Соларис

7. САВЕТОВАЊЕ

Лежао сам на леђима, с њеном цјлавом на руци, без и једне мисли. Мрак који је владао у соби почињао је да се испуњава. Цуо сам кораке. Зидови су нестајали. Нешто се гомилало изнад мене, нешто више, без граница. Виђен скроз-наскроз туђим очима, грљен без додира, укочио сам се у мраку, осећао сам његову провидност, оштру, која је истискивала ваздух. Врло далеко чуо сам срце. Усредсредио сам сву пажњу, остатке снага, у очекивању агоније. Није наилазила. Једино сам се још смањивао, а невидљиво небо, невидљиви видици, простор без облика, без звезда, повлачио се и увећавао до огромних размера, а ја сам се трудио да се увучем у оно на чему сам лежао, али пода мном није било више ничега и мрак ништа више није заклањао. Стиснух руке и притиснух њима лице. Више га нисам имао. Прсти прођоше без препреке. Хтедох да вичем, да урлам…

Соба беше плаво-сива. Ствари, полице, углови собе беху као изведени широким, загаситим потезима, само у обрисима, без сопствене боје. Најсветлија, бисерна белина у тишини напољу. Тело ми беше мокро од зноја. Погледах поред себе, гледала ме је.

«Утрнула ти рука?»

«Шта?»

Она диже главу. Очи јој беху исте боје као и соба, сиве, светлуцаве између црних трепавица. Осетих топлину њеног шапата, пре но што схватих речи.

«Не. А, јесте.»

Ставих руку на њена плећа. Додир је изазивао трептање. Полако је привукох другом руком.

«Сањао си ружан сан?»

«Сан? Да, сан. А ти ниси спавала?»

«Не знам. Можда нисам. Не спава ми се. Али ти спавај. Зашто гледаш тако?»

Затворих очи. Осећао сам ситне, одмерене откуцаје њеног срца, а негде даље, спорије, куцало је моје. Реквизит — помислих. Али није ми ништа било чудно, чак ни моја равнодушност. Страх и очајање био сам већ превладао. Био сам даље, о, да, тако далеко још нико није био. Дотакох уснама њен врат, спустих се ниже, на мало, глатко као унутрашњост шкољке, удубљење између тетива. И ту је куцало било. Подигох се на лакат. Никаквог јутарњег црвенила, никакве мекоће свитања, хоризонт је обухватао електричном светлошћу плави пожар, први зрак продре кроз собу као пуцањ, све заигра у рефлексима, преломише се одрази дугиних боја у огледалу, на бравама, на никленим цевима, чинило се као да светлост удара у сваку равну површину на коју наиђе, као да је желела да се ослободи, да разори тесну просторију. Било је немогуће да се гледа. Окренух се. Харине зенице беху се смањиле. Њене мрежњаче дигоше се према моме лицу.

«Зар је већ време за дан?» упита глухим гласом. Беше то као полусан, полујава.

«Овде је увек тако, драга.»

«А ми?»

«Шта ми?»

«Дуго ћемо бити овде?»

Дође ми да се насмејем. Али кад ми се нејасни глас оте из груди, не беше сличан смеху.

«Мислим да ћемо остати доста дуго. Ти не желиш?»

Њени капци се не померише. Пажљиво ме је гледала. Да ли је трептала? Нисам био уверен. Придигла је ћебе и на њеној руци се откри мала, троугласта белега.

«Зашто гледаш тако?»

«Зато што си лепа.»

Осмехну се. Али то беше само учтивост, захвала на комплименту.

«Заиста? Јер гледаш као да… као да ја…»

«Шта?»

«Као да нешто тражиш.»

«Шта причаш!»

«Не, као да мислиш да ми је нешто, или да ти нешто нисам рекла.»

«Којешта!»

«А кад се тако браниш, онда је сигурно тако. Али како хоћеш.» Иза успламтелих прозора рађала се мртва, плава жега. Заклањајући очи руком, потражих наочаре. Беху на столу. Клекох на кревету, ставих наочаре и угледах Харину слику у огледалу. Нешто је очекивала. Када опет легох поред ње, осмехну се.

«А за мене?»

Одједном схватих.

«Наочаре?»

Устадох и почех да претурам по ладицама, по сточићу, испод прозора. Нађох два пара, али оба превише велика. Пружих јој. Испробавала је једне и друге. Спадале су јој на половину носа.

Уз отегнуту шкрипу почеше да се спуштају капци на прозоре. Само тренутак и унутар Станице, која се као пуж увукла у своју кору, завлада ноћ. Пипајући скинух стакла с Харина лица и заједно са својима ставих их под кревет.

«Шта ћемо радити?» упита.

«Оно што се ради ноћу: спавати.»

«Крис?»

«Молим?»

«Хоћеш да ти начиним нови облог?»

«Не, не треба. Не треба… драга.»

Када то рекох, сам нисам био свестан да ли се правим, али одједном у тами обухватих наслепо њена витка леђа и осећајући њихово дрхтање, поверовах у њу. Уосталом, не знам. Учини ми се одједном да ја варам њу, а не она мене, јер је она само она.

Потом сам тонуо у сан још неколико пута и увек ме је из дремежа трзао грч, узлупано срце се полако умиривало, ја сам је привлачио к себи, смртно уморан, а она је испитивачки дотицала моје лице, чело, врло опрезно, проверавајући да немам грозницу. То је била Хари. Друге, истинитије, није могло да буде.

После те мисли нешто се промени у мени. Престах да се борим. Готово одмах заспах.

Пробуди ме нежан додир. Чело ми је обавијала пријатна хладноћа. Лежао сам лица покривена нечим влажним и меким, што се полако дигло, и ја се за гледах у Харино лице, нагнуто нада мном. Обема рукама цедила је сувишну воду из газе у порцуланску зделу. Поред ње је стајала боца с течношћу против опекотина. Хари ми се осмехну.

«Како спаваш!» рече и стављајући ми поново газу упита: «Боли?»

«Не.»

Набрах чело. Заиста, опекотине ме више нису мучиле. Хари је седела на ивици кревета, огрнута меким купаћим огртачем, белим с наранџастим пругама, црна коса јој се расула по оковратнику. Рукаве је подвила високо да лаката, да јој не би сметали. Осећао сам невероватну глад, ваљда пуних двадесет часова нисам био узео ништа у уста. Кад Хари заврши указивање неге моме лицу, устадох. Поглед ми одједном паде на две упоредо смештене сасвим исте беле хаљине с црвеним дугметима, на прву коју сам јој помогао да скине, правећи на њој изрез, и другу, у којој је стигла јуче. Овога пута она је сама распарала шав маказицама. Рекла је да се рајсфершлус сигурно покварио.

Те две једнаке хаљине биле су најстрашније од свега што сам до тада преживео. Хари се окретала око орманића с лековима, правећи у њему ред. Ја се крадом окретох од ње и зарих зубе у своју песницу, угризох је до крви. Гледајући стално хаљине — или, тачније, у једну исту хаљину поновљену два пута — почех се повлачити према вратима. Вода је још цурила из славине, дижући буку. Отворих врата, извукох се тихо на ходник и пажљиво их затворих. Чуо сам слаб шум текуће воде и звецкање бочица но ти звуци одједном престадоше. У ходнику на таваници гореле су водоравно продужене таваничне светиљке, и нејасна мрља одражене светлости падала је на површину врата, крај којих сам чекао стиснутих вилица. Држао сам кваку, иако нисам веровао да ћу успети да је задржим. Нагли трзај умало ми је не отрже из руке, али врата се нису отворила, него су се само затресла и почела стравично да пуцају. Пустих кваку, сав запањен, и повукох се. С вратима се дешавало нешто невероватно, њихова глатка пластична плоча се увијала као угибана од моје стране у дубину, према соби. Емајл поче да се распрскава у ситним мрвицама, обнажујући челик довратка који се напрезао све више. Одједном схватих: уместо да гура врата која су се отварала на ходник, трудила се да их отвори вукући према себи. Рефлекс светлости се искривио на белој плочи као у угнутом огледалу, разлеже се снажно крцкање и монолитна, до крајности извијена плоча, прсну. Истовремено квака, отргнута из лежишта, улете у собу. У отвору се показаше две закрвављене руке и остављајући на лаку црвене трагове наставише да вуку — плоча се преломи на двоје, оста да виси укосо из жлебова и наранџасто-бело створење помодрела, мртвачка лица баци ми се на груди, зацењујући се од плача.

Да ме овај призор није тако парализовао, сигурно бих покушао да побегнем. Хари је грчевито хватала ваздух устима, бијући главом о моје раме, да јој се замршена коса сва разлете. Кад је обгрлих, осетих да ми лети кроз руке. Однесох је у собу, провукавши се поред разбијеног крила врата, и положих је на кревет. Нокти јој беху окрвављени и поломљени. Кад окрете руку, видех да је длан огуљен до живога меса. Погледах њено лице, отворене очи гледаху кроз мене, лишене израза.

«Хари!»

Одговори неартикулисаним гунђањем.

Принесох прст њеном оку. Капак се затвори. Приђох орманићу с лековима. Кревет шкрипну. Окретох се. Седела је усправно, гледајући са страхом окрвављене руке.

«Крис», јаукну, «ја… ја… шта ми се десило?»

«Повредила си их изваљујући врата», рекох сухо. Имао сам нешто у уснама, нарочито у доњој, као да су трнци пролазили кроз њу. Стиснух је зубима.

Хари је за тренутак гледала оштре комаде пластике која је лабаво висила иза довратка, а онда врати поглед на мене. Брада јој задрхта и ја видех напор којим се трудила да савлада страх.

Изрезао сам газу, извадио из ормана посип за ране и вратио се кревету. Све што сам носио одједном ми испаде из клонулих руку, стаклена теглица са желатинском опном пуче, али ја се чак и не сагох према њој. Није више ништа било потребно.

Дигох њену руку. Сасушена крв је танким рубовима још окружавала нокте, али трагови повреда су нестали, а длан се превукао младом, руменом кожом, јаснијом од околине. Та рана је, уосталом, бледела готово пред очима.

Седох, помиловах је по лицу и покушах да јој се насмешим, иако не могу рећи да сам у томе успео.

«Зашто си то учинила, Хари?»

«Не. То сам… ја?»

Очима показа на врата.

«Да. Не сећаш се?»

«Не. То значи, видела сам да те нема, много сам се уплашила и…»

«И шта?»

«Почела сам да те тражим, помислила сам да си можда у купатилу…»

Тек тада приметих да је орман померен у страну, показујући улаз у купатило.

«А после?»

«Потрчала сам к вратима.»

«И?»

«Не сећам се. Нешто се морало догодити?»

«Шта?»

«Не знам.»

«А чега се сећаш? Шта је било после?»

«Седела сам овде, на кревету.»

«А тога да сам те донео, не сећаш се?»

Колебала се. Углови усана опустишејој се наниже, лице јој је било напрегнуто.

«Чини ми се. Можда. Сама не знам.»

Спусти ноге на под и устаде. Приђе разбијеним вратима.

«Крис?»

Обухватих је с леђа руком. Дрхтала је. Одједном се окрете, тражећи моје очи.

«Крис», шаптала је. «Крис!»

«Умири се.»

«Крис, ако, Крис, имам ли ја епилепсију?»

Епилепсија, добри боже! Дође ми да се насмејем.

«Којешта, мила. Напросто врата, разумеш, ту су таква, ето, таква врата…»

Напустисмо собу кад спољни оклоп уз отегнуту шкрипу откри прозоре, указујући на сунчану дугу која је тонула у океан. Упутих се према малој кухињској просторији на супротном крају ходника. Пословали смо заједно, Хари и ја, претресајући ормане и хладњаке. Брзо приметих да се није много сналазила у кувању и да није била кадра много да уради, сем да отвара кутије од конзерви, што значи исто колико и ја. Прогутах садржину двеју таквих конзерви и испих велике количине кафе. Хари је такође јела, али тако као што понекад једу деца, на силу, да не би чинила нажао одраслима, чак не ни на силу, него механички и равнодушно.

Пођосмо потом у малу операциону салу поред радио-станице; имао сам један план. Рекао сам јој да хоћу за сваки случај да је прегледам, поставио сам је да седне у фотељу на расклапање и извадио из стерилизатора шприц и игле. Знао сам где се шта налази, готово напамет, тако смо били измуштрани у копији Станице на Земљи у којој смо вежбали. Узех кап крви из њеног прста, начиних размаз, сасуших га у ексхаустору и опраших га јонима сребра у високој празнини.

Пословност којом сам ово чинио деловала је умирујуће на Хари која је почивајући на јастуцима растављене фотеље гледала операциону салу претрпану различитим апаратима.

Тишину прекиде испрекидано зујање унутрашњег телефона. Подигох слушалицу.

«Келвин», рекох. Нисам скидао ока с Хари, која је од извесног времена била апатична, као да су је исцрпли доживљаји последњих часова.

«Налазиш се у операционој? Најзад!» чух као уздах олакшања.

Говорио је Снаут. Чекао сам са слушалицом притиснутом на ухо.

«Имаш «госта», је ли?»

«Да.»

«И заузет си?»

«Да.»

«Вршиш преглед, хм?»

«А зашто? Хтео би да одиграму партију шаха?»

«Пусти, Келвине. Сарторијус хоће да се види с тобом. То значи, с нама.»

«То је новост», одговорих изненађено. «А шта је с…» прекинух и заврших: «Да ли је сам?»

«Није. Лоше сам се изразио. Он хоће да поразовара с нама. Повезаћемо се сва тројица визофоном, само ћемо екране заклонити.»

«Ах, тако? Па зашто није телефонирао непосредно мени? Стиди се?»

«Тако нешто», промрмља нејасно Снаут. «И шта кажеш?»

«Треба да се договоримо? Реци му, за сат, важи?»

«Важи.»

Видео сам га на екрану, само лице, не веће од шаке. За тренутак обележен лаким шумом струје, загледао ми се испитивачки у очи.

Најзад рече мало колебљиво:

«Како живиш?»

«Подношљиво. А како ти?»

«Мислим мало горе од тебе. Да ли бих могао…»

«Хоћеш да дођеш к мени?» досетих се.

Погледах преко рамена на Хари. Нагнула је главу преко јастука, и лежала ноге пребачене једне преко друге, подбацујући покретом несвесне досаде сребрну куглицу којом се завршавао ланчић на наслону фотеље.

«Остави то, чујеш? Остави, хеј!» долете до мене повишен Снаутов глас. Угледах на екрану његов профил. Остатак нисам чуо, заклонио је руком микрофон, али сам видео његова уста која су се померала.

«Не, не могу да дођем. Можда касније. Значи, за један сат», рече брзо и угаси екран. Обесих слушалицу.

«Ко је то био?» упита Хари равнодушно.

«Један одавде. Снаут. Кибернетичар. Не знаш га.»

«Хоће ли ово још дуго трајати?»

«А шта, досадно ти је?» упитах. Убацих први из серије препарата у касету неутринског микроскопа и редом притиснух обојене куглице прекидача. Поља сила потмуло почеше да буче. «Много разоноде овде нема и ако ти моје скромно друштво није довољно, биће лоше», говорио сам продужавајући расејано паузе између речи, док сам истовремено оберучке стезао велику, црну главицу у којој је светлео окулар микроскопа, затим сам прислонио очи уз меку гумену шкољку. Хари је рекла нешто што до мене не стиже. Видео сам одозго, у окомитој скраћености, огромну пустињу, обливену сребрним блеском. На њој су лежале окружене нејасном маглицом, као попуцале и изветреле, пљоснате стеновите округле грађевине. Била су то црвена зрнца. Изоштрих слику и не одвајајући очи од окулара као да сам пловио све дубље у сребрнасто блештаво поље виђења. Истовремено сам левом руком окретао регулациону ручицу сточића, а када се крвно зрнце, које је лежало усамљено као ератични камен, нађе на раскрсници црних кончића, појачах повећање. Објектив је привидно јурио на изобличени, у средини упали еритроцит, који је изгледао већ само као венац каменог кратера с црним, оштрим сенкама у удубљењима прстенастог руба. Тај руб, начичкан кристализованим налетима сребрних јона, побегао ми је изван границе микроскопског поља. Појавили су се мутни, као виђени кроз опализујућу воду, обриси полустопљених, искривљених ланаца беланчевине. Имајући на црној раскрсници једно учворење беланчевинских рушевина, полако сам гурао покретач повећања даље, стално даље, сваког тренутка требало је да се покаже крај тога пута у дубину, спљоштена сенка једног молекула испуњавала је целу слику, ево је, рашчистила се од магле!

Ништа се ипак није десило. Требало је да видим дрхтаве сумаглице атома, попут пихтијасте тресуље, али није их било. Екран је блештао девичанском сребрном бојом. Гурнух покретач до краја. Зујање се гневно појача, али ни даље ништа не видех. Поновљено зујање било је сигнал упозорења да је апаратура преоптерећена. Погледах још једном у сребрну пустош и искључих струју.

Скренух поглед на Хари. Управо је отварала уста да зевне, што је вешто претворила у осмех.

«Како стоји са мном?» упита.

«Одлично», рекох. «Мислим да… не може бити боље.»

Гледао сам је осетивши поново оног мрава у доњој усни. Шта се, у ствари, десило? Шта је то значило? Ово тело, на изглед тако витко и крхко — у ствари неуништиво — у својој коначној основи показало се да је састављено из ништавила? Ударих песницом у цилиндрично тело микроскопа. А можда неки дефект? Можда се поља не скупљају у жижи?… Не, знао сам да је апаратура исправна. Сишао сам низ све степене, ћелије, беланчевинског конгломерата, молекуле, све је изгледало тачно онако као на хиљадама препарата које сам видео. Али последњи корак наниже водио је у беспуће.

Узех јој крв из вене и пресух је у цилиндар са обележеном мером. Поделих је на порције и почех да вршим анализу. Однела ми је више времена но што сам мислио. Реакције су биле нормалне. Све. Сем…

Пустих кап концентрисане киселине на црвене корале. Задими се, капља посиве, покри се налетом беле пене. Распад. Денатурација. Даље, даље! Сегох руком да дохватим епрувету. Када се окренух према оној у којој је вршен оглед, танко стакло умало ми не испаде из прстију.

Под слојем прљаве пене, на самом дну епрувете поново је нарастао слој тамног црвенила. Крв спаљена киселином — обнављала се! То је била бесмислица! То је било немогуће!

«Крис!» зачух као из велике даљине. «Телефон, Крис!»

«Шта? А, јесте, хвала.»

Телефон је зујао већ одавно, али тек сада га чух.

«Келвин», дигох слушалицу.

«Снаут. Повезао сам линију, тако да се истовремено чујемо сва тројица.»

«Поздрављам вас, докторе Келвине», разлеже се висок, назални Сарторијусов глас. Звучао је тако као да се његов власник пење на подијум који се опасно повија, био је сумњичав, опрезан и на изглед чврст.

«Моје поштовање, господине докторе», одговорих. Долазило ми је да се насмејем, али нисам био уверен да ли су ми узроци те веселости довољно јасни да бих могао себи да пустим на вољу. Коме бих, најзад, имао да се смејем? Држао сам нешто у руци: епрувету с крвљу. Продрмах је. Већ се усирила. Можда је оно малочас била само варка? Можда ми се само учинило? «Хтео сам да вам представим, господо, извесна питања везана са… фантомима», чуо сам и истовремено нисам чуо Сарторијуса. Као да ми се пробијао у свест. Бранио сам се од тога гласа, стално загледан у епрувету са усиреном крвљу.

«Назовимо их творевинама Ф», добаци брзо Снаут.

«А, одлично.»

На средини екрана истицала се усправна линија — знак да примам истовремено везу са два канала — на обема њеним странама требало би да се налазе лица мојих саговорника. Стакло је ипак било тамно и само је узак оквир светлости дуж екрана сведочио да апаратура ради, али да су екрани нечим заклоњени.

«Сваки је од нас обављао различита испитивања…» опет иста опрезност у назалном гласу говорника. Тренутак тишине. «Можда да најпре размотримо наше податке, а после бих ја могао изнети до чега сам лично дошао… Можда бисте ви изволели први, Келвине…»

«Ја?» рекох. Одједном осетих Харин поглед. Ставих епрувету на сто, тако да се закотрља испод стаклених сталака, и седох на високи троножац, привукавши га ногом према себи. У први мах хтедох да се изговорим, али неочекивано и за самога себе, рекох:

«Добро. Мали конверзаторијум? Добро! Учинио сам исто што и ништа, али могу да говорим. Један хистолошки препарат и неколико реакција. Микрореакција. Стекао сам утисак да…»

До тог тренутка појма нисам имао шта да кажем. Одједном као да се у мени нешто отворило.

«Све је у норми, али то је камуфлажа. Маска. То је у извесном смислу суперкопија: реконструкција тачнија од оригинала. То значи да тамо где у човека наилазимо на границу гранулација, границу структуралне дељивости, овде води даљи пут захваљујући примени податомске грађе.»

«Чекајте. Чекајте. Како то схватате?» упита Сарторијус. Снаут се не одазва. А можда је то био његов убрзани дах који се чуо у слушалици? Хари баци поглед према мени. Схватих да сам у узбуђењу последње речи готово викао. Охладивши се, погрбих се на својој неугодној столици и затворих очи. Како то да изразим?

«Крајњи конструктивни елеменат наших тела су атоми. Претпостављам да су творевине Ф изграђене од јединица мањих од обичних атома. Далеко мањих.»

«Из мезона?…» сугериса ми Сарторијус. Није био нимало изненађен.

«Не, не из мезона… Мезони би се могли запазити. Аналитичност ове апаратуре овде, код мене, доле, сеже од десет до минус двадесет ангстрема. Је ли тако? Али ништа се не види, апсолутно. Значи, нису мезони. Можда би пре могао да буде неутрин.»

«Како то мислите? Јер неутрински конгломерати нису постојани…»

«Не знам. Нисам физичар. Можда га стабилизује неко поље сила. Не разумем се у то. У сваком случају, ако је тако као што кажем, онда градиво представљају честице око десет хиљада пута мање од атома. Али то није све! Када би молекули беланчевине и ћелије били изграђени непосредно од тих «микроатома», морали би да буду одговарајуће мањи. Крвна зрнца такође, и ферменти, све, али није тако. Из тога произлази да су све беланчевине, ћелије, ћелична једра само м а с к а! Стварна структура, одговорна за функционисање «госта», скривена је дубље.»

«Али, Келвине!» готово викну Снаут. Прекинух уплашено. Рекао сам «госта»?! Да, али Хари то није чула. Уосталом, не би разумела. Гледала је у прозор, ослањајући главу на в руку, и њен мали, чисти профил оцртавао се на пурпурном руменилу. Слушалица је ћутала. Чуо сам само далеко дисање.

«Нечега у томе има», прогунђа Снаут.

«Да, могуће», додаде Сарторијус, «само штос је у томе што океан није изграђен из тих Келвинових хипотетичних честица. Изграђен је од обичних.»

«Можда је кадар да синтетизује и такве», приметих. Осетих одједном апатију. Овај разговор не беше чак ни смешан. Беше непотребан.

«Али то би објашњавало ону необичну издржљивост», промумла Снаут. «И темпо регенерације. Можда се чак и енергетски извор налази тамо, у дубини, јер не морају да једу…»

«Молим за реч», јави се Сарторијус. Нисам га трпео. Када бар не би испадао из улоге коју је себи наметнуо. «Хоћу да покренем питање мотивације. Мотивације појаве творевина Ф. Поделио бих га овако: шта су творевине Ф? То нису личности, ни копије одређених личности, него материјализоване пројекције онога што о датој личности садржи наш мозак.»

Изненади ме тачност ове одредбе. Тај Сарторијус, ма колико антипатичан, није ипак био глуп.

«Тачно», добацих. «То чак објашњава због чега су се појавиле једне творевине, а не неке друге. Одабрани су најчвршћи трагови сећања, најтрајнији, најизолованији од свих осталих, иако, наравно, ниједан такав траг не може да буде потпуно издвојен и у току његова «копирања» су захваћени, могли су да буду захваћени остаци других трагова, који се случајно налазе у близини, услед чега дошљак понекад показује знање веће но што је могла да га има аутентична особа чија би копија требало да је…»

«Келвине!» поново викну Снаут. Изненадило ме је што се само он љутио због мојих неопрезних речи. Сарторијус као да их се није плашио. Значи ли то да је његов «гост» по природи мање бистар од Снаутовог «госта»? У секунди ми се створи пред очима слика неког патуљастог кретена кога поред себе има учени доктор Сарторијус.

«Свакако, приметили смо то», одговори баш он. «Сад што се тиче мотивације појаве творевина Ф… Прва, некако природна, јесте мисао о експерименту који се обавља на нама. Био би то ипак експерименат који би пре морао да се сматра… слабим. Ако вршимо оглед, онда учимо на резултатима, пре свега на грешкама, тако да у његова понављања уносимо поправке… Међутим, о томе нема ни говора. Исте творевине Ф појављују се наново… некориговане… ненаоружане допунски против наших покушаја… да их се ослободимо…»

«Речју, нема ту чвора деловања с коригујућом повратном везом, како би то одредио доктор Снаут», приметих. «И шта из тога произлази?»

«Само то, да би као експерименат то био… фушерај, иако невероватан. Океан је… прецизан. Испољава се то ако ни у чему другом, а оно у двослојној конструкцији творевина Ф. До одређене границе понашају се као што би се понашале… стварне… стварни…»

Није могао да се испетља.

«Оригинали», одговори брзо Снаут.

«Јесте, оригинали. Али кад ситуација прекорачује нормалне могућности просечног… е… оригинала, наступа нешто као «искључивање свести» творевине Ф и испољава се непосредно друго деловање, не људско…»

«То је истина», рекох, «али на тај начин састављамо само каталог понашања тих… тих творевина и ништа више. То је потпуно јалово.»

«Нисам баш тако уверен у то», побуни се Сарторијус. Одједном схватих чиме ме је толико раздраживао: није говорио, него се понашао као да се налази на седници Института. Очевидно није умео другачије.

«Ту улази у игру проблем индивидуалности. Океан је потпуно ослобођен појма индивидуалности. Тако мора да буде. Мени се чини, господо, да му се она за нас… овај… најосетљивија, шокантна страна експеримента потпуно отима из власти, јер лежи ван граница његовог поимања.»

«Мислите да то није намерно?…» упитах. То тврђење ме је мало ошамутило, али пошто размислих признадох да га је немогуће искључити.

«Да. Не верујем ни у какву перфидност, злобу, жељу да нас рани… као што чини колега Снаут.»

«Уопште му не приписујем људска осећања», први пут узе реч Снаут, «али можда ћеш казати како покушаваш да објасниш та стална враћања?»

«Можда су поставили такав уређај који делује укруг, попут грамофонске плоче», рекох не без прикривене жеље да боцнем Сарторијуса.

«Молим вас, господо, не расплињавајмо се», објави доктор назалним гласом. «То још није све што сам хтео да кажем. У нормалним условима сматрао бих подношење чак и привременог извештаја о стању мојих радова за прерано, али с обзиром на специфичну ситуацију, учинићу изузетак. Имам утисак, понављам, имам утисак, не више за сада, да се у претпоставци колеге Келвина крије исправност. Мислим на његову хипотезу о неутринској структури… Такве системе знамо само теоретски, нисмо знали да их је могуће стабилизовати. Ту се отвара одређена шанса, пошто уништење онога поља сила које систему дајетрајност…» Већ пре извесног тренутка запазио сам да се она тамна ствар која заклања екран на Сарторијусовој страни помера: при самом врху засја пукотина и могло је да се види нешто ружичасто, што се тамо полако кретало. Сада се тамни застор нагло смаче.

«Бежи! Бежи одавде!» разлеже се у слушалици продорни Сарторијусов крик. У нагло осветљеном екрану измеду докторових руку које су се с нечим бориле, а имале су на себи широке рукавце какве се употребљавају у лабораторијама, засја велики златаст предмет налик на диск, и све се угаси пре но што стигох да схватим да је овај златни круг, у ствари, сламнати шешир…

«Снауте?» рекох дубоко одахнувши.

«Да, Келвине», одговори ми уморни кибернетичаров глас. Осетих у том часу да ми је Снаут веома драг. Заиста ми је било драже да не знам ко је у његовом друштву.

«За сада нам је доста, а?»

«Мислим да јесте», одговорих. «Чуј, аку можеш, сиђи доле, или у моју кабину, хоћеш?» додадох журно, док није одложио слушалицу.

«Важи», рече. «Само не знам када.»

И на томе се заврши проблемско саветовање.