Соларис

4. САРТОРИЈУС

Ходник је био празан. Водио је најпре право, а затим је скретао удесно. Нисам никад био на Станици, али шест седмица сам провео — у оквиру уводне припреме — у њеној тачној копији која се налазила у Институту на Земљи. Знао сам куд води степениште са алуминијумским степеницама. Библиотека је била неосветљена. Пипајући нађох прекидач. Кад пронађох у картотеци први том соларијског годишњака заједно с анексом, након притиска дирке упали се црвена светлост. Проверих у регистратору — књига се налазила код Гибаријана, слично као и друга — онај «Мали апокриф». Угасих светлост и вратих се доле. Бојао сам се да уђем у његову кабину и поред корака које сам пре тога чуо. Могла је да се врати тамо. Неко време стајао сам пред вратима док се, стежући вилице, не савладах и не уђох.

Осветљена соба била је празна. Почех да пребацујем књиге које су лежале на поду крај прозора; у једном тренутку приђох орману и затворих га. Нисам могао да гледам на оно празно место међу комбинезонима. Под прозором не нађох анекс. Пребацивао сам књиге са гомиле на гомилу, методично књигу по књигу, док стигавши до последње гомиле која се налазила између кревета и ормана не нађох ону коју сам тражио.

Надао сам се да ћу наћи у њој неко упутство, и заиста — у списку умена крила се загонетка; црвеном оловком било је заокружено име које ми ништа није говорило: Андре Бертон. Појављивало се на двема страницама. Загледах најпре на ранијем месту и сазнадох да је Бертон био резервни пилот Шенаанова брода. Следећи спомен о њему налазио се преко сто страна даље. Непосредно након пристајања експедиција је поступала с највећом опрезношћу, али када се после шеснаест дана показало да плазматични океан не само што не показује никакве знаке агресивности, него се и повлачи пред сваким предметом који се приближава његовој површини и, колико год може, избегава непосредни контакт с апаратима или људима, Сенаан и његов заменик Тимолис укинули су део строгости у поступању, диктираних опрезношћу, јер су превише отежавале и успоравале обављање послова.

Експедиција је тада разбијена у мале групе од по два или три лица, које су обављале летове изнад океана често дуге и по неколико стотина миља; бацачи, раније употребљавани као заклон који раздваја од терена радова, смештени су у Базу. Прва четири дана након ове промене методике протекла су без икаквих случајева, ако се не рачунају повремена оштећења кисеоничке апаратуре скафандара, јер су се испусни вентили показали осетљиви на корозивно дејство отровне атмосфере. С тим у вези требало их је готово свакодневно замењивати новим.

Петога дана, или двадесет и првог дана рачунајући од момента пристајања, два истраживача, Каручи и Фехнер (први је био радиобиолог, а други физичар) извршили су експлорациони лет над океаном у малом двоседном аеромобилу. Није то било летеће возило, него глисандер који се креће на јастуку од згуснутог ваздуха.

Када се после шест часова нису вратили, Тимолис, који је управљао Базом у Шенаановом одсуству, објави аларм и посла све људе које је имао при руци у потрагу.

Кобним стицајем околности радио-веза се прекинула тога дана, отприлике сат након поласка експлорационих група; узрок је била велика мрља црвеног сунца, која је слала јако корпускуларно зрачење у горње слојеве атмосфере. Деловали су једино апарати са ултракратким таласима, који су омогућавали споразумевање на раздаљини до двадесет и неколико миља. Да зло буде веће, пред сунчев залазак магла се згуснула и тражење је морало да се прекине.

Већ када су се спасилачке групе враћале у Базу, једна је открила аеромобил на удаљености једва осамдесет миља од обале. Моторје радио и машина, неоштећена, дизала се изнад таласа. У провидној кабини налазио се само један полуприсебан човек — Каручи.

Аеромобил је доведен до Базе, а Каручи је подвргнут лекарској нези; још исте вечени вратила му се свест. О Фехнеровој судбини није ништа могао да каже. Памтио је само да је у време када су већ намеравали да се врате, почео да осећа гушење. Испусни вентил његовог апарата почео је да се кочи и у скафандар је при сваком удисају продирала невелика количина отровних гасова.

Трудећи се да поправи његов апарат, Фехнер је морао да откопча појасеве и да устане. То је било последње чега се Каручи сећао. Претпоставља се да су се догађаји одвијали следећим током (по оцени стручњака): поправљајући Каручијев апарат Фехнер је отворио кров кабине, вероватно зато што под ниском куполом није могао слободно да се креће. Било је то допустиво, јер кабина таквих машина није херметична и представља једино заштиту од атмосферских талога и ветра. За време тих манипулација мора да се покварио Фехнеров апарат за кисеонак и Фехнер се, ошамућен, попео горе, изишао кроз отвор куполе на хаубу машине и пао у океан.

Таква је историја прве жртве океана. Тражење тела — у скафандру би морало да плута на таласима — остало је без икаквог резултата. Уосталом, тело је можда и пливало: тачно претраживање хиљаде квадратних миља океана, готово стално прекривеног наносима магле, усталасане пустиње — прекорачивало је могућности експедиције.

До сумрака — враћам се претходним догађајима — вратили су се сви спасилачки апарати, изузев великог, теретног хеликоптера на коме је полетео Бертон. Појавио се изнад Базе готово цео сат после спуштања мрака, када су се већ озбиљно за њега плашили. Налазио се у стању нервног шока; изишао је из апарата без туђе помоћи, али само зато да би се бацио у бекство; кад су га задржали, викао је и плакао; било је то крајње зачуђујуће за човека који је имао за собом седамнаест година космичког летења, и то често у најтежим условима.

Лекари су претпоставили да је и Бертон под дејством отрова. После два дана Бертон, који чак и пошто се вратио у привидну равнотежу, није хтео ни за тренутак да напусти унутрашњост главне експедиционе ракете, па чак ни да приђе прозору с кога се отварао поглед на океан, изјавио је да жели да поднесе извештај о своме лету. Настојао је да му се то дозволи, изјављујући да је његов извештај веома важан. Пошто је проучен од стране савета експедиције, овај извештај је проглашен болесним производом мозга затрованог атмосферским гасовима и као такав додат је не историји експедиције, него историји Бертонове болести, на чему се цела ствар завршила.

Толико је говорио анекс. Закључио сам да је суштину проблема представљао, наравно, сам Бертонов рапорт — оно што је овог искусног пилота далеких летова довело до нервног слома. По други пут почех да прелиставам књиге, али не успех да пронађем «Мали апокриф». Био сам све уморнији, те одложих даља тражења за сутра и напустих кабину. Пролазећи поред алуминијумских степеница, опазих на њима сенке светлости која је падала одозго. Значи, Сарторијус и у то доба ноћи још ради! Помислих да морам да га видим.

Горе је било нешто топлије. У широком, ниском ходнику осећао се слаб ветрић. Листићи хартије лудо су треперили над вентилационим излазима. Врата главне лабораторије била су начињена од дебеле плоче храпавог стакла, оивичене металним оквиром. Изнутра је стакло било заклоњено нечим црним; светлост је допирала само кроз уске прозоре испод таванице. Притиснух полугу. Као што сам се и надао, врата се не помакоше. Унутра је владала тишина, с времена на време зачуо би се слаб писак, као да долази од гасног пламена. Покуцах — никаквог одговора.

«Сарторијусе!» повиках. «Докторе Сарторијусе! Овде сам ја, нови, Келвин! Морам с вама да се видим, молим вас отворите!»

Слаб шум, као данеко корача по згужваном папиру, и опет тишина.

«Ја сам, Келвин! Чули сте, свакако, за мене! Долетео сам са Прометеја пре неколико часова!» викао сам приближивши уста месту на коме се довратак додиривао с металним оквиром врата. «Докторе Сарторијусе! Нема никога више, само ја! Отворите ми!»

Ћутање. Затим слаб шушањ. Неколико звектаја, врло јасних, ко да је неко слагао метална оруђа на металну подлогу. И одједном се запањих. Разлеже се серија ситних корачића, као од дечјег трчања: густо, журно пребирање малих ножица. Сем… сем ако их није неко имитирао, необично вешто, прстима на каквој празној кутији која добро одзвања.

«Докторе Сарторијусе!» заурлах. «Отварате или не?!»

Никаквог одговора, само опет то детиње трчкање и истовремено неколико брзих, слабо чујних, крупних корака, као да је тај неко тамо ишао на прстима. Али ако је ишао, онда није могао он истовремено имитирати дечје кораке? Уосталом, шта ме се тиче! — помислих и не уздржавајући бес који поче да ме обузима, грмнух:

«Докторе Сарторијусе! Нисам летео шеснаест месеци да би ме овде закочиле ваше комедије! Бројим до десет. После тога — изваљујем врата!»

Сумњао сам да бих у томе успео.

Потисак гасног пиштоља није превише јак, али био сам одлучио да извршим своју претњу на било који начин, па макар морао поћи да тражим експлозивне патроне, којих сигурно није недостајало у магацину. Рекох себи да не смем да попустим, то значи да не могу стално да играм тим картама које ми ситуација гура у шаке, картама обележеним лудилом.

Разлеже се звук као да се неко с неким рвао или нешто гурао, застор се на средини размаче можда за пола метра, витка сенка паде на плочу ових врата од мат-стакла, које као да беше превучено ињем, и помало промукли дискант проговори:

«Отворићу, али морате обећати да нећете ући унутра.»

«Па зашто онда да отварате?» грмнух.

«Изићу ћу к вама.»

«Добро. Обећавам.»

Разлеже се лак звук кључа окренутог у брави, затим тамна силуета, која је заклањала половину врата, брижљиво поново навуче застор — тамо су вршене неке компликоване операције — чух лупкање, као када се помера дрвени сточић, и најзад се светла плоча одмаче толико да се Сарторијус провуче у ходник. Стајао је преда мном заклањајући својим телом врата. Био је необично висок, мршав, под трикоом крем боје његово тело изгледало је као да се састоји искључиво од костију. Врат му је био омотан црном марамом; преко рамена је имао пребачен савијен, нагорео од реактива, заштитни лабораторијски мантил. Превише уску главу држао је накривљену у страну. Готово половину лица заклањала су му повијена црна стакла, тако да му нисам могао видети очи. Имао је велику доњу вилицу, модрикасте усне и огромне уши, некако као замрзнуте, јер су такође биле модрикасте. Био је необријан. Са прегиба висиле су му на петљицама противзрачне рукавице од црвене гуме. Стајали смо тако један наспрам другог и гледали се с неприкриваном нетрпељивошћу. Остаци Сарторијусове косе (изгледао је као да се машиницом сам шишао до коже) били су оловне боје, а длаке на бради — сасвим седе. Чело опаљено, као у Снаута, али опаљеност се завршавала мање-више на половини, водоравном линијом. Очевидно је на сунцу стално носио ова стакла на очима.

«Изволите», рече најзад. Чинило ми се да не чека толико да чује шта ћу му ја рећи, него да с напрегнутошћу ослушкује оно што се дешава у соби иза њега, стално приљубљен леђима уз стаклену плочу. Доста дуго нисам знао како да проговорим, да не лупим какву глупост.

«Зовем се Келвин… морали сте чути за мене», почех. «Ја сам, то јест… био сам Гибаријанов сарадник…»

Његово мршаво лице, цело у усправним линијама — тако је морао изгледати Дон Кихот — било је безизражајно. Црном, повијеном плочом управљених у мене наочара веома ми је отежавао говор.

«Сазнао сам да Гибаријан… није више жив.» Снизих глас.

«Да. Молим?…»

То зазвуча нестрпљиво.

«Је ли извршио самоубиство?… Ко је пронашао тело, ви или Снаут?»

«Зашто се тиме обраћате мени? Зар вам доктор Снаут није рекао?…»

«Хтео сам да чујем шта ви имате да кажете о томе…»

«Ви сте психолог, докторе Келвине?»

«Да. Зашто?»

«Научник?»

«Рецимо. Какве то има везе?…»

«Помислио сам да сте криминалистички чиновник. Или полицајац. Сада је два и четрдесет, а ви уместо да се трудите да уђете у послове који се обављају на Станици, што би најзад било разумљиво, поред овог бруталног покушаја да продрете у лабораторију, испитујете ме као да сам у најмању руку ја сумњив.»

«Ви јесте сумњиви, докторе Сарторијусе!» рекох пригушеним гласом. Хтео сам по сваку цену да га погодим, зато добацих бесно: «И ви то одлично знате!»

«Ако не повучете своју изјаву и не извините ми се, послаћу жалбу протов вас у радио-извештају, Келвине!»

«За шта имам да вам се извињавам? Зато што уместо да ме примите, уместо поштено да ме упутите у оно што се овде дешава, ви се закључавате и барикадирате у лабораторији?! Јесте ли већ потпуно изгубили разум?! Шта сте ви у ствари — научник или бедна кукавица?! Реците? Можете ли да ми одговорите?!» Сам не знам шта сам викао, а он није чак ни трепнуо. Низ бледу кожу пуну пора клизиле су му грашке зноја. Одједном схватих: уопште ме није слушао! Обе руке сакрио је иза себе, свом снагом је придржавао њима врата која се лако затресоше, као да их је неко гурао с друге стране.

«Сада… идите…» промуца одједном чудним, пискавим гласом. «За име бога… идите! Идите доле, а ја ћу доћи! Доћи ћу! Учинићу све што год желите, али молим вас идите одавде!»

Таква је мука била у његовом гласу да, потпуно запањен, дигох махинално руку у жељи да му помогнем у придржавању тих врата, јер се он најочевидније борио, али он тада ужасно крикну, као да сам пошао на њега ножем, те почех да се повлачим унатраг, а он је стално викао у фалсету:

«Иди! Иди!» а час опет: «Враћам се! Одмах се враћам! Не, не!»

Одшкрину врата и баци се унутра, а мени се учини да на висини његових груди мигну нешто златасто, као неки сјајни диск; из лабораторије сад поче да допире глухо котрљање, завеса полете у страну, велика, висока сенка промаче преко стакленог екрана, застор се врати на своје место и ништа се више није могло видети. Ста се тамо догађало?! Затрупкаше кораци, луда трка се прекиде уз стравичан, стаклени прасак, и чух дете које се зацењује од смеха…

Ноге су ми се тресле; погледах око себе на све стране. Завлада тишина. Седох на ниску прозорску даску од пластичне масе. Седео сам тако можда четврт часа, не знам да ли чекајући на нешто, или једноставно тако доведен до крајности, да нисам имао воље чак ни да устанем. Глава ми је просто пуцала. Негде, високо, зачух отегнуту шкрипу и истовремено се околина расветли.

С мога места видео сам само део кружног ходника, који је опасивао лабораторију. Налазила се на самом врху Станице, одмах испод штита горњег оклопа, због чега су спољни зидови били удубљени и коси, са прозорима смештеним на сваких неколико метара, као пушкарнице; капци који их затварају споља управо су се дизали увис, плави дан се ближио крају. Кроз дебела стакла груну заслепљујући блесак. Сваки никлени опшивак, свака брава почеше да букте као мала сунца. Врата лабораторије — ова велика плоча од храпавог стакла — зажарише се као отвор ложишта. Гледао сам на своје руке сложене на коленима, посивеле на овој аветињској светлости. У десној сам држао гасни пиштољ, појма нисам имао када ни како сам га извадио из футроле. Вратих га поново у њу. Већ сам знао да ми неће помоћи чак ни бацач ватре, јер шта бих с њим могао да учиним? Да развалим врата? Да се пробијем у лабораторију?

Устадох. Пропадајући у океан, сунчани диск, налик на водоничну експлозију, посла за мном усправан свежањ праменова, готово материјалних; када ме погодише у образ (управо сам силазио низ степенице), било је то као прибијање треперавог печата.

На половини степеница предомислих се и вратих се горе. Обиђох лабораторију свуд унаоколо. Као што рекох, била је окружена ходником; прешавши неких стотинак корака нађох се на другој страни, наспрам потпуно истоветних стаклених врата. Нисам ни покушао да их отворим, знао сам да су закључана.

Тражио сам неки прозорчић у пластичном зиду, макар било какву пукотину; помисао да погледам споља шта то ради Сарторијус није ми се уопште чинила нечасном. Желео сам да прекинем с нагађањима и да сазнам истину, иако нисам био начисто како ћу моћи да је разумем.

Паде ми на ум да лабораторијске дворане добијају светлост од прозора на таваници, то значи од прозора смештених на горњем оклопу и, кад бих се пробио напоље, могао бих, можда, да кроз њих погледам унутра. Ради тога бих морао да сиђем доле по скафандар и кисеонични апарат. Стајао сам крај степеница, премишљајући да ли је та игра вредна напора. Било је сасвим вероватно да је стакло горњих прозора такође непрозирно, али шта ми је преостајало друго? Сиђох на средњи ниво. Морао сам да прођем поред радио-станице. Врата беху широм отворена. Снаут је седео у фотељи онако како сам, га оставио. Спавао је. Чувши моје кораке, он се трже и отвори очи.

«Хало, Келвине!» викну промукло. Ћутао сам. «И шта је, сазнао си?» упита.

«Дабогме», одговорих полако. «Он није сам.»

Снаут искриви усне.

«Но, ето. То је већ нешто. Има госта, кажеш?»

«Не разумем зашто нећеш да кажеш шта је то», добацих као против воље. «Па остајући овде и онако ћу сазнати, пре или касније. Чему онда те тајне?»

«Разумећеш кад сам будеш имао госте», рече. Чинило ми се да нешто очекује и да нема много воље за разговор. «Куда ћеш?» упита кад се окренух. Не одговорих.

Хала аеродрома била је у истом стању као кад сам је оставио. На узвишењу је стајала широм отворена моја огарављена капсула. Приђох стативама са скафандрима, али одједном изгубих вољу за ту ескападу на спољни оклоп. Окренух се на месту и сиђох завојитим степеницама доле, у магацине. Уски ходник био је пун боца и сандука наслаганих један на други. Зидове је ту представљао наги метал, који се на светлости преливао у модрикасто. Још неколико десетина корака и под таваницом се појавише покривени белим ињем водови апаратуре за хлађење. Пођох за њима. Кроз спојницу, захваћену дебелом пластичном огрлицом, пролазили су у херметички затворену просторију. Кад отворих тешка, веома дебела врата са гуменим обрубом, проже ме мраз који продире до костију. Стресох се. На густо распоређеним, заснеженим калемима висиле су ледене свеће. И ту су стајали, покривени слојем снега, сандуци, контејнери, полице дуж зидова биле су пуне конзерви и жуткастих калупа неке масти упаковане у фолију. У дубини се засвођена таваница снижавала. Висила је тамо дебела завеса која се искрила од ледних иглица. Подигох њен руб. На лежишту од алуминијумских решетки било је положено, покривено сивом тканином, неко издужено тело. Дигох крај покривача и загледах се у укочено Гибаријаново лице. Црна коса са седим праменом изнад чела била је глатко приљубљена уз лобању. Гркљан је штрчао високо, делећи врат на два дела. Сухе очи гледале су право у таваницу, на углу очног капка скупила се мутна капља леда. Хладноћа ме је толико прожимала да сам с муком савладавао цвокотање зуба. Не испуштајући покров, другом руком дотакох Гибаријанов образ. Било је то сасвим као да сам додирнуо замрзло дрво. Кожа је била храпава од необријане браде, која ју је пробадала црним тачкицама. Израз неизмерне, презриве патње укочио се у положају усана. Спуштајући руб покрова приметих да с друге стране тела вири испод набора неколико црних, издужених корала или зрна пасуља, од најмањих до великих. Одједном замрех.

Били су то прсти голих ногу, виђени од стране табана, јајасти јастучићи прстију, помало растављени; под изгужваним крајем покрова лежала је, спљоштена, црнкиња.

Лежала је лицем надоле као утонула у дубок сан. Делић по делић задизао сам грубу тканину. Глава покривена косом, сковрчаном у мале, модрикасте коврџице, лежала је на загибу исто тако црне, снажне руке. Сјајна кожа леђа била је затегнута на местима где су се оцртавали пршљенови кичме. Дивовску телесину није оживљавала ни најмања кретња. Погледах још једном на босе табане њених стопала и зачудих се: нису били спљоштени ни набијени од терета који су морали да носе, нису били чак ни рожасти, иако је ходала боса, него их је покривала кожа исто онако танка као и кожа леђа или руку.

Проверих тај утисак додиром који ми паде далеко теже но додир мртвога тела. Тада се деси невероватна ствар: то тело, изложено мразу од двадесет и пет степени, живело је и кретало се. Придигла је ногу као уснули пас кад га ухватиш за шапу.

Смрзнуће се ту — помислих, али њено тело било је мирно и не много хладно, још сам осећао меки додир који се ширио од јастучића прстију. Повукох се унатраг иза завесе, спустих је и вратих се у ходник. Учинило ми се као да у њему влада неописива врућина. Степенице ме изведоше непосредно пред халу аеродрома. Седох на падобран савијен као свитак и зарих лице у шаке. Осећао сам се као да ме је ко истукао. Нисам знао шта се са мном догађа. Био сам смрвљен, моје мисли су ишле као по некој стрмини, претећи да се стровале — губитак свести, уништење изгледаху ми као неизрецива милост.

Нисам имао због чега да идем Снауту или Сарторијусу, нисам могао замислити да би ико могао да састави целину од онога што сам до тада доживео, што сам видео и што сам дотицао властитим рукама. Као једини спас, бекство, објашњење — била би дијагноза лудила. Јесте: мора да сам полудео, и то одмах пошто сам приспео на Станицу. Океан је утицао на мој мозак — доживљавао сам халуцинације једну за другом, а чим је тако, не треба трошити снаге у узалудним покушајима решавања загонетки које у стварности не постоје, него треба тражити лекарску помоћ, позвати из радио-станице Прометеј или други неки брод, упутити сигнале СОС.

Тада се десило нешто што можда нисам очекивао: помисао да сам луд умирила ме је.

Чак и превише добро сам схватао Снаутове речи — ако се претпостави да је уопште постојао неки Снаут и да сам с њим икад разговарао, јер су халуцинације могле почети много раније — ко зна нисам ли још на Прометеју, у стању тешке умне болести, и није ли све што сам доживео само творевина мога раздраженог мозга? Ако сам ипак био болестан, могао сам оздравити, а то ми је давало барем наду у спасење, које ипак ни на који начин нисам могао да видим у испреплетеним кошмарима ових соларијских искустава која трају једва неколико часова.

Стога је ваљало спровести пре свега неки логички смишљен оглед са самим собом — experimentum crucis[2] — који би ми показао да ли сам стварно полудео и да ли сам жртва властите уобразиље, или пак да су, упркос апсурдности и невероватноће, моји доживљаји реални.

Размишљао сам тако посматрајући метални стуб носач који је подржавао носиву конструкцију аеродрома. Био је то челични јарбол који се дизао из зида, обложен испупченим лимом, обојен светлозеленом бојом; на неколико места, на отприлике, метар висине, лак се огулио, сигурно су га огулила ракетна колица која су туда пролазила. Дотакао сам челик, загревао га неко време руком, покуцао по обложеној ивици заштитног лима; може ли бунило да постигне такав степен реалности? Може — одговорих сам себи; најзад, то је била моја специјалност, разумевао сам се у то.

А да ли је измишљање оваквог кључног експеримента могуће? У почетку ми се учинило да није, пошто ће мој болесни мозак (ако је стварно болестан) производити све илузије какве од њега затражим. Јер не само у болести него и у најнормалнијем сну дешава се да разговарамо са особама које на јави не познајемо, да тим сањаним особама постављамо питања и чујемо њихов одговор; при том — иако су те особе у суштини само плодови наше сопствене психе, некако привремено оличени њени псеудосамостални делови, ми не знамо какве ће речи пасти из њихових уста све док нам се (у томе сну) не обрате. А у ствари то су речи које је препарирао онај издвојени део нашег сопственог ума, те смо, значи, дужни да их знамо већ у тренутку кад смо их сами измислили да бисмо их ставили у уста фиктивног лица. Према томе, ма шта да испланирам или остварим, увек сам могао себи казати да сам поступао баш онако како се поступа у сну. Ни Снаут, ни Сарторијус нису уопште морали да постоје у стварности, те је стога и постављање било каквих питања једноме или другоме од њих било узалудно.

Помислих да бих могао да употребим неки лек, неко средство са снажним дејством, на пример пејотл или други неки препарат који изазива омамљеност и шаролике визије. Доживљај таквих феномена доказао би ми да оно што сам прогутао постоји одиста и да је део материјалне стварности која ме окружује. Али и то — настављао сам мисао — не би био пожељан кључни експерименат, пошто сам знао како средство (које бих ипак морао сам да одаберем) морада делује, те је, значи, могло бити тако и да употреба тога лека, као и њиме изазвани ефекти представљају једнако творевине моје маште.

Већ ми се чинило да затворен у круг лудила нећу успети из њега да се отргнем — јер не може се мислити на други начин, сем мозгом, не могу се наћи изван самога себе да бих проверио нормалност процеса који се дешавају у телу, када ми нагло сину мисао исто толико проста колико и тачна.

Скочио сам са гомиле савијених падобрана и потрчао право у радио-станицу. Била је празна. Уз пут сам бацио поглед на зидни електрични часовник. Било је близу четири часа после поноћи, условне Станичне ноћи, јер је напољу владао румени освит. Покренух брзо апаратуру радио-везе далеког домета и чекајући да се загреју лампе, још једном учврстих у глави којим редом оглед треба да се обавља.

Нисам се сећао какав је дозивни сигнал аутоматске станице око соларског Сателоида, али нађох га на таблици која је висила изнад главног пулта. Послах депешу Морзеовом азбуком и после осам секунди стиже одговор. Сателоид, или тачније његов електрични мозак јавио се ритмички поновљеним сигналом.

Тада затражих да ми саопшти које подневке звездане полулопте Галаксије пресеца у размацима од двадесет и два секунда кружећи око Солариса, и то с тачношћу до петог десетинског места.

Затим седох и почех да чекам одговор. Стиже ми после десет минута. Откидох папирну траку са одштампаним резултатом и гурнувши је у ладицу (а чувао сам се да чак и не погледам на њу), донесох из библиотеке велике небеске карте, логаритамске таблице, алманах кретања активног сателита и неколико помоћних књига, након чега се бацих на тражење одговора на исто питање. Готово цео час прође ми у састављању једначина; не сећам се када сам се последњи пут толико нарачунао, ваљда још у време студија, на испиту из практичне астрономије.

Рачуне сам изводио на великом станичном рачунару. Моје резоновање ишло је овако: из карата неба треба да добијем цифре које се не подударају потпуно са подацима добијеним од Сателоида. Не потпуно, пошто Сателоид подлеже врло компликованим пертурбацијама под утицајем дејства гравитационих сила Солариса, оба његова сунца која круже једно око другог, као и локалних промена теже, изазваних од стране океана. Кад будем имао већ два низа бројева, оних које сам добио од Сателоида и које израчунам ослањајући се на небеске мапе, унећу у моје рачуне поправке; тада ће обе групе резултата морати да се поклопе до четвртог десетинског места; одступања ће остати само на петој децимали, јер ће бити изазвана непредвидивим дејством океана.

Но ако чак бројеви које ми је доставио Сателоид нису стварност, него само плод мога лудог ума, они ионако неће моћи да се поклопе са другим низом бројних датости. Мој мозак, наиме, може да буде болестан, али не би био — ни у каквим околностима — кадар да изведе рачун који обави велика станична машина за рачунање, јер би то захтевало много месеци времена. Према томе — ако се цифре буду поклапале — значиће да велики рачунар Станице одиста постоји, и да сам се њиме служио стварно, а не у бунилу.

Руке су ми се тресле кад сам вадио из ладице папирну телеграфску траку и док сам је ширио поред друге, шире траке, која је изишла из рачунара. Оба низа бројева су се поклапала онако као што сам предвидео, до четврте децимале. Одступања су се појавила тек на петој децимали.

Убацих све папире у ладицу. Значи, рачунар је постојао независно од мене; то је повлачило за собом реалност постојања Станице и свега што се налазило на њој.

Хтедох већ да затворим ладицу, кад приметих да је испуњена целим свежњем папира покривених нечијим нестрпљивим израчунавањима. Извадих га; на трен ока би ми јасно да је неко већ обављао оглед сличан моме, само с том разликом што је уместо података о звезданој полулопти затражио од Сателоида размере Соларисовог албеида у размацима од по четрнаест секунди.

Нисам био луд. Последњи зрачак наде се угасио. Искључих отпремник, испих остатак буљона из термоса и пођох на спавање.