Соларис

13. УСПЕХ

Следеће три седмице биле су као један исти дан који се понављао, стално исти, капци на прозорима су се навлачили и дизали, ноћу сам се вукао из једног кошмара у други, ујутро смо устајали и почињала је игра, но да ли је то била игра? Глумио сам мир и Хари је глумила мир, онај ћутљиви споразум, знање о узајамном обмањивању постало је наше последње бекство. Јер говорили смо много о томе како ћемо живети на Земљи, како ћемо се настанити негде изван великог града и како никад нећемо напустити плаво небо и зелено дрвеће, и заједно смо измишљали каква ће бити унутрашњост нашег дома, и врта, и чак смо се препирали око појединости… око живе ограде, клупе… да ли сам веровао у то бар за секунд? Не. Знао сам да је немогуће. Знао сам то. Јер кад би чак и могла да напусти Станицу — жива — на Земљу би могла да се искрца само као човек, а човек — то су његове исправе. Прва контрола окончала би то бекство. Настојали би да је идентификују, што значи да би нас најпре раздвојили и то би је одмах одало. Станица је била једино место где смо могли да будемо заједно. Да ли је Хари знала за то? Сигурно. Је ли јој то неко рекао? Судећи по свему што се догодило, ваљда јесте. Једне ноћи чуо сам кроза сан како Хари тихо устаје. Хтео сам да је пригрлим. Већ само ћутке, само у мраку могли смо још за тренутак да будемо слободни, у изгубљености коју је очајање што нас је са свих страна опседало чинило само тренутним одлагањем мучења. Изгледа да није приметила да сам се пренуо. Пре но што сам пружио руку, сишла је с кревета. Зачуо сам — још само полубудан — како тихо корача босим ногама. Обузео ме је нејасан страх.

«Хари?» шапнух. Хтедох да викнем, али се не одважих. Седох у кревету. Врата што воде у ходник беху само притворена. Танка нит светлости укосо је пресецала кабину. Учинило ми се да чујем пригушене гласове. Разговарала је с неким? С ким?

Скочих из кревета, али ме обузе тако ужасан страх да ми ноге отказаше послушност. Застадох на месту ослушкујући — не чух ништа. Полако се довукох до кревета. Крв ми је брујала у глави. Почех да бројим. Кад стигох до хиљаде, прекидох, врата се бешумно одмакоше. Хари склизну унутра и застаде непомично, као да ослушкује моје дисање. Силом покушах да га учиним одмереним.

«Крис?…» шапну тихо. Не одазвах се. Она се брзо увуче у кревет. Осећао сам како лежи укочено, и лежао сам поред ње, беживотан, не знам колико дуго. Покушавао сам да срочим питања, али што је време више пролазило, тим боље сам схватао да нећу први проговорити. После неког времена, можда након једног часа, заспао сам.

Јутро је било као и свако друго. Сумњичаво сам је посматрао само кад не би могла то да запази. После ручка седели смо једно уз друго наспрам избоченог прозора, иза кога су пловили ниски, риђи облаци. Станица је пловила кроз њих, попут брода. Хари је читала неку књигу, а ја сам укочено гледао у једну тачку, што ми је у последње време често бивало једини предах. Приметих да кад нагнем главу на одређен начин могу да видим у окну своју и њену слику, прозирне, али јасне. Скидох руку с наслона. Хари — видех то у окну — проверивши да сам загледан у океан, наже главу над наслоном и притиште усне на место на коме је пре тога била моја рука. Седео сам и даље неприродно укочено, а она је нагнула главу над књигом.

«Хари», рекох тихо, «куда си излазила ноћас?»

«Ноћас?»

«Да.»

«Мора… да си сањао, Крис. Никуд нисам излазила.»

«Ниси излазила?»

«Не. Мора да ти се приснило.»

«Може бити», рекох. «Да, могуће да ми се приснило…»

Увече, кад смо већ легли, почех поново да јој говорим о путовању, о повратку на Земљу.

«Ах, нећу да слушам», рече. «Не говори, Крис. Сам знаш…»

«Шта?»

«Не. Ништа.»

Док смо тако лежали, рече да је жедна.

«Тамо на столу има чаша сока, молим те додај ми је.»

Испи пола и пружи ми чашу. Нисам имао воље да пијем.

«У моје здравље», осмехну се. Испих сок који ми се учини мало сланим, али не обратих на то пажњу.

«Ако нећеш да говоримо о Земљи, о чему онда другом?» упитах кад угаси светлост.

«Да ли би се оженио да мене није било?»

«Не бих.»

«Никад?»

«Никад.»

«Зашто?»

«Не знам. Био сам десет година сам и нисам се оженио. Не говоримо о томе, драга…»

Брујало ми је у глави као да сам попио најмање флашу вина.

«Не, говоримо, баш говоримо. А кад бих те молила?»

«Да се оженим? Глупост, Хари. Није ми потребан нико сем тебе.»

Она се наже нада мном. Осећао сам њен дах на уснама, обгрлила ме је тако снажно да се несавладива поспаност за један трен изгуби.

«Реци то другачије.»

«Волим те.»

Она удари челом о моје раме и ја осетих дрхтање њених напрегнутих очних капака и влажност суза.

«Хари, шта ти је?»

«Ништа. Ништа. Ништа», понављала је све тише. Трудио сам се да отворим очи, али саме су ми се склапале. Не знам када сам заспао.

Пробудио ме је црвени освит. Глава ми је била тешка као од олова, а врат укочен, као да су се сви пршљенови срасли у једну кост. Храпав, непријатан језик нисам могао да померим у устима. Мора да сам се нечим затровао — помислих, подижући с напором главу. Пружих руку према Хари. Рука се заустави на хладном покривачу.

Тргох се, скочих.

Кревет беше празан, у кабини — никога. Црвено сунце бацало је на окно мноштво својих одраза у облику кругова. Скочих на под. Мора да сам комично изгледао, јер сам се тетурао као пијан. Хватао сам се за делове намештаја, ухватио се за орман — купатило беше празно. Ходник такође. Ни у радионици није било никога.

«Хари!» викнух насред ходника, веслајући рукама избезумљено. «Хари…» понових промукло још једном, већ знајући.

Не сећам се тачно шта се после тога дешавало. Мора да сам трчао, полуго, по целој Станици, сећам се да сам упао чак и у леденицу, а затим у последњи магацин и да сам лупао песницама у спуштене резе. Можда сам долазио тамо чак неколико пута. Степенице су тутњале, падао сам, дизао се, поново некуд јурио, док не стигох до провидне преграде иза које се налази излаз изван Станице: двострука оклопна врата. Гурао сам их свом снагом и викао надајући се ипак да је ово сан. Од извесног времена неко је био поред мене и дрмусао ме, вукао ме некуд. После сам био у малој радионици, с кошуљом мокром од ледене воде, слепљене косе, ноздрве и језик пекао ми је алкохол, тешко дишући налазио сам се у полулежећем ставу на нечем хладном, металном, а Снаут се у својим умрљаним платненим панталонама кретао поред ормана с лековима, нешто обарао, инструменти и стакла су гласно одзвањали.

Одједном га угледах пред собом, гледао ми је у очи, повијен.

«Где је она?»

«Нема је.»

«Али, али Хари…»

«Нема више Хари», рече полако, разговетно, приближавајући лице моме лицу, као да ми је задао ударац, а сад је посматрао како је деловао.

«Вратиће се она…» шапнух склапајући очи. И први пут се тога заиста нисам бојао. Нисам се бојао аветињског повратка. Нисам схватао како сам икад могао да га се бојим!

«Испиј то.»

Пружи ми чашу с топлим напитком. Погледах у чашу и пљуснух му одједном целу садржину на лице. Он се повуче, бришући очи. Кад их отвори, стајао сам изнад њега. Био је тако мали.

«Значи ти си!?»

«О чему говориш?»

«Не лажи, знаш о чему. Ти си разговарао с њом јуче на ноћ? И рекао си јој да ми да успављујуће средство за ноћас?… Шта си учинио с њом? Говори!»

Он потражи на грудима. Извади изгужван коверат. Отех му га из руку. Био је залепљен. На површини ништа. Поцепах папир. Из коверта испаде лист савијен учетворо. Крупан, мало детињи рукопис, криви редови. Познавао сам га.

«Драги, ја сам га прва молила за то. Он је добар. Страшно је што сам морала да те преварим, није могло другачије. Можеш да учиниш за мене једно — слушај га и немој себи нешто да учиниш. Био си диван.»

Доле је била једна прецртана реч, успех да је рашчитам: «Хари», била је написала, а затим је то прецртала, тако да је остало још само једно слово, нешто као Х или К, претворено у мрљу. Прочитах писамце једном, и још једном. И опет. Био сам већ трезан да бих хистерисао, нисам могао чак ни да јаукнем, нисам могао да пустим глас од себе.

«Како?» прошапутах. «Како?»

«Касније, Келвине. Држи се.» «Држим се. Говори, како?»

«Анихилација.»

«Како? Па апарат?!..» тргох се.

«Рошов апарат није одговарао. Сарторијус је изградио други, специјални дестабилизатор. Мали. Делује само на раздаљини од неколико метара.»

«Шта сес њом?…»

«Нестала. Блесак и потрес ваздуха. Слаб потрес. Ништа више.»

«У кратком домету, кажеш?»

«Да. За велики није било материјала.»

Одједном зидови почеше да се повијају према мени. Затворих очи.

«Боже… па она… ће се вратити…»

«Неће.»

«Како неће?…»

«Неће, Келвине. Сећаш се оне пене што се дизала увис? Од тог времена више се не враћају.»

«Не више?»

«Не.»

«Убио си је», рекох тихо.

«Да. А ти то не би учинио? На моме месту?» Скочих на ноге и почех да корачам све брже. Од зида ка углу и натраг. Девет корака. Повратак. Девет корака.

Застадох пред њим.

«Чуј, да поднесемо рапорт. Затражићемо непосредну везу са Саветом. То се да учинити. Пристаће. Морају. Планета ће бити стављена ван конвенције Четворице. Сва средства биће дозвољена. Наручићемо генераторе антиматерије. Мислиш да постоји нешто што ће се одупрети антиматерији? Не постоји. Ништа, ништа!» викао сам тријумфално, слеп од суза.

«Хоћеш да га уништиш?» рече. «Зашто?»

«Изиђи. Остави ме!»

«Нећу да изиђем.»

«Снауте!»

Гледао ми је у очи. «Не», рече покретом главе.

«Шта хоћеш? Шта хоћеш од мене?»

Примаче се столу.

«Добро. Поднесимо извештај.» Окренух се и почех да корачам.

«Седи.»

«Пусти ме на миру.»

«Постоје две ствари. Прва су — чињенице. Друга су — наши захтеви.»

«Сад треба о том да говоримо!?»

«Да, сада.»

«Нећу, разумеш? Ништа ме се не тиче.»

«Последњи пут смо послали извештај уочи Гибаријанове смрти. То је нешто више од два месеца. Морали бисмо да утврдимо тачан ток појављивања…»

«Нећеш престати?» шчепах га за руку.

«Можеш да ме удариш», рече, «али ја ћу ипак говорити.»

Пустих га.

«Ради шта хоћеш.»

«Ствар је у томе што ће Сарторијус настојати да прикрије неке чињенице. Готово сам убеђен у то.»

«А ти нећеш?»

«Нећу. Сад више нећу. То није само наша ствар. У питању је… знаш већ шта је у питању. Показао је да делује разумно. Способност органске синтезе највишег реда, каква је нама непозната. Познаје структуру, микроструктуру, метаболизам наших тела…»

«Добро», рекох. «Зашто си престао да говориш? Извршио је на нама серију… серију… експеримената. Психичку вивисекцију. Ослањајући се на знање украдено из наших глава, не рачунајући на оно чему тежимо.» «То већ нису чињенице, па чак ни закључци. То су хипотезе. У извесном смислу рачунао је на оно што је желео неки, затворени, скривени део наших мозгова. То су могли да буду — поклони…»

«Поклони! Велики боже!» Почех се смејати.

«Престани!» викну хватајући ме за руку. Стегох његове прсте. Стезао сам их све јаче, тако да му почеше пуцкати зглавкови. Гледао ме је притворених очију, ни да задрхти. Пустих га и одмакох се у угао. Стојећи лицем према зиду, рекох:

«Постараћу се да нејиистеришем.»

«Није важно све то. Шта ћемо затражити?»

«Ти реци. Ја сад не могу. Је ли рекла нешто пре но?…»

«Не. Ништа. Што се мене тиче, мислим да је сад настала шанса.»

«Шанса? Каква шанса? За шта? Аа…» рекох тише, гледајући му у очи, јер сам одједном схватио. «Контакт? Опет Контакт? Зар смо мало још — и ти, ти сам, и цела ова луда кућа… Контакт? Не, не, не. Без мене.»

«Зашто?» упита сасвим мирно. «Келвине, ти га још, а сад више него икад, инстиктивно, третираш као човека. Мрзиш га.»

«Ати не?…» добацих.

«Не. Келвине, па он је слеп…»

«Слеп?» понових питајући се да ли сам добро чуо.

«Дабогме, по нашем схватању. Ми за њега не постојимо онако како постојимо један за другог. Спољашњост лица, тела, коју видимо, чини да се познајемо као индивидуе. То је за њега прозрачно окно. Јер он је продирао у унутрашњост наших мозгова.»

«Добро, дакле. Али шта с тим? На шта смераш? Ако је био кадар да оживи човека који не постоји изван мога памћења, и то тако да њене очи, покрети, њен глас… глас…»

«Говори даље! Говори даље, чујеш!»

«Говорим, говорим… Да. Дакле… глас… из тога произилази да може да нас чита као књигу. Дакле, шта хоћу да кажем?»

«Јесте. Да би, кад би хтео, могао с нама да се споразуме?»

«Наравно. Зар то није очигледно?»

«Није. Уопште није. Јер он је могао да узме само производни рецепт који се не састоји из речи. Као чврст запис сећања она је беланчевинска структура. Као глава сперматозоида или јаје. Јер тамо, у мозгу, нема речи, осећања, човеково сећање је слика, исписана језиком нуклеинских киселина на многомолекуларним асинхроничним кристалима. Дакле он је узео оно што је било најизразитије записано у нама, најзатвореније, најпотпуније, најдубље утиснуто, разумеш? Али уопште није морао знати шта је то за нас, какав значај има за нас. То је исто као кад бисмо ми били кадри да створимо симетријад и бацили га у океан, знајући његову архитектуру, технологију и грађу, али не схватајући зашто, чему он служи, шта је тај симетријад за њега…»

«То је могуће», рекох. «Да, то је могуће. У таквом случају он уопште… можда уопште није хтео тако да нас згази и згњечи. Можда. И само нехотице…»

Усне почеше да ми се криве.

«Келвине!»

«Да, да. Добро. Ништа, ништа. Ти си добар. И он је добар. Сви су добри. Али зашто? Охјасни ми, зашто? Због чега си то учинио? Шта си јој рекао?»

«Истину.»

«Истину, истину! Шта?»

«Па знаш. Хајдемо сад к мени. Писаћемо извештај. Хајде.»

«Чекај. Шта ти, у ствари, хоћеш? Ваљда не намераваш да останеш на Станици?…»

«Хоћу да останем. Да.»