Соларис

5. ХАРИ

Израчунавања сам обављао с неким ћутљивим бесом и само ме је он држао на ногама. Био сам тако отупљен од умора да нисам био кадар да расклопим кревет у кабини и уместо да ослободим горње захвате, вукао сам за наслон све док се сва постељина није сручила на мене; кад најзад спустих кревет, збацих са себе одећу и рубље на под, и полусвесно падох на јастук, а да га нисам ваљано ни надувао. Заспао сам при запаљеној светлости, чак не знам ни када. Отварајући очи, имао сам утисак да сам спавао једва који мимут. Соба је била испуњена мрачним, црвеним сјајем. Било ми је хладно и пријатно. Лежао сам го, непокривен. Наспрам кревета, поред прозора који је био до половине незаклоњен, у светлости црвеног сунца неко је седео на столици. Била је то Хари, у белој хаљини за плажу, ноге пребачене преко ноге, боса, тамне косе зачешљање унатраг, танка тканина њене хаљине била је затегнута на грудима, руке опаљене до лаката била је опустила и непомично ме гледала испод својих црних трепавица. Посматрао сам је дуго, сасвим мирно. Моја прва мисао била је: «Како је добро што постоји такав сан у коме човек зна да сања.» Упркос томе више бих волео да она нестане. Склопио сам очи и почео да понављам у себи ту жељу врло интензивно, али када их отворих, она је седела исто као и пре. Усне је држала склопљене на свој начин, као да се спрема да звижди, али у њеним очима није било нимало смеха. Сетих се свега онога што сам мислио о сновима претходне вечери, пре но што сам заспао. Изгледала је потпуно исто као кад сам је последњи пут видео живу, а било јој је тада деветнаест година; сада би јој било двадесет и девет, али, наравно, није се нимало променила — мртви остају млади. Имала је исте оне очи које су се свему чудиле. Гледала ме је. Бацићу се на њу нечим — помислих — али мада је то био само сан, не могох се решити на то да се — чак ни у сну — бацам нечим на покојницу.

«Јадна мала», рекох, «дошла си да ме посетиш, а?»

Мало се уплаших, јер је мој глас зазвучао тако истинито, и цела соба и Хари — све је изгледало тако реално као што се може само замислити.

Неки пластичан сан, не само што је у боји, видим ту на поду много ствари које јуче када сам легао, нисам био чак ни приметио. Кад се пробудим — помислих — мораћу проверити да ли одиста ту леже, или су и оне производ сна, као и Хари…

«Намераваш ли да дуго тако седиш?…» упитах и приметих да говорим тихо, као да се бојим да ме неко не чује, као да је неко могао да чује оно што се дешава у сну!

Међутим, сунце се већ било мало дигло. Но — помислих — добро је и то. Легао сам за време црвеног дана, затим је морао да буде плави, а тек после опет други црвени дан. Пошто нисам могао непрекидно спавати петнаест часова, ово је «сигурно сан»!

Умирен, добро се загледах у Хари. Била је осветљена с леђа: прамен сунчаних зрака пробијајући се кроз пукотину завесе златио је плишани машак на њеном левом образу, а трепавице су бацале на њено лице дугу сенку. Била је дивна. Ето — помислих — какав сам ситничав чак и изван јаве: пазим и на кретање сунца, и на то да има ону своју јамицу тамо где је нема нико други сем ње, испод угла зачуђених усана; али више бих волео да се то ипак сврши. Јер морам се прихватити неког посла. И стиснух капке, трудећи се да се пробудим. Кад одједном чух шкрипу. Одмах отворих очи. Седела је поред мене на кревету и озбиљно ме посматрала. Осмехнух се ја њој и она се осмехну мени, и наже се нада мном; први пољубац био је лак, као да смо деца. Љубио сам је дуго. Може ли се тако искоришћавати сан? — мишљах. Али то чак и није издаја према њеној успомени, јер ето сањао сам лично њу. Још ми се никада то није догодило… Још нисмо ништа говорили. Лежао сам наузнак; кад диже лице, могах да загледам у њене мале, сунцем прожете, од стране прозора, ноздрве, које увек беху барометар њених осећања; вршцима прстију пређох преко њених ушних шкољки, које се беху заруменеле од пољубаца. Не знам да ли ме је то толико узнемирило; стално сам себи говорио да је ово сан, али срце ми се стезало.

Спремих се у себи да скочим из кревета; био сам припремљен на то да нећу у томе успети, у сну човек врло често не влада сопственим телом, које је као парализовано или одсутно, и пре сам рачунао на то да ћу се од те намере пробудити. Нисам се ипак пробудио, него сам сео, спустивши ноге на под. Нема друге, морам то довести до краја

— помислих. Али добро расположење ме потпуно напусти. Почех да осећам страх.

«Шта хоћеш?» упитах. Глас ми је био промукао, па морадох да се искашљем.

Махинално потражих босим ногама патике и пре но што сам се сетио да немам ту никаквих патика, тако се ударих по прсту, да сикнух. Но, сада ће бити крај! — помислих са задовољством.

Али ни овога пута се ништа није догодило. Хари се померила кад сам сео. Наслонила се леђима о наслон кревета. Хаљина јој је нежно подрхтавала одмах под вршком леве дојке, у такту куцања срца. Гледала ме је с мирном радозналошћу. Закључих да је најбоље да се истуширам, али ипак помислих да туш који се сања не може да пробуди човека.

«Откуда ти овде?» упитах.

Она диже моју руку и поче је подбацивати по старом обичају, дизала би вршке мојих прстију и хватала их.

«Не знам», рече. «Је ли то зло?»

И глас јој беше исти, низак, и тон расејан. Увек је говорила као да није много мислила о изговореним речима, као да је већ заузета нечим другим, и тиме је некад стварала утисак да је лакомислена, а понекад да не зна за стид, јер је на све гледала с пригашеним чуђењем, које се испољавало само у очима.

«Је ли… те неко видео?»

«Не знам. Дошла сам обично. Зар је то важно, Крис?»

Још се играла мојом руком, али њено лице није у томе учествовало. Намрштила се.

«Хари?…»

«Шта, драги?»

«Откуда си знала где сам?»

То ју је натерало да се замисли. Осмехујући се — имала је тако тамне усне да се, када би јела вишње, то не би познало — показа крајичке зуба.

«Појма немам. Смешно, зар не? Спавао си кад сам ушла, али те нисам пробудила. Нисам хтела да те будим, јер си злоћа. Злоћа и гњаватор», у такту тих речи енергичније је подбацила мој длан.

«Била си доле?»

«Била сам. Побегла сам оданде; тамо је хладно.»

Она пусти моју руку. Легавши постранце, забацила је главу унатраг тако да јој се сва коса расу на једну страну, и погледала ме је оним полусмешком који је престао да ме раздражује тек онда када сам је заволео.

«Али… Хари… али…» муцао сам.

Нагнух се над њом и померих кратки рукав њене хаљине. Одмах изнад белеге од цепљења против богиња, налик на цветак, истицао се црвен траг од убода. Иако сам се томе надао (јер сам стално сасвим махинално тражио остатке логике у немогућности) — осетих мучнину. Додирнух прстом ту раницу од ињекцијске игле, раницу коју сам после сањао годинама, тако да сам се будио јаучући на искиданој постељи, увек у истој пози, згрчен готово удвоје, онако као што је она лежала кад сам је нашао већ готово охлађену

— јер сам се трудио да учиним исто што и она, као да сам на тај начин хтео да измолим опроштај од њене успомене или да будем с њом у оним последњим минутима када је већ осетила дејство ињекције и кад се сигурно бојала. А бојала се увек чак и обичне повреде, није никад могла да поднесе бол, ни да види крв, а одједном је учинила нешто тако страшно, оставивши неколико речи на листићу упућеном мени. Имао сам тај листић међу папирима, носио сам га са собом стално, искрзан и већ у распадању на местима где је био савијен, али нисам имао храбрости да се с њим растанем — јер сам се хиљадама пута враћао тренутку када га је писала, и помисли на оно што је тада морала осећати. Убеђивао сам себе да је хтела то да учини као бајаги и да ме уплаши, једино што је доза испала — нехотице — превелика; сви су ме уверавали да је тако било, или да је то морала бити тренутна одлука, изазвана депресијом, изненадном депресијом. Нису ипак знали шта сам јој био рекао пет дана раније и како сам, да бих је што јаче погодио, покупио своје ствари, а она је, док сам се, паковао, рекла необично мирно: «Знаш шта то значи?…» — а ја сам се направио да не разумем, иако сам одлично разумео, али сам је сматрао кукавицом, и рекао сам јој и то — а сад је лежала преко кревета и гледала ме пажљиво, као да није знала да сам је убио.

«Ништа више ниси кадар?» упита. Соба је била црвена од сунца, у њеној коси је горео одблесак, а она тад баци поглед на своју руку; рука је од једном постала важна због тога што сам је ја толико дуго гледао, а кад спустих свој длан, она положи на њега свој хладни, глатки образ.

«Хари», рекох промукло, «то не може бити…»

«Престани!»

Очи су јој биле затворене, видео сам њихово подрхтавање под напрегнутим капцима, црне трепавице додиривале су образе.

«Где смо ми, Хари?»

«Код нас.»

«Где је то?»

Око јој се за тренатак отвори и одмах затвори… Помилова трепавицама мој длан.

«Крис!»

«Молим?»

«Мени је лепо.»

Седео сам над њом не мичући се. Дигох главу и угледах део кревета, Харину разбацану косу и моја гола колена у огледалу изнад умиваоника. Привукох стопалом једно од оних полустопљених оруђа што су била разбацана по поду и дигох га слободном руком. Вршак је био оштар. Ставих га на кожу одмах изнад места где се црвенео полуокругли, симетрични ожиљак, и зарих га у тело. Осетио сам бол. Посматрао сам крв која се у крупним капљама сливала низ унутрашњу површину бутине и тихо капала на под.

Било је то узалуд. Све јасније постајаху ужасне мисли које су ми пролазиле кроз главу, више нисам себи говорио «то је сан», одавно сам престао у њега да верујем, сада сам мислио «морам да се браним». Погледао сам на њена леђа, која су под белом тканином прелазила у извијеност бедара, боса стопала су јој висила изнад пода. Сегох према њима, лако обухватих њену румену пету и предох прстима по табану.

Био је нежан као у новорођенчета.

У ствари сам већ поуздано знао да то није Хари — и готово сасвим — да она сама то не зна.

Њена боса нога помери ми се у руци, а њене тамне усне развукоше се у безгласан смех.

«Престани», шапну.

Благо ослободих руку и устадох. Био сам још го. Облачећи се журно, опазих како је села на кревету. Гледала ме је.

«Где су твоје ствари?» упитах и одмах пожалих због питања.

«Моје ствари?»

«Шта, зар имаш само ту хаљину?»

Сада је то већ било игра. Трудио сам се да се држим намерно ноншалантно, обично, као да смо се јуче растали и као да се никад нисмо растајали. Она устаде и познатим ми лаким и снажним покретом стресе сукњу да би се исправила. Моје речи су је заинтригирале, мада ништа не рече. Обухвати собу погледом, први пут пословним, истражујућим и врати се к мени очито зачуђена.

«Не знам…» рече беспомоћно. «Ваљда у орману?…» додаде и одшкрину врата. «Не, тамо су комбинезони», одговорих. Нађох поред умиваоника електрични апарат и почех се бријати. Више сам волео да при том не стојим окренут ледима према девојци, па ма ко она била.

Ходала је по кабини, завирила у све углове, погледала кроз прозор, најзад се приближила мени и рекла:

«Крис, имам утисак као да се нешто догодило?» Прекиде. Чекао сам држећи искључен апарат у рукама. «Као да сам нешто заборавила… као да сам много заборавила. Знам… сећам се само тебе… и… и ничег више.» Слушао сам то трудећи се да владам својим лицем. «Јесам ли била… болесна?»

«Но… могло би се то тако назвати. Да, извесно време си била мало болесна.»

«Аха, то је сигурно зато.»

И већ се разведрила. Не умем да кажем шта сам преживљавао. Док је ћутала, корачала, седала, осмехивала се, увереност да имам пред собом Хари било је јача од мучног страха, а опет, као баш у том тренутку, чинило ми се да је то Хари упрошћена, сужена на неколико карактеристичних одзива, гестова, покрета. Пришла ми је сасвим близу, притиснула стиснуте песнице на моје груди, одмах под вратом, и упитала:

«Како је с нама? Добро или лоше?»

«Не може боље бити», одговорих.

Она се лако осмехну.

«Кад тако кажеш, значи да не ваља.»

«Али није, Хари, драга; знаш, морам сада да изиђем», рекох журно. «Причекаћеш ме овде, је ли? А можда си… гладна?» додадох, јер сам сам осећао све јачу глад.

«Гладна? Нисам.»

Одмахну главом, да јој се просто заталаса сва коса.

«Треба да те чекам? Дуго?»

«Можда сат», почех, али она ме прекиде.

«Идем с тобом.»

«Не можеш са мном, јер ја морам да радим.»

«Идем с тобом.»

То је била потпуно друга Хари: она ранија никад се није наметала. Никад.

«Дете, то је немогуће…»

Гледала ме је одоздо, и одједном ме ухватила за руку. Пређох слободном руком дуж њене подлактице навише, рука јој беше пуна и топла. Нисам уопште желео, али било је то готово миловање. Моје тело јој је изјављивало љубав, хтело ју је, привлачило ме њој изван разума, изван аргумената и страха.

Трудећи се по сваку цену да сачувам мир, понових:

«Хари, то је немогуће: мораш овде да останеш.»

«Не.»

Како је то зазвучало!

«Зашто?»

«Н… не знам.» Погледа око себе и опет диже поглед према мени. «Не могу…» рече сасвим тихо.

«Али зашто?»

«Не знам. Не могу. Чини ми се… чини ми се…» Очито је тражила у себи одговор, а кад га је нашла, било је то за њу откриће. «Чини ми се да морам стално… да те гледам.»

Пословна интонација одузе тим речима смисао изражавања осећања; то је било нешто друго. Под таквим утиском захват којим сам је држао одједном се промени — иако се споља ништа није променило; гледајући јој у очи почео сам да савијам њене руке унатраг, и тај покрет, најпре мало неодлучан, поче некуда да води — нађе свој циљ. Погледом сам већ тражио нешто чиме бих могао да је вежем.

Њени лактови искренути унатраг ударише лако један о други, и истовремено се напрегнуше снагом која тај мој захват учини узалудним. Борио сам се можда секунд. Чак и атлета, пресавијен уназад као Хари, једва дотичући врховима стопала под, не би успео да се ослободи, али она, с лицем које у томе није учествовало, слабо, несигурно насмешена, раскину мој захват, усправи се и опусти руке.

Њене очи посматраху ме с оном истом мирном радозналошћу као и на самом почетку кад сам се пробудио, као да није била свесна мога очајничког напора од малочас, диктираног нападом страха. Сада је стајала пасивно и на нешто чекала — истовремено равнодушна, усредсређена и малчице свим тим зачуђена.

Руке ми саме клонуше. Оставих је на средини собе и пођох према полици поред умиваоника. Осећао сам да сам ухваћен у незамисливу замку и тражио сам излаза, размишљајући о све безобзирнијим начинима. Да ме је неко упитао шта се са мном догађа и шта то све значи, не бих био кадар да изустим ни речи, али био сам већ свестан да оно што се на Станици дешава с нама свима представља неку целину, исто тако страшну колико и неразумљиву, али нисам ипак о свему томе мислио у том тренутку, јер сам се трудио да пронађем неки трик, неки потез који би ми омогућио бекство. Не гледајући, осећао сам на себи Харин поглед. Изнад полице се налазила у зиду мала приручна апотека. Отприлике ми је била позната њена садржина. Нађох теглицу с таблетама за спавање и убацих четири таблете — максималну дозу — у чашу. Нисам своје манипулације чак ни скривао од Хари. Тешко је рећи зашто. Нисам о томе размишљао. Налио сам у чашу вреле воде, сачекао да се таблете растопе и пришао Хари која је још стајала на средини собе.

«Љутиш се?» упита тихо.

«Не. Испиј ово.»

Не знам зашто сам претпостављао да ће ме послушати. И заиста, без речи је узела чашу из мојих руку и испила сву садржину надушак. Вратих празну чашу на сточић и седох у угао између ормана и библиотечке полице. Хари ми полако приђе и седе на под поред фотеље, онако као што је некад чинила, скупивши ноге под себе, и исто тако познатим ми покретом забаци косу унатраг. Иако више уопште нисам веровао да је то она, сваки пут када бих је у тим малим навикама препознавао, нешто би ме стезало за грло. Било је то несхватљиво и страшно, а најстрашније што сам и ја сам морао да се понашам дволично, правећи се да сматрам да је она Хари, јер је она сама сматрала да је Хари и у свом поступању није ништа чинила лукаво. Не знам како сам дошао до закључка да је баш тако, али за мене је то било сигурно, ако је уопште могло да буде још нешто сигурно.

Седео сам, а девојка се леђима наслонила на моја колена, њена коса је голицала моју непомичну руку, и тако смо остали готово без покрета. Неколико пута бацао сам поглед на часовник. Прошло је пола часа и успављујуће средство је морало већ почети да делује. Хари нешто тихо прогунђа.

«Шта кажеш?» упитах, али она не одговори. Примао сам то као знаке све веће сањивости, иако сам, истину говорећи, у дну душе сумњао да ће лек дејствовати. Зашто? Ни на то питање не налазим одговора. Највероватније зато што је моја подвала била чак превише проста.

Њена глава се полако опустила на моја колена, тамна коса сасвим ју је прекрила, и она је дисала одмерено као човек који спава. Сагох се да бих је пренео на кревет, а она ме одједном, не отварајући очи, зграби лако за руку и прсну у оштар смех.

Укочих се, а Хари се просто зацењивала од смеха. Зажмиривши тако да су јој очи остале налик на прорезе, гледала ме је наивно и истовремено лукаво. Седео сам неприродно укрућен, заглупљен и беспомоћан, а она се закикота још једном, приби образ уз моју руку и ућута.

«Зашто се смејеш?» упитах одрвењеним гласом. Исти такав израз мало немирне замишљености појави се на њеном лицу. Она удари прстом по своме малом носу и најзад рече уздахнувши:

«Ни сама не знам.» У томе је зазвучала искрена изненађеност. «Понашам се као глупача, је ли?» прихвати. «Тако ми се одједном некако… али и ти си красан: седиш надувен као… као Пелвис…»

«Као ко?» упитах, јер ми се учини да лоше чујем.

«Као Пелвис, знаш, онај дебели…»

Ето, Хари ван сваке сумње није могла знати Пелвиса нити је могла чути за њега од мене из простог разлога што се он вратио са своје експедиције добре три године после њене смрти. Ја га такође насам познавао до тога времена и нисам знао да председавајући седницама Института има несносни обичај протезања састанака до у бескрај. Звао се он, уосталом, Пеле Вилис, од чега је настао скраћени надимак, за који такође пре његова повратка нисам знао.

Ослонила је лактове на моја колена а гледала ми у очи. Ставих руке на њене мишице и полако их померих према раменима, док се готово не саставише на њеном обнаженом врату. Под прстима сам осетио ритмичке откуцаје била. Могло је то најзад, бити миловање и, судећи по њеном погледу, није га другачије ни примала. У ствари, ја сам се уверавао да је њено тело под додиром најобичније, топло људско тело и да се под мишићима крију у њему кости и зглобови. Гледајући у њене спокојне очи осетио сам ужасну жељу да нагло стиснем прсте.

Већ су ми се готово затварали, када се одједном сетих окрвављених Снаутових руку — и пустих је.

«Како ти гледаш…» рече она мирно.

Срце ми је тако лупало да нисам био кадар да се одазовем. Затворих за тренутак очи.

Одједном ми се оцрта цео план поступања, од почетка до краја, са свим појединостима. Не губећи ни тренутка, устадох из фотеље.

«Морам да идем, Хари», рекох, «а ако баш хоћеш, хајде са мном.»

«Добро.»

Она скочи на ноге.

«Зашто си боса?» упитах, прилазећи орману и издвајајући између шарених комбинезона два, један за себе и један за њу.

«Не знам… мора да сам негде затурила ципеле…» рече несигурно. Пустих то мимо ушију.

«Преко хаљине нећеш ово моћи да обучеш, мораћеш да је скинеш.»

«Комбинезон?… А шта ће ми?» упита, почевши истовремено да скида хаљину, али се одмах показа нешто чудно: да ју је немогуће било свући, пошто није имала много могућности да се раскопча. Црвена дугмад на средини била су само украс. Недастајао је било какав рајсфершлус или пређица. Хари се збуњено смешкала. Правећи се да је то нешто најобичније на свету, дигох с пода инструмент сличан скалпелу и засекох тканину тамо где се на леђима завршавао изрез. Сад је могла да скине хаљину преко главе. Комбинезон је за њу ипак био мало преширок.

«Полетећемо?… Али и ти такође?» поче да испитује кад смо, већ обучени, напуштали собу. Ја само климнух главом. Ужасно сам се бојао да не сретнемо Снаута, али ходник који је водио према аеродрому био је празан, а врата радио-станице поред којих смо морали проћи беху затворена.

На Станици је још владала мртва тишина. Хари је посматрала како малим електричним колицима извлачим ракету из средњег бокса на слободан колосек. Проверих, по реду, стање микрореактора, затим даљинског управљача и млазница, после чега заједно са стартним колицима прегурах ракетно пуњење на кружни, ваљкасти плато стартног штита под централним левком куполе, одгурнувши најпре оданде празну капсулу којом сам био допутовао.

Ово што сам сад припремао био је бродић који је служио за одржавање везе између Станице и Сателоида, коришћен за превоз товара а не људи, сем у изузетним случајевима, јер га је било немогуће отворити споља. Управо то ми је ишло наруку и представљало је део мога плана. Нисам намеравао, разуме се, да испалим ракету, него сам све радио као да је припремам за прави старт: Хари, која ме је толико пута пратила на мојим путовањима, помало се разумевала у то. Проверих још изнутра стање апаратуре за климатизацију и кисеоник, ставих у покрет једну и другу, а кад се запалише контролне лампе након укључивања главног струјног кола, изиђох из тесног смештаја а показах га Хари, која стајаше крај лествица.

«Уђи унутра.»

«А ти?»

«Ући ћу после тебе. Морам да затворим иза нас поклопац.»

Није ми се чинило да би могла унапред да прозре лукавство. Кад се попе степеницама унутра, протурих кроз отвор главу а упитах може ли удобно да се смести, а када чух глухо «да», придављено тесноћом простора, повукох се и снажно залупих капак. У два покрета убацих обе ригле у лежишта и спремљеним кључем почех да притежем пет шрафова који су учвршћивали оклоп у жлебовима.

Заоштрена цигара стајала је усправно, као да је одиста требало за тренутак да полети у пространство. Знао сам да јој се, затвореној тамо, неће ништа догодити — у ракети је било довољно кисеоника, па чак и нешто намирница, уосталом уопште нисам имао намеру да је тамо држим вечито затворену. Желео сам по сваку цену да добијем макар неколико часова слободе, да бих начинио планове за даљу будућност и да бих ступио у контакт са Снаутом, сада већ изједначен у правима.

Када сам завршио стезање претпоследњег завртња, осетих како метални потпорњи на којима стоји ракета, која се држала само на избочинама с трију страна, лако подрхтавају, али сам помислио да сам то ја сам, радећи журно великим кључем, нехотице уздрмао челични брод.

Када се ипак одмакох неколико корака, угледах нешто што не бих желео да угледам још једном.

Цела ракета се тресла, забацивана серијама удара који су долазили изнутра, али каквих удара! Да је на месту црнокосе, витке девојке био у бродићу челични аутомат, сигурно не би покренуо масу од осам тона у такво грчевито подрхтавање.

Одрази светлости са аеродрома, који су падали на његову углачану површину, сада су се преливали и дрхтали. Никакве ударе уосталом нисам чуо, унутар ракете владала је апсолутна тишина, само што су широко растављене ноге скеле на којој је стајала ракета, изгубиле оштрину цртежа и вибрирала су као струне. Учесталост тих вибрација била је таква да сам се уплашио за целину оклопа. Причврстих последњи шраф уздрхталим рукама, бацих кључ и скочих с лествица. Повлачећи се полако унатраг, видех како завртњи амортизатора, срачунатих једино на стални притисак, играју у својим стезним прстенима. Учини ми се да оклопна навлака губи свој монолитни блесак. Као луд скочих ка пулту за даљинско управљање, обема рукама гурнух навише полугу за стављање у покрет реактора и везе; и тада из звучника који је био повезан са унутрашњошћу ракета, изби продорно нешто између цвиљења и звиждука, нешто потпуно другачије од људског гласа, али ја ипак разбрах у њему понављане, отегнуте крике: «Крис! Крис! Крис!»

Уосталом, нисам то чуо разговетно. Крв ми је шикљала из огуљених зглавака, како сам хаотично и силовито журио да покренем ракету. Плавичасти блесак расу се по зидовима, из стартног штита под издувним цевима дигоше се облаци прашине, све се претвори у стуб живих варница и изнад свих гласова разлеже се висока, отегнута грмљавина. Ракета се диже на три пламена који се одмах претворише у један ватрени стуб и, остављајући иза себе уздрхтале вреле облаке, излете кроз отвор лансирног уређаја. Заклони га одмах затворише, аутоматски покренути компресори почеше одмах да испирају свежим ваздухом халу у којој се ковитлао оштар дим. Нисам био свестан ничега од свега тога. Ослоњен рукама о пулт, с лицем које ми је још горело живом ватром, с косом сковрчаном и опаљеном од топлотног удара, грчевито сам хватао ваздух, пун смрада од изгоретине и задаха јонизације, карактеристичног као озон. Иако сам у тренутку старта инстинктивно затворио очи, стартни пламен ме је ипак ошамутио. Извесно време видео сам само црне, црвене и златне колутове. Мало-помало разиђоше се. Дим, прашина и магла нестајаху, увлачени у вентилационе цеви које су отегнуто јечале. Прво што успех да видим био је екран радара, који је зеленкасто светлео. Почех да тражим ракету, маневришући рефлектор-антеном. Кад је најзад ухватих, била је већ изнад атмосфере. У животу још нисам отправио ракету на тако луд и слеп начин, немајући појма какво да јој дам убрзање ни уопште куда да је пошаљем. Помислих да ће најпростије бити ако је уведем у кружну орбиту око Солариса, мање-више на висини од хиљаду километара, и тада ћу моћи да искључим моторе, јер колико год радили, нисам био сигуран да неће наступити каква катастрофа непредвиђених последица. Орбита од хиљаду километара била је — како сам се уверио из табеле — стационарна. Ни она, право говорећи, није ништа гарантовала, али то је напросто био једини излаз који сам видео.

Нисам се усуђивао да поново укључим звучник који сам био искључио одмах после старта. Пре бих учинио не знам шта, само да се не изложим опасности да поново чујем онај ужасни глас, у коме није било ничег људског. Сви привиди су — то сам могао себи да кажем — раскидани, и кроз привид Хариног лица почело је да се пробија друго, право лице, наспрам кога је алтернатива лудила постајала заиста као ослобођење.

Био је један час када сам напустио аеродром.