Соларис

12. СНОВИ

После шест дана одсуство било какве реакције нас је навело да поновимо експерименат, при чему је Станица, која је дотад стајала непомично на раскрсници четрдесет трећег упоредника и сто шеснаестог подневка — запловила, одржавајући висину од четири стотине метара испод океана, у правцу југа, где је, како су показивали радарски индикатори и радиограми са Сателита, активност плазме била знатно оживљена.

Током два дана и две ноћи рендгенски прамен модулован мојим енцефалограмом ударао је невидљиво, у размацима од по неколико часова, о готово потпуно глатку површину океана.

Пред крај другог дана налазили смо се већ тако близу пола, да кад се готово цео диск плавог сунца већ крио иза видика, пурпурни одблесци облака на његовој супротној страни су већ најављивали рађање црвеног сунца. Огромни црни океан и пусто небо над њим испуњавала је тада заслепљујућа по својој силовитости, борба тврдих, метално ужарених боја које су просијавале отровним зеленилом — и пригушених, потмулих пурпурних пламенова, а сам океан су пресецали одблесци два наспрамно супротна диска, два силна жаришта, живине и скерлетне боје; био је тада довољан најмањи облак на зениту па да се светла што су се сливала заједно с тешком пеном низ падине таласа обогате невероватно обилним треперењем дугиних боја. Одмах после завршетка плавог дана на југозападу се појавио симетријад, најпре најављен сигнализаторима, тако стопљен с риђе крвавом маглом, да се једва разликовао од ње, и издвајао се из ње само појединачним, огледалским одблесцима попут гигантског стакленог цвета што израста тамо где се додирују небо и глеј. Станица ипак није променила курс и отприлике четврт часа касније, дрхтећи црвенилом као лампа од рубина која се гаси, колос се поново сакрио иза хоризонта. Неколико минута касније висок танки стуб, чији је темељ већ био сакривен за наше очи облином планете, избио је у висину од неколико километара, растући безгласно у атмосферу. Тај очевидни знак краја запаженог симетријада, пламтећи на једној страни крвавим пламенима, а на другој светлећи као живин стуб, разрастао се у двобојно дрво, а затим се крајеви његових све више задебљалих грана слише у један гљиволики облак, чији горњи део крену обасјан пламеном двају сунаца на далеко путовање, ношен ветром, а доњи је, својим тешким остацима, проширеним на једну трећину хоризонта, необично споро падао натраг у дубину. Након једног часа изгубио се и последњи траг те појаве.

И опет прођоше два дана, експеримент се понови последњи пут, рендгенски зраци изболи су већ поприлично велику површину глиничастог океана, кад се на југу показаше, одлично видљиви с наше висине, и поред удаљености од триста метара, Архениди, шесточлан стеновит ланац као снегом покривених врхова; у ствари то беху наслаге органског порекла, које су сведочиле да је та формација некад представљала дно океана.

Тада променисмо курс према југоистоку и пловили смо неко време паралелно с планинском баријером, помешаном са облацима, типичним за риђи дан, док и они не несташе. Од првог експеримента протекло је већ десет дана.

За све то време на Станици се, у ствари, ништа није дешавало; пошто је Сарторијус једном обрадио програмирање експеримента, после га је понављала аутоматска апаратура и ја чак не бих умео рећи да ли је ико контролисао њен рад. Али истовремено се на Станици дешавало много више но што би се могло желети. Не меду људима. Плашио сам се да ће Сарторијус тражити обнову рада на анихилатору; чекао сам такође на Снаутову реакцију када од Сарторијуса сазна да сам га ја донекле обмануо, преувеличавајући опасност коју је могло на нас да навуче уништење неутринске материје. Ништа се слично ипак није догодило, што је за мене у почетку било доста загонетно; наравно, узимао сам у обзир такође могућност неког лукавства, прикривање с њихове стране припрема и радова, те сам свакодневно завиривао у просторију без прозора, смештену непосредно испод пода главне лабораторије у којој се налазио анихилатор. Никад нисам тамо затекао никога, а слој прашине који је покривао површину и каблове апаратуре сведочио је да је ничије руке нису додирнуле више недеља.

Снаут је у то време постао исто онако невидљив као и Сарторијус, па чак и неухватљивији од њега, јер више ни визофон у радио-станици није одговарао на позиве. Кретањем Станице неко је ипак морао руководити, али не могу рећи ко је то био, јер ме се напросто није тицало, ма колико то можда чудно звучи. Недостатак реакција од стране океана такође ме је остављао равнодушним до те мере, да, после два-три дана, не само што сам престао на њу да рачунам или да је се плашим, него сам је био потпуно заборавио. Читаве дане проводио сам или у библиотеци, или у кабини с Хари, која се вукла поред мене као моја сенка. Видео сам да нам се зло пише и да ово стање апатичног и бесмисленог одлагања не може да се продужи до у бескрај. Морао бих некако да га преломим, да променим нешто у нашим односима, али и саму помисао на било какву промену гурао сам од себе, неспособан да донесем било какву одлуку; не умем то друкчије да објасним, али чинило ми се да се све на Станици, а нарочито оно што је између мене и Хари, налази у изузетно колебљивој, вратоломно нагомиланој равнотежи, и да њено нарушавање може све да претвори у рушевину. Зашто? Не знам. Најчудније је било то што је и Хари осећала, бар у извесној мери, нешто слично. Кад мислим о томе сада, чини ми се да је овај утисак несигурности, одлагања тренутка пред наилазећим земљотресом изазивала сама њена присутност, која се није осећала ни на који други начин, а која је испуњавала све спратове и све просторије Станице. Иако је можда постојао и други начин да се она одгонетне: снови. Пошто никад пре и никад после нисам имао таква сновиђења, одлучио сам да их записујем и само томе треба захвалити што могу било шта о њима да изнесем, али и то су само искидани делови, лишени готово целокупног свог стравичног богатства. У околностима стварно неизрецивим, у просторима лишеним неба, земље, подова, таваница или зидова, боравио сам као згрчен или заробљен у мени туђој супстанци, као да ми је цело тело било урасло у мртву, непомичну, безобличну громаду, или, још боље, као да сам ја био та громада, лишен тела, окружен најпре неизрецивим мрљама бледорумене боје, које су висиле у средини са особинама потпуно другачијим од ваздуха, тако да су тек изблиза ствари постајале јасне, па чак и претерано и натприродно јасне, јер је у тим сновима моје непосредно окружење својом конкретношћу и материјалношћу превазилазило утиске јаве. Будећи се знао сам парадоксално осећање да је јава, права јава, било баш оно што сам сањао, а да је ово што видим после отварања очију само нека њена усахла сенка.

Таква је, дакле, била прва слика, почетак из кога се издвајао мој сан. Око мене је нешто чекало на позив, на моју сагласност, на унутрашње климање главом, а ја сам знао, или, тачније, нешто у мени је знало да не треба да подлегнем неразумљивом искушењу, јер што више — ћутке — обећавам, тим страшнији ће бити крај. Али, у ствари, то нисам знао, јер бих се тада ваљда бојао, а страх нисам осећао никад. Чекао сам. Из ружичасте магле што ме је окружавала издвајао се први додир, а ја, беспомоћан као клада, заглибљен негде дубоко у оном што као да ме је затварало, нисам могао ни да се повучем, ни да се померим, а оно је испитивало мој затвор додирима, слепим и видећим истовремено, и то као да је већ била рука која ме је стварала; до тог тренутка чак нисам имао ни вида, и тада угледах — под прстима што су пипајући прелазили преко мог лица издвајале су се из ништавила моје усне, образи, и што се више тај додир, изломљен у бескрајно сићушне делиће, проширивао, ја сам добивао лице и торзо који дише, позван у живот тим — симетричним — актом стварања: јер и ја, стваран, стварао сам са своје стране, и појављивало се лице какво никад још нисам био видео, туђе, познато, трудио сам се да му се загледам у очи, али нисам могао то да учиним, јер је још све било у измењеним пропорцијама, јер није ту било никаквих праваца, те смо се само у неком молећивом ћутању међусобно откривали и постајали — а ја сам био већ живи ја, али некако као безгранично увећан, а оно биће — жена? — остајало је заједно са мном у непомичности. Било нас је испуњавало и били смо једно, а тада се нагло у спорост те сцене, ван које ништа није постојало и као да и није могло постојати, прокрадало нешто неизрециво окрутно, немогуће и противприродно. Онај исти додир који нас је створио и који се као невидљиви златни плашт сјединио с нашим телима, почињао је да врви нечим. Наша тела, нага и бела, почињала су да плове, да црне у усковитланој бујици инсеката који су излетали из нас као ваздух, и био сам — били смо — био сам блештава, грозничава маса глистастог покрета, маса која се сажимала и распадала, и то се никако није завршавало, продужавало се у вечност, и у том бескрају — не! — ја, бескрај, урлао сам ћутке молећи да се то угаси, да престане, али баш сам се тада растрчао на све стране истовремено, и надимао сам се патњом изразитијом од сваке јаве, патњом која је имала жаришта у црним и црвеним даљинама, и која се час претварала у чврсту скалу, а час кулминовала негде у блеску другога сунца или света.

То је био најпростији од поменутих снова, друге снове нисам кадар да испричам, јер извори страве што су избијали у њима нису имали ничег што би им одговарало у будној свести. О Харином постојању нисам у тим сновима ништа знао, али такође нисам у њима могао да пронађем ништа од дневних сећања и искустава.

Било је такође других снова, у чијој сам се мртво окорелој тами осећао као објекат некаквих вредних, спорих испитивања која се нису служила никаквим чулним оруђем; било је то прожимање, уситњавање, самонестајање у потпуној пустоши, а последњи спрат, дно тих ћутљивих, уништавајућих укрштавања био је страх, од кога би ми, кад бих га се само сетио током дана, срце почињало убрзано да бије.

А једнолични дани, као избледели, пуни досадне без воље и мрзовоље према свему, вукли су се поспано у крајњој отупелости, јер сам се само ноћи плашио и нисам знао како да их се спасем; остајао сам будан заједно с Хари, којој сан уопште није био потребан, љубио сам је и миловао, али сам знао да ми није било стало ни до ње, ни до себе, да све радим у страху да не заспим, а она, иако јој нисам ништа испричао о тим потресним кошмарима, мора да је нешто била наслутила, јер сам у њеном замирању осећао свест о сталном понижењу, и ничим то нисам могао да спречим. Рекао сам да за све то време нисмо виђали Снаута и Сарторијуса. Снаут је ипак сваких неколико дана давао знака од себе, некад би стигла цедуља, али чешће би се јавио телефоном. Питао је нисам ли запазио какву нову појаву, какву промену, нешто што би могло да се објасни као реакција изазвана толико пута понављаним експериментом. Одговарао сам да ништа нисам запазио, и постављао сам њему исто питање. Снаут је одрицао само покретом главе у дубини екрана.

Петнаестог дана после прекида експеримената пробудио сам се раније но обично, тако изморен кошмарима, као да сам отворио очи из одрвенелости изазване дубоком наркозом. Кроз незаклоњен прозор поглед ми је пао, у првом блеску црвеног сунца чије је огромно продужење реком пурпурне ватре расецало површину океана, опазио сам, рекох, како се та дотле мртва површина изненада помућује. Њено црнило одједном побледе, као откривен, танак слој магле, али та магла је имала крајње материјалну конзистенцију. Овде-онде јављала су се у њој средишта немира, док неодређено кретање није обухватило цео видљиви простор. Црнило нестаде, заклоњено опнама које су га испирале, а које су биле светлоружичасте на узвисинама и бисерномрке у удубинама. Боје, најпре наизменичне, које су моделовале тај чудни застор океана у дуге редове таласа који као да су се укочили у време узбурканости, измешаше се и одмах цео океан као да се покри пеном крупних мехура која се у огромним плахтама дизала увис, како испод саме Станице тако и око ње. Са свих страна одједном избијали су у риђе, пусто небо опнастокрили, пенасти облаци, распрострти водоравно, потпуно другачији од правих облака. Имали су балонасто задебљане ивице. Они што су водоравним праменовима заклањали ниски сунчани диск били су због контраста са сунчаним сјајем црни као угаљ, а други, они што беху у близини сунца, зависно од угла под којим су их секли јутарњи зраци, постајали су риђи, палили се у вишњеву и малинасту боју, и тај процес се продужавао, као да је океан љуштио са себе крваве слојеве, час показујући испод њих своју црну површину, час заклањајући се новим налетом сједињене пене. Неке од тих творевина шикљале су увис сасвим у нашу близину, непосредно до нашег прозора, далеко једва који метар од њега, а једном се једна од њих очеша својом свиластом површином о стакло, док су се они ројеви што су се пробили у пространство као први, једва већ назирали у небеској висини, као распршене птице и расплинули се у зениту попут прозирног талога.

Станица, заустављена, застаде у непомичности и остаде тако око три часа, а призор не престајаше. Најзад, када се сунце спусти иза хоризонта и када океан под нама утону у мрак, читав рој витких силуета, зарумењених, наставио је да се диже у небо све више и више, пловећи у бескрајним низовима као по невидљивим струнама, непомичним, бестежинским, и то величанствено дизање у небо тих некаквих искиданих крила трајало је док све не утону у најдубљу таму. Цео тај призор, потресан због своје спокојне величине, уплашио је Хари, али ни ја нисам умео ништа да кажем о њему, и за мене, мада сам соларист, било је то исто тако ново и несхватљиво као и за њу. Али форме и творевине још незабележене ни у каквом каталогу, могуће је посматрати на Соларису мање-више два или три пута годишње, а кад се има мало среће, и нешто чешће.

Следеће ноћи, отприлике један час пред излазак плавог сунца, били смо сведоци другог феномена — океан је фосфоризовао. Најпре су се на његовој површини, невидљивој у мраку, појавиле поједине светле мрље, које су пре личиле на беличаст, помућен одблесак, и које су се кретале у ритму таласа. Слевале су се и шириле, док се аветињска расвета није проширила до свих видика. Интензивност сјаја расла је око петнаест минута; потом се појава завршила на зачуђујући начин: океан је почео да се гаси, од запада је надирао у фронту широком ваљда стотинама миља, појас мрака, а кад стиже до Станице и прође је, онај део океана што је још фосфоризовао видео се као црвенило које се удаљавало све више ка истоку и које је сезало високо у таму. Стигавши до саме линије хоризонта то црвенило је постало налик на огромну поларну светлост и одмах нестало. Кад се изненада појавило сунце, мртва површина океана, једва обележена борама таласа, које су слале одблеске као од усијане живе у прозоре Станице, поново се распрострла у свим правцима. Фосфоресценција океана спадала је у већ описане појаве; у извесном постотку случајева запажена је пред избијање асиметријада, а иначе је била пре типична ознака локално појачане активности плазме. У току две следеће седмице није се ни напољу ни на Станици догодило ништа. Једном само, усред ноћи, чуо сам одједном далеки крик, необично висок, оштар и отегнут, у ствари продужено цвиљење, које као да је долазило ни од куда и одасвуд; отргнут из кошмара дуго сам лежао напрежући слух, не баш потпуно уверен да и тај крик није сан. Претходног дана из лабораторије, смештене делимично изнад наше кабине, допирали су пригушени одјеци, као од померања великих терета или апарата; учинило ми се да крик долази одозго, додуше на сасвим несхватљив начин, јер су горњи и доњи спрат били међусобно подељени таваницама кроз које нису продирали звуци. Тај агонални глас продужавао се готово пола часа. Мокар од зноја, полулуд, хтедох већ да потрчим горе да проверим шта је, толико ми је тај глас кидао живце. Али најзад се све утиша и опет се чуло само превлачење терета.

Два дана касније, увече, кад сам седео с Хари у малој кухињи, изненада се појави Снаут. Био је у оделу, правом земаљском оделу, које га је чинило сасвим другачијим но иначе. Као да је био виши и као да је био остарео. Пришао је столу готово не гледајући нас, нагнуо се изнад стола и почео да једе хладно месо непосредно из конзерве, залажући се хлебом. При том му је рукав упадао у конзерву и мастио се уљем.

«Умазао си рукав», рекох.

«Хм?» добаци само пуним устима. Јео је као да данима ништа није ставио у уста, налио себи пола чаше вина, испио надушак, обрисао усне и одахнувши погледао око себе закрвављеним очима. Бацио је поглед на мене и промрмљао:

«Пустио си браду?… Но, но…»

Хари је с буком убацила посуђе у сливник. Снаут је почео лако да се љуља на потпетицама да криви лице и гласно да мљацка, чистећи језиком зубе. Учинило ми се да то ради намерно.

«Мрзи те да се бријеш, а?» упита гледајући ме продорним погледом. Ја ништа не рекох. «Пази!» добаци мало касније. «Саветујем ти.» Он је такође најпре био престао да се брије.

«Иди спавај», промрмљах.

«Шта? Нисам луд! Зашто да не поразговарамо? Чуј, Келвине, а можда нам он жели добро? Можда хоће да нас усрећи, само још не зна како? Чита наше жеље у мозговима, а само два посто наших нервних процеса спадају у свесне. Значи да нас он зна боље него ми сами. Значи, треба га слушати. Слажеш се? Ста? Нећеш? Зашто», глас му се плачљиво заломи, «зашто се не бријеш?»

«Престани», љутнух се. «Пијан си.»

«Шта? Пијан? Ја? Па шта? Зар човек који је носио своје говно с једног краја Галактике на други да би сазнао колико вреди, не може да се опије? Зашто? Ти верујеш у човекову мисију, а, Келвине? Гибаријан ми је говорио о теби пре но што је пустио браду… Сасвим си онакав као што те је описао… Не иди само у лабораторију, јер ћеш изгубити веру… тамо ствара наш Сарторијус, наш Фауст ау ребоурс, Ннаопаки (франц.) — Прев. тражи средство против бесмртности, знаш? То је последњи витез Контакта, такав каквог смо кадри да имамо… његова претходна идеја такође није била лоша — пролонгирана агонија. Добро, а? Agonia perpetua[6]…. сламке… сламнати шешири… како ти можеш да не пијеш, Келвине?»

Његове очи, готово невидљиве у набреклим капцима, зауставише се на Хари, која је стајала непомично поред зида.

…Ох, Афродито бела из океана родом.

Поражена божанством твоја рука…

поче да декламује и зацени се од смеха. «Готово… тачно… а, Кел… вине?» прокркља, гушећи се од кашља.

Био сам још миран, али тај мир поче полако да се претвара у хладни бес.

«Престани!» сикнух. «Престани и изиђи!»

«Избацујеш ме? И ти? Пушташ браду и избацујеш ме? Не желиш више да те опомињем, да ти дајем савете, као што прави звездани друг служи своме другу? Келвине, отворимо отворе на дну, викаћемо ономе тамо доле, можда ће нас чути? Али како се он зове? Замисли, дали смо назјве свим звездама и планетама, а можда су оне већ имале називе? Каква узурпација! Чуј, идемо тамо. Викаћемо… рећи ћемо му шта је направио од нас, можда ће се уплашити… изградиће нам сребрне симетријаде и помолиће се за нас својом математиком, и обасуће нас окрвављеним анђелима, и његова ће мука бити наша мука, а његов страх наш страх, и молиће нас за крај. Јер све оно што он јесте и што чини јесте молба за крај. Зашто се не смејеш? Та ја се само шалим. Можда, кад бисмо као раса имали више осећања за хумор, не би ни дошло до овог. Знаш ли шта он хоће да учини? Хоће да казни тај океан, хоће да га доведе дотле да виче свим планинама одједном… мислиш да неће имати храбрости да предложи тај план на усвајање оном склеротичном ареопагу који нас је овамо послао као искупитеље туђих греха? Имаш право, уплашиће се… али само због шеширића. Шеширић неће одати никоме, тако одважан није, наш Фауст…» Ћутао сам. Снаут се све јаче љуљао на ногама. Сузе су му текле низ образе и падале на одело. «Ко је то урадио? Ко је то урадио од нас? Гибаријан? Гизе? Ајнштајн? Платон? Они су били злочинци, знаш? Замисли, у ракети човек може да се распрсне као мехур или да се шчврсне, или да се скува, или да добије тако снажан излив крви да ни не писне, а после кошчице само звецкају о плех, крећу се по Њутновим орбитама са Ајнштајновом исправком, те наше звечке прогреса! А ми смо добровољно, јер је то леп пут, дошли чак овамо, и у овим ћелијама, над овим тањирима, окружени бесмртним судоперама, са одредом верних ормана, оданих клозета, ту је наше оправдање… погледај, Келвине. Да нисам пијан, не бих тако причао, али неко најзад мора то да каже. Неко најзад мора? Седиш ту; ти дете у кланици, и длаке ти расту… Чија је то кривица? Сам себи одговори…»

Полако се окрете и изиђе, на прагу се ухвати за врата да не би пао, још су се чули одјеци његових корака, враћали нам се из ходника. Избегавао сам Харине очи, али нам се погледи ипак нагло сретоше. Желео сам да јој приђем, да је загрлим, да је помилујем по коси, али нисам могао. Нисам могао.