Соларис

10. РАЗГОВОР

Сутрадан, вративши се с ручка, нађох на столу крај прозора цедуљу од Снаута. Јављао је да ће се Сарторијус за сада уздржати од рада на анихилатору како би извршио, као последњу, пробу зрачења океана праменом тврдих зрака.

«Драга», рекох, «морам да пођем Снауту.»

Црвени исток је пламтео у прозорима и делио собу на два дела. Нас двоје смо били у плавичастој сенци. Ван њене границе све је изгледало као да је од бакра, могло се помислити да ће књига, ако падне из полице, зазвечати.

«У питању је онај експерименат. Само не знам како то да учиним. Више бих волео, разумеш…» прекинух.

«Не правдај се, Крис. Тако бих хтела… А неће дуго трајати?»

«Мало мора да потраје», рекох. «Слушај, а кад би пошла са мном и сачекала у ходнику?»

«Добро, али ако не издржим?»

«Како је с тим у ствари?» упитах и брзо додадох: «Не питам из радозналости, разумеш, него би, можда, ако схватиш, и сама могла то код себе да савладаш.»

«То је страх», рече. Мало пребледе. «Цак не умем да кажем ни чега се бојим, јер се у ствари не бојим, него се губим. У последњем тренутку још осећам такав стид, не умем да ти објасним. А после више ништа. Зато сам мислила да је то нека болест…» заврши тише и стресе се.

«Можда је тако само овде, на овој проклетој Станици», рекох. «Што се мене тиче, учинићу све да је што пре напустимо.»

«Мислиш да је то могуће?» она рашири очи.

«Што да не? Најзад, нисам овде прикован… Уосталом, то ће зависити такође и од онога што се договорим са Снаутом. Како ти се чини, колико дуго можеш да будеш сама?»

«Зависи…» рече полако. Обори главу. «Ако будем чула твој глас, ваљда ћу изићи накрај.»

«Више бих волео да не чујеш шта говоримо. Није да имам нешто да кријем пред тобом, али не знам, не могу да знам шта ће рећи Снаут.»

«Не завршавај. Разумем. Добро. Стаћу тако да чујем само звук твога гласа. То ми је довољно.»

«Онда ћу му телефонирати сада из радионице. Оставићу отворена врата. «Она климну главом. Изиђох кроз зид црвених сунчаних зрака у ходник, услед контраста готово црн, упркос вештачком осветљењу. Врата мале радионице беху отворена. Комадићи огледала, остаци Дјуеровог термоса, расути на поду под низом великих резервоара течног кисеоника, били су последњи траг ноћашњих догађаја. Мали екран засветле кад скинух слушалицу и окренух број радио-станице. Сивкаста светлосна опна која као да је превукла изнутра мат-стакло, расплину се и Снаут, нагнут постранце преко наслона високе столице, загледа ми се равно у очи.

«Здраво», рече.

«Примио сам писамце. Хтео бих с тобом да поразговарам. Могу Ии да дођем?»

«Можеш. Одмах?»

«Да.»

«Изволи. Да ли… у друштву?»

«Не.»

Његово од опаљености мрко, мршаво лице, са грубим водоравним борама на челу, у избоченом стаклу искривљено косим нагибом, као да је био чудна риба која живи у акваријуму из кога је вирио кроз оканце, доби многозначан израз.

«Гле, гле!» рече. «Добро, чекам.»

«Можемо да пођемо, драга», почех не сасвим природно живахно, улазећи у кабину кроз црвене снопове светлости, иза којих сам видео само у контурама Харину прилику. Глас ме издаде; седела је одсутно у фотељи, закачивши се лактовима испод ручних наслона. Да ли је превише касно чула моје кораке, или није могла да ослаби тај ужасни грч довољно брзо да би се вратила у нормалну позу, не знам, углавном видех је у једном секунду како се бори с несхватљивом силом која се крила у њој, и срце ми притиште слепи, луди гнев помешан са самилошћу. Пођосмо ћутке кроз дуги ходник, кроз разне његове секције, покривене разнобојним емајлом, који је, по мишљењу архитеката, требало да нам учини разноликијим боравак у оклопљеној љусци. Већ издалека угледах одшкринута врата, радио-станице. Из њих је у дубину ходника продирао дуг појас црвенила, јер је и ту допирало сунце. Погледах Хари, која се није чак ни трудила да се осмехне, видео сам како се целим путем усредсређено припрема за борбу са самом собом. Блиски напор је унапред изменио њено лице, које је постало бледо и као да се смањило. Двадесетак корака испред врата застала је, ја се окренух према њој, а она ме самим вршцима прстију лако гурну да наставим пут, и одједном ми се сви моји планови, Снаут, експерименат и цела Станица учинише ништавним у поређењу с муком с којом је дошла ту да се одмери. Осетих се као џелат и већ хтедох да се вратим, кад широку сунчану пругу, преломљену на зиду ходника, заклони људска сенка. Убрзавши корак уђох у кабину. Снаут беше сасвим пред вратима, као да ми је полазио у сусрет. Црвено сунце стајало је у равној линији иза њега и пурпурни блесак као да је зрачио из његове седе косе. Гледали смо се извесно време, без речи. Он као да је проверавао моје лице. Ја његово нисам могао да видим, јер сам био заслепљен блеском прозора. Обиђох га и стадох поред високог пулта с кога су штрчали витки вратови микрофона. Он се полако окрену у месту, пратећи ме мирно с оним својим лаким искривљеним изразом на устима, који је, у ствари, готово не мењајући се, постајао час осмех, а час опет уморна гримаса. Не скидајући поглед с мене пошао је према чврстом, металном орману пред којим су се са обе стране, у брзини набацани, гомилали резервни делови радио-апарата, термички акумулатори и алати, привуче на ту страну фотељу и седе, ослонивши се леђима о емаплирана врата.

Цутање и моје и његово, продужавано, било је у најмању руку чудно. Удубих се у то ћутање, усредсређујући пажњу на тишину која је испуњавала ходник где је остала Хари, али с те стране није допирао ни најмањи шум.

«Кад ћете бити готови?» упитах.

«Могли бисмо почети чак и данас, али запис ће однети још мало времена.»

«Запис? Мислиш на енцефалограм?»

«Па да, зар ниси дао пристанак? Зашто?» застаде.

«Не, ништа.»

«Изволи, шта си хтео», проговори Снаут кад се ћутање и сувише отегло.

«Она већ зна… о себи», снизих глас готово до шапата. Снаут диже обрве.

«Стварно?»

Учини ми се да није био истински зачуђен. Зашто се онда правио? У један мах изгубих вољу да говорим, али се савладах. Нека то буде лојалност — помислих — ако не ништа друго.

«Почела је да закључује ваљда још од оног нашег разговора у библиотеци, посматрала ме сабрала једно с другим, а затим је пронашла Гибаријанов магнетофон и саслушала траку…»

Он није мењао положај, стално ослоњен о орман, али у очима му се појавио лак сјај. Стојећи крај пулта, имао сам право пред собом крило врата одшкринутих према ходнику. Утишах гласјош више:

«Ноћас, док сам спавао, покушала је да се убије. Течни кисеоник…»

Нешто зашушта као од промаје у набацаним папирима. Ја застадох, покушавајући да одгонетнем шта се догађа у ходнику, али извор шушња био је ближе. Шушкетало је као миш… Миш! Глупост. Овде није било никаквих мишева. Погледах испод ока Снаута.

«Говори», рече мирно.

«Наравно, није успела… у сваком случају зна ко је…»

«Зашто ми то говориш?» упита нагло. У први мах нисам знао шта да кажем.

«Хоћу да имаш увид… да знаш како је», промрмљах.

«Упозорио сам те.»

«Хоћеш да кажеш да си знао», и нехотице повисих глас.

«Нисам. Наравно да нисам. Али објашњавао сам ти како је. Сваки «гост» кад се појави готово је као фантом, сем несређене мешавине успомена и слика, извучених из свога… Адама… у ствари је празан. Што је дуже овде с тобом, тим више се очовечује. Такође се осамостаљује, до одређених граница, разуме се. Зато, што дуже то траје, тим је теже…»

Прекиде. Погледа ме испод ока и добаци нехотице:

«Она зна све?» «Да, рекао сам ти већ.»

«Све? И то да је овде већ била једном и да си је ти…»

«Не!»

Осмехну се.

«Келвине, слушај, ако до те мере… шта ти, у ствари, намераваш да учиниш? Да напустиш Станицу?»

«Да.»

«С њом?»

«Да.»

Ћутао је као да смишља одговор, али у његовом ћутању је било још нечег… али шта то? Опет онај неосетљиви дах зашушта у близини, као иза танког зида. Снаут се помери у фотељи.

«Одлично», рече. «Шта гледаш тако? Мислио си да ћу ти стати на пут? Учинићеш како усхтеш, драги мој. Лепо бисмо изгледали кад бисмо, уза све, почели овде још да примењујемо присилу! Не намеравам да те убеђујем, једино ћу ти рећи: трудиш се — у нељудској ситуацији — да се понесеш као човек. Можда је то и лепо, али је узалудно. Уосталом, нисам уверен ни да је то лепо, јер оно што је глупо не може да буде лепо. Али није у томе ствар. Ти одустајеш од даљих огледа, хоћеш да одеш, одводећи је. Је ли тако?»

«Да.»

«Али то је такође… оглед. Не мислиш?»

«Како мислиш? Да ли ће она… моћи?… Ако пође заједно са мном, не видим…»

Говорио сам све спорије, најзад прекинух. Снаут лако уздахну.

«Ми овде сви примењујемо нојевску политику, Келвине, али барем смо тога свесни и не правимо се племенити.»

«Не правим се ни ја.»

«Добро, нисам хтео да те увредим. Повлачим ово што сам рекао о племенитости, али нојевска политика остаје на снази. Ти је примењујеш у посебно опасној форми. Лажеш себе и њу, и опет себе. Знаш услове стабилизовања система изграђеног од неутринске материје?»

«Не знам. Ни ти не знаш. То нико не зна.»

«Дабогме. Али знамо једно: да је такав систем непостојан и да може постојати само захваљујући непрестаном допливу енергије. Знам то од Сарторијуса. Та енергија ствара усковитлано стабилизујуће поље. И ето: да ли је то поље спољашње у односу према «госту»? Или се извор тога поља налази можда у његовом телу? Схваташ ли разлику?»

«Да», рекох полако. «Ако је спољашње, онда… она… такав…»

«Онда ће се при удаљавању од Солариса систем распасти», доврши он уместо мене. «Не можемо то да предвидимо, али ти си већ начинио оглед. Она ракета коју си испалио… још кружи, знаш. У слободним тренуцима чак сам израчунао елементе њеног кретања. Можеш да полетиш, да уђеш у орбиту, да се приближиш и да утврдиш шта се догодило с… путницом…»

«Полудео си!» просиктах.

«Мислиш? Добро… а да је… довучемо овамо, ту ракету? То може да се учини. Она је под даљинским управљањем. Вратићемо је из орбите и…»

«Престани!»

«Ни то нећеш? Постоји онда начин веома прост. Не мора чак ни да се спусти на Станицу. Свакако, нека кружи даље. Повезаћемо се с њом само радио-путем; ако је унутра жива, јавиће се и…»

«Али тамо већ одавно нема кисеоника!» промуцах пригушено.

«Можда јој није неопходан кисеоник. Но, да покушамо?»

«Снауте… Снауте…»

«Келвине… Келвине…» повика он гневно, подсмевајући ми се. «Размисли, какав си ти човек? Кога хоћеш да усрећиш? Да спасеш? Себе? Њу? Коју? Ову или ону из ракете? За обе сигурно немаш храбрости? Сам видиш да то никуд не води. Говорим ти последњи пут: ово је, овде, ванморална ситуација.»

Одједном зачух исто оно шушкање као малочас, као да је неко ноктима гребао по зиду. На знам зашто ме обузе неки пасивни, муласти мир. Било је то као да целу ову ситуацију, моју и његову, све ово око нас — гледам из велике раздаљине кроз обрнути доглед: све је изгледало ситно, помало смешно, неважно. «Па добро» рекох. «И шта, по теби, треба да учиним? Да је уклоним? А сутра ће се појавити иста, зар не? И још једном? И тако сваки дан? Докле? Зашто? Шта ћу тиме постићи? А ти? А Сарторијус? А Станица?»

«Не. Најпре ти мени одговори. Полетећеш с њом и, рецимо, бићеш сведок следећег преображаја. За неколико минута видећеш пред собом…»

«Но, шта ћу видети?» рекох заједљиво. «Наказу? Демона, шта?»

«Не. Обичну, најобичнију агонију. Зар си ти заиста већ поверовао у њихову бесмртност? Уверавам те да умиру… Ста ћеш онда урадити? Вратићеш се по… резерву?»

«Престани!» грмнух стежући песнице. Он ме је гледао притворених очију из којих је избијала снисходљива поруга.

«Ах, значи — ја да престанем? Знаш, на твоме месту прекинуо бих овај разговор. Боље ради нешто друго, можеш на пример — из освете — да шибаш океан бичевима. Шта би хтео? Значи, ако…» он начини руком шаљив гест опроштаја, дижући истовремено очи ка таваници, као да прати неку личност која одлеће, «…онда ћеш бити хуља? А овако нећеш? А док се осмехујеш кад имаш вољу да урлаш, док се правиш радостан и миран кад би најрадије гризао прсте — зар тада ниси хуља? А шта ако је немогуће да се овде не буде хуља? Ста онда? Беснећеш на Снаута који је за све крив, је ли? Но, онда си, уза све друго, још и идиот, драги мој…»

«Сам си идиот», рекох оборене главе. «Ја је… волим.»

«Кога? Своју успомену?»

«Не. Њу. Рекао сам ти да је покушала да се убије. Тако не би поступили… многи… прави људи.»

«Сам признајеш кад кажеш…»

«Не хватај ме за речи.»

«Добро. Значи, она те воли. А ти хоћеш њу да волиш. То није исто.»

«Вараш се.»

«Келвине, извини, али ти си сам започео разговор о овим твојим интимним проблемима. Не волиш. Волиш. Она је спремна да себи одузме живот. Ти такође. Све је то врло узбудљиво, врло лепо, узвишено, све што год хоћеш. Али за све то овде нема места. Нема. Разумеш? Не, ти то нећеш да разумеш. Упетљан си, захваљујући силама над којима немамо власти, у кружни процес, а она је део тога процеса. Фаза. Поновљиви ритам. Кад би била… кад би био прогањан од машкаре спремне да чини за тебе све, не би се сигурно ни за тренутак колебао да је уклониш. Је ли тако?»

«Такоје.»

«Према томе, можда она баш зато н и ј е таква машкара! То ти везује руке? А баш о томе и јесте реч, да треба да их имаш везане!»

«То је још једна хипотеза од милиона оних из библиотеке. Снауте, престани, она је… не. Нећу о томе с тобом да говорим.»

«Добро. Сам си почео. Али само помисли да је она у суштини ствари огледало у коме се огледа део твога мозга. Ако је дивна, то је зато што је твоја успомена била дивна. Ти си дао рецепт. Кружни процес, не заборави!»

«Па шта хоћеш од мене? Да је… да је уклоним? Већ сам те питао: због чега то да радим? Ниси ми одговорио.»

«Онда ћу ти сада одговорити. Нисам те позвао на овај разговор. Нисам додирнуо твоје проблеме. Ништа ти не наређујем и не забрањујем и не бих то чинио чак и када бих могао. Ти си сам дошао овамо и изложио си преда мном све, а знаш ли зашто? Не знаш? Зато да би то скинуо са себе. Да би свалио са себе. Познајем тај терет, драги мој! Да, да, не прекидај ме! Ја теби не сметам ни у чему, али ти желиш да ти сметам. Кад бих ти стао на пут, можда би ми и главу разбио, тада би имао посла са мном, с неким начињеним од крви и глине, као и ти, и сам би се осећао као човек. А овако… не можеш с овим да изиђеш на крај и зато расправљаш са мном… а, у ствари, са собом! Још ми само реци да би патио кад би она одједном нестала, не, немој ништа да говориш.»

«Шта има. Дошао сам да ти кажем из просте лојалности да намеравам с њом да напустим Станицу», одговорих на његов напад али ми самоме то зазвуча неуверљиво. Снаут слеже раменима. «Врло могуће да мораш да останеш при своме. Ако сам уопште проговорио о том питању, онда је то само зато што срљаш све више, а пад с висине, сам схваташ… Дођи сутра ујутро око девет горе. Сарторијусу… Важи?»

«Сарторијусу?» зачудих се. «Али он никог не пушта к себи, рекао си да не може чак ни да му се телефонира.»

«Сад се некако снашао. Ми о томе не разговарамо, знаш. Ти си… то је сасвим другачије. Но, није важно. Доћи ћеш ујутро?»

«Доћи ћу», промрмљах. Посматрао сам га. Његова лева рука се, као нехотице, скривала иза врата ормана. Кад се орман отворио? Ваљда већ доста давно, али узбуђен овим ужасним разговором нисам на то обратио пажњу. Или — као да је њега неко држао за руку. Облизах усне.

«Снауте, шта ти је?»

«Изиђи», рече тихо, веома мирно. «Изиђи.»

Изиђох и затворих за собом врата, обасјана последњим остацима црвеног сунчаног заласка. Хари је седела на поду неких десетак корака даље, крај самог зида. Кад ме опази, скочи на ноге.

«Видиш?…» рече гледајући ме сјајним очима. «Успело је, Крис… Тако се радујем. Можда… можда ће бити све боље…»

«Ох, свакако», одговорих расејано. Враћали смо се у нашу собу, а ја сам лупао главу над тим идиотским орманом. Значи тамо је крио?… И цео тај наш разговор… Образи почеше тако да ми горе да их против воље протрљах. Боже, каква лудост! И на чему смо, у ствари, остали? Ни на чему. Истина, сутра ујутро…

И одједном ме обузе страх, готово исти као претходне ноћи. Мој енцефалограм. Потпун запис свих процеса у мозгу преведен на колебања промена зрака биће послат доле. У дубину оног необухватног, бескрајног чудовишта. Какоје оно рекао: «А кад би нестала, страшно би патио, а?…» Енцефалограм је потпун запис. Чак и несвесних процеса. А ако хоћу да нестане, да погине? Зар би ме иначе уплашило то што је преживела онај ужасни покушај самоубиства? А ако ја не одговарам за њу, ко би други?… Какав идиотизам! Ког сам се ђавола сложио да баш мој, мој мозак… Могу, наравно, пре тога да простудирам тај запис, али га нећу дешифровати. То нико није кадар. Специјалисти могу да одреде једино о чему је све испитивани мислио, али то су сама општа места: да је, на пример, решавао математичку једначину, али какву, то већ не умеју да утврде. Тврде да је то немогуће, јер је енцефалограм случајна мешавина мноштва процеса који протичу истовремено, а само један њихов део има психичку «подлогу«… А подсвесни?… О њима они уопште неће да говоре, а камоли још да дешифрују нечије успомене, пригушене или непригушене… Али због чега се толико бојим? Зар нисам сам јутрос говорио Хари да им тај експерименат ништа неће дати. Јер кад наши неурофизиолози не умеју да дешифрују запис, откуд би онда то био кадар овај крајње туђ, црн, течни гигант…

Али он је продро у мене чак не знам ни како, да би премерио целокупно моје памћење и да би пронашао његов најболнији атом. Како у то сумњати? И то без икакве помоћи, без било какве «зрачне трансмисије» продро је кроз двоструко херметизовани оклоп, кроз тешке коре Станице, пронашао у њој моје тело и отишао с пленом…

«Крис?…» тихо се огласи Хари. Стајао сам крај прозора загледан одсутним погледом у почетак ноћи. Слабачка на овој географској ширини, деликатна копрена заклањала је звезде. Монолитна, иако танка навлака облака тако високих да их је сунце из дубина, испод видокруга, обдаривало најслабијим, руменосребрнастим сјајем.

Ако после тога нестане, значиће да сам ја то желео. Да сам је убио. А да не пођем? Не могу ме присилити. Али шта да им кажем? То — не. Не могу. Да, треба се правити, треба лагати, увек и стално. А то зато што у мени можда постоје мисли, намере, окрутне, дивне, убилачке, а ја о њима ништа не знам. Човек је кренуо у сусрет другим световима, другим цивилизацијама, не упознавши до краја сопствене закутке, слепе путеве, бунаре, своја забарикадирана слепа врата. А да им је предам — због стида? Да је издам само зато што ми недостаје храбрости?

«Крис…» шапну Хари још тише но малочас. Више сам осетио но што сам чуо како је бешумно пришла к мени, и направио сам се да то не примећујем. Желео сам да будем сам. Морао сам да будем сам. Нисам се решио ни на шта, нисам донео никакву одлуку. Загледан у небо које се смрачује, у звезде које су биле само аветињска сенка земаљских звезда, стајао сам непомично, а у празнини која је замењивала јурњаву мисли од малочас, без речи је расла сигурност да сам тамо, на месту до кога нисам могао да десегнем, већ изабрао, да се ништа није догодило, а нисам имао чак ни толико снаге да себе презрем.