je da se topi. Rastvara se. Napustio je svaki osećaj sebe kao muškog ili ženskog bića, ostala je tek nejasna predstava sebe kao metaboličkog organizma; nestale su grudi, mošnice, nestale su oči, nestali su nožni prsti; ostala su samo ta zrnca, te sitne svetlucave čestice. Umreti poentilističkom smrću: kako eterično! Izgubiti se u vrtlogu zaslepljujućih svetlosti. Čitava vasiona svetluca. Oseća Braunijev pokret vlastite duše. Svestan je kretanja svojih ranijih sastavaka kroz telo reke: ovde se jedan prevrće i odbija od obale, ovde jedan tone, ovde je jedan uhvaćen u podvodni vir. Svestan je i terena kojim reka protiče. Klisura je nestala, i ona zajedno sa rekom sada klizi kroz rastresito zemljište ravnice, krivudajući ovim ogromnim prostorom i zaobilazeći podvodne peščane sprudove. Spušta se noć. Reka ubrzava svoj tok. On je rastavljen, raščlanjen, razdvojen, raspršen, raštrkan, razgrađen, razjedinjen, rastopljen, razveden, odvojen i podeljen. Do mraka reka postaje blistavo sjajna; njena voda obasjava čitavu ravnicu. On teče. Blizu je more. Reka ulazi u svoju deltu. Koje će naslage reka tu da izruči? Koji mulj će tu da bude nanet? Reka se račva u mnogobrojne rukavce; struja kojom on plovi zaobilaznim putem stiže do svog cilja, i pada u materinsko naručje mora. Sigurno će biti deljen i rastakan još više. Potpuno će se razići. Vode pevaju. Podrhtava u blistavoj žestini, u žestokom blesku. Čestice što su putovale s njim pevaj hosana u njegovu čast. Ovde je ispunjenje sudbine. Pred njim je mir. Razdvojen, rascepljen, osamljen, raznesen. Pođimo, dakle Nunc dlmittis. Ovde se putovanje završava, ovde započinje novo putovanje. Zbogom sinovima čovečjim. Pođi. Pođi. Rastakanje. Sjaj se spušta iz vazduha. Svetla su svuda naokolo. Svetla! Kakav divan sjaj! Ove boje su deo mene samog. Ova crvena, i zelena, i žuta, i plava, i ljubičasta. Lagano, Lagano, lagano, osvetlite moj put dok se spuštam, tonem kroz noć, dole, u tamu, neka treptaj tog sjaja bude poslednje što ću videti. Šta je ovo? Naneseno i ostavljeno ovde. Moja vlastita težina. I masa. Grubost materijalnosti. Ja sam mulj. Treba da postanem delta. Mogu li to? Da. Da. Da. Da. Spajajući se ovde. Prijanjajući. Srastanjem. Zgrušavam se. Nagomilavam. Sjedinjavam. Ovde. Ovde. Ovde. Zgušnjavam se. Sabiram. Stvrdnjavam. Spajam. Otelovljujem se.

Kakav li ću neočekivani oblik sada zadobiti?

Njegovo vrtoglavo putovanje završilo se u neposrednoj blizini mora. Konačno je van vrtoglavog toka, i konačno se, česticu po česticu, gomila, taloži uz obalu jednog malog ostrva. Sabira se. Ne spaja se, ne zadobija ljudski oblik, ni muški ni ženski; on je tek nanos, hrpa ispranih čestica, nalik sićušnim larvama ljuskara koje plima nanese na obalu. Sa njegovim česticama pomešane se nalaze i neke strane čestice, koje je on nekako sa sobom doveo do ovog mesta; ove čestice u sebi on oseća kao oštrice. Pretpostavlja da je ovo ostrvce čitavo izgrađeno od rečnih nanosa, i da mulj koji čini njegov donji deo zapravo i nije mulj nego naneta organska materija, kao što je to i on sam. I šta sada? Da ostane ovde, zakopan u tami? Reka ga sa jedne strane još uvek zapljuskuje, ali on se više ne deli, ne osipa se – sada je siguran u to da je van rečnog toka. Može li da se pokreće? Ne može. Može li da opaža? Da, ali vrlo neodređeno i nejasno. Može li da pamti? Može da pamti. Hoće li biti daljih promena njegovog oblika? Ne zna. Ipak je miran. On je sada ruševina. I sačekaće da bude ponovo izgrađen.

»Ja takođe čekam«, začuje se nečiji moćni glas.

Ko je to rekao? Gde je? Još jedna hrpa čestica koje je reka ovde nanela? Kako da odgovori?

Nema načina da ovom glasu odgovori.

Ako mogu da čujem – ipak je u sebi uporan – trebalo bi da mogu i da govorim. A ja mogu da čujem. Dakle, ja i govorim. »Možeš li mi pomoći? Možeš li mi reći šta sam ja postao?«

»Ti si čisti potencijal.«

»A ti?«

»Ja čekam.«

»Mogu li da te vidim?« zapita Klej.

Predočena mu je vizija: vidi stvorenje ogromnih dimenzija ukopano u crvenkasti pesak ostrva. Jedino mu se glava i ramena izdižu iznad površine tla. Glavu ima pljosnatu i široku, sa očima velikim poput tanjira, i bez ijedne druge crte na licu; ispod nje nema vrata, glava je posađena direktno na ramena. Vidi takođe i deo stvorenja koji je zakopan u tlo. Taj dec tela je dugačak, bez udova, sa grubom poroznom kožom, i okružen je gustom mrežom vlakanaca koja, izgleda, imaju funkciju korenja: da crpu hranljive sastojke iz peska. Klej u stvorenju prepoznaje Čekača, c kojem mu je nešto malo govorio Kvi, Disač. I pored toga što pojavom podseća na biljku ovo biće je životinja, štaviše, ono je pripadnik jedne od nekoliko ljudskih vrsta koje istovremeno postoje u ovoj epohi. Vizija postaje mutna, potom nestaje.

» I ja sam čovek«, reče Klej. »Tačnije, bio sam čovek.«

»Još uvek si.«

»Ali šta sam sada, u ovom trenutku?«

»Konstelacija mogućnosti. Ti si još uvek u prolazu, mada si se ovde zaustavio. Šta bi ti hteo da budeš?«

»Ponovo ja!«

»Ti jesi ti.«

»Ovo nije moj pravi oblik.«

Čekač kao da se zasmejao. »Kako znaš šta je tvoj pravi oblik?«

»Oblik u kojem sam započeo putovanje.«

Ćekač mu prikazuje čitav niz različitih oblika: Kl ej dete, Klej mladić, odrasli Klej, Klej zaspao, Klej probuđen, oprezni Klej, ošamućeni Klej, Klej svučen, Klej obučen, Klej uznemiren stoji u potoku, Klej Disač u Kvijevom bazenu, Klej žensko, Klej rastopljen u živoj reci, Klej nagomilan u delti. »Koji je tvoj oblik?« upita ga Čekač, a on odgovori: »Sve su to moji oblici.« Čekač doda: »Ovi, kao i mnogi drugi. Zašto sebe ograničavati. Prihvati iskustva kako ona dolaze. Šta bi hteo da budeš?

»Izaberi za mene«, reče Klej, i tako biva pretvoren u Čekača.