Соларис

6. «МАЛИ АПОКРИФ»

Кожа на лицу и рукама била ми је опарена. Сетих се да сам у апотеци, када сам тражио успављујуће таблете за Хари (смејао бих се сада својој наивности, само да сам могао), запазио теглицу масти против опекотина, те пођох у своју кабину. Отворих врата и у црвеној светлости сунчева заласка угледах да у фотељи, поред које је пре тога клечала Хари, неко седи. Страх ме парализова, панично се тргох унатраг да се бацим у бекство; трајало је то само делић секунде. Онај у фотељи диже главу. Био је то Снаут. С ногом пребаченом преко ноге, окренут леђима према мени (још је носио оне исте панталоне, нагореле реактивима) прелиставао је неке папире. На столу пред њим била их је читава гомила. Кад ме виде, остави их све и за тренутак остаде загледан у мене, намрштен, с наочарима које су му биле спуштене на вршак носа.

Приђох без речи умиваонику, извадих из апотеке полутечну маст и почех да мажем највише опарена места на челу и образима. Срећом, нисам био много натекао а, захваљујући томе што сам био чврсто зажмурио, очи су ми остале неповређене. Неколико већих мехурова на слепоочници и образу пробо сам стерилном иглом за ињекције и истиснуо из ње серумску течност. Потом залепих на лице два комада овлажене газе. Снаут ме је све време пажљиво посматрао. Нисам на то обраћао пажњу. Кад најзад заврших ове операције (а лице ме је све жешће пекло), седох у другу фотељу. Најпре сам морао да скинем с ње Харину хаљину. Била је то сасвим обична хаљина, изузев компликације са дугметима којих није било.

Држећи руке сплетене на шиљатом колену, Снаут је критички пратио моје кретање.

«Но, шта је, да поразговарамо?» проговори кад седох.

Не рекох ништа, притискајући газу, која поче да ми клизи са образа.

«Имали смо госте, а?»

«Да», одговорих сухо. Нисам имао ни најмање воље да прихватим његов тон.

«И решили смо их се? Но, но, ватрено си се бацио на то.»

Дотаче кожу на свом челу, која се још љуштила. Била се већ почела образовати нова покожица, која је стварала црвене пеге. Загледах се у њих запањено. Како ми досад такозвана опаљеност Снаута и Сарторијуса није била јасна? Стално сам мислио да је то од сунца — а на Соланису се нико не сунча…

«Али почео си ваљда скромно?» говорио је не обраћајући пажњу на блесак наглог разумевања који се могао прочитати у мојим очима. «Разни наркотици, венена, слободна американка — а?»

«Шта хоћеш? Можемо да поразговарамо равноправно. Али ако желиш да се измотаваш, боље иди.»

«Понекад човек и нехотице постаје будала», рече. Диже на мене полузатворене очи.

«Нећеш ме убедити да ниси употребио конопац ни чекић? А мастионицом ниси можда гађао, као Лутер? Ниси? Хеј», искриви се, «па ти си права јуначина! Чак и умиваоник цео, уопште ниси покушавао да разбијеш главу, ништа; собу уопште ниси демолирао, него онако сместа, цап-цап, запаковао, испалио, и крај?!»

Погледа на часовник.

«Једно два а можда и три часа требало би, према томе, да имамо слободна», заврши. Гледао ме је, гледао с непријатним осмехом, и наставио:

«Значи, кажеш, да ме сматраш за свињу?»

«За крајњу свињу», потврдих јасно.

«Стварно? А поверовао би да сам ти рекао? Поверовао би макар у једну реч?»

Ћутао сам.

«Гибаријану се то догодило првом», настави, с оним лажним осмехом. «Затворио се у својој кабини и разговарао је само кроз врата. А ми, претпостављаш, шта смо закључили?»

Знао сам, али сам више волео да ћутим.

«Наравно. Закључили смо да је полудео. Рекао нам је понешто кроз врата, али не све. Можда чак и претпостављаш зашто је прикрио ко је код њега? Па већ знаш: suum cuique[3] … Али! он је био прави истраживач. Затражио је да му пружимо шансу.»

«Какву шансу?»

«Па ето, покушавао је, претпостављам, да то некако класификује, да среди, да разреши, радио је ноћу. Знаш шта је радио? Сигурно знаш!»

«Она израчунавања», рекох. «У ладици. У радио-станици. То је он?»

«Да. Али тада још ништа о томе нисам знао.»

«Колико је дуго то трајало?» «Гостопримство? Ваљда недељу дана. Разговори кроз врата. Но, шта се тамо догађало? Мислили смо да има халуцинације и да је моторично узбуђен. Давао сам му скополамин.»

«Како — њему?!»

«Па да. Узимао је, али не за себе. Експериментисао је. Тако је то ишло.»

«А ви?»

«Ми? Трећег дана одлучили смо да се пробијемо у његову кабину да провалимо врата ако не буде друге, хтели смо да будемо племенити, да га лечимо.»

«А… онда зато!» оте ми се.

«Да.»

«И тамо… у оном орману…»

«Да, драги дечко! Да. Није знао да су у међувремену и нас посетили гости. И нисмо могли више њиме да се бавимо. Али није то знао. Сада већ… постоји… извесна рутина.»

Рекао је то тако тихо, да сам последњу реч више закључио по смислу, но што сам ја чуо. в

«Чекај, не разумем», рекох. «Како онда, морали сте ваљда да чујете. Сам кажеш да сте прислушкивали. Морали сте чути два гласа, и онда…»

«Не. Само његов глас, а ако су се чак и чули нејасни шумови, ваљда разумеш да смо све приписивали њему…»

«Само његов?… Али… зашто?»

«Не знам. Имам, додуше, извесну теорију о овом проблему. Али мислим да не вреди с њом журити, тим пре што никакво објашњење не помаже. Да. Али ти си морао угледати нешто већ јуче, иначе би нас обојицу сматрао лудацима?»

«Мислио сам да сам полудео.»

«Ах, тако! И никог ниси видео?»

«Видео сам.»

«Кога?!»

Његова гримаса више није била смешак. Дуго сам га гледао пре но што одговорих:

«Ону… црну…»

Ништа не рече, али његово згрчено и напред нагнуто тело ипак се мало олабави.

«Могао си ме ипак упозорити», почех, већ с мањим убеђењем.

«Па упозорио сам те.»

«Али како!»

«На једини могућ начин. Схвати, нисам знао ко ће то бити. Нико то није знао, не може се унапред знати…»

«Слушај, Снауте, неколико питања. Ти знаш то… већ извесно време. Да ли та… то… шта ће с њом бити?»

«Мислиш, да ли ће се вратити?»

«Да.»

«Хоће и неће.»

«Шта то значи?»

«Вратиће се иста као у почетку… прве посете. Напросто неће ништа знати или, да будем одређенији, понашаће се као да свега тога што си урадио да би је се решио, никад није било. Ако је на то не примораш ситуацијом, неће бити агресивна.»

«Каквом ситуацијом?»

«То зависи од околности.»

«Снауте!»

«Шта хоћеш да знаш?»

«Не можемо дозволити себи луксуз да кријемо један од другог.»

«То није луксуз», прекиде ме сухо. «Келвине, чини ми се да ти још не схваташ… или, чекај!» Очи му блеснуше.

«Можеш ли да кажеш ко је ту био?!»

Прогутах пљувачку. Оборих главу. Нисам хтео да му гледам у очи. Више бих волео да је то био неко други, а не он. Али нисам имао избора. Газа са образа се одлепила и пала ми на руку. Стресох се од склиског додира.

«Жена, коју…»

Не доврших. «Убила се. Убризгала себи…»

Чекао је.

«Извршила самоубиство?…» упита, видећи да ћутим.

«Да.»

«То је све?»

Ћутао сам.

«То не може бити све…»

Дигох брзо главу. Није ме гледао.

«Откуд знаш?»

Не одговори ми.

«Добро», рекох. Облизах усне. «Посвађали смо се. У ствари, нисмо. Него сам јој ја рекао, знаш како се говори у љутњи. Покупио сам траље и одселио се, ставила ми је на знање, није да је рекла непосредно, али кад се с неким живи годинама, то није ни потребно… Био сам уверен да говори само онако — да би се бојала да то учини, и баш сам јој то… такође рекао. Сутрадан се сетих да сам у ладици оставио те… ињекције; знала је за њих — донео сам их из лабораторије, биле су ми потребне — тада сам јој рекао какво је њихово дејство. Уплашио сам се и хтео сам да пођем по њих, али после сам помислио да би то изгледало као да сам њене речи примио озбиљно и… оставио сам то тако, но кад сам трећег дана ипак пошао, јер никако нисам био миран… кад сам стигао… била је већ мртва.»

«Ах, ти невини дечко!..»

Скочих на ноге од беса. Али кад га погледах, схватих да се не подсмева. Као да га први пут видим. Лице му беше сиво, неизрециви замор оцртавао се у дубоким борама његова лица, изгледао је као човек тешко болестан.

«Зашто тако говориш?» упитах чудно обесхрабрен.

«Зато што је та историја трагична. Не, не», додаде брзо, видећи да сам се покренуо, «још не разумеш. Дабогме, можеш то најчешће да преживљаваш, да сматраш себе убицом, али…Ј:о није најгоре.»

«Шта ти говориш!» рекох подругљиво.

«Драго ми је што ми не верујеш, заиста. Оно што се догодило може да буде страшно, али најстрашније је оно што се… није догодило. Никад.»

«Не разумем…» рекох тихо. Заиста ништа нисам схватао. Он климну главом.

«Нормалан човек», рече. «Шта је нормалан човек? То је онај који никад није учинио ништа гадно? Да, али зар никад није о томе помислио? А можда није чак ни помислио, него је нешто у њему помислило, изројило се, пре десет или тридесет година, можда се одбранио од тога и заборавио, и није се тога плашио, јер је знао да никад није то спровео у дело. Да, а сад замисли да одједном, усред дана, међу другим људима, сусреће ТО отеловљено, приковано уз себе, неуништиво, шта тада? Шта имаш тада?»

Ћутао сам.

«Станицу», рече тихо. «Тада имаш Станицу Соларис.»

«Али… шта то најзад може да буде?» упитах колебајући се, «ниси ипак злочинац или Сарторијус…»

«Добро, па ти си психолог, Келвине!» прекиде ме нестрпљиво. «Ко није имао кадгод такав сан? Фантазије? Помисли на… фетишиста, који се заљубио, шта га знам, у комадић прљавог рубља, који, ризикујући својом кожом, осваја претњом и молбом тај свој најдражи, одвратни крпуљак, то мора да је забавно, а? Који се истовремено гади објекта своје пожуде и лудује за њим и спреман је да за њега живот да, изједначујући се можда у осећањима с Ромеом и Јулијом… Такве ствари се дешавају. Додуше, разумеш ваљда да морају да постоје ствари… ситуације… такве да се нико није усудио да их оствари, изван својих мисли, некад у једном тренутку омамљености, пада, лудила, назови то како хоћеш. Након чега реч постаје тело. То је све.»

«То је све», понових бесмислено, дрвеним гласом. У глави ми је брујало. «Али, Станица? Шта има с тим Станица?»

«Ти се ваљда правиш», промумла. Гледао ме је испитивачки. «Па стално ти говорим о Соларису, само о Соларису, ни о чем другом. Нисам ја крив ако се то тако драстично разликује од твојих очекивања. Уосталом, довољно си већ преживео да би бар могао да ме саслушаш до краја. Крећемо у космос, спремни на све, то значи на самоћу, на борбу, на мучеништво и смрт. Из скромности не говоримо то гласно, али мислимо понекад да смо дивни. Међутим, међутим то није све, а наша спремност показује се само као поза. Уопште нећемо да освајамо космос, хоћемо само да проширимо Земљу до космичких граница. Једне планете треба да су пустињске, попут Сахаре, друге ледене као пол или тропске као бразилска џунгла. Хумани смо и племенити, нећемо да освајамо друге расе, хоћемо само да им пренесемо наше вредности и у замену да преузмемо њихово наслеђе. Сматрамо се витезовима светог Контакта. То је друга лаж. Не тражимо никога осим људи. Нису нам потребни други светови. Потребна су нам огледала. Не знамо шта да радимо с другим световима. Доста нам је овај један, а већ се њиме давимо. Хоћемо да нађемо сопствену, идеализовану слику; то треба да буду глобови, цивилизације савршеније од наше, а у другима се надамо, опет, да ћемо наћи слику наше примитивне прошлости. Међутим, на другој страни је нешто што не примамо, одчега се бранимо, а у ствари са Земље нисмо довезли само дестилат врлина, херојски кип Човека! Долетели смо овамо такви какви одиста јесмо, а када нам друга страна показује ту истину — онај њен део који прећуткујемо — не можемо с тим да се помиримо!»

«Па шта је то?» упитах саслушавши га стрпљиво.

Оно што смо хтели: контакт са другом цивилизацијом. Имамо тај наш контакт! Огромно увећану, као под микроскопом, нашу сопствену, монструозну ругобу, наше лакрдијаштво и срамоту!

У његовом гласу подрхтавао је бес.

«Сматраш, дакле, да то… океан? Да то он чини? Али зашто? Врло важно, у овом тренутку механизам, него, за име бога зашто?! Зар мислиш озбиљно да жели да се поиграва нама? Или да нас кажњава?! То би тек била примитивна демонологија! Планета опседнута веома великим ђаволом, који ради задовољења своје жилице ђаволског хумора потура члановима научне експедиције женске вампире! Сам ваљда не верујеш у тако крајњи идиотизам?!»

«Тај ђаво уопште није тако глуп», процеди Снаут кроз зубе. Погледах га изненађено. Паде ми на ум да је најзад могао нервно да попусти, ако чак оно што се на Станици дешавало није можда било и лудило. Реактивна психоза?… сину ми у једном тренутку, када он, готово без гласа, поче тихо да се смеје.

«Постављаш ми дијагнозу? Сачекај још. У суштини, доживео си то у тако благој форми да још ништа не знаш!»

«Аха! Ђаво се нада мном смиловао», добацих. Разговор је почињао да ми бива досадан.

«Шта, у ствари, хоћеш? Да ти кажем какве планове против нас кује x билиона метаморфичне плазме? Можда никакве.»

«Како никакве?»

«Морао би знати да се наука бави само тим како се нешто дешава а не зашто се нешто дешава. Како? Па ето, почело је осам или девет дана након оног рендгенског експеримента. Можда је океан одговорио на зрачење неким другим зрачењем, можда нам је сондирао наше мозгове и извукао из њих нека психичка учахурења.»

«Учахурења?»

То поче да ме занима.

«Па да, процесе отргнуте од осталих делова, затворене у себе, угушене, зазидане, нека запаљива жаришта памћења. Понео се према њима као према рецепту, као према конструкционом плану… знаш ваљда колико међусобно личе један на други кристали хромозома и оних нуклеинских једињења цереброзида, која представљају супстрат процеса памћења… Јер наследна плазма је плазма «која памти». Значи, извадио је то из нас, побележио, а после, знаш шта је било после. А зашто је то учињено? Тја! У сваком случају не зато да би нас уништило. То би му било много лакше. Уопште — при таквој технолошкој слободи — могао је у ствари све, на пример да нам свима подметне двојнике.»

«А!» повиках, «значи зато си се онако уплашио прве вечери кад сам стигао!»

«Да. Уосталом», додаде, «можда је то и учинио. Откуд знаш да ли сам ја одиста онај честити стари Пацов који је долетео овамо пре две године…»

Поче тихо да се смеје, као да му моја запањеност даје богзна какву сатисфакцију, али одмах престаде. «Не, не», прогунђа, «и без тога је ово доста… Можда разлика има више, али ја знам само једну: мене и тебе је могуће убити.»

«А њих не?»

«Не саветујем ти да покушаш. Ужасан призор!»

«Ничим?»

«Не знам. У сваком случају не отровом, ножем, ужетом…»

«Атомским бацачем?»

«Покушао би?»

«Не знам. Ако се зна да то нису људи.»

«Али у извесном смислу јесу. Субјективно су људи. Нису свесни свога… порекла. Приметио си то ваљда?»

«Да. Па онда… какојето?»

«Регенеришу се у најбржем темпу. У немогућем темпу, пред очима, кажем ти, и поново почињу да се понашају као… као…»

«Као шта?»

«Као наше представе о њима, они записи памћења, према којима…»

«Да, то је истина», сложих се. Нисам обраћао пажњу на то да ми се маст слива са опарених образа и капље на руку.

«Је ли Гибаријан знао?…» упитах одједном. Снаут ме пажљиво погледа.

«Да ли је знао ово што ми знамо?»

«Да.»

«Готово сигурно.»

«Откуд знаш, говорио ти је?»

«Није. Али нашао сам код њега једну књигу…»

««Мали апокриф»?!» повиках, скочивши с места.

«Да. А откуд ти можеш да знаш?» упита одједном узнемирен, заривши зенице у моје лице. Одмахнух одречно главом.

«Не бој се», рекох. «Видиш ваљда да сам опарен и да се уопште не регенеришем? У кабини је било писмо за мене.»

«Та шта кажеш?! Писмо? Шта је било у њему?»

«Веома мало. У ствари, белешка, не писмо. Библиографски упут на соларијски додатак уз тај «Апокриф». Шта је то?»

«Стара ствар. Могуће да има с тим нечег заједничког. Ево ти.»

Извади из џепа танку књижицу, увезану у кожу и излизану на угловима, и пружи ми је.

«А Сарторијус?…» добацих стављајући књигу у џеп.

«Шта Сарторијус? Свако се у таквој ситуацији понаша… како може. Он се труди да буде нормалан — за њега то значи: званичан.»

«Ех, сад…»

«Јесте! Био сам с њим једном у ситуацији, нису важне појединости, углавном таквој да нам је на осморицу остало петсто килограма кисеоника. Један за другим престајали смо да обављамо свакодневне послове, пред крај смо сви ишли брадати, једини он се бријао, чистио ципеле, такав је то човек. Наравно, ма шта да уради сада, биће то глумљење, комедија или злочин.»

«Злочин?»

«Па добро, не злочин. Морамо за то измислити неку нову реч. На пример «млазни развод». Да ли боље звучи?»

«Превише си духовит», рекох.

«А драже би ти било да плачем? Предложи нешто.»

«Ах, пусти ме на миру.»

«Не, говорим најозбиљније: сада знаш мање-више што и ја. Имаш ли какав план?»

«Добар си! Не знам шта ћу поћети кад… се опет јави, а мора се појавити?»

«Биће да мора.»

«А, у ствари, како улазе унутра, јер Станица је херметички затворена. Можда. оклоп…»

Он заврте главом.

«Оклоп је у реду. Појма немам како, само, најчешће имамо ГОСТЕ након буђења, а најзад треба с времена на време спавати.»

«Некакво закључавање?»* «Помаже накратко. Остају средства, но, сам знаш каква.»

Устаде. И ја устадох.

«Добро, слушај, Снауте… Мислиш на ликвидацију Станице, само хоћеш да то потекне од мене?»

Он заврте главом.

«То није тако просто. Наравно, увек можемо да побегнемо, макар на Сателоид, и оданде да упутимо СОС. Третираће нас, разуме се, као лудаке — некакав санаторијум на земљи, све дотле док све лепо не порекнемо — сам знаш да се дешавају случајеви скупног лудила на оваквим истуреним положајима… То можда не би било најгоре. Башта, мир, беле собице, шетње са болничарима…»

Говорио је сасвим озбиљно, с рукама у џеповима, загледан очима које не виде у угао собе. Црвено сунце већ је нестало иза хоризонта и гривасти таласи сјединили су се у мастиљасту пустињу. Небо је пламтело. Изнад тог двобојног предела, неизрециво суморног, пловили су облаци рубова белих као љиљан.

«Значи, хоћеш да бежиш? Или нећеш? Још не?» Осмехну се.

«Несаломиви освајачу… још ниси то испробао, јер не би тако наваљивао. Није реч о томе шта хоћу, него о томе шта је могуће.»

«Шта?»

«Ех, управо то не знам.»

«Значи, остајемо овде? Мислиш да ће се наћи средство…»

Снаут ме погледа, онако мршав, избраздана лица с кога се љуштила кожа.

«Ко зна. Можда ће се то исплатити», рече најзад. «О њему вероватно нећемо сазнати ништа, али можда о нама…»

Окрену се, узе своје папире и оде. Хтедох да га задржим, али из отворених уста не успех да истиснем глас. Није могло ништа да се учини; могао сам само да чекам. Приђох прозору и загледах се у крвавоцрни океан, готово не видећи га. Паде ми на ум да бих могао да се затворим у некој од ракета на аеродрому, али нисам то мислио озбиљно, било је превише глупо; пре или касније морао бих да изиђем. Седох крај прозора и извадих из џепа књигу коју сам добио од Снаута. Било је још довољно светлости, од ње су се заруменеле странице књиге, а цела соба је горела у црвенилу. Књига је представљала чланке и радове које је прикупио некакав Отон Равинцер, магистар филозофије — радови, уопште узев, од несумњиве вредности. Сваку науку прати увек некаква псеудо наука, њена чудна искошеност у умовима извесног типа; астрономија има свога карикатуриста у астрологији, хемија га је некад имала у алхемији, те је разумљиво што је рађање соларистике пратила права експлозија мисаоних монструма; Равинцерову књигу испуњавала је духовна храна управо таквог типа, пропраћена, истина — треба лојално признати — уводом који је написао сам Равинцер, у коме се он дистанцирао од овог паноптикума. Напросто је сматрао, не без разлога, да оваква збирка може да представља драгоцен докуменат времена, како за историчара тако и за психолога науке.

Бертонов извештај заузимао је у књизи почасно место. Састојао се из неколико делова. Први део представљао је препис његове књиге летења, веома лаконски.

Од четрнаест часова до шеснаест и четрдесет договорног времена експедиције записи су били лаконски и негативни.

Висина 1000 — или 1200 — или 800 метара — ништа није запажено — океан пуст. Понављало се то неколико пута.

Потом у 16,40: Диже се црвена магла. Видљивост 700 метара. Океан пуст.

17,00: Магла се згушњава, тишина, видљивост 400 метара, с проведрицама. Силазим на 200.

17,20: У магли сам. Висина 200. Видљивост 20–40 метара. Тишина. Пењем се на 400.

17,45: Висина 500. Маглени бедем до хоризонта. У магли — левкасти отвори кроз које се види површина океана. Нешто се у њима дешава. Покушавам да уђем у један од тих левака.

17,52: Видим неку врсту вира — избацује жуту пену. Опкољен магленим зидом. Висина 100. Спуштам се на 20.

На томе се завршава препис Бертонове књиге летења. Даљи ток такозваног извештаја представљао је извод из његове историје болести, или, тачније говорећи, био је то текст изјаве коју је Бертон издиктирао, испрекидан питањима чланова комисије: Бертон: Кад сам се спустио на тридесет метара, одржавање висине је постало тешко, јер су у том округлом простору, слободном од магле, владали силни ветрови. Морао сам да прионем уз кормила и зато извесно време — можда 10 или 15 минута — нисам гледао шта се дешава изван гондоле. Услед тога сам нехотице упао у маглу, убацио ме је у њу јак налет ветра. Није то била обична магла, него као нека емулзија, чини се колоидна, јер ми се ухватила на сва окна. Имао сам много муке да их очистим. Била је врло лепљива. Међутим, обртаји су ми редуковани за тридесет и нешто процената услед отпора какве је пропелеру пружала та некаква магла, тако да сам почео да губим висину. Пошто сам био врло ниско и пошто сам се бојао да се не срушим на таласе, дадох пун гас. Машина је одржала висину, али увис није ишла. Имао сам још четири патроне ракетних убрзача. Нисам их употребио помишљајући да би ситуација могла да се погорша и да ће ми тада затребати. При пуним обртајима настаде врло јака вибрација; схватио сам да ми се на пропелер хвата та емулзија; на сатовима носивости ипак сам стално имао нулу, те ништа с тим нисам могао да предузмем. Сунце нисам видео од тренутка када сам ушао у маглу, али у његовом правцу магла је фосфоризовала црвено. Кружио сам стално у нади да ћу најзад успети да излетим у једно од оних места слободних од магле и, заиста, пође ми то за руком неких пола часа касније. Излетех у слободан простор, готово савршено кружан, с пречником од неколико стотина метара. Његову границу представљала је магла која је снажно кључала, као дизана јаким конвексним струјама. Зато сам се трудио да остајем што је могуће више у средини «рупе» — јер је тамо ваздух био најмирнији. Тада запазих промену на површини океана. Таласи готово потпуно нестадоше, а површински слој те текућине — онога од чега се састоји океан — постаде полупрозиран, са задимљеностима, које су нестајале, док након краћег времена не наступи потпуна прозирност и могах кроз слој дебео ваљда неколико метара да видим у дубину. Тамо се гомилао као некакав жут муљ који је у танким, усправним млазовима ишао увис, а кад би испливао на површину, постајао би стакласто сјајан, почињао би да се узбуркава и пени, и да се згушњава; тада је бивао сличан веома густом, загорелом шећерном сирупу. Тај муљ или слуз скупљао се у дебеле чворове, израстао изнад површине, стварао карфиоласте узвисине и полако образовао разне облике. Поче да ме тера ка магленом зиду, те сам током неколико минута морао да спречавам тај покрет обртајима и крмом, а кад сам могао поново да погледам доле, под собом угледах нешто што је подсећало на врт. Јесте, врт. Видео сам патуљасто дрвеће и живе ограде, и стазе, не праве — све је то било од исте оне супстанце која се већ потпуно стегла, као жуткаст гипс. Тако је то изгледало; површина је снажно блештала, и ја се спустих што сам више могао, да бих то детаљније разгледао.

Питање: Јесу ли та дрвета и друго растиње које си видео имали лишће?

Бертонов одговор: Не. То је био само општи облик — као модел врта. Баш тако: модел. Тако је то изгледало. Модел, али ваљда природне величине. Мало затим све поче да пуца и да се ломи, а кроз пукотине, које беху потпуно црне, у таласима се утискивала на површину густа слуз и стезала се, један део се сливао, а део је остајао, и све је почело све енергичније да кључа, покрило се пеном и ништа осим ње више нисам видео. Истовремено магла поче да ме стеже са свих страна, те повећах обртаје и попех се на 300 метара.

Питање: Јеси ли потпуно уверен да је то што си видео подсећало на врт — и ни на шта друго?

Бертонов одговор: Да. Јер тамо сам приметио различите појединости; сећам се, на пример, да су на једном месту стајали у реду као квадратни сандучићи. Касније ми паде на ум да су то могле бити кошнице.

Питање: То ти је касније пало на ум? Али не у тренутку кад си то угледао?

Бертонов одговор: Не, јер је то све било као од гипса. А видео сам још и друге ствари.

Питање: Какве ствари?

Бертонов одговор: Не могу да кажем какве, јер нисам стигао да их тачно разгледам. Чинило ми се као да су под неким жбуновима била нека оруђа, били су то издужени облици са истуреним зубима, као гипсани одливи малих повртарских машина. Али у то нисам потпуно уверен. У оно прво јесам.

Питање: Зар ниси помислио да је то халуцинација?

Бертонов одговор: Не. Мислио сам да је то била фатаморгана. О халуцинацији нисам мислио, јер сам се осећао сасвим добро, а и зато што никад у животу нисам нешто слично видео. Кад сам се дигао на 300 метара, магла је пода мном била исцепана удубљењима, и изгледала ми је потпуно као сир. Неке од тих рупа биле су празне и видео сам у њима таласање океана, а у другима је нешто кључало. Сиђох у једно од таквих места и на четрдесет метара угледах да под површином океана — али сасвим плитко — лежи стена, која је личила на зид веома велике зграде; јасно се провидела кроз таласе и имала је редове правилних, правоугаоних отвора, попут прозора; а чак ми се учинило да се у неким прозорима нешто покреће. У то нисам баш сасвим сигуран. Тај зид поче полако да се диже и да израња из океана. Низ њега се сливала слуз у читавим водопадима и некакве слузаве творевине, нека жиличава згуснућа. Одједном се зид преломи на два дела и полете у дубину тако брзо да сместа нестаде. Повукох машину још једном увис и сада сам летео изнад саме магле, тако да сам је готово додиривао шасијом. Угледах следеће празно левкасто место — било је ваљда неколико пута веће од првога.

Већ издалека опазих нешто да плива, учини ми се, пошто је било светло, готово бело, да је Фехнеров скафандар, тим пре што је облик подсећао на човека. Начиних машином заокрет, врло оштар, бојао сам се да не прелетим преко тог места те да га више не нађем; тај облик се уто лако подиже и изгледало је као да плива или да до појаса стоји у води. Журио сам и спустио се тако ниско да осетих удар шасије о нешто меко, о гребен таласа, претпостављам, јер су на томе месту били велики таласи. Тај човек, јесте, то је био човек, није имао на себи скафандар. Но ипак се кретао.

Питање: Јеси ли видео његово лице?

Бертонов одговор: Јесам.

Питање: Којето био?

Бертонов одговор: То је било дете.

Питање: Какво дете? Јеси ли га видео кад год у животу? Било где?

Бертонов одговор: Не. Никад. У сваком случају, не сећам се. Уосталом, чим сам се приближио — а раздвајало ме је од њега око четрдесет метара, можда нешто више — разабрах да у њему ијна нешто што не ваља.

Питање: Шта под тим подразумеваш?

Бертонов одговор: Одмах ћу рећи. Најпре нисам знао шта је то. Тек нешто касније разабрах: било је необично велико. Мало је рећи огромно. Имало је ваљда нека четири метра. Тачно се сећам да се, кад сам шасијом ударио о талас, његово лице налазило нешто изнад мојег лица, и мада сам седео у кабини, ипак сам се морао налазити нека три метра изнад површине океана.

Питање: Ако је било такво велико, откуд знаш да је било дете?

Бертонов одговор: Зато што је то било врло мало дете.

Питање: Не мислиш, Бертоне, да је твој одговор нелогичан?

Бертонов одговор: Не. Уопште није. Јер сам видео његово лице. А уосталом, пропорције тела су му биле детиње. Изгледало ми је… готово као дојенче. Не, претерујем. Могло му је бити две или три године. Имало је црну косу и плаве очи, огромне! И било је голо. Потпуно голо; као новорођенче. Било је мокро, или, боље речено, клизаво, кожа му је сва сијала.

Тај призор је ужасно деловао на мене. Више нисам веровао ни у какву фатаморгану. Видео сам га превише јасно. Дизало се и спуштало, онако како се дизао и спуштао талас, али независно од тога и јсамо се кретало, и то је било одвратно!

Питање: Зашто? Шта је радило?

Бертонов одговор: Изгледало је, ето, као у неком музеју, као лутка, али као жива лутка. Отварало је и затварало уста и правило разне покрете, одвратне. Јесте, јер то нису били његови покрети.

Питање: Како то разумеш?

Бертонов одговор: Нисам му се приближио више од неких десет метара, двадесет ће бити можда најтачнија процена. Али већ сам рекао какво је било огромно и захваљујући томе видео сам га чак и превише добро. Очи су му сијале и уопште је давало утисак живог детета, само ти покрети, као да је неко покушавао… као да их је неко испробавао…

Питање: Потруди се да поближе објасниш шта то значи?

Бертонов одговор: Не знам да ли ћу моћи. Стекао сам такав утисак. Било је то интуитивно. Нисам о томе размишљао. Ти покрети су били неприродни.

Питање: Хоћеш ли да кажеш да су се, рецимо, те руке кретале тако како не могу да се покрећу људске руке, због ограничености покретљивости у зглобовима? Бертонов одговор: Не. Нипошто не. Само… ти покрети нису имали никаквог смисла. Сваки покрет уопштено нешто значи, нечему служи…

Питање: Тако мислиш? Покрети дојенчета не морају ништа да значе.

Бертонов одговор: Знам то. Али покрети дојенчета су нескладни, некоординирани. Уопштени. А ови су били, ево, знам: били су методични. Обављали су се редом, у групама, у серијама. Као кад би неко хтео да испита шта је то дете кадро да учини с рукама, а шта с трупом и устима, с лицем је било најгоре, претпостављам зато што је лице најизражајније, а ово је било као лице… не, не умем то да назовем. Било је живо, јесте, али ипак није било људско. То значи, црте су биле праве људске, и очи, и кожа, и све, али израз, мимика — нису били.

Питање: Јесу ли то биле гримасе? Знаш ли како изгледа лице човека кад има епилептични напад?

Бертонов одговор: Да. Видео сам такав напад. Разумем. Не, ово су били покрети крајње слободни и стални, складни или, како бих рекао, мелодични. Немам другу одредбу за то. А опет лице, с лицем је било исто. Лице не може да изгледа тако да једна половина буде весела а друга тужна, да један његов део прети или се боји, а други тријумфује или тако нешто; али с овим дететом је било баш тако. Осим тога, сви ови покрети и мимична игра одвијали су се највећом брзином. Ја сам тамо био врло кратко време, можда десет секунди. Чак не знам да ли и десет.

Питање: И хоћеш да кажеш да си стигао све то да видиш у тако кратком времену? Уосталом, откуд знаш колико је дуго то трајало, јеси ли проверавао на часовнику?

Бертонов одговор: Не. Нисам проверавао на часовнику, али летим пуних шеснаест година. У мојој професији време мора да се оцењује с тачношћу у секунд, мислим на тренутке, реч је о рефлексу. То је потребно при атерирању. Пилот који није кадар, без обзира на околности, да се оријентише да ли нека појава траје пет секунди или десет, никад неће много вредети. Исто је и са запажањима. Човек учи током година да хвата све у што краћем времену.

Питање: Је ли то све што си видео?

Бертонов одговор: Не. Али осталог се не сећам тако тачно. Претпостављам да је та доза била превише јака за мене. Мозак ми је био као зачепљен. Магла је почела да се спушта и морао сам да идем увис. Морао сам, али се не сећам како сам ни када сам то учинио. Први пут у животу умало се њсам срушио. Руке су ми се тако тресле да нисам могао честито да држим управљач. Чини ми се да сам нешто викао, да сам дозивао Базу, иако сам знао да немам контакта с њом.

Питање: Јеси ли покушао тада да се вратиш?

Бертонов одговор: Нисам. Јер, најзад, кад сам се дигао на висину, помислио сам да се у некој од тих рупа можда налази Фехнер. Знам, то звучи бесмислено. Па ипак сам тако мислио. Чим се дешавају такве ствари — помислио сам — можда ћу успети да пронађем Фехнера. Зато сам одлучио да уђем у онолико тих маглених рупа колико год будем могао. Али трећи пут, кад сам изишао горе, после онога што сам видео, схватио сам да нећу успети. Нисам више могао. Морам да кажем, то је уосталом познато. Припала ми је мука и повратио сам у гондоли. Дотле нисам знао шта то значи. Никад раније нисам имао мучнину.

Питање: То је био симптом затрованости, Бертоне.

Бертонов одговор: Може бити. Не знам. Али оно што сам угледао у трећем спуштању, нисам измислио, то није изазвала затрованост.

Питање: Како можеш то да знаш?

Бертонов одговор: То није била халуцинација. Јер халуцинација је оно што производи мој властити мозак, зар не?

Питање: Да.

Бертонов одговор: Видите. А то мој мозак није могао произвести. Никада у то нећу поверовати. Не би био способан за тако нешто.

Питање: Боље реци шта је то било, хоћеш ли?

Бертонов одговор: Најпре морам да сазнам како ће бити гледано на оно што сам досад рекао.

Питање: Какву то има важност? Бертонов одговор: За мене — начелну. Рекао сам да сам видео нешто што никад нећу заборавити. Ако комисија закључи да оно што сам рекао има макар један постотак вероватноће, тако да треба почети одговарајућа истраживања овог океана, мислим у овом правцу, онда ћу рећи све. Но ако то комисија треба да призна као некакво моје бунцање, нећу рећи ништа.

Питање: Зашто?

Бертонов одговор: Зато што је садржина мојих халуцинација, ма она вапила за осветом до неба, моја приватна ствар. Међутим садржина мојих искустава на Соларису — није.

Питање: Треба ли то да значи да одбијаш да даш даље одговоре све док одговарајући органи експедиције не донесу своју одлуку? Јер, ваљда разумеш да комисија није овлаштена да донесе брзу одлуку.

Бертонов одговор: Тако је.

На томе се завршава први записник. Био је још одломак другога, вођеног једанаест дана касније.

Председник: … узимајући све то у обзир, комисија, састављена од тројице лекара, тројице биолога, једног физичара, једног инжењера-механичара и заменика шефа експедиције дошла је до уверења да случајеви које је Бертон представио чине садржину халуцинаторног синдрома, насталог под утицајем затрованости атмосфером планете, са симптомима помућености, праћене раздраженошћу асоцијативних појаса мождане коре, и да тим случајевима у стварности није одговарало ништа или готово ништа.

Бертон: Извињавам се. Шта значи «ништа или готово ништа»? Шта је «готово ништа»? Колико је оно велико?

Председник: Још нисам завршио. Посебно је уписан votum separatum[4] доктора физике Арчибалда Месенџера који је изјавио да је оно што је Бертон испричао могло, по његовом мишљењу, да се догоди у стварности и да заслужује да буде савесно истражено. То је све.

Бертон: Понављам малопређашње питање.

Председник: Ствар је проста. «Готово ништа» значи да су неке реалне појаве, Бертоне, могле да иницирају твоје халуцинације. Чак и најнормалнији човек може током ветровите ноћи да помисли да је уздрмани жбун неко биће. А шта тек да се каже о туђој планети, када се посматрачев разум налази под утицајем отрова? То не значи испољавање неповерења према теби, Бертоне. Каква је с тим у вези твоја одлука?

Бертон: Желео бих најпре да сазнам какве су последице онога вотум сепаратум доктора Месенџера?

Председник: Практично никакве. То значи да истраживања у томе правцу неће бити предузета.

Бертон: Да ли се ово што говоримо уписује у записник?

Председник: Да.

Бертон: Онда бих хтео казати да по моме уверењу комисија није нанела штету мени — ја се ту не рачунам — него духу ове експедиције. Сагласно с оним што сам рекао први пут на даља питања не одговарам.

Председник: Је ли то све?

Бертон: Јесте. Али хтео бих да се видим са доктором Месенџером. Је ли то могуће?

Председник: Наравно.

На томе се завршавао други записник. У доњем делу листа била је ситно одштампана белешка која саопштава да је доктор Месенџер имао следећег дана поверљив разговор са Бертоном, дуг готово три часа, након чега се обратио Савету експедиције захтевајући да се поново већа о изјавама пилота Бертона. Тврдио је да томе у прилог говоре допунски подаци које му је Бертон саопштио, а које ће он моћи да открије тек после доношења позитивне оцене од стране Савета. Савет се гласовима Шанаана, Тимолија и Трајеа изјаснио против тога закључка, чиме је ова ствар окончана.

Књига је још садржала фотокопију једне стране писма нађеног у Месенџеровим посмртним папирима. Био је то вероватно концепт; Равинцер није успео да утврди да ли је то писмо било послато, као ни какве су биле даље последице. «…његова пирамидална тупост», почињао је текст. «У бризи за свој ауторитет Савет, или, конкретно говорећи Шанаан и Тимоли су (јер се Трајеов глас не рачуна) одбацили моје захтеве. Стога се обраћам непосредно Институту, али сам схваташ да је то само беспомоћни протест. Везан речју, не могу на жалост да ти саопштим оно што ми је Бертон поверио. На одлуку Савета утицало је то што је са открићем дошао човек без икаквог научног звања, иако би многи истраживачи могли томе пилоту да завиде на прибраности разума и посматрачког дара. Пошаљи ми, молим те, поштом следеће податке:

1) Фехнерову биографију, подразумевајући и његово детињство,

2) све што год знаш о његовој породици и породичним проблемима; наводно је учинио сирочетом мало дете,

3) фотографију места у коме је васпитаван.

Желео бих још да ти кажем шта о свему томе мислим. Као што знаш, неко време након поласка Фехнера и Каручија у центру црвеног сунца је настала мрља, која је корпускуларним зрачењем уништила радио-везу, и то, према подацима Сателоида, углавном на јужној хемисфери, тј. тамо где се налазила База. Фехнер и Каручи су се — највише од свих истраживачких група — удаљили од Базе.

Тако густу и упорно непокретну маглу и још при потпуној тишини, нисмо запазили за све време боравка на планети све до дана катастрофе.

Мислим да је оно што је видео Бертон било део «операције човек», коју је извршио тај лепљиви монструм. Прави извор свих творевина које је Бертон запазио био је Фехнер — његов мозак, у току неке, за нас несхватљиве «психичке секције»; ту је у питању било експериментално реконструисање неких (сигурно најчвршћих) трагова његовог сећања.

Знам да то звучи фантастично, знам да могу да се варам. Стога тражим од тебе да ми помогнеш; налазим се сада на Аларику и овде ћу чекати твој одговор.

Твој А.»

Једва сам могао да читам, тако је постало тамно, књига у мојим рукама је поцрнела и најзад ми се слова расплинуше пред очима, али је празнина на листу сведочила да сам дошао до краја овог догађаја који сам упоређујући га са сопственим искуством, сматрао веома вероватним. Окренух се према прозору. Све је било тамнољубичасто напољу, само се над линијом хоризонта назирало још неколико облака, као жар који се гаси. Обавијен тамом океан је био невидљив. Чуо сам слабо лепршање папирних листића над вентилаторима. Загрејан ваздух са слабим укусом озона постао је мртав. Апсолутна тишина испуњавала је целу Станицу. Помислих да у нашој одлуци — да останемо — није било ничега херојског. Период херојских планетарних напора и смелих експедиција, ужасних смрти, као и споменута смрт Фехнера, прве жртве океана, представљао је прошлост. Више ме се готово није тицало ко је Снаутов или Сарторијусов «гост». После неког времена помислио сам престаћемо се стидети и издвајати. Ако се не будемо могли ослободити «гостију», навићи ћемо се на њих и живећемо с њима, а ако њихов творац промени правила игре, прилагодићемо се и тим новим правилима, иако ћемо се кроз извесно време копрцати, отимати се, а можда ће чак овај или онај извршити самоубиство, но на крају ће и то будуће стање доћи у своју равнотежу. Соба се испуњавала мраком, све сличнијим земаљскоме. Расветљавали су га још само бели облици умиваоника и огледала. Устадох, пипајући пронађох пакетић вате на полици, овлаженим тампоном опрах лице и легох наузнак на кревет. Негде изнад мене, налик на лепет ноћне лептирице, појачавао се и умањивао трептави звук вентилатора. Нисам видео чак ни прозор, све је обавило црнило, само је слаб прамен светлости висио испред мене, светлости за коју не знам откуда је допирала, као што не знам ни да ли сам је видео на зиду, или у даљини, или дубини пустиње изван прозора. Сетих се како ме је прошле вечери уплашио пусти изглед соларијског пространства и умало се не осмехнух. Нисам га се бојао. Ничега се више нисам бојао. Приближих очима прегиб руке. Бројчаник часовника засветли венчићем бројки. За један час требало је да се роди плаво сунце. Уживао сам у мраку, и дисао сам дубоко, празан, ослобођен свих мисли.

У једном тренутку, кад се покренух, осетих на бедру пљоснати облик магнетофона. Заиста. Гибаријан. Његов глас записан на траци. Није ми чак ни на ум пало да га васкрснем, да га саслушам. А то је било све што сам могао да за њега учиним. Извадих магнетофон да бих га ставио испод кревета. Тада зачух слаб шушањ и слабу шкрипу од отварања врата.

«Крис?…» допре до мене тих глас, налик на шапат. «Јеси ли ту, Крис? Тако је мрачно.» «Ништа», рекох. «Не бој се. Ходи овамо.»