Савих журно учетворо и ставих у џеп Гибаријанове белешке. Приђох полако орману и завирих унутра — комбинезони и одела беху згужвани и гурнути у један угао, као да неко тамо стајаше. Испод гомиле папира на поду вирио је угао коверта. Дигох га. Био је адресиран на моје име. Нагло стиснута грла поцепах коверат и морадох се савладати да бих отворио листић који беше у њему.
Својим правилним, веома ситним, али читким рукописом Гибаријан је написао:
Анн. Солар. Вол. 1. Анекс, такође: Вот. Сепарат Месенџера. О пробл. Ф.; Равинцеров «Мали апокриф».
То је било све, ни речи више. Видело се да је белешка писана на брзину. Да ли је то била нека важна вест? Када ју је написао? Помислих да морам што пре поћи у библиотеку. Овај анекс уз први соларистички годишњак знао сам, то јест било ми је познато да постоји, али никад га нисам имао у руци, јер је представљао чисто историјску вредност. Међутим о неком Равинцеру и о његовом «Малом апокрифу» никад нисам био чак ни чуо.
Шта да радим? Задоцнио сам већ четврт часа. Још једном, већ код врата, обухватих погледом целу собу. Тек сада приметих, усправно причвршћен уз зид, кревет на расклапање, јер га је заклањала развијена карта Солариса. Иза карте је нешто висило. Био је то џепни магнетофон у футроли. Извадих апарат, футролу обесих на старо место, а магнетофон тутнух у џеп. Погледах на бројчаник — готово цела трака била је снимљена.
Поново застах секунд крај врата, затворених очију, пажљиво ослушкујући не нарушава ли нешто тишину напољу. Отворих врата, ходник ми се учини као црно ждрело; сетих се да скинем црна стакла и угледах слабу светлост дуж таванице. Затворих за собом врата и пођох лево, према радионици.
Приближавао сам се округлој просторији од које су се рачвали ходници, попут старих жбица на точковима, кад пролазећи поред неког тесног, споредног пролаза што је водио, чини ми се, у купатила, угледах велику, нејасну појаву која се готово стапала с полумраком.
Застадох као укопан. Из дубине овог огранка ишла је без журбе, паткастим ходом, огромна црнкиња. Угледах сјај њених беоњача и готово истовремено зачух меко, босо тапкање њених стопала. Није носила ништа на себи сем жуткасто-сјајне сукњице, која као да беше исплетена од сламе. Имала је огромне, отромбољене груди, а црне руке беху јој крупне као ноге нормалног човека; прошла је поред мене, чак и не погледавши на моју страну — на раздаљини од једног метра — и отишла даље, њишући слонастим бедрима, слична оним стереотипним статуама из епохе каменог доба какве се понекад виђају у антрополошким музејима. Тамо где је ходник скретао, окренула се постранце и нестала у вратима Гибаријанова кабинета. Кад их је отварала, застала је за трен у јачем снопу светлости која је горела у соби. Врата се тихо затворише и ја остах сам. Десном руком ухватих за шаку леве и стиснух је свом снагом, да ми кости просто запуцкеташе. Сав ван себе осврнух се по околини. Шта се десило? Ста је то било? Нагло, као да ме је неко ударио, сетих се Снаутова упозорења. Шта је то требало да значи? Ко је била ова дивовска Афродита? Откуда се створила? Учиних један, само један корак према Гибаријановој кабини и зауставих се. Знао сам чак и превише добро да нећу тамо ући. Удисао сам ваздух раширеним ноздрвама. Нешто није било у реду, нешто је било како не треба — ах! Нехотице сам очекивао изразит, одуран задах њеног зноја, али чак и кад је пролазила корак испред мене ништа нисам осетио.
Не знам колико сам дуго стајао ослоњен о хладни метал зида. Станицу је испуњавала тишина, а једини звук било је далеко, монотоно зујање климатизацијских компресора.
Отвореном руком ударих се лако по лицу и полако пођох у радио-станицу. Кад притиснух кваку, зачух оштар глас:
«Ко је?»
«Ја сам, Келвин.»
Седео је за сточићем међу гомилом алуминијумских кутија и сталка отпремника и јео месни концентрат непосредно из конзерве. Не знам зашто је за становање одабрао радио-станицу. Стајао сам глупо крај врата, загледан у његове вилице које су одмерено жвакале, и одједном осетих колико сам гладан. Приђох полицама, изабрах из гомиле тањира један најмање прашњав и седох наспрам њега. Неко време јели смо ћутке, затим Снаут устаде, извади из зидног ормана термос и нали свакоме по једну чашу врелог буљона. Стављајући термос на под, јер на столу није било места, упита:
«Видео си Сарторијуса?»
«Нисам. Где је он?»
«Горе.»
Горе је била лабораторија. Јели смо даље ћутке, све док лим не зазвеча у испражњеној конзерви. У радио-станици је владала ноћ. Прозор је био чврсто затворен споља, под таваницом су гореле четири округле луминисцентне жаруље. Њихове сенке трепериле су на пластичној површини отпремника.
Натегнута кожа на Снаутовим јабучним костима била је прошарана црвеним жилицама. Сада је имао на себи црн, простран, изношен џемпер.
«Шта ти је?» упита.
«Ништа. Шта би ми било?»
«Ознојио си се.»
Обрисах руком чело. Заиста био сам сав знојав; мора да је то била реакција после претходног потреса. Снаут ме је испитивачки посматрао. Да ли да му кажем? Више бих волео да он сам буде према мени поверљивији. Ко је овде играо против кога и на какав несхватљив начин?
«Вруће је», рекох. «Мислио сам да климатизација овде код вас боље ради.»
«Отприлике за један час ће се изједначити. А уверен си да је то само због врућине?» диже поглед на мене. Предано сам жвакао као да то не видим.
«Шта намераваш да радиш?» упита најзад, кад завршисмо с јелом. Убаци све посуђе и празне конзерве у умиваоник крај зида и врати се у своју фотељу.
«Равнаћу се по вама», одговорих хладнокрвно. «Имате ваљда неки план истраживања? Неки нови импулс, изгледа рендген или тако нешто, зар не?»
«Рендген?» диже он обрве. «Где си о томе чуо?»
«Не сећам се више. Неко ми је поменуо. Можда на Прометеју. А шта? Радите то већ?»
«Не знам појединости. То је била Гибаријанова идеја. Почео је да је спроводи са Сарторијусом. Али како можеш о томе да знаш?»
Слегох раменима.
«Не знаш појединости? Морао би да будеш упућен, јер то улази у твој домен…» не заврших. Ћутао је. Скичање које је допирало из климатизатора ућута, а и температура је остајала на подношљивој висини. Само је у ваздуху висио непрестан, висок тон, као зујање умируће мухе. Снаут устаде, приђе командном пулту и поче да пуцкета контактима без икаквог смисла, јер је главни прекидач стајао у мртвој позицији. Играо се тако неко време, док не примети не окрећући главу:
«Мораће да се допуне формалности у вези с тим… знаш…»
«Стварно?»
Он се окрете и погледа ме као да беше близак јарости. Не могу казати да сам се намерно трудио да га изведем из равнотеже, али не схватајући ништа од игре која се овде водила, више сам волео да будем уздржљив. Коштуњава јабучица играла му је изнад црне ролне џемпера.
«Био си код Гибаријана», рече одједном. То није било питање. Дигох обрве и загледах му се мирно у лице. «Био си у његовој соби», понови.
Учиних мали покрет главом, као када бих рекао «рецимо», «претпоставимо».
Хтео сам да настави да говори. «Ко је био тамо?» упита.
Знао је за њу!
«Нико. А ко би могао да буде?» упитах.
«Па зашто ме ниси пустио?»
Осмехнух се.
«Јер сам се уплашио. После твога упозорења, када се квака померила, нехотице сам је задржао. Зашто ми ниси рекао да си то ти? Пустио бих те.»
«Мислио сам да је унутра Сарторијус», рече несигурно.
«Па шта с тим?»
«Шта мислиш о ономе… што се тамо догодило?» одговори питањем на питање.
Поколебах се.
«Ти мораш знати боље него ја. Где је он?»
«У хладњачи», одговори одмах. «Пренели смо га одмах јутрос… због врућине.»
«Где си га нашао?»
«У орману.»
«У орману? Већ мртвог?»
«Срце му је још радило, али није дисао. Била је то агонија.»
«Покушавао си да га спасеш?»
«Нисам.»
«Зашто?»
Поколеба се.
«Нисам стигао. Умро је пре но што сам га положио на кревет.»
«Стајао је у орману? Међу оним комбинезонима?»
«Да.»
Снаут приђе малом писаћем столу у углу и диже папир који је лежао на њему. Стави га пред мене.
«Написао сам провизорни записник», рече. «Чак је и добро што си прегледао собу. Узрок смрти… ињекција смртоносне дозе перностала. Имаш то написано…» Прелетих очима преко кратког текста.
«Самоубиство…» понових тихо. «А узрок?…»
«Растројеност… депресија… како ли то да се назове. Разумеш се у то боље од мене.»
«Разумем се само у оно што видим», одговорих и погледах му у очи одоздо, јер је стајао изнад мене.
«Шта хоћеш тиме да кажеш?» упита мирно.
«Убризгао је себи перностал и сакрио се у орман, је ли тако? Ако је било тако, то није депресија, није никаква растројеност, него оштра психоза. Параноја… Сигурно му се чинило да нешто види…» говорио сам све спорије, гледајући му у очи. Снаут се одмаче до радио-пулта и поново поче да притиска контакте.
«Овде је твој потпис», проговорих после краћег ћутања. «А Сарторијус?»
«Он је у лабораторији. Већ сам ти рекао. Не показује се: претпостављам да…»
«Да шта?»
«Да се закључао.»
«Закључао се? Ах. Закључао се. Можда се забарикадирао?»
«Можда.»
«Снауте…» рекох. «На Станици има неког.»
«Видео си?!»
Гледао ме је нагнувши се изнад мене.
«Опоменуо си ме. Пред ким? Је ли то халуцинација?»
«Шта си видео?»
«Је ли то човек, а?»
Ћутао је. Окренуо се зиду, као да није хтео да посматрам његово лице. Бубњао је прстима по металној прегради. Гледао сам његове руке. На зглобовима није више било трагова крви. У један мах сину ми мисао.
«Та особа је реална», рекох тихо, готово шапатом, као да му саопштавам тајну коју би неко могао да чује. «А? Могуће ју је… дотаћи. Могуће ју је… ранити… последњи пут си је видео данас.»
«Откуд знаш?!»
Није се осврнуо. Стајао је сасвим поред зида, додирујући га грудима, и изгледало је да су га моје речи погодиле.
«Непосредно пред моје атерирање… Кратко време пре тога?…»
Грчио се као да сам га ударио. Угледах његове избезумљене очи.
«Ти?!» прокркља. «Ко сиТИ!?»
Изгледало је као да ће се бацити на мене. То нисам очекивао. Ситуација се изокренула унатрашке. Није веровао да сам онај који кажем да јесам. Шта је то требало да значи? Гледао ме је крајње пренеражено. Је ли то већ било лудило? Отрованост? Све је почињало да бива могуће. Али видео сам је — то страшило, те према томе и ја сам… такође?…
«Ко је то био?» упитах. Те речи га умирише. Једно време гледао ме је испитивачки, као да ми још не верује. Већ сам знао да је то погрешан потез и да ми неће одговорити, знао сам још пре но што је отворио уста.
Сео је полако у фотељу и стиснуо главу рукама.
«Шта се овде дешава…» рече тихо. «Бунило…»
«Ко је то био?» упитах још једном.
«Ако не знаш…» промумла.
«Шта онда?»
«Онда ништа.»
«Снауте», рекох, «довољно смо далеко од куће. Играјмо отвореним картама. Све је ионако запетљано.»
«Шта би хтео?»
«Да ми кажеш кога си видео?»
«А ти?…» добаци сумњичаво.
«Губиш главу. Казаћу ти и ти кажи мени. Можеш бити спокојан, нећу те сматрати лудим, јер знам…»
«Лудим?! За име бога!» покуша да се насмеје. «Човече, па ти ништа, баш ништа… Та то би био спас. Да је он барем за часак поверовао да је у питању лудило, не би то учинио, био бижив…» «Значи, оно што си написао у записнику о растројености обична је лаж?»
«Наравно!»
«Зашто ниси написао истину?»
«Зашто?…» понови.
Завлада ћутање. Поново сам био у потпуном мраку, ништа нисам схватао, а за тренутак ми се чинило да ћу успети да га убедим па да заједнички кренемо у решавање загонетке. Зашто, зашто није хтео да говори?
«Где су аутомати?» упитах.
«У магацинима. Затворили смо све, изузев послуге аеродрома.»
«Зашто?»
Опет не одговори.
«Нећеш да кажеш?»
«Не могу.»
Постојао је у томе неки елеменат који нисам умео да ухватим. Можда да пођем горе, к Сарторијусу? Одједном се сетих цедуље и то ми се у датом тренутку учини најважније.
«Можеш ли да замислиш даљи рад у оваквим условима?» упитах.
Он презриво слеже раменима.
«Какво то има значење?»
«Ах тако? Па шта намераваш да радиш?»
Ћутао је. У тишини се чуо далеки одјек босог ступања. Усред никлених и пластичних апарата, високих ормана с електронском апаратуром, флаша, епрувета, прецизних апарата, ово шљапкаво, широко корачање одзвањало је као лудачка лакрдија некога ко није при здравој памети. Устадох, посматрајући Снаута с највећом напрегнутошћу. Ослушкивао је зажмиривши очима, али није уопште изгледао престрашен. Значи није се ње бојао?
«Откуда се створила?» упитах. А кад не одговори, упитах поново: «Нећеш да одговориш?»
«Не знам.»
«Добро.»
Кораци се удаљише и утишаше.
«Не верујеш ми?» рече. «Дајем ти реч да не знам.»
Ћутећи отворих орман са скафандрима и почех да развлачим њихове тешке празне навлаке. Као што сам се надао, у дубини на кукама, висили су гасни пиштољи који су служили за кретање у празном простору без гравитације. Нису много вредели, али су ипак представљали неко оружје. Више сам волео и такво него никакво. Проверих пуњење и обесих о раме каиш футроле. Снаут ме је пажљиво посматрао. Кад почех да регулишем дужину каиша, он показа жуте зубе у подругљивом осмеху.
«Срећан лов!» рече.
«Хвала ти на свему», одговорих идући према вратима. Он скочи из фотеље.
«Келвине!»
Погледах га. Није се више осмехивао. Не знам да ли сам кадгод видео тако уморно лице.
«Келвине, то није… ја… заиста не могу», промуца. Чекао сам да ли ће још нешто рећи, но он је само мицао уснама, као да је хтео нешто из њих да избаци.
Окренух се и изиђох без речи.