Sin čovečji

13

Hodaju prema severu, koliko je on u stanju da oceni. Budući da sferoid nije baš veliki ljubitelj razgovora, Klej se zabavlja tako što pokušava racionalno da analizira svoja iskustva od buđenja pa sve do sada. Razvrstava iskustva u kategorije. Pobrojava različite takozvane »ljudske« oblike života koje je do sada susreo; priseća se i svih metamorfoza kroz koje je on prošao; u svesti oživljava detalje svih onih putovanja koje je ovde doživeo, a koja su daleko iznad čulnih moći normalnog čoveka dvadesetog veka, i pokušava da odredi da li su ta putovanja bila iluzije ili su se zaista odigrala u stvarnosti. Razmišlja o fenomenima ovog doba, kakvi su: promenljivost pola, dvosmislenost seksualnosti, nestalnost morala. Padne mu na um i to da je pogrešno o Skupljačima razmišljati u terminima muškog ili ženskog roda, ili ih tako doživljavati, jer ta bića zapravo nemaju pol, tačnije, nemaju ga na način kako se to u njegovo vreme zamišljalo. Tokom ovog hladnog i trezvenog odmeravanja, budući da se zaista udubio u svoje misli, on gotovo da i nije obratio pažnju na okolinu, sve dok se jednog trenutka nije začudio koliko je pust i jadan predeo kojim prolaze.

Spustila se noć; istinska pustoš ovog kraja sada je skrivena mrakom. Ali i to slabašno, depresivno purpurno svetlo koje se diže sa tla otkriva sasvim dovoljno. Nalazi se u ogoljenom, pustom predelu, gde isušeno tlo pucketa pod njegovim koracima, a oštri kamičci ranjavaju njegova stopala. Unaokolo ne vidi nikakve biljke, čak ni oskudno i štrkljasto rastinje karakteristično za pustinje. Neprijatno zujanje, poput onog koje dolazi od muve zatvorene između dva prozorska okna, čuje se iz rupa nalik krtičnjacima, koje se nalaze svuda po tlu; kleknuvši uz jedan otvor da bi bolje oslušnuo, on čuje zloslutno zujanje koje se izvija iz utrobe zemlje. Osećaj nepodnošljive suvoće pritisne Kleja. Noćno nebo je prevučeno nekakvom tankom izmaglicom koja od pogleda skriva zvezde. On se pita nije li ovo jedan od paklenih predela Zemlje, o kojima mu je Ninamen jednom pričala, mesto koje je rođak Starom. Da li je ovo mesto koje se zove Prazno? Ili Polako? Ili Teško? Ili Tamno? Pažljivo usmerava svoj korak preko ovog suvog, negostoljubivog terena, plašeći se da se ne spotakne i padne na neki oštar kamen. Ovo ipak nije mesto pogodno ako je čovek go.

»Kako se zove ovo mesto?« obrati se on sferoidu. Ali sferoid je u ovom vremenu i na ovom mestu stranac koliko i on, tako da na pitanje ništa ne odgovara.

Kleju je grlo potpuno suvo. Kožu mu je prekrio tanki sloj kamene prašine. Svaki put kad trepne oseća kako očni kapci zagrebu njegove zenice. Postaje nervozan i stvarno zabrinut. Zamišlja iza svake stene nekakvo čudovište. Kakvi su to zvuci? Šapat škorpionovih klešta? Povlačenje dugačkog repa po razbacanom šljunku? Trenje kamenja u utrobi nekog reptila? Ali, ovde nema ničega osim noći i tišine. Sferoid, kotrljajući se bezbrižno napred, prilično se već udaljio od njega. Klej prisiljava sebe da ubrza korak, rizikujući da se poseče na neki kamen na putu. »Čekaj!« vikne on promuklo, osećajući grebanje u grlu. »Ja se ne krećem na točkovima. Ne mogu da idem tako brzo.« Ali sferoid kao da je izgubio sposobnost razumevanja njegovih reči; ne obraćajući nikakvu pažnju na reči koje mu je Klej uputio, on se uskoro gubi sa vidika, zamičući za horizont sa kog se izvijao dim.

Zaustavivši se, Klej otkriva delić tla koji nije pokriven oštrim kamenjem, i tu čučne. Purpurni sjaj – možda neko zaostalo radioaktivno zračenje? – suviše je slab da bi mu osvetljavao put, i on reši da se odavde ne pomera sve do jutra. Nije preterano oduševljen mogućnošću da upadne u neku jarugu. Da li bi prelom noge ovde bio isto tako neprijatan kao i pri prelasku stare Arizone? To ne zna. Možda bi posle nekog vremena polomljena kost sama od sebe zarasla, možda bi se ovde sama od sebe svaka rana zacelila – kao u nekom prijatnom snu. Ali on nije voljan to i da isproba. Jer ipak nije sve san, čak ni ovde, i on ne želi samog sebe da zatekne kako u ovom nerealnom predelu muku muči zbog realnog preloma kosti. Sačekaće dok se ne razdani, dok ne postane vidljivo. U ovoj besanoj noći najrazličitije prikaze plešu oko njega. Bića koja trepere uz zvuk tankih metalnih žica. Čuje riku i povremene jecaje iz daljine, i nešto što bi najpre uporedio sa oglašavanjem hora crnih buba. Vetar je hladan i podiže prašinu. Prozirni prsti trepere oko njega i, golicajući puteve njegove svesti, pokušavaju da udu u njegovu glavu. Strah se poput ledenih spirala uvija oko njega. Izmaglica sa neba je nestala, kao da ju je progutalo neko biće koje lagano prolazi nebesima, i njegovom pogledu se ukazaše neke strane zvezde. Ali, uteha ne dolazi ni od njih: naše svetlo – kao da mu zvezde govore – osvetljava Zemlju, osvetljavalo ju je i u doba automobila i hidrogenskih bombi, i u sva potonja vremena naši su zraci plešući kroz galaksije dolazili i na ovu planetu, i evo opet našeg svetla, i evo tebe. Jadno golo stvorenje. Budalo. Kad će već jednom da svane? Da li to kolona insekata ide prema mojim stopalima? Zašto je oko mene tama tako gusta?

Vide se prvi zraci jutarnjeg svetla. Bele tople pruge klize po nebu. Topao vetar se podiže sa zapada. Crvena mrlja na horizontu kao da u sebe usisava svu vlažnost i hladnoću koje postoje na svetu. Suvo. Suvo. Suvo. Ružni šištavi zvuci. Svetlo. Nebo kao da je od rastopljenog bakra, bronze i cinka, sa kapajućim prugama antimona, molibdena, mangana, magnezijuma i olova. Bujice volframa pljuskaju po stenama. Zora ima zaslepljujući sjaj. On se okreće od izvora svetla, rukama pokriva oči, i dalje zgrčen u čučećem položaju kao kakav nesretni crveni ljuskar koji želi da se spasi uzavrelog kotla. Vazduh je sada more kroz koje se prelama svetlost; u njemu se temeljne molekularne strukture materije odbleskaju kao nizovi krugova zelene, žute i braon boje; ovi krugovi se svi okreću oko svoje ose, i jedan oko drugog, stvarajući tako neverovatno zaslepljujući prizor. Svet kao da je iskočio iz svojih tračnica. Pet primarnih boja, koje on ranije nikad nije video, nasrnuše na njegove oči. Može li tim bojama dati ime? Kako da nazove ovu duboku hladnu nijansu koja je oivičena ljubičastom bojom? Ili ovaj krut, pravolinijski koloraturni ton koji deluje tako disciplinovano, tako zapovednički? Kako nazvati ovu nesigurnu i nežnu nijansu? Ili ovu, nadutu i grubu boju? Ili pak ovu, tihu i komplikovanu nijansu? Boje se međusobno prelivaju i mešaju, povremeno se sudarajući jedna sa drugom. Počinje pun jutarnji blesak.

Konačno shvata da se nalazi u pustinji u kojoj se halucinacije u vidu toplotnih talasa podižu sa stena. Glava mu je bistra, a opažanja su mu sasvim u redu; neobičnosti koje je ovde iskusio plod su okoline, a ne njegove svesti. Ali razlika je veoma suptilna, i jedva primetna. Polako kreće napred, izbegavajući eventualne zamke.

Stene su postale uspravni svetli mlazevi čiste energije čije gusto površinsko tkivo bez prestanka treperi u crvenim nijansama. Sa prednje strane svake od ovih kamenih masa ljupko se vitlaju svetla zlatne boje. Sa suprotne strane tih stena neprestano se podižu bledi i plavičasti mehuri, koji se dižu do visine od desetak metara, a potom nestaju. Sve treperi. Sve je obasjano nekom unutrašnjom svetlošću. Ogolelo pustinjsko tlo sada je oživljeno mnogobrojnim cvećem, koje se uspravlja i povija, kao da prati ritam nekog kosmičkog disanja.

Koža mu je lavirint. Ruke su mu čekići. Pulsirajuće plavo crevo visi mu između nogu. Noge su mu povijene kandže. Kolena imaju oči, ali bez očnih kapaka. Jezik mu je od satena. Pljuvačka je staklo. Njegova krv je žuč, a žuč je krv.

Povetarac koji se živahno vije unaokolo, stvara eksplozije svaki put kada se dotakne tla, i ti praskovi sa tla podižu kitnjaste velove crvene svile. Vreme je elastično; jedna sekunda se izvija u beskrajan i bezmeran interval, da bi svaki pokušaj njegovog merenja ispao smešan; čitavi vekovi se, opet, uz stidljivo šištanje sabijaju u dimenzije ne veće od one koje ima jedan sunčev zrak. Nebo se klobuči i izvija u obliku ogromnih mehura koji poleže po Zemlji i njenim stanovnicima, sabijajući ih u uzane nabore uzljuljane realnosti. Potom se ti mehuri povlače a na Zemlju se spuštaju trake uskovitlane magle, kao i mnogobrojne komete čije su se putanje poremetile.

Kroz sve ovo Klej se uporno probija napred. Mnogo od ovoga što je video čini mu se divno i inspirativno, mada zna da sve to ima svrhu da ga zastraši. Kada su se začule gromoglasne trube on je glasno kriknuo, i to mu je pomoglo da se oslobodi straha. Ali bilo je trenutaka kada se stvarno uplašio: kada su horizont prekrili zeleni izukrštani zraci, kao da najavljuju dan konačnog suda, i kad se začuo snažan i neuhvatljiv, pun očaja zvuk. Sada se nad njim otvara čitava šuma neprijateljskih kišobrana. Puca kupola neba, i kroz tu napuklinu počinju da padaju srebrna sečiva. Tlo se talasa i iz sebe ispušta zvuke nalik ljudskom kijanju. On istrajava. Pustinju zamenjuje teren pokriven crnim blatom i šaputavom trskom; ljube ga krokodili, miluju bića uvaljana u mulj. Javlja mu se snažno osećanje koje nagoveštava da je blizu čas kada će primiti kaznu. Koščate, čupave ptice grakću i nešto mrmore prema njemu. Gazi kroz jezero pobačaja, preko humki čudovišta. Oseća kako sunce prži njegove butine, kako proždire meso njegove stražnjice. On je zakopan ispod tamnih piramida. Uznemiravaju ga rakovi, ovijeni maglom, koji se penju svuda po njemu, rugajući se njegovoj muškosti. Stvorenja sa sivim hrskavičavim rebrima, koja su na njihova tela položena vertikalno, upućuju mu zvuke slične tutnjavi. Ulazi u jednu sobu, i u njenom uglu nalazi neko biće zelene boje, kako šišti i šmrka. Vidi džinovsko natmureno lice koje je prekrilo pola neba. Ovim snovima nedostaje lepota – zaključuje on – ako su to uopšte snovi. Ipak nastavlja dalje.

Uz ove škrgutave operske horove, začu se i jedan šapat: »Mi želimo da te obeshrabrimo. Amputiraćemo ti, ako treba, i neki deo. Mi znamo kako da uznemirimo dušu. Mi nemamo griže savesti. Nemamo inhibicija. Ne znamo za oklevanje«. Nevidljive ruke miluju njegove polne organe, ostavljajući na njima otiske prstiju zelene boje. Sonda ulazi u njega nekoliko puta u roku od tri minuta. On im prkosi svojim žlezdama, unutrašnjim organima, semenicima, i oni odgovaraju na taj način što ga iznutra prazne, stvarajući od njega šuplju ljušturu koja bi svakog časa mogla da se vine prema užarenom sunčevom maču, maču koji seče sve pod sobom. Prilagođava se ovom osećaju lakoće, čak pozdravlja i ideju lebdenja, kad najednom biva gotovo smrvljen osećajem čvrstine: postaje železna masa; oseća ukus čelika u ustima i zna da bi, ako bi ga neko odgore snažno pritisnuo, on postao čelična ploča. Od ovoga se spašava izlivanjem vlastitog tela. »Zato ćemo te mi obmanuti divotom«, oni mu govore, i odmah potom on začuje tihu muziku. U blagom talasanju i lelujanju ovih tihih tonova on naslućuje harmoniju koja nadilazi svaku drugu zvukovnu mogućnost. Rezonator, koji ima postolje od safira i registar od opala, razliva beskonačne oktave od jedne do druge zvezde. Mesečevi zraci grade žičani instrument koji vibrira tonovima savršenog tembra, i ovaj zanosni sklad ulazi u njegove začarane uši. Ko bi mogao da odoli ovakvoj čaroliji? Magija ove melodije svojim čarobnim nitima spliće njegovu dušu. Počinje da se podiže u vazduh. Muzika postaje sve ljupkija i ljupkija, i njega podiže sve više i više, i on sada lebdi u skladu sa beskrajem, ispod modrih nebesa na kojima planete blistaju poput kapljica žive. Okreće se. Vrti. Kovitla. Topi se. Rastvara se. Nestaje. Počinje da recituje stihove svojih omiljenih pesama:

I:

Vidi čistu svetlost. Oseća kako zemlja tone u vodu. Oseća na sebi pogled Čiste Istine, suptilan, iskričav, sjajan, zaslepljujući, blistav – pogled koji uliva strahopoštovanje kao i sama Istina, koja svojom pojavom podseća na fatamorganu jer se po tlu kreće u obliku neprekidne treperave slike. Vidi božanski plavu svetlost. Vidi mutnu belu svetlost. Vidi zaslepljujuću belu svetlost. Vidi mutno svetlo boje dima koje dolazi iz pakla. Vidi zaslepljujuće žuto svetlo. Vidi mutnu plavičasto-žutu svetlost koja dolazi iz ljudskog sveta. Vidi luk duginih boja. Vidi mutnu crvenu svetlost. Vidi zaslepljujuću crvenu svetlost.

Ulazi u svet tame, tame koja se postepeno zgušnjava dok ona sanja o polarnoj noći i večnoj zimi.

Odatle odlazi u neistraženu tropsku šumu. Njegova duša ulazi u biljku; on je sada džinovska paprat koja njiše svoje široke mekane listove, ispuštajući iz sebe jake mirise. Obuzima ga čudna i nezamisliva ekstaza. Bliži se kraju njegovo putovanje kroz ovu pometenost. Odvaja se od tamnog tla prašume, i kreće dalje, kroz predeo lišen svakog zvuka i prizora. Tri snažna svetla izdvajaju se na ovom trostrukom zidu tame, i on lagano klizi ka njima. Sada već jasno može da razazna tri ogromna luka koji se dižu na grudima savršeno mirnog mora. Srednji luk je najveći; lukovi sa strane su jednake veličine. Shvata da su ovi lukovi u stvari portali koji čine ulaz u ogromnu pećinu; svod ove pećine diže se visoko iznad njega, oblacima sakriven od pogleda. Sa obe svoje strane vidi zidove od neravnih kvrgastih stena čiji se vrhovi dižu visoko dokle pogled dopire, i na tim stenama vise stalaktiti svih mogućih oblika i izuzetne lepote. Gromoglasni akord odjeknuo je svemirom u trenutku kad je on stao ispred usta pećine.

Ulazi unutra.

Vazduh je ovde blag i svež, i njemu se polako, polako javi misao da je on sada ušao u stvarnu pećinu, da je konačno napustio pustinju halucinacija. Pa ipak, prsti nerealnosti, koji su i ranije treperili oko njega pokušavajući da prodru u njegovu svest i da je zamute, prate ga i ovde, tako da on ni sada nije siguran da lye sve ovo istina ili privid. Iza njega se zatvaraju vrata. Ulazi u jednu prostoriju popločanih zidova, u kojoj se nalazi podijum od crne slonovače. Stolice su u polukružnom nizu poređane oko ulaza. Teške ploče kojima su obloženi zidovi ukrašene su freskama na kojima su groteskni likovi ptica, životinja i čudovišta ove epohe, i svi ti likovi nalaze se u stalnom treperavom pokretu, neprestano menjajući svoj oblik – i to Kleja podseti na šare koje se vide u kaleidoskopu. Zidovi su čas prekriveni zubima, čas su na njima ptice drečavih boja, sa dijamantnim kandžama, koje lepršaju u svojim gnezdima i lete kroz smaragdni vazduh, čas se na njima vide likovi Disača i Čekača koji se meškolje i šmrču. Sve teče. Sve se prepliće. Sve se stapa. On korača napred, prolazeći između zlatnih užadi. Penje se na podijum. Iza podijuma nalazi se otvor nekakvog mračnog tunela. Iz otvora duva tihi vetrić koji verovatno dolazi iz neke niže odaje. Spušta se pažljivo sa podijuma i ulazi u tunel.

Hoda oko sat vremena, bar mu se tako čini, i tek sada se ispred njega pojavljuje nešto što remeti potpuni mrak ovog tunela. U mraku tunela ispred sebe on vidi nekakvo purpurno svetlucanje. Svakih stotinu metara vazduh postaje za nijansu svetliji. Hvata ga drhtavica; ljulja mu se u glavi. Da li su baloni ispunjeni halucinacijama krenuli za njim i ovako duboko ispod zemljine kore? Materija od koje je sačinjeno tlo naglo se menja: do sada je hodao po glatkoj uglačanoj površini nalik mermernoj ploči, a sada je tlo dobilo izvesnu hrapavost, kao da je od betona. U trenutku kada je stupio na ovo novo tlo, svetlo je poprimilo blistav sjaj, i on sada može da vidi da se nalazi u predvorju ogromne građevine, izgrađene u gotičkom stilu, čiji se svodovi i odaje, naslagani jedni na druge, pružaju u visinu do koje pogled i ne domaša. Na podu veličanstvene odaje u koju je prvo stupio nalaze se nekakve stare stvari, koje za ovo vreme predstavljaju čist anahronizam: razne vrste mašina i uređaja, uglavnom obojenih zelenom bojom, zbog čega je Kleja ovaj prostor ispunjen mašinama podsetio na njivu iz dvadesetog veka, s tom razlikom što su ovi točkovi, kablovi, koturovi, poluge, turbine, klipovi, kazani, kompresori i svi ostali aparati, spojeni na takav način da predstavljaju sprave njemu potpuno nepoznate. Pa ipak, čini se da sve mašine rade. Tutnjava i lupanje i zujanje i rezanje dolaze od svih ovih sprava, i nekoliko kablova se izvija i palaca kao da su zahvaćeni nekom silom što struji kroz njih.

Sa Klejove leve strane, uz sam zid sobe, diže se jedno stepenište. On se zamišljeno počne penjati uz stepenice, pazeći da se ne oklizne na uzane prečage. Kada se popeo na visinu od oko trideset metara iznad ovih mašina, Klej otkriva da se stepenište naglo završava; ako načini samo još jedan korak, stropoštaće se na pod koji se nalazi duboko ispod njega. Pogledavši gore, on na ovom istom zidu otkriva još jedno stepenište. I na tim stepenicama vidi sebe, golog čoveka, kako se polako uspinje, pomalo gubeći dah. Klej se namršti. Istog trena on tamo gore, na tim stepenicama, i on je taj čovek koji se dalje uspinje. Ponovo se stepenište naglo završava, i pod njim se otvara ambis; ponovo gleda gore; ponovo otkriva stepenište koje se pruža iznad njega, i sebe kako se tim stepenicama penje; ponovo se spaja sa sobom i nastavlja uspinjanje. I tako se on penje i penje, sve više i više se umnožavajući, sve dok se konačno, nakon beskonačnog niza stepeništa, nije zatekao, sav izgubljen, u polumraku velikog gornjeg hola.

Klekne na široku ploču od bledocrvenog mermera.

Kapljice toplog znoja cure sa njega. Ne može da dođe do vazduha. Kašlje. Dahće.

Pogleda preko ivice i začudi se razmahanim udovima onih kloparavih mašina, koje se sada nalaze duboko ispod njega. Shvati da se ova prostorija, koja podseća na nekakvu nišu uvučenu u zid, nalazi na samom vrhu građevine.

I dalje nagnut preko ivice poda ove odaje, on pod sobom vidi nekoliko stepeništa i nekoliko Klejova kako se penju po njima. Mahne im i vikne nekoliko reći ohrabrenja. Zapljusne ga talas nove energije: krećući se četvoronoške, on se oprezno kreće po podu ove odaje, i stiže do mesta gde se u podu nalazi jedan omanji otvor. Digavši poklopac sa ovog otvora, on u njemu spazi lelujavu zelenu maglu, gustu i neprozirnu, čiji miris podseća na miris cimeta. Za probu, on kroz otvor prvo proturi ruku, spreman da je ako treba i žrtvuje, da mu ova magla meso pojede sve do lakta; ali ne, ništa slično tome se ne dešava, jedino što na ruci oseća nekakvu lepljivu toplotu. Dođi, uđi ovde – kao da ga otvor zove. Ovaj prolaz je za tebe načinjen, za tebe! Pođi dole. Prijatno lebdeće putovanje. On ulazi u otvor. Magla se tesno obavila oko njega, kao da ga je stegla džinovska oznojana šaka. U očima oseća isparenja mentola. Pramenovi razigranog zelenila stidljivo se obavijaju oko njegovih genitalija. On lagano tone kroz ovu gustu maglu. Spušta se dole, dole, i dospeva do mesta odakle je bio krenuo, pa i dalje, nastavlja da tone još dublje, tako da stiže do nekakvog tunela koji se nalazi ispod prostorije sa mašinama. Gravitacija je skoro potpuno nestala; dok pada on se prevrće, pliva, okreće oko sebe, stavlja noge iznad glave, posmatra svoj opušteni organ između nogu, i na kraju se zaustavlja, prizemljujući bez problema na noge. On izlazi iz magle, i iza svojih leđa pri tome začuje vlažan, usisavajući zvuk.

Ovdeje sve obasjano snažnim svetlima. Podzemni grad, ulica do ulice, sve je obasjano, sve blistavo, sve tako mirisno. Mlečno beli plamenovi gore u vazduhu, sveži i ukusni. Galerije se pružaju daleko unapred, utapajući se u mračnu daljinu. On je ranije već bio ovde. Ovo je svet tunela koji je izgrađen za život čovečanstva u vreme kad površina Zemlje nije bila pogodna za život. Za vreme obreda Otvaranja Zemlje, seća se, on je prošao kroz ovaj nivo, zadržavši se tu kratko, a zatim je kliznuo dublje u Zemljinu unutrašnjost. No, sada će detaljnije da ispita ovo mesto. Kreće napred.

Ali ubrzo nailazi na nešto krajnje žalosno. Prošavši krivinu tunela, on naleće na leš čoveka – koze; mrtvo telo leži na podu, stomaka okrenutog prema gore. Stvorenje je delimično oderano, a stomak mu je potpuno rasporen, tako da se vidi unutrašnjost abdomlnalne šupljine. Unutra nema nijednog organa. Nema ni krvi: ovo gotovo da bi mogla da bude i kopija tog stvorenja. Ali onaj poznati vonj, zapah truleži, koji šire ova stvorenja, lebdi svuda unaokolo. Smrt je nastupila nedavno.

Za ovo stvorenje više nema nade. Ali, ko je to učinio?

Osvetljeni zid se otvara i iz njega izlazi jedan metalni čovek. On je niži i širi od Kleja. Telo mu je, od glatkog plavog čelika, jednostavnog, kupastog oblika, pri vrhu okruženo nizom senzora: oči, slušalice, pokazivači toplote, i ko zna šta sve još. Udovi različitih vrsta pričvršćeni su za metalni prsten koji se nalazi u visini grudi. Nema nogu; on se kreće na točkovima koji se ne vide. Klej je ranije već video ovakve robote: to su davnašnje sluge, napuštene i zaboravljene, koje večno stoje u stanju pripravnosti. »Prijatelj čoveka«, izjavljuje robot, oglašavajući se zarđalim glasom koji dopire iz zvučnika skrivenog iza govorne mrežice. »Prihvatamo staru obavezu. Da služimo. Učini naredbu«. Klej nije potpuno siguran koji je ovo jezik, ali u svakom slučaju razume njegove reči.

»Prijatelj čoveka«, ponovi Klej njegove reči, sa ironijom u glasu.

»Da. Čudo moderne umešnosti«.

»Zar prijatelji ljudi treba da uništavaju ljude?

»Pojašnjenje?«

Klej pokaže na odranu kozu. »Ovo je takođe čovek. Ko ga je rasporio?«

»Ne odgovara ljudskim parametrima.«

»Pogledaj pažljivije. Prebroj hromozome. Izdvoj njegove gene. To je čovek, mislio ti tako ili ne. Genetski prilagođen, bog te pita zašto, ovom ružnom obliku. Koga je ubio?«

»Mi smo programirani da uklonimo sve potencijalne neprijateljske organizme nižeg reda.«

»Ko ga je ubio?«

»Sluge«, odgovori krotko robot. »Uništili ste čoveka. Ovo je, doduše, ne baš sjajan primerak, ali je ipak čovek. Šta biste vi učinili da vam ovde dole siđe Skupljač? Ili Disač? Ili Ćekač?«

»Nejasno.«

Klej mu se sad obrati odrešitije. »Slušaj«, reče mu, »svet je pun ljudskih bića koja ne odgovaraju predstavi o čoveku kakva je bila aktuelna kada se ovo mesto gradilo. Neki od njih mogli bi da zalutaju ovamo. Ja ne želim da vi njih ubijate.«

»Izmena programa?«

»Proširenje. Nova definicija čoveka. Gde mogu da predam naredbu?«

»Ja ću je proslediti centrali«, obeća robot.

»U redu. Dakle, čovek se od sada definiše kao: svaki onaj organizam koji vodi poreklo, u pravoj genetskoj liniji, od homo sapiensa, koji se smatra za graditelja ovog sveta tunela. Iz toga proizilazi da sluge ovog sveta tunela neće pokušavati da zlostavljaju ovakve organizme ako oni dođu u njihovu blizinu.«

»Konflikt. Konflikt. Konflikt.«

Crvena svetla trepere na robotovoj njušci.

»Šta nije u redu?« upita Klej.

»Naša je dužnost da štitimo ljude. Ali smo takođe obavezni da štitimo grad. Ako dođu neprijateljski ljudi-organizmi? Instrukcije? Definicije?«

Klej shvati u čemu je problem. »Vi ćete zaštiti, ako je to moguće, svet tunela od oštećenja koja bi prouzrokovali ovakvi nasrtljivi ljudski oblici. Ali vi ćete njih sa najvećom pažnjom izolovati i odstraniti iz ovog sveta, a da im pri tom ne načinite nikakvu fizičku povredu.«

»Primljeno. Prihvaćeno.«

»Ja sam Klej. Ja sam čovek. Vi ćete mi služiti.«

»Naša stara obaveza«, odgovori robot.

Klej posmatra ovo stvorenje, fasciniran njegovom sposobnošću komuniciranja. »Da li znaš«, obrati mu se nakon par trenutaka, »da si ti možda najstariji proizvod ljudske vrste koji danas postoji. Mislim, ti mora da si gotovo moj savremenik. A sve što je prethodilo nama, sve to je nestalo. Kada je ovaj grad izgrađen?«

»U osamnaestom veku.«

»Sasvim sigurno ne u mom osamnaestom veku. Osamnaesti vek, nakon čega osamnaesti?«

»Osamnaesti vek«, ponovi robot samozadovoljno. »Želiš li pristup podacima?«

»Misliš na mašinu za odgovore?«

»Tačno.«

»To bi možda pomoglo«, reče Klej, osetivši vreli proplamsaj nade. »Nešto što bi mi omogućilo da dođem do ostalih delova priče. Pomoglo da rekonstrušem sled istorijskih zbivanja. Gde je ta mašina? Kako da joj postavim pitanja?«

»Ideš li za mnom?«

Robot se okreće i počinje da se kotrlja niz hodnik srebrnih zidova. Klej korača za njim, gledajući kroz prozore što se nalaze na zidovima hodnika; s one strane prozora vide se nekakve čudne mašine onespokojavajućeg izgleda. Robot se zaustavlja ispred jednog stuba na kome se nalazi nekakav sivi predmet ovalnog oblika. »Pristup podacima«, oglasi se taj predmet, i zatreperi prigušenim svetlom, pozivajući na taj način Kleja da priđe bliže. »Zdravo«, obrati se on mašini. »Slušaj, ja sam bio uhvaćen u vremenski protok, i sada želim neke informacije. O razvoju civilizacije, i o toku istorije. Ja dolazim iz dvadesetog veka posle Hrista, ali svoje vreme nisam uspeo da povežem ni sa jednom drugom epohom, čak ni sa onom u kojoj je svet tunela izgrađen, i možda mi ti možeš pomoći da ove segmente povežem. Čak ako u sebi nemaš upisane događaje nakon civilizacije sveta tunela, možeš li mi reći barem to šta se sve odigralo između moje i tvoje epohe. Da? Da li me čuješ? Ja čekam.« Tišina. »Hajde. Čekam na odgovor.«

Iz sive ovalne mašine čuje se zveka i ječanje. Škripa i šištanje. Nekoliko probnih reči, dobro artikulisanih, ali njemu nerazumljivih. Pokušaj da se uspostavi komunikacija. A zatim:

»Pred kraj prve postindustrijske ere katastrofalni socijalni preokret rezultirao je totalnim uništenjem svih pojmova i pretpostavki na kojim je počivalo staro urbano društvo. Epoha obnove značila je prevladavanje haosa uništene životne sredine. Stvoreni su novi graditeljski pojmovi. Naš sadašnji sistem teče od tog trenutka. Međutim, ovde se neizbežno javlja jedna hronološka nesigurnost. Nestabilnost obnovljenog društva počela je osmog ili desetog veka, javile su se pojave koje su na kraju dovele društvo do same ivice postojanja. Izgleda da je bilo potrebno da svet dođe do svoje najkritičnije tačke. Na sreću, tehnička znanja i veštine omogućile su ovaj novi urbani sistem – i to se pokazalo jače od sile ljudske apokalipse. Napuštanje površine, nastanjivanje u novoj okolini, akumulacija mehanika, brzo i efikasno umnožavanje podzemnih gradova, doveli su do toga da u sadašnjoj epohi, u osamnaestom veku, bude moguć kontakt stanovništva različitih gradova, da se pažljivim ispitivanjem počnu odstranjivati bolesti i druge nepoželjnosti koje postoje u genetskom nasleđu. Mi smo sada povećali ljudsku infrastrukturu. Mi, najelastičnija od svih vrsta, uspeli smo da preživimo ovo Vreme čišćenja, koje je svojim katastrofama istrebilo čitave vrste. Možemo zbog toga biti ponosni. Obnova je započela, što se vidi iz pomenutih podataka: mi se nadamo da ćemo izdržati sve i sačekati nova doba koja će sigurno nastupiti.«

Nakon par trenutaka Klej razočarano reče: »Hvala«, i okrete se od mašine. Robot je i dalje bio kraj njega. »Ne vredi«, promrmlja on. »Nikakve koristi. Znam koliko i ranije.«

»Obući golog«, obrati mu se robot. »Još jedna od naših obaveza. Želiš li odeću?«

»Zar sam toliko ružan ovako neobučen?«

»Ljudi pokrivaju svoja tela kada su na ulicama. Za one koji je nemaju, mi nabavljamo odeću.«

Klej ništa ne odgovara i robot to njegovo ćutanje shvati kao odobravanje. Jedan deo zida iza Klejovih leđa se otvara i odatle se pojavljuje drugi robot. Taj robot diže jedno crevo koje podseća na surlu, i uz glasan pisak isprska Kleja pigmentom i tkaninom. Kada se oporavio od šoka, Klej je otkrio da je kompletno obučen: zlatna tunika čvrsto je priljubljena uz njegovo telo, na nogama su mu cipele koje podsećaju na prozirne koverte, a na glavi ima šešir širokog oboda. Toliko dugo je šetao go da je odmah osetio kako ga odelo sputava. No, ne želeći da uvredi robota, on zadržava odelo na sebi. Kreće duž hodnika. Prvi robot ide za njim, govoreći: »Hrana? Sklonište? Telesno čišćenje? Razonoda?«

»Ne.«

»Nikakve želje?«

»Samo jedna«, odgovori Klej. »Da budem malo sam. Odlazi. Ako te zatrebam, zazviždaću. Ili ću te viknuti.«

»Nejasno.«

»Pozvaću te. Učiniću glasan zvuk uz pomoć svojih glasnih žica. Je li sada jasnije? A sada, najljubaznije te molim, idi. Ne moraš da odeš daleko, ali budi van mog vidokruga – sve dok te ja ne pozovem.

Okreće se i polazi hodnikom. Robot odlazi na drugu stranu.

Klej zaviruje u sobe i u prodavnice. Sve je čisto i uredno, nijedna vrata nisu zaključana – kao da šeta kroz Pompeju. U jednoj od soba vidi ekran koji liči na televizijski ekran, i kada ga oft dodirne na njemu se pojavi trodimenzionalna Izbočina, koja ubrzo potom nestane, poput mehura u vreloj lavi. Iza se nalazi osmougaona kada za kupanje, i ako se pritisne dugme koje se nalazi pored nje niz njene porculanske zidove počne da se sliva nešto nalik na krv. Zelena materija koja podseća na kobasice cedi se iz cevi koje su smeštene iznad nečega što bi moglo da predstavlja štednjak. Krevet menja veličinu i oblik uz pomamnu energiju, postajući veći, manji, kružan, pravougaon. Ogromni ružičasti falus, zlokoban u svojoj životnosti, diže se iz centra škriljačnog poda. Jedan zid se rastapa u pljusak od mozaičkih pločica. Brizgaljke koje podsećaju na gljive nalaze se uz prizor, i one ga zasipaju mirisima, začinima, mastima, i nekakvim prozirnim fluidom zahvaljujući kom nakon par trenutaka ostaje bez odeće. Drago mu je da je ponovo go, mada se, izgleda, isuviše dugo zadržao ispred ovih brizgaljki: jedna od njih poškropila ga je crvenim uljem koje je delovalo kao anestetik na njegovu kožu. Stavlja prst u uvo: ništa. Oprezno se počeše po grudima: ništa. Stiska penis u šaci: ništa. Ne može da oseti ni dodir čupave prostirke poda koja se nalazi ispod njegovih bosih stopala. Da li je ovo trajna obamrlost? Zamišlja samog sebe kako nespretno hoda, gazi po oštrim predmetima koji ranjavaju i kidaju komadiće mesa sa njegovih stopala, a da on to i ne primećuje, sve dok od celog njega ne ostane samo nekoliko mišića koji vise na golim kostima. »Robote?« vikne on.

»Hej, robote! Dođi i pomozi mi!« Ali i pre nego je čovek – mašina stigao do njega, dve brizgaljke su ga istovremeno poprskale, i on je osetio da su mu nervne ćelije ponovo oživele, i to je osetio sa takvim neverovatnim intenzitetom da je istog časa doživeo orgazam. Dahćući on se povlači nazad, a zatim otpušta robota sa dva glasno izgovorena sloga. Kreće napred. Tetura se između duplog zida od ogledala, i biva uhvaćen u beskrajni regres, odbijajući se poput ping-pong loptice od jednog do drugog zida, dok se za to vreme ogledala okreću, pomeraju i savijaju. Spušta se na pod i puzeći izlazi van domašaja ovih ogledala. Kako su sve ove stvari uspele da prežive – pita se on – kada je svet pretrpeo toliko geoloških promena, kada su i sami kontinenti preoblikovani? Priznaje konačno mogućnost da je i ovaj svet tunela iluzija. Stiže potom do grupe ulica i galerija koje su različite od onih prethodnih; stil arhitekture je ovde grublji, manje maštovit, ali su ukrasi, kao i struktura tkiva poda, na višem nivou. Roboti mu, kotrljajući se, prilaze sa svih strana, i nude se da mu služe; all on ima svog robota, koji ga prati na razumnoj udaljenosti, tako da ne poklanja pažnju drugim robotima. »Kuda su ljudi otišli?« obrati se Klej svom robotu. »Zašto su otišli? I kada?« Robot zamišljeno odgovori: »jednog dana oni više nisu bili ovde.« Klej učtivo prima ovakav odgovor; bolji verovatno ne bi ni mogao dobiti. Počne pažljivije da osmatra prostoriju u kojoj se zatekao. Pritisne jedno dugme i sa fluorescentnog projektora krene nekakav apstraktni, trodimenzionalni film. Pušta dugme i čitav taj kovitlac od drečavo obojenih svetlosti povlači se nazad u projektor, i tu uz šištanje, zamire. Ulazi u sledeću prostoriju. Tu se nalaze igre na sreću; table koje svetlucaju i lupkaju, točkovi što se okreću u čudnim orbitama, žetoni, tabele, kockice od ebanosovine, karte za igranje koje se tope i ugibaju kada se dodirnu. Potom ugleda dečju slagallcu, balzamovano drvo, prazan kavez i mali zapečaćeni kovčeg. Kreće dalje. Mlazovi žive pare upozoriše ga da odstupi od sobe čiji zidovi kao da su od sunđera, sobe koja mu se učini slična materici. Odustaje od namere da krene niz stepenište koje možda vodi do nekog donjeg nivoa, jer ga oblaci zelene prašine počeše gušiti već nakon tri pređene stepenice. Dolazi do mesta gde se nalaze rasklopljeni roboti. Otkriva i jedan veliki ekran na kome se vidi prizor površine Zemlje: zaobljena brda i doline, ali ni traga od one užasne pustinje halucinacija, kroz koju je on ovamo i dospeo. Na kraju rukom gurne jedna debela i teška vrata, od metala koji bojom podseća na aluminijum, i kada se ona svečano otvoriše pred njim, njegov robot dojuri do njega i reče: »Iza ove tačke nema čuvara«.

»Šta to treba da znači?«

»Mi te ne možemo više štititi ako produžiš dalje u tom pravcu«

Klej posmatra hodnik koji se pruža ispred njega. On po svemu izgleda sličan hodnicima kroz koje je već prošao, možda je za nijansu čak svetliji, ako ne i privlačniji. Građevine koje se vide imaju delikatan izgled, sa fasadama što se blistaju uzdržanim sjajem rubina, a čuju se i tihi tonovi elegantne muzike iz nekog dvorišta. Robot ponavlja svoje upozorenje, a Klej mu odgovara: »Svejedno, prihvatam rizik.« Tek što je stupio u ovaj zabranjeni sektor, na um mu pade jedna onespokojavajuća misao i on, osvrnuvši se, upita robota: »Hoće li se ova vrata zatvoriti kada ja uđem unutra?«

»Tačno.«

»Ne«, reče Klej. »Ja ne želim da se ona zatvore. Naređujem ti da ih ostaviš otvorena dok se ja ne vratim.«

»Stroge instrukcije da bi se sprečili upadi stanovnika ove...«

»Zaboravi te instrukcije. Ovo je naređenje. Ovog trenutka ja sam jedini čovek na planeti, a ovo čitavo mesto je izgrađeno da bi služilo čoveku, i ti sam nisi ništa drugo nego mašina koja je stvorena da bi čovekov život učinila srećnijim i korisnijim, i neka sam proklet ako ti dopustim da mi prkosiš. Vrata ostaju otvorena. Je li to jasno?«

Oklevanje. Konflikt.

»Prihvaćeno«, reče robot na kraju.

Klej ulazi unutra. Nakon šestog koraka, on se osvrne. Vrata su i dalje otvorena. Robot stoji uz dovratak. »Dobro je«, dovikne mu Klej. »Zamapti, ja sam gazda. Vrata ostaju otvorena.«

Posmatrajući klasične fasade zgrada ovog dela sveta tunela, Klej stiže i do prvog znaka – ako se izuzme leš čoveka – koze – da je ne-mehanički život prisutan u ovom podzemnom utočištu. Osam malih zelenih vavoljaka leže ispred ulaza u jednu sobu. Po svoj prilici to je izmet nekakvog glodara iz ove epohe. Jer tamo gde roboti ne zalaze, tamo je verovatno zavladao život divljine.

Sakrivši se, Klej spazi stvorenje čiji bi to mogao biti izmet: nalik tvoru, nisko priljubljeno uz tlo, kratkih zdepastih nogu i golog purpurnog repa – ovo stvorenje se kreće šibajući levo-desno svojim repom. Umeto šare koja krasi tvora, ovo stvorenje na svojim leđima ima čitav niz očiju. Klej je svestan surove i odlučne inteligencije ovog bića. Da nije i ovo neki od sinova čovečjih? Nije. Nema ni trunke ljudskosti u njemu. Ovo stvorenje je izgleda krenulo u lov: nekoga progoni duž hodnika. Klej ga prati. Zver se baca na nešto. Možda na svoju žrtvu? Obgrlivši ga nogama i repom, ova zver zariva zube u svoj plen. Žvaće. Uz očigledan užitak. Odvratni mali mesožder, priređuje sebi gozbu. Konačno završava; odvlači svoju nesrećnu žrtvu, koju Klej nije ni uspeo da vidi, do jednog udubljenja u zidu i tu je ostavlja; potom se ponovo pojavi, i ispusti iz sebe još nekoliko zelenih vavoljaka. Nakon toga se izgubi sa vidika. Klej kreće dalje.

Ovaj deo kao da niko ne održava. Vazduh je vlažan, zasićen, protoplazmatičan. Svetlucave niti paučine vise sa zidova, a u sredini svake mreže, krčkajući, čuči po jedan grabljivi stvor. Klej prilazi jednom: dlakavi plavi jastog. Grabljivac se ljutito osmehuje prema njemu. Prolazi leglo ovih grabljivaca i stiže do jednog blistavog dvorišta u kome se nalazi vrelo, iz kojeg umesto vode ističe svetlost. Ovde vidi mašine slične onima koje je video dok je ovamo dolazio, mada se tu nalaze i neki njemu poznati izumi. Pred njim se nalazi konkavno ogledalo, čija dubina deluje tako izazovno meka i sjajna, kao ulaz u svet iza ogledala, u svet bajki. Ispruža četiri prsta da bi njima dodirnuo svilenkasto staklo ali, bolje porazmislivši, ipak povlači ruku nazad. »Šta ti radiš?« pita on instrument. »Stvari bi ovde trebalo da imaju natpise na sebi, kao ZA PIĆE ili PRITISNI DUGME ZA DOBRU HALUCINACIJU, ili već tako nešto. Ne može se očekivati od stranca da pogodi čemu pojedine stvari služe. On se ovako može ozlediti. Ili bi mogao oštetiti osetljivi deo neke mašine.«

U trenutku kad je završio svoj govor Klej začuje kreštavo gakanje, mrmorenje, žamorenje, brbljanje, a zatim se iz jedne tačke u ogledalu začuje njegov vlastiti glas, preoblikovan i umnožen, na granici vriska, doveden do oblika simfonije neverovatne složenosti:

»DOBRU HALUCINACIJU stvari natpisi kao stranac čemu čemu čemu očekivati PRITISNI DUGME ili ili ili trebalo da imaju ZA PIĆE stvari osetljivi oštetiti oštetiti oštetiti pogodi da da da ozlediti ZA HALUCINACIJU, ovde ne može se on on on on on on ozlediti ili PRITISNI PRITISNI PRITISNI kao od stranca ovde na sebi na sebi ZA tako nešto stvari nešto natpisi pojedine DUGME oš nat oč neš os te će lji po go ti vari luci bru osetljivi ZA stvari ugme ranca štet bi PRITISNI DUGME šte e e e titi HALUCINACIJU anca DOBRU.«

Nakon ovoga usledila je tišina.

A zatim se sve to ponovilo, u izmenjenom obliku. Kao trostruka fuga. Modulacije u ogledu. Spiccato. Zaslepljujuća dominanta. Koda pre trećeg glasa. Transpozicija subjekta u toniku. Allegro non giocoso. Andante ma non tropo. Largo. Vivace. Solfeggio. Soba odjekuje od muzike njegovih reči. »PRITISNI!« »bru!« »LUCINA!« »Iće!« Beskonačne varijacije. »Ru ru ru ru ru!« Sonata quasi una fantasia. Portamento. Sforzando. Sfogato. Fortissimo. On beži. Muzika ga prati i u hodniku. Legato! Doloroso! Dal segno! Agitato! »Oštetiti! Oštetiti! Oštetiti!« On trči, sapliće se, pada, ustaje, ponovo trči. Mašina za reprodukciju zvuka pruža za njim oštre jezičke zvuka, i oni se kroz vazduh provlače kao jegulje kroz vodu. On trči i skreće iza jednog, drugog, trećeg ugla, nastavljajući sa trkom i nakon što su zvuci zamrli. Odjednom se naglo zaustavi. Ogromna zver blokirala je prolaz. Životinja ima oblik šatora, sa ulegnutim naborima zelene kože, i otprilike je dva puta veća od Kleja. Gega se na tankim žutim nogama, koje oblikom podsećaju na pačje noge. Apsurdno male ruke njišu se sa njenih grudi; gore se vidi prorez koji predstavlja usta i dva velika sjajna oka. Oči su uperene u Kleja: trepću sa dobrodušnim izrazom i nesumnjivom inteligencijom u pogledu, ali u tim očima se nazire i trag hladnog zla, vidljiv u prikrivenom svetlucanju zenica. Zver i Klej stoje jedno naspram drugog u tišini. Konačno Klej progovori: »Ako si od ljudskog roda, onda smo u srodstvu. Ja sam pripadnik davne vrste. Ovde sam dospeo uz pomoć vremenskog protoka.« Oči postaju čas opreznije, čas veselije, ali nema nikakvog drugog odgovora. Stvorenje se približava Kleju. Ono je veliko, ali se čini bezopasno; bez obzira na to, ovako go i nenaoružan, Klej je krajnje oprezan i polako se povlači unazad. Ne okrećući se, on rukom opipa zid iza sebe tražeći vrata; napipava jedna vrata, otvara ih i žurno prolazi kroz njih; vrata za sobom zatvara i snažno se navaljuje na njih, osluškujući kretanje zveri u hodniku. Ali ogromna zver ne pokušava silom da otvori vrata. Očigledno ima neki drugi plen na umu, barem za sada. Klej posmatra zver kroz prozorče što se nalazi na vratima, i vidi kako je ona pažnju usmerila ka jednom gnezdu koje se nalazi na stubu sa druge strane hodnika. Zverka je otvorila svoj prorez-usta, i iz njega se odmotao jezik, debeo poput surle a dugačak nekoliko metara, sa tri kukasta prsta na vrhu. Zver je ovim prstima počela da ispituje gnezdo sačinjeno od svetlećih plastičnih traka. Čim su prsti par puta kucnuli po gnezdu, iz njega se pomoliše glavice: mladunci, čini se, jedne od onih životinja što liče na tvora. Šest crnih njuškica miču se u očiglednom besu. Pokušavaju da izmaknu jeziku koji palaca oko njihovog gnezda; jedno od ovih mladunaca hrabro skače na jezik, zariva svoje svetložute zube u njega, potom skače natrag u gnezdo. Stvorenje slično šatoru povlači svoj jezik i njime maše kroz vazduh pokušavajući time da umanji bol od uzgriza. Zatim se jezik ponovo primače gnezdu i nastavlja sa istraživanjem. Mladi tvorovi poskakuju i lelujaju okolo gnezda, ali ovaj put jezik se kreće veoma brzo tako da uspeva da uhvati jedno od mladunaca ispod stomaka i da ga povuče dole ka ustima koja su razjapljena čekala. Male okrutne kandžice očajno grebu, ali bez ikakve koristi. Mladunče završava u ustima zveri. Upravo u tom času pojavljuje se i majka-tvor, koja je bila u lovu, i videvši kraj ove scene, ona bez oklevanja skače na ogromnog grabljivca. Klej kroz vrata čuje vrisak, ali ne može tačno da odredi čiji je. Pobesnela majka grize, grebe i kida. Jezik, mlatarajući kao uznemirena zmija, spušta se i diže, prstima traži tvora, pokušavajući da ga zbaci dole. Ali ova životinjica oštrog repa je suviše brza. Brzo se pomerajući, majka-tvor uspeva da izmakne jeziku, grizući ga svaki put kada joj se suviše približi. Otkriva da se koža ove grabljive zveri može lako probušiti, i ona je buši na nekoliko mesta, stvarajući konačno ispod jedne od njenih ruku otvor dovoljno velik da se tuda može uvući unutra. Zverčica ulazi u telo ove ogromne životinje, kao da namerava da prodre do njenog stomaka i oslobodi svoje mladunče. Sada se borba potpuno promenila. Njuška, prednje noge, kao i sredina tela tvora nalazi se u telu neprijateljske zveri. Oči životinje slične šatoru izgubile su svoj lukavi humor; one sada izražavaju samo agoniju. Jezik, odmotavši se do kraja svoje ogromne dužine, šiba u grču po zidu. Zver cupka i poskakuje na svojim pačjim nogama; uzaludni su svi pokušaji da svojim malim rukama uhvati zverčicu koja se zarila u nju. Svoje telo ranjena zver trlja uz stub, i bolno urličući ona očajno kruži okolo stuba. Njena sudbina je izgleda zapečaćena.

Ali sudbina ipak stiže u nešto drugačijem obliku. U hodniku se iznenada pojavljuje treće stvorenje, reptil, gotovo bi rekao da je to dinosaurus. Stvorenje se primiče na ogromnim nogama koje se završavaju kandžama; a bedra su mu poput stabala drveća. Mesnati rep se vuče za njim. Podlaktice su mu kratke ali neobično snažne; lice se širi u nezgrapnu njušku; čeljust ima prepunu zuba, koji deluju tako divlje i zastrašujuće da to prelazi granice ljudskog poimanja. Iznad ovog niza zlokobnih oštrih zuba nalaze se dva velika sjajna oka koja ledeno gledaju. Šta predstavlja ovaj odvratni tiranosaur? Kakav je to trik evolucije, da se tako okrenula unazad, i ponovo stvorila jedno ovakvo stvorenje? Čudovište riče, njegova glava dodiruje krov tunela, i ono hvata zver koja liči na šator, i baca je visoko kao da ova uopšte nema težinu. Dva samouverena ugriza ovih strašnih čeljusti i nesrećna zver pada dole, prepolovljena. Tvor se oslobađa, prekriven lepljivom crnom krvlju, i hita u svoje gnezdo. Džinovski gušter, nagnuvši se nad žrtvu, počinje da jede, kidajući komade mesa svojim strašnim čeljustima. Čupajući komade mesa, zver zadovoljno frkće.

Klej, siguran iza svojih vrata, posmatra ovu scenu, ošamućen ne toliko zbog ovog krvavog ubijanja, koliko zbog poruke koja mu dolazi iz svesti ovog stvorenja. To nije reptil. To je još jedan od sinova čovečjih. Da li si ti Jedač? pita Klej, a ova spodoba iz noćnih mora, ne prekidajući svoju gozbu, odgovara: Mi se, dakle, poznajemo.

Misli Jedača su poput ledenih santi koje plove po sivom moru. Klej oseća nelagodnost zbog ostvarenog kontakta. On se povlači nazad i šćućuruje se uz najudaljeniji zid ove prostorije; Jedač je suviše velik – govori on sam sebi – da bi mogao da ude u ovu sobu. Ali vrata se širom otvaraju. Surova njuška se pomalja u sobi, mada je ostali deo Jedača ostao u hodniku. Klej vidi izobličen i odraz samog sebe u očima čudovišta.

Čovek? pita Jedač. Stara forma?

Tačno. Vremenski protok me je...

Da. Grubo negodovanje. Meka ružičasta stvar. Neupotrebljivo.

Klej mu odgovara: Ljudi su stvoreni slabi kako bi se njihove veštine i refleksi razvili. Da smo od početka imali tvoje kandže i zube, da li bismo ikad izumeli noževe i dleta i sekire?

Jedač mu se ruga. Gura svoju glavu malo dublje u sobu. Klej zabrinuto posmatra kako glatki plastični zid oko vrata počinje da puca. Čudovište bi ga u tri zalogaja progutalo.

Ja sam takođe čovek, razmeće se Jedač.

Koji je poprimio životinjsko obličje?

Koji je poprimio moćno obličje.

Moć je u tome da se vlastita slabost prevlada snagom uma, kaže Klej. A ne u zverskoj sirovoj snazi.

Hajde da odmerimo moje zube i tvoju pamet, predlaže Jedač. Gurajući još jače vrata, ovo čudovište, očigledno nezasito, traži bilo kakvo meso.

Klej mu se obraća: Tvoji savremenici, ostali oblici ljudskog roda, izgleda da su uspeli u tome da žive bez ubijanja. Ne treba im ni hrana. Zašto ti ubijaš? Zašto moraš da jedeš?

Moj slobodan izbor.

Izbor koji znači povratak primitivizmu?

Moram li da budem poput ostalih?

Ostali su slobodniji od tebe – insistira Klej. Ti sizavisan od potreba svog tela. Ti nisi dalji koraku evoluciji. Dovratak se još više zateže. Koja je bila svrha evolucije da od čudovišta razvije čoveka, da bi ga posle opet vratila u oblik čudovišta?

Žestok pritisak na zid oko vrata. Pucanje plastične materije.

Jedač kaže: Tu nema svrhe. Nema obrasca. Škripanje zuba. Jedna rupa provaljuje u sobu. Izabrali smo ovaj oblik kada nam se svidelo da ga izaberemo. Zar je trebalo da sedimo i pevamo? Da se igramo sa cvećem? Zar je trebalo da čitamo Pet obreda? Mi imamo svoj sopstveni put. Mi smo deo materije stvari. Zid se ruši i stvorenje do pola provaljuje u sobu.

Ogromna čeljust se razjapljuje. Zlokobni zubi svetlucaju. Klej je za vreme ove razmene misli uočio vratanca u uglu sobe, nasuprot vratima kroz koje provaljuje čudovište. Naglo poleti ka vratima, otvori ih i, sa velikim olakšanjem, prođe kroz njih, izmičući na taj način čudovištu. Iza sebe čuje riku čudovišta. Obreo se u nekakvom zamršenom lavirintu, sačinjenom od spiralnih prolaza, koji su svi mračni i ispunjeni ustajalim vazduhom. Oči mu se polako privikavaju na novu okolinu. U ovim galerijama žive stotine različitih vrsta životinja. Kako da shvati ekologiju: čime se ovde hrane biljožderi? No, čini se da je ovde uzaludno tražiti logiku. Kroz hodnike se kreću Jedači, najmanje tuce njih, noseći svoje ulovljene žrtve. Svaki od njih ima svoju teritoriju. Niko ne zalazi na tuđi teren. Oni bez prekida love, a opet ne mogu sakupiti dovoljno mesa. Klej je naučio kako da ih otkrije i pre nego mu priđu blizu: po frktanju i buci koju čine pri hodu. Zahvaljujući tome on je u stanju da izbegne svaku opasnost. Može li da nađe put koji vodi nazad do vrata koja su za njega ostala otvorena? Može li bezbedno da se vrati do onog dela sveta tunela koji održavaju i čuvaju roboti?

Nikad kraja lutanju kroz ove zamršene prolaze. Po telu su mu ponovo izbile dlake. Prvi put otkako je svoju glad dao Hanmeru, on ošeća slabu ali nedvosmislenu potrebu za hranom, oseća i žeđ. Smeta mu što je go. Nagutao se isuviše prašine. Pazeći da izbegne Jedača, nije obratio pažnju na tlo, gde su se nalazili mali mesožderi, tako da je nekoliko puta uštinut za pete i za listove nogu. Jedan prolaz se uliva u drugi, ali on se ne primiče poznatoj teritoriji. Obuzima ga očajanje. Kroz ovaj podzemni svet on će izgleda večno lutati. Ili, ako uspe da se domogne površine, obreće se ponovo u onoj istoj pustinji halucinacija, gde ga je njegov vodič sferoid ostavio. Susret sa Jedačem pomutio je njegov duh. Muči ga pomisao da je takva zver potomak ljudskog roda.

Pokušava da se uteši mišlju da je i on takođe, svojom pojavom i rečima, ozlojedio Jedača. Izmišlja kulturu za njih. Predočava sebi prizor kako se Jedači mole, obasjani verom i duhovnim mirom. Zamišlja pesništvo Jedača. Zamišlja sledeću scenu: grupa Jedača stoji ispred zida na kojem su okačene slike; osluškuje njihove estetičke ideje. Zamišlja Jedača matematičara kako ispisuje brojke i crta geometrijske figure grebući uporno po tlu svojim kandžama. Dušu mu preplavi toplo saosećanje za njih. Vi ste ljudi, vi ste ljudi, vi ste ljudi – ponavlja on sam sebi, i već je spreman da ih primi u bratski zagrljaj. Zapljusne ga osećanje ljubavi prema njima. Svest mu uranja u svet Jedača, nejasan, nesiguran i fantastičan. Zahvaćen vrelom strašću, svetlucajući i podrhtavajući, podrhtavajući i otkrivajući se, on šalje svoju poruku ljubavi ovim čudovištima, predaje svoju poslanicu svirepim stvorenjima. Vidi i njih, kako se okupljaju oko njega, zahvaljuju mu za njegov milosrdni dar, škripeći svojim jezivim zubima u nežnoj harmoniji, blagosiljajući ga zbog toga što je video esenciju ljudskosti u mesu bića iz ružnog sna. U ovom ushićenju on mirno prolazi kroz zamršeni svet tunela, i konačno ugleda svetlost ispred sebe. Korača prema tom svetlu, uspinjući se, i čuje nebeski hor iz kog se izdvaja jedan glas, koji mu govori: »Dođi, samo produži ovim putem«. On se uspinje i dalje. Hor anđela peva iznad njega. Prolazi kroz osmougaoni otvor i slatki talas svežeg vazduha zapljusne njegove nozdrve. Ovo nije san. Obreo se na poljani pokrivenoj sočnom zlatnom travom, a njegovi prijatelji su tu oko njega, i Hanmer mu se obrati: »Stigao si na vreme da nam se pridružiš u Podešavanju tame.«