Sin čovečji

10

Dan je. Stigli su do blistave klisure i zaustavili se na jednoj izbočini, na tamnoj steni koja se pruža iznad rečnog korita, i to na visini od nekoliko stotina metara. Vazduh je ovde blag i prijatan. Ptice kruže glatkim plavim nebom. Teško sunce leži nisko na horizontu.

»Sada ćemo da činimo«, objavljuje Hanmer, »obred Podizanja mora.«

Klej klima glavom. Sa izlaskom sunca sav umor i strah su iščileli iz njega. Oseća se odmorno i orno, spreman za nova iskustva. Seksualna želja se ponovo budi u njemu; razmišlja da li bi mogao nekog od Skupljača da ubedi da vodi ljubav sa njim. Tek sada postaje svestan činjenice da se od Serfisinog nestanka cela grupa držala veoma čedno. Da li je to namerna apstinenacija? Ili zbog toga što su imali prečih stvari da urade? Muvajući se uz ivicu ove izbočine, tela okrenutog prema suncu, a okružen grudima, bedrima i stražnjicama ženskih Skupljača, Klej dobija snažnu erekciju. Skupljači mu i dalje liče ha lutke od plastike, ali ovaj nalet požude koji je ukrutio njegov ud jeste, ipak, nepobitna činjenica; ne zna tačno kako, ali ova bića su izgleda uspela u nastojanju da ih on počne doživljavati kao ljudska bića. Da li bi on osetio želju i prema nekoj drugoj vrsti ljudskog roda? Da li bi svoju ukrućenu muškost turio i u pihtijasto telo sferoida? Da li bi na svoje grudi privio vimena žena–koza? Da li bi osetio želju da miluje zadnjice ženki inertnih ljudi-žaba?

»Prijatelju, hoćeš li da sa nama učestvuješ u ovom ritualu?« pita ga Hanmer.

»Ako mogu.«

»Naravno da možeš. Od tebe tražimo jedino da budeš strpljiv i da se malo uzdržiš.«

On im to obeća. Ninamen, Angelon i Ti, ovog jutra u ženskom obličju, povijaju gornje polovine svojih tela prema tlu, potom sa gipkom lakoćom cela tela izvijaju u obruč; leđa su im u obliku luka, glave prislonjene uz stopala, a kolena izvijena prema spolja na način nemoguć za Klejovu vrstu; uzdižući svoje stražnjice, i taj gest ne ostavlja sumnje da one nude svoje polne organe. »Moramo se ovako spojiti«, napominje Hanmer, i pošto priđe Ninamen, njegov ud klizne iz svoje zaštitne navlake; on ga potom gurne između nogu Ninamen, u pukotinu koja je ovim položajem učinjena veoma pristupačnom. Hanmer to čini potpuno hladnokrvno kao da neki aparat uključuje u struju. Pri tom rukama obuhvata njene kukove kako bi ona lakše mogla da zadrži ovaj izvijeni položaj.

Bril isto tako mirno ulazi u telo Angelon. Hanmer načini rukom blago nestrpljivi gest koji je, nema sumnje, upućen Kleju. »Da, shvatam«, odvraća Klej i, hvatajući Ti za njenu okruglu zadnjicu, ugura vrh svoje palice u njenu rupu. Ti blago uzdahne. Klej se naginje napred; nedostaje mu gipkost Skupljača, ali je zato što se dimenzija tiče prednost na njegovoj strani; naležući na Ti, on prodire do kraja u nju. Njih šest, ovako čudno spojeni, na ovoj visokoj izbočenoj steni pružaju prizor akrobatskog erotizma, uz to su i potpuno nepokretni, pa izgledaju kao statue strašću obuzetih vila i vilenjaka. Uočava da Hanmer i Bril ne čine pokrete uobičajene za polni odnos, već stoje iza svojih partnera, spojeni sa njima i ukipljeni, pa i on čini isto tako. Čeka. Gde je signal? Kada počinje obred?

Obred počinje neprimetno. Skupljači počinju da pevuše, i taj zvuk je toliko slab da se čini da postoji pre negde izvan svemira, nego da je materijalizovan u njemu; u trenutku kada Klej postaje svestan ove pesme ona nije veća od jednog molekula, čitava bi mogla da stane u jedan foton; zvuk polako i postepeno ulazi u svet fenomena, dobija oblik, boju i masu, postaje sve puniji i raste sve više u visinu, tako da na kraju čini gromoglasni zvučni stub uzdignut visoko iznad klisure, zvučni sivo-crni čekić koji se diže i spušta lomeći sve pod sobom; uz stalni krešendo, ova pesma iz trena u tren povećava i sve svoje dimenzije, postajući više zaobljena i glatka, nalik kugli čija unutrašnjost iskri zvučnim varnicama, i Klej, strahujući da će ga taj zvuk zgromiti ako ništa ne učini, stidljivo mu pridružuje svoj glas, iznenađen otkrićem da se njegov glas na neki čudan način uklapa u ovu gromoglasnu melodiju. Nakon što se priključio pesmi, on nesigurno pogleda u svoje partnere, plašeći se da ovim možda ne ometa njihovu zamisao; ali oni mu se toplo osmehuju, hrabreći ga u ovom pokušaju: Hanmer, Bril, čak i izvijene ženke u znak odobravanja klimaju glavama prema njemu. Ovo ga umiri i on se slobodnije i jače oglasi, nastojeći da svoj glas uskladi sa njihovim glasovima. Čini mu se da mu i lobanja odjekuje od ovog moćnog zujećeg zvuka. On postaje jedno sa Skupljačima. Razume njihovu zajednicu, shvata da je povezanost između njih čvrsta, čvršća čak i od one između Disača u njihovim zasebnim bazenima. Sada, pošto je stupio u njihov krug, među njih, on više ne strahuje da će učiniti pogrešan potez. Kada Ti počne sa nizovima unutrašnjih grčenja, on intuitivno shvati da on sam ne treba da se pokreće. On i dalje stoji nepokretno, puštajući Ti da se uvija oko osovine koju je on položio u nju. Fizički osećaj je veoma intenzivan, ali se on suzdržava, sa strpljenjem kakvo nije znao da poseduje; i kada mu se učini da više ne može. da izdrži ovo mirovanje, da će morati da učini nekoliko snažnih trzaja ili će umreti, on taj višak uzbuđenosti jednostavno skrene prema Hanmeru i Brilu, prenese na njih, i on tu uzbuđenost ravnomerno raspodele na sve ostale. On čeka. Ti se pokreće. Na ovoj izbočenoj steni stvorena je mašina; on je jedan od njenih šest delova. Prošao je onu tačku kad se čezne za trenutnim zadovoljenjem; njegovo čitavo telo pulsira i treperi, ali on je savršeno miran. Seksualna energija prožela je čitavo njegovo telo. Njegov penis ga je potpuno apsorbovao, i ovo ovde sada više nije Klej, nego je samo palica, ukrućeni ud, poluga ugrađena u jednu složenu napravu. Potom se i sama svest o seksualnosti gubi. On je sada samo ornament, sačinjen od crnih linija i belih kružića. On je oscilacija izražena krivudavom linijom. On je sila bez mase. On je masa bez dimenzija. On je ubrzanje bez brzine. On je snaga. On je moć. On je odaziv. On je stvaranje.

Vreme je za Podizanje mora.

Sa ove izbočine, u širokom luku prolazeći prostorom, ružičaste trake pružiše se sve do ogromne vodene kugle zelene boje. On sledi taj pokret. Postaje reka čistog osećaja, svetlosni zrak što se u cik-cak liniji spušta niz kontinentalnu kosinu. Ugleda more, ogromnog džina koji se nemirno meškolji u svojoj tesnoj postelji. Klej mu pada u zagrljaj. Oseća sve: težinu, zelenu boju, slanoću, uznemirenost, smirenost, toplinu, hladnoću. Tu su i talasi koji zapljuskuju prozirne plaže. Tu su i skrivene doline i vrhovi oštrih grebena. Tu je tama. Tu je blistavi sjaj. Tu je svetlo koje iskričavo treperi po telima polipa. Tu su stvorenja večite noći, bića iz košmarnih snova. Tu u dubini su i nekakva odbegla deca ljudskog roda, izmenjena, sakrivena, puna besa. Tu su uze koje vezuju svet. Tu su šavovi duše. Tu je i neko krilato biće koje leprša krilima po kraljevstvu svetlucavog peska. Tu su nekakve izdužene crne bodlje koje trepere na zelenkastim stenama. Tu su nekakve kandže što se pružaju prema uzdrhtalim vijugavim životinjicama. Usta. Zubi. Ogromne mase uzburkane vode. Krhke žuto-mrke ćelije nošene vodenom strujom. Balet planktona. Simfonija kitova. Težina. Težina. Težina. More se uznemireno komeša, ispitujući pridošlice. Ali, sve je sada na svom mestu. Oni koji vode poreklo iz mora, moraju se vratiti svom izvoru. Ruke uranjaju u okeanov kameni ležaj. Kontrola je ponovo uspostavljena. Tela lagano klize. Ah, da, da, da! More se podiže. Oni ga lagano, dostojanstveno i poverljivo dižu, prvo masu sačinjenu od tela riba, dok na kraju i more samo ne šikne u visinu, napuštajući tako svoje vekovno prebivalište. Oni ga drže visoko u vazduhu. Počinje da pada slana kiša. Nekoliko nestašnih životinjica iskočilo je iz ovog vodenog mlaza, inače sve drugo je uhvaćeno i postavljeno u ovaj novi položaj. Tečno sunce kupa vlažno i nečisto dno. Korenje Zemljine kože sada je izloženo pogledu. Glas mora pridružio se njihovoj pesmi, dajući joj mutne tonove i meku potmulost. Žuboravi zvuk truba zvuči veoma ljupko. Skupljači su radosni. Moć sinova čovečjih doživela je sjajnu i ubedljivu demonstraciju. Dodirom sa morem, jedan krug je završen. Sa donje strane ovog lebdećeg mora, pod uticajem gravitacije, izvijaju se vodeni mlazevi, ali se oni brzo vraćaju natrag, u more, jer remete harmoniju. More polako počinje da se spušta, dok se oni koji su ga podigli ekstatično okupljaju tačno u centru ispod ove lebdeće vodene mase: primaju more na svoja ramena, i polako ga vraćaju na mesto sa kog je privremeno odlutalo. Da li je ovim sve završeno? Ne. Ne. Ne još. More se lagano spušta.

Udaljeno mrmorenje njegovog tela čuje se sve slabije, sada je samo još u ehu. More se vraća u svoju postelju. Polako, polako, polako, sa celokupnom svojom sadržinom, sa svim bićima koja plivaju u njegovoj tami, sa potopljenim antikvitetima, sa tragovima mnogih nestalih morskih istraživača, i sa lađama koje čitavu mileniju leže pokrivene toplim muljem morskog dna. Sve što ovaj obred zahteva, izvršeno je. Oni koji su more podigli sada su ponovo slobodni da uzmu vlastite identitete i da nastave lične ekstaze. Isključuje se iz spoja kojem je bio potpuno pripadao. Čuje gromki zvuk olakšanja od mora koje se ponovo preliva preko vlastitih ivica i zapljuskuje obale sveta. Prekida svoje stanje mirovanja, spreman da konačno ostvari ono što je zbog ovog obreda do sada odgađao.

Telo mu je još uvek spojeno sa telom Ti. Ona se pokreće; on se pokreće; počinje strasno trenje. I dalje spojeni, kliznuli su na tlo. On legne na leđa i raširi svoje noge; ona svom težinom nalegne na njega. Oseća njene hladne usne na svojima. Ti svojim rukama stiska njegove grudi, miluje otvrdle bradavice na njihovim vrhovima. Ti prodire u njega. Klizeći napred-nazad u ovlaženoj pukotini, ona se zabija duboko u njegovo telo. On nikad nije doživeo ništa slično ovom, i sama penetracija mu izgleda čudno i zastrašujuće, mada nalazi izvestan užitak u njoj. Dahćući on miluje Ti po snažnim mišićavim leđima, miluje njen tanak zategnut struk, i njenu ravnu malu stražnjicu. On skuplja malo svoje noge, tako da spajanje biva još intenzivnije. Osećaj nekakve čudne preokrenutosti ne napušta ga ni u trenucima najsnažnijeg uzbuđenja. Njegova bedra se trzaju; karlica se podiže i spušta. Talasi ekstaze podižu se sa njegovih bedara, prolaze kroz kukove, stomak, grudi, sve do njegove lobanje. Eksplodira od naleta silnih osećaja. Ali to još nije kraj. Hoće li Ti nastaviti? Da; vodi ga prema još jednoj eksploziji. Ti je snažno polegla po njemu. Oseća je na svojim grudima, i to kako uz postojano trenje njen tvrdi ud klizi u njemu. Još jedna eksplozija. Da. Da. Dosta. On je izgubljen; on je zbunjen; on je ošamućen. Obgrli nogama njena bedra i stane pomamno da stenje žudeći za krajnjim zadovoljenjem. Ti ulazi u njega dublje nego pre, čini mu se da svojim udom dotiče njegove bubrege, jajnike, debelo crevo, svu tu složenu mašineriju njegove unutrašnjosti, i tada mlaz tečnosti stane da se izliva iz uda koji je zariven u njega, uz snažne trzaje tela što je ležalo na njemu, i on oseti nezadrživi nalet moći, i tom naletu on se potčinjava, predaje se i pušta da ga preplavi talas konačnog zadovoljenja. Gotovo je. Ti se smirila. Nakon par trenutaka ona silazi sa njega. Mršteći se, on leži u istom položaju, izdignutog stomaka, savijenih kolena, raširenih nogu, i pokušava da nađe razlog zašto se još od završetka Podizanja mora on oseća nekako čudno, dezorijentisano. Polako shvata šta se sa njim desilo. On je zadobio ženski oblik.