Соларис

2. СОЛАРИСТИ

Цевасти ходник био је празан. Стајао сам тренутак пред затвореним вратима ослушкујући. Зидови мора да су били танки, споља је допирало завијање ветра. На вратима је бјо немарно налепљен, мало укосо, комадић фластера на коме је било оловком написано: «Човек». Гледао сам ту нејасно нажврљану реч. У један мах помислио сам да се вратим Снауту, али онда схватих да је то немогуће.

Безумна опомена још ми је одзвањала у ушима. Померих се и рамена ми притиште несносни терет скафандра. Тихо, као да се несвесно кријем од невидљивог посматрача, вратих се у кружну просторију са петоро врата. На њима беху таблице: Др Гибаријан, Др Снаут, Др Сарторијус. На четвртим није било ниједне. Поколебах се, затим лако притиснух кваку и полако отворих врата. Док се одмицаху, испуњаваше ме готово сигурност да тамо неког има. Уђох унутра.

Није било никога. Као и у Снаутовој соби био је и овде исти избочен прозор, управљен према океану, који је — обасјан сунцем — блештао маслинасто, као да се из таласа сливало црвено уље. Скерлетни одблесак испуњавао је целу собу, сличну бродској кабини. С једне стране стајале су полице с књигама, међу њима, усправно подигнут уза зид, кревет причвршћен уз механички зглоб, а на другој страни било је мноштво орманића, између којих су висиле, у никленим рамовима, у низовима налепљене летачке фотографије, у металним држачима реторте и епрувете позапушаване ватом, под прозором су у два реда биле смештене беле емајлиране кутије, тако да се између њих једва могло проћи. Покривачи неких од ових кутија били су одшкринути — испуњавало их је мноштво оруђа, пластичних црева, у оба угла налазиле су се славине, одвод за дим, фризери, а на поду је стајао микроскоп, јер за њега није било места на великом столу поред прозора. Кад се окренух, угледах одмах крај улазних врата, висок до таванице, одшкринут орман пун комбинезона, радних и заштитних кецеља, а на полицама — рубље, између сара противзрачних чизама блештале су алуминијумске боце за преносне кисеоничке апарате. Два апарата, заједно с маскама, висила су окачена о наслон дигнутог кревета. Свуда је владао исти неред, који је тек овлаш, немарно уклоњен. Увукох ваздух и осетих слаб мирис хемијских реагенса и траг оштрог запаха — да ли је то хлор? Инстинктивно потражих погледом решеткасте отворе за вентилацију у угловима на таваници. Папирни листићи прилепљени на њихове оквире благо су се таласали — знак да компресори раде, одржавајући нормалну циркулацију ваздуха. Преместих књиге, апарате и оруђа са двеју столица у углове, одгурнух их, колико се дало, тако да се око кревета између ормана и полица направило мало празног простора. Привукох сталак да бих на њега обесио скафандер, узех у прсте копче патент-затварача, али их одмах пустих. Некако нисам могао да се решим да збацим скафандер, као да би ме то учинило беспомоћним. Још једном обухватих погледом целу собу, проверих да ли су врата добро затворена, а пошто на њима није било браве, гурнух до њих два најтежа сандука. Тако провизорно забарикадиран, у три трзаја ослободих се свога тешког, шкрипавог оклопа. Уско огледало на унутрашњој површини ормана одсликавало је део собе. Углом ока запазих тамо неки покрет, скочих, али то беше моја властита слика. Трико испод скафандра био је влажан од зноја. Збацих га и одгурнух орман. Одмаче се, а у удубини иза њега блеснуше зидови минијатурног купатила. На поду испод туша лежала је велика, пљосната касета. Унесох је, не без напора, у собу. Кад сам је спуштао на под, поклопац одскочи као на опрузи и угледах преграде испуњене необичним експонатима: пуно искарикираних или само скицираних у тамном металу оруђа, делом аналогних с оним оруђима што су се налазила у орманима. Сва су била неупотребљива, недорађена, заокругљена, оштећена таљењем, као изнесена из пожара. Најчудније је што су исти такав вид оштећења имале на себи чак и керамичке, што значи практички нетопљиве, дршке. Ни у једној лабораторијској пећи не би се могла постићи температура неопходна за њихово таљење — сем ваљда унутар атомског удара. Из џепа свога обешеног скафандра извадих мали зрачни индикатор, али црна њушкица је ћутала кад је примакох овим остацима.

Имао сам на себи само кратке гаћице и мрежасту поткошуљу. Једно и друго бацих на под, као прње, и наг скочих под туш. Удар воде осетих као олакшање. Увијао сам се под пљуском тврдих, врелих млазова, трљао сам тело, фрктао, све некако претерано, као у жељи да истресем, да избацим из себе сву ову мутну несигурност, пуну заражљивих сумњи, несигурност која је испуњавала Станицу.

Пронађох у орману лако тренинг-одело, које може да се носи такође и под скафандром, преместих у џепове своју оскудну имовину; између листова бележнице осетих нешто тврдо, био је то кључ од мога земаљског стана, ко зна како запао тамо међу листове, и сада сам га неко време обртао у прстима, не знајући шта с њим да учиним. Најзад га оставих на сто. Паде ми на ум да ће ми, можда, затребати какво оружје. Универзални ножић свакако се није могао сматрати неким оружјем, али нисам имао ништа друго, а нисам се још налазио у таквом стању духа да почнем тражење каквог бацача зрака или нечега сличног. Седох на металну столичицу насред празног простора, подаље од свих ствари. Пожелех да будем сам. Са задовољством утврдих да имам још више од пола часа времена; шта могу, савесност у поштовању свих, није важно да ли важних или неважних обавеза — била је у мојој природи. Казаљке на бројчанику двадесетчетворочасовног часовника показивале су седам часова. Сунце је залазило. Седам по локалном времену било је двадесет на броду Прометеј. Соларис се морао већ смањити на Модаровим екранима до размера варнице и ничим се није могао разликовати од звезда. Шта је могао ипак да ме се тиче Прометеј? Затворих очи. Владала је потпуна тишина, ако се не рачуна мјаукање цеви које се понављало у правилним временским размацима. Вода је тихо цинкала у купатилу, капљући на порцулан.

Габријан је био мртав. Акосам добро разумео што је говорио Снаут, од те смрти је прошло једва десетак часова. Шта су учинили с телом? Да ли су га сахранили? Истина, на овој планети није се то могло учинити. Дуже време сам о томе озбиљно размишљао, као да је судбина умрлога била нешто најважније, док не дођох до закључка да је бесмислено мозгати о томе. Устадох и почех да ступам по дијагонали собе, додирујући врхом стопала у нереду разбацане књиге, неку малу, празну пољску торбу; сагох се и дигох је. Није била празна. У њој је била флашица од тамног стакла, тако лака као да је била од надуваног папира. Погледах кроз њу према прозору, на суморну црвену, прљавим маглама задимљену последњу светлост запада. Шта се то догађало са мном? Зашто сам се бавио свим могућим глупостима, којекаквим неважним ситницама што ми падаху у руке?

Задрхтах, јер се упали светлост. Наравно, деловала је фотоћелија, осетљива према сумраку који се спуштао. Био сам пун ишчекивања, напетост је расла до те мере да најзад нисам желео да имам иза себе празан простор. Одлучих да се против тога борим. Примакох столицу полицама. Извукох другу књигу старе монографије Хјуа и Ојгла «лсторија Солариса», коју сам чак и превише добро познавао, и почех да је прелиставам, наслонивши дебели, крути хрбат на колено.

Соларис је откривен готово сто година пре мога рођења. Планета кружи око двају сунаца — црвеног и плавог. Пуних четрдесет година није јој се приближио ниједан брод. У оно време Гамов-Шеплејева теорија о немогућности настанка живота на планетама двојних звезда била је сматрана за аксиом. Орбите таквих планета непрестано се мењају услед гравитационе игре каква настаје за време међусобног кружења двају сунаца једног око другог.

Настајуће пертурбације на смену грче и протежу орбиту планете, а клице живота, чак и ако настану, подлежу уништењу било услед превелике жеге, било услед ледене хладноће. Те промене настају у периодима од неколико милиона година, што значи — по астрономској или биолошкој скали (јер еволуција захтева стотине милиона, ако не и милијарду година) — у врло кратким временским раздобљима.

Соларис је, према првобитним рачунањима, требало да се у току петсто хиљада година приближи на раздаљину половине астрономске јединице своме црвеном сунцу, а после даљих милион година — да падне у његов ужарени понор.

Али већ после двадесетак година дошло се до уверења да стаза Солариса уопште не показује очекиване промене, баш као да је потпуно постојана, толико постојана као путање планета нашег сунчаног система.

Поновљена су, сада већ с највећом прецизношћу, посматрања и израчунавања која су потврдила само оно што је било познато: да Соларис има несталну орбиту.

Од једне од неколико стотина планета — које се откривају из године у годину и које, белешкама од неколико редака о елементима њихова кретања, бивају увучене у велике статистике — Соларис је тада аванзовао у ранг тела достојног нарочите пажње.

Неке четири године после овог открића облетела га је експедиција Отенскјолда који је истраживао планету из Лаокона и двају помоћних бродова који су га пратили. Та експедиција је имала карактер провизорног, импровизованог извиђања, тим пре што није била кадра да атерира. Увела је на полутарске и поларне орбите већи број аутоматских сателита-опсерватора, чији су главни задатак била мерења гравитационих потенцијала. Сем тога, истражена је површина планете, готово у целини покривена океаном и малобројним висоравнима што су се издизале изнад нивоа океана. Укупна њихова површина мања је од површине Европе, иако Соларис има пречник за двадесет процената већи од Земљиног пречника. Ти комадићи стеновитог и пустињског копна, распоређени неправилно, налазе се углавном на јужној полулопти. Упознат је такође састав атмосфере, лишене кисеоника, и извршена су крајње прецизна мерења густине планете, као и албеда и других астрономских елемената. Као што се очекивало, нису пронађени никакви трагови живота ни на копну, нити су запажени у океану.

Током даљих десет година Соларис, који се сада већ налазио у средишту пажње свих опсерваторија овог региона, показивао је зачуђујућу тенденцију ка очувању своје иначе ван сваке сумње непостојане орбите. Кроз извесно време изгледало је да ће избити скандал, јер је било покушаја да се кривица због добијеног резултата посматрања баци (у бризи за добро науке) било на неке људе, било на рачунске машине којима су се служили.

Недостатак средставаодложио је слање праве соларске експедиције за даље три године, све до тренутка када је Шанаан, комплетиравши екипу, добио од Института три јединице с тонажом Ц, космодромске класе. Годину и по пре стизања експедиције, која је стартовала из области алфе Водолије, друга експлорациона флота је по наредби Института увела аутоматски сателоид — Луну 247, на соларску орбиту. Тај сателоид, након три узастопне реконструкције, обављене десетак година једна након друге, ради до дана данашњег. Подаци које је прикупио коначно су потврдили опажај Отенскјолдове експедиције о активном карактеру кретања океана.

Шанаанов брод је ипак остао на високој орбити, а два брода су пак, након уводних припрема, атерирала на стеновити крајичак копна, који заузима око шестсто квадратних миља Соларисовог јужног пола. Радови експедиције завршени су након осамнаест месеци, протекавши успешно, изузев једног несрећног случаја изазваног погрешним деловањем апарата. У једном крилу научне екипе ипак је дошло до расцепа у два зараћена табора. Предмет спора постао је океан. На основу анализа закључено је да је он органска творевина (у оно време нико се још није усуђивао да га назове живим). Али док су биолози видели у њему примитивно створење — неку врсту гигантског једињења, дакле нешто попут једне, наказне у свом расту, течне ћелије (али називали су је «предбиолошком формацијом»), која је цео глобус окружила пихтијастим омотачем чија је дубина местимично достизала и неколико миља — астрономи и физичари су тврдили да то мора бити необично високо организована структура која по компликованости грађе превазилази земаљске организме, чим је кадра да на активни начин утиче на обликовање планетарне орбите. Наиме, на Соларису није откривен никакав други узрок који би објашњавао понашање Солариса, а осим тога планетофизичари су открилли везу између извесних процеса плазматичког океана и локално мереног гравитационог потенцијала, који се мењао у зависности од океанске «промене материје».

Тако су, дакле, физичари а не биолози изнели парадоксалну формулацију «плазматична машина», подразумевајући под тим називом творевину, по нашем значењу можда и неорганску, али способну да предузима сврховита дејства — додајмо одмах — у астрономским размерама.

У овом спору који је као вир увукао у себе током неколико недеља све најистакнутије ауторитете, Гамов-Шеплејева доктрина је пољуљана први пут након осамдесет година.

Извесно време још је било покушаја да се она одбрани тврђењем да океан нема ничег заједничког са животом, да чак није «парабиолошка» или «предбиолошка» творевина, него да је геолошка формација, свакако необична, али способна једино за учвршћење Соларисове орбите путем промене силе теже; при томе су се позивали на Ла Шатељеово правило.

Упркос овом конзервативизму настајале су хипотезе које су гласиле, као, рецимо, Чивита-Витина хипотеза, једна од боље разрађених, да је океан резултат дијалектичког развитка: од свога првобитног вида, од праокеана, раствора хемијских тела која лењо реагују, овај океан је, ето, успео под притиском услова (то значи, због промена орбите које су угрожавале његов опстанак), без посредства свих земаљских степена развоја, дакле, заобишавши настанак једноћелијских и вишећелијских творевина, заобишавши биљну и животињску еволуцију, без рађања нервног система, мозга, да одмах прескочи у стадијум «хомеостатског океана». Другим речима, није се током стотина милиона година прилагођавао околини, да би тек након тако огромног временског распона дао почетак разумне расе, него је својом околином овладао одмах.

Било је то веома оригинално, само што у даљем току нико није знао како сирупаста пихтија може да стабилизује орбиту небеског тела. Јер скоро сто година били су познати уређаји који стварају вештачка поља сила и гравитациона поља — гравитори — али нико није могао чак ни да замисли како такав резултат, који је — у гравиторима — производ компликованих нуклеарних реакција и огромних температура, може да постигне безоблична смола. У новинама, које су у то време, на радозналост читалаца и на згражање научника, врвиле најнемогућнијим измишљањима о «тајни Солариса», није недостајало и таквих тврђења да је планетарни океан… далеки рођак земаљских електричних јегуља.

Када је успело да се проблем, барем у извесној мери, реши, показало се да је објашњење, као што је касније често бивало са Соларисом, уместо једне загонетке подметнуло другу, можда још више зачуђујућу од претходне.

Истраживања су показала да океан уопште не делује по принципу наших гравитора (што би, уосталом, било немогуће), али да је кадар да непосредно моделује метрику простора-времена, што води између осталог до одступања у мерењу времена на једном истом Соларисовом подневку. Тако дакле океан не само што је у извесном смислу знао, него је чак био кадар (што се о нама не може рећи) да искористи закључке Ајнштајн-Бевијеве теорије.

Када је то изречено, избила је у научном свету једна од најстрашнијих бура нашег столећа. Најуваженије теорије, опште признате за истините, потпуно су се срушиле, у научној литератури појавили су се најјеретичкији чланци, а алтернатива «генијални океан», или «гравитациона пихтија» распалила је све духове.

Све се то догађало добрих неколико десетина година пре мог рођења. Кад сам ишао у школу, Соларис је, захваљујући касније откривеним чињеницама, био већ од свих признат за планету обдарену животом — једино што има само једног становника…

Други том Хјуза и Ојгла, према коме сам се још односио неодређено, почињао је од систематике исто толико оригинално замишљене колико и забавне. Класификациона таблица је приказивала редом: Тип — Политерија, Ред — Синкитиалија, Класа — Метаморфа.

Потпуно као да познајемо богзна колико примерака врсте, док је у ствари још био само овај један примерак, додуше тежак седамсто билиона тона.

Под прстима су ми се низали шарени дијаграми, шарени графикони, анализе и спектрални прикази, који су демонстрирали тип и темпо основног преображаја и његове хемијске реакције. Сто сам се више удубљивао у обимну књигу, тим више је на белим листовима било математике; могло се судити да је наше знање о овом представнику класе Метаморфа, који је лежао, обавијен мраком четворонедељне ноћи, неколико стотина метара испод челичног дна Станице, потпуно.

У ствари, још сви нису били сагласни ни у погледу тога да ли је у питању «биће», а да и не говоримо о томе може ли он да буде назван разумним океаном. Убацих с треском дебелу књигу на њено место и узех следећу. Делила се на два дела. Први део био је посвећен резимеу експерименталних протокола свих оних безбројних подухвата чији је циљ био успостављање контакта с океаном. То успостављање контакта било је, као што сам се добро сећао, извор безбројних анегдота, шала и вицева за време мојих студија; средњевековна сколастика изгледала је као блиставо јасно излагање очевидности у поређењу са џунглом какву је изродио овај проблем. Други део књиге од готово хиљаду триста страна, заузимала је искључиво библиографија предмета. Оригинална литература сигурно се не би сместила у соби у којој сам седео.

Први покушаји контакта чињени су посредством специјалних електронских апарата, који су трансформисали импулсе што су упућивани на обе стране. Океан је при том активно учествовао у обликовању ових апарата. Али, све се то догађало у потпуном мраку. Шта је значило да је «учествовао»? Модификовао је извесне елементе уређаја који су урањани у њега, услед чега су се записивани ритмови пражњења мењали, региструјући апарати су бележили мноштво сигнала, као да су се добијали делићи неких огромних деловања више анализе, али шта је све то значило? Можда су то били подаци о тренутном стању раздраживања океана? Можда импулси који узрокују настајање његових огромних творевина, негде на хиљаде миља далеко од истраживача? Можда, преведене на неухватљиве електронске конструкте — одразе вечитих истина тога океана? Можда његова уметничка дела? Ко је то могао знати, чим се није могла добити два пута иста реакција на исти импулс? Чим је једном приликом у одговор стизала читава експлозија импулса, а други пут — глухо ћутање. Још се чинило да стојимо само корак пред дешифровањем тога, непрестано повећаваног, мора записа; специјално у ту сврху грађени су електронски мозгови са прерађивачком информационом снагом какву није захтевао ниједан проблем до тада. И заиста, добијени су извесни резултати. Океан — извор електричних, магнетских, гравитационих импулса — као да је говорио језиком математике; извесне секвенције његових струјних пражњења било је могуће класификовати служећи се најапстрактнијим гранама земаљске анализе, теорије скупова и појављвале су се тамо хомологије структура, познатих из оне области физике која се бави разматрањем узајамног односа материје и енергије, ограничених и неограничених величина, честица и поља — и све је то научнике наводило да поверују како имају пред собом мисаону наказу, да је то нека врста милионократно разраслог, плазматичног мора-мозга које опасује целу планету, које троши време у невиђеним по свом распону теоретским размишљањима о суштини свих ствари, а све оно што хватају наши апарати представља сићушне, случајно ухваћене делиће овога гигантског монолога који се води вечито у дубинама и који прераста сваку могућност нашег поимања.

Толико математичари. Такве хипотезе једни су одређивали као израз омаловажавања људских могућности, као падање на лице пред нечим што још не разумемо, али што се да разумети као вађење из гроба старе доктрине ignoramus et ignorabimus[1]; други су опет сматрали да су то штетна и јалова наклапања, да се у тим хипотезама математичара испољава митологија нашег доба, која у огромном мозгу — електронском али плазматичном, свеједно — види највиши циљ постојања — суму бића.

А други опет… али истраживача и гледишта било је на легионе. Шта је, уосталом, представљала целокупна мрежа покушаја «успостављања контакта» у поређењу са другим гранама соларистике, у којима је специјализација толико отишла напред, нарочито у току последњих двадесет и пет година, да соларист-кибернетичар готово да није могао да се споразуме са соларистом-симетријадологом. «Како можете да се споразумете с океаном, ако нисте више кадри да се споразумете између себе?» упитао је једном у шали Фојбеке, који је тада, у време мојих студија, био директор Института; у тој шали било је много истине.

Јер није случајно што је океан уврштен у класу Метаморфа. Његова таласава површина могла је да даје почетак међусобно најразноликијим формама које нису личиле ни на шта земаљско, при чему је сврховност — адаптацијска, сазнајна или било каква друга — ових често силовитих плазматичних ерупција «твораштва» била потпуна загонетка.

Враћајући на полицу и овај други том, тако тежак да сам морао да га придржавам обема рукама, помислио сам да је наше знање о Соларису, које испуњава целе библиотеке, бескорисни баласт и тресетиште факата, и да се налазимо на истом месту на коме смо почели да га гомиламо пре седамдесет осам година, а у ствари је ситуација била далеко гора, пошто се цео труд тих година показао као узалудан. Оно што смо знали тачно, обухватало је искључиво и само негације. Океан се није служио машанама, није их градио, иако је према неким обрачунима изгледао способан за то, јер је умножавао делове неких апарата уроњених у њега, али је то чинио само у првој и другој години експлорационих радова; после је игнорисао све пробе, понављане са бенедиктинским стрпљењем, као да је за наше уређаје и производе (а, произлазило би, такође и за нас…) изгубио свако интересовање. Није поседовао — настављам набрајање наших «негативних података» — никакав нервни систем нити ћелије, ни структуру која би подсећала на беланчевинасту; није увек реаговао на импулсе, чак ни најснажније (тако је нпр. потпуно «игнорисао» катастрофу помоћног ракетног брода друге Гизеове експедиције, који се свалио с висине од триста километара на површину планете, уништавајући нуклеарном експлозијом својих атомских пражњења плазму у распону од једне и по миље).

Полако је у научним круговима «проблем Солариса» почињао да звучи као «изгубљени проблем», нарочито у сферама научне администрације Института, где су се последњих година почели дизати гласови који су захтевали престанак давања дотација за даља истраживања. О потпуној ликвидацији Станице још се нико до сада није усудио да говори; било би то превише јавно признање пораза. Уосталом, неки су у приватним разговорима говорили да све што нам је потребно јесте стратегија што је могуће «часнијег» повлачења из «афере Соларис».

За многе је ипак, а нарочито за младе, ова «афера» полако постајала нешто попут пробног камена сопствене вредности. «У основи ствари», говорили су, «реч је о улогу већем но што је проучавање соларијске цивилизације, јер се игра води за нас саме, за границе људског сазнања.»

Извесно време популарно је било (ватрено проширивано путем дневне штампе) гледиште да је мисаони океан који обавија цео Соларис гигантски мозак који превазилази нашу цивилизацију за више милиона година развитка, да је то нека «космичка јога», мудрац, оваплоћено свезнање које је већ одавно схватило узалудност сваке акције и које зато у односу према нама задржава категорично ћутање. Била је то напросто неистина, јер живи океан дејствује, и још како — једино што дејствује на основу представа другачијих од људских, значи, не гради градове ни мостове, не прави летеће машине; такође не покушава да савладава простор ни да га прекорачи (у чему су неки браниоци човекове предности по сваку цену видели адут неоцењив у нашу корист), али зато се бави хиљадама преображаја — «онтолошком метаморфозом»; учених термина заиста не недостаје на страницама соларистичких дела! Пошто, с друге стране, човека који се упорно удубљује у читање свих могућих соларијана обузима неотклоњив утисак да има пред собом одломке интелектуалних конструкција, можда и генијалних, али измешаних без главе и репа с плодовима неке комплетне глупарије која граничи с лудилом, настала је као антитеза концепције «океана-јоге» мисао о «океану-дебилу».

Те хипотезе извукле су из гроба и оживеле један од најстаријих филозофских проблема — однос материје и духа, свести. Била је потребна не мала храброст да се први пут — као у Ди Харта — океану припише поседовање свести. Тај проблем, који су методолози хитно прогласили метафизичким, тињао је на дну готово свих дискусија и спорова. Да ли је могуће мишљење без свести? Али да ли се процеси који настају у океану могу назвати мишљењем? Да ли је планина веома велики камен? Да ли је планета веома велика планина? Могуће је употребљавати те називе, али нова скала величине уводи на сцену нове правилноси и нове појаве.

Тај проблем је постао квадратура круга нашег времена. Сваки самостални мислилац трудио се да унесе у ризницу соларистике свој прилог; множиле су се теорије које су проглашавале да имамо пред собом производ дегенерације, регреса, који је наступио после минуле фазе «интелектуалног сјаја» океана, или да је океан у самој ствари неоплазма-глиом, који је, родивши се у оквиру тела некадашњих становника планете, прождрао све њих и прогутао их, стапајући остатке у облик вечито трајућег, самоподмлађујућег, натчеличног елемента.

На белој светлости неонских сијалица, сличној земаљској, скинух са стола апарате и књиге што беху на њему и, раширивши на плочи од пластике карту Солариса, загледах се у њу, ослањајући се рукама о металне обрубе на ивицама. Живи океан имао је своје плићаке и дубине, а његова острва, прекривена наносом минерала који изветравају, сведочила су о томе да су некада представљала његово дно — или да је океан регулисао такође и ово израњање и поновно пропадање на дно стеновитих формација које се налазе у његовој утроби? Било је то потпуно нејасно. Гледао сам на огромне полукугле на мапи, обојене разним тоновима љубичастог и плавог, доживљавајући не знам по који већ пут у животу чуђење исто онако потресно као и оно прво, које сам доживео кад сам као дечак сазнао у школи за постојање Солариса.

Не знам како се десило да ми се околина заједно са тајном о Гибаријановој смрти коју је желела да прикрије, да ми се чак и моја неизвесна будућност одједном учинила неважном, и нисам мислио ни о чему, утонувши у изучавање ове мапе која плаши сваког човека.

Поједини појасеви животворине носили су називе по истраживачима који су се посветили њиховој експлорацији. Загледао сам се у глиничасти масив Тексала који је пловио око екваторијалних архипелага, кад осетих нечији поглед.

Још сам стајао изнад карте, али је више нисам видео, био сам као парализован. Врата су се налазила испред мене; била су притиснута књигама и орманом прибијеним уз њих. То је неки аутомат — помислих — иако никаквог аутомата раније није било у соби, а није могао ући неопажено. Кожа на врату и плећима поче да ме пече, осећање тешког, непомичног погледа постајало је неподношљиво. Нисам био свестан да се, увлачећи главу у рамена, све јаче ослањам о сто, који је полако почео да се помера по поду; тај покрет као да ме ослободи. Нагло се окренух.

Соба беше празна. Преда мном је, само својим црнилом зјапио велики, полукружни прозор. Утисак није слабио. Мрак је гледао у мене, безобличан, огроман, без очију, лишен граница. Мрак иза окна није осветљавала ниједна звезда. Навукох непровидне завесе. Нисам био на Станици чак ни цео час, а већ сам почео да схватам због чега су се у њој дешавали случајеви маније гоњења. Повезах то нехотице са Гибаријановом смрћу. Пошто сам га познавао, раније сам мислио да ништа не би могло да помути његов дух. Престадох да будем уверен у то.

Стадох на средину собе поред стола. Дисање ми се умири, само осетих како зној, који ми је избио на челу, почиње да се хлади. О чему сам оно помислио малочас? Да — о аутоматима. Било је веома чудно што нисам наишао ни на један аутомат ни у ходнику, ни у собама. Где се денуше сви? Једини с којим сам дошао у додир — на раздаљини — спадао је у механичку послугу аеродрома. А други?

Погледах на сат. У ствари, требало је већ да пођем к Снауту.

Изиђох. Ходник су доста слабо осветљавала светла која су пролазила дуж таванице. Прођох двоја врата, док не стигох до оних на којима беше Гибаријаново име. Дуго сам стајао пред њима. Станицу је испуњавала тишина. Ухватих за кваку. У ствари, уопште нисам желео да тамо уђем. Квака се помери, врата се одмакоше за један цол, наста пукотина, за тренутак црна, а затим се у соби упали светлост. Сада би могао да ме угледа свако ко би пролазио ходником. Брзо коракнух преко прага и затворих врата за собом, бешумно и чврсто. Затим се окренух.

Стајао сам готово додирујући врата леђима. Била је то соба већа од моје, такође с панорамским прозором, који је за три четврти био заклоњен завесом са ситним плавим и руменим цветићима, завесом која није спадала у инвентар Станице, него је сигурно била довезена са Земље. Дуж зидова су биле поређане библиотечке полице и ормани, емајлирани веома светлозеленом бојом са сребрнастим блеском. Књиге из ових полица биле су у читавим гомилама избачене и разбацане по соби, нагомилане између столова и фотеља. Непосредно испред мене заграђивала су прозор два самоходна сточића, оборена и делимично заривена у гомиле часописа који су испали из напрслих корица. Отворене књиге, с листовима који су се таласали, биле су поливене течностима из поразбијаних реторти и флашица са истрошеним запушачима; ове реторте и флашице биле су добрим делом од тако дебелог стакла да од обичног пада на под, чак и са знатне висине, не би могле да се распрсну. Под прозором је лежао изваљен писаћи сто с разбијеном радном лампом, која је по потреби могла да се помера; хоклица је лежала испред стола, а две њене ноге зариле су се у полуотворене ладице. Права поплава листова, руком исписаних табака, папира — покривала је цео под. Познавао сам Гибаријанов рукопис и сагох се над ове папире. Дижући издвојене табаке запазих како моја рука не баца на њих појединачну сенку, као до сада, него двоструку.

Окренух се. Ружичаста завеса је горела, као да беше запаљена одозго, оштром линијом јаке плаве светлости, која се нагло ширила. Повукох тканину у страну — и очи ми засени ужасни пожар. Заузимао је трећину хоризонта. Маса дугих, аветињски развучених сенки јурила је по удубинама таласа према Станици. Било је то рађање сунца. У појасу на коме се налазила Станица, после једночасовне ноћи на небу се јављало друго, плаво сунце планете. Аутоматски прекидач угаси светла на таваници кад се вратих разбацаним папирима. Наиђох на опис огледа планираног пре три недеље — Гибаријан је намеравао да плазму подвргне дејству веома тврдих рендгенских зрака. Из написаног схватих да је текст био намењен Сарторијусу, који је требало да организује експеримент — у рукама сам држао копију. Бели листови папира почињаху да ме пеку. Дан који је освајао био је другачији од претходнога. Под наранџастим небом сунца што се хладило, океан мастиљасте боје, са крвавим одблесцима, био је скоро стално покривен прљаворуменом маглом, која је стапала у једно небески свод, облаке, таласе — а сада је све то нестало. Чак и профилтрирана ружичастом тканином светлост је буктала као горионик снажне кварцне лампе. Опаљена кожа мојих руку постала је на овој светлости готово сива. Цела соба се изменила, све што је имало црвену нијансу, постало је бронзано и побледело, добивши боју јетре, док су бели, зелени и жути предмети постали по боји оштри, тако да је изгледало као да зраче својом сопственом светлошћу. Жмиркајући, погледах кроз придигнуту завесу: небо се преобразило у бело море ватре, под којим као да је дрхтао и цептео течан метал. Стиснух очи, и у видном пољу ми заиграше црвени кругови. На конзоли умиваоника (чија је ивица била разбијена) открих тамна стакла која заклањају готово половину лица, и ставих их на очи. Прозорска завеса сада је горела као пламен натријума. Читао сам даље, дижући листове с пода и ређајући их на један од непреврнутих сточића. Део текста је недостајао.

Наиђох на записнике већ спроведених експеримената. Из њих сазнадох да је океан четири дана био подвргнут зрачењу, на тачки која се налазила на хиљаду и четири стотине миља североисточно од садашњег положаја. Све то заједно ме је изненадило, пошто је употреба рендгенских зрака била забрањена конвенцијом ОУН, с обзиром на њихово убиствено дејство, и ја сам био потпуно убеђен да се нико није обратио Земљи са захтевом да му се одобри дозвола за те експерименте. У једном тренутку, дижући главу, угледах у огледалу одшкринутих врата сопствени лик, мртвачки бело лице с црним стаклима. Невероватно је изгледала соба која је горела белином и плаветнилом, али неколико минута касније зачу се отегнута шкрипа и споља се навукоше на прозоре херметични капци; соба се замрачи и упали се вештачка светлост, сада необично бледа. Једино што је постајало све топлије, док одмерени тон који је долазио од водова за климатизацију не поче да личи на отегнуто скичање. Расхладни уређаји Станице радили су свом снагом. Но и поред тога, мртва жега стално се појачавала.

Зачух кораке. Неко је пролазио кроз ходник. У два бешумна скока нађох се крај врата. Кораци успорише и замреше. Онај што је ишао, стајао је пред вратима. Квака се мало покрете; без размишљања чврсто је задржах са своје стране и не дадох да се помери. Притисак се није појачавао, али није ни слабио. Онај на другој страни врата понашао се исто тако бешумно, као да беше изненађен. Држали смо кваку доста дуго. Затим ми одскочи у руци — пуштена полако, а слаб шум посведочи да онај одлази. Још неко време стајао сам ослушкујући, али је владала тишина.