Соларис

14. СТАРИ МИМОИД

Седео сам крај великог прозора и посматрао океан. Нисам имао никаквог посла. Извештај, начињен за пет дана, био је сада свежањ таласа који је јурио кроз празнину некуд иза сазвежда Ориона. Кад стигне до тамне прашинске маглине која се распростире на простору од осам трилиона кубних миља и гута сваки светлосни сигнал, наићи ће на први из низа предајника. Отуда, од једне радио-бове до друге, у скоковима дугим више милијарди километара, јуриће по кривини огромног лука, све док га последњи предајник, метална направа пуна тесно приљубљених упакованих, прецизних инструмената, са издуженом њушком усмерене антене, не упије још једном и не пошаље га даље у простор, према Земљи. Потом ће протећи месеци и исти такав свежањ енергије, вукући за собом бразду ударних изобличења у гравитационом пољу Галаксије, избачен са Земље, стићи ће до чела космичког облака, проклизнуће, појачаван дуж огрлице слободно пловећих бова и с несмањеном брзином похитаће ка двојним Соларисовим сунцима.

Океан је, под високим, црвеним сунцем био црњи него икад. Риђа магла спајала је његова додирна места с небом, овај дан је био изузетно пун испарења, као да је наговештавао једну од оних неизмерно ретких и незамисливо снажних бура, које се неколико пута годишње јаве на планети. Постоје основи за претпоставку да једини становник планете контролише климу и да он ове буре изазива сам.

Још неколико месеци остајало ми је да гледам кроз ове прозоре, да с висине посматрам изласке белог злата и помућеног црвенила, који су се с времена на време огледали на каквој течној ерупцији, на сребрнастом мехуру симетријада, да следим путовање ветром шибаних, витких брзака, да запажам полуизветреле мимоиде који се расипају. Једнога дана сви екрани визофона почеће да клопарају светлошћу, и читава, одавно мртва сигнализација ће оживети, покренута импулсом послатим с раздаљине од више стотина хиљада километара, најављујући приближавање металног колоса, који ће се уз отегнуту грмљавину гравитора спустити над океаном. Биће то Улис или Прометеј, или нека друга од великих крстарица далеких линија. Када с равног крова Станице ступим уз трап, угледаћу на палубама низове бело оклопљених, машинских аутомата, који не деле с човеком прародитељски грех и који су толико невини да извршавају свако наређење, све до потпуног уништења самих себе или препреке која им стане на пут, ако је тако програмирано њихово памћење које осцилира у кристалима. А потом ће брод кренути, бешумно, брже од гласа, остављајући за собом купу грмљавине искидане у басове октаве, купу чији ће врх сезати до океана, и лица свих људи за тренутак ће бити озарена мишљу да се враћају кући.

Али ја нисам имао куће. Земља? Мислио сам на њене велике, пренасељене, бучне градове, у којима ћу се изгубити, залутати готово исто као да сам учинио оно што сам хтео да учиним прошле или претпрошле ноћи — да се бацим у океан, који се тешко таласао у мраку. Утонућу међу људе. Бићу ћутљив и пажљив, а тиме и поштован друг, имаћу много познаника, чак и пријатеља, и жена, а можда чак и једну жену. Извесно време мораћу се присиљавати да се смешим, да се клањам, да устајем, да обављам хиљаде делатности из којих се састоји земаљски живот, све док не престанем да осећам присилу. Пронаћи ћу нова интересовања, нова занимања, али нећу им се препустити у потпуности. Нећу се тако препустити ничему и никоме више. И можда ћу ноћу гледати у овом правцу, где на небу мрак прашног облака као црн застор зауставља сјај двају сунаца, памтећи све, па чак и ово што сада мислим, и сетићу се уз снисходљив осмех, у коме ће бити и малчице увређености али и надмоћности, својих лудовања и нада. Уопште не сматрам онога себе из будућности горим од Келвина који је био спреман да све учини за питање звано Контакт. И нико неће имати права да ме осуђује.

У кабину уђе Снаут. Осврну се око себе, погледа затим и мене. Устадох и приђох к столу.

«Хтео си нешто?»

«Чини ми се да немаш никаквог посла?… «упита, трепћући очима. «Могао бих ти дати да обавиш нека израчунавања, не баш много хитна, додуше…»

«Хвала ти», осмехнух се, «али то је непотребно.»

«Уверен си?» упита гледајући у прозор.

«Да. Размишљам о разним стварима и…»

«Више бих волео да не мислиш толико.»

«Ах, ти уопште не знаш о чему је реч. Реци ми… верујеш ли у Бога?»

Брзо ме погледа.

«Шта је теби? Ко данас још верује?…»

У његовим очима је тињао немир.

«То није тако једноставно», рекох намерно лаким тоном, «јер не мислим на традиционалног Бога земаљских веровања. Нисам религиозан и можда ништа нисам измислио, али не знаш ли случајно, да ли је кадгод постојала вера у Бога… наказног?» «Наказног?» понови дижући обрве. «Како то схваташ? У извесном смислу бог сваке религије је био наказан, јер је био оптерећен људским особинама, једино што су биле увеличане. Бог Старог завета био је, на пример, жељан нископоклоништва и угњетач жртви, завидљив према другим боговима… грчки богови су по својој свадљивости и породичним расправама били не мање наказни, на људски начин…»

«Не», прекинух га, «мислим на Бога чије несавршенство не потиче из простодушности његових људских твораца, него представља његову најсуштинскију, иманентну црту. То треба да је Бог ограничен у своме свезнању и свемоћи, који греши у предвиђању будућности својих дела, кога ток појава које је сам изазвао може да доведе до страха. То је Бог… богаљаст, који увек жели више но што може, и који није одмах тога свестан. Који је конструисао часовнике, али не и време које ти часовници мере. Који је створио организме или механизме што служе одређеним циљевима, али они су прерасли те циљеве и издали их. И који је створио бескрајност која је, сразмерно са његовом снагом каква је требало да буде, постала мера његовог безграничног пораза.»

«Некад, манихеизам», поче колебљиво Снаут. Сумњичава резервисаност с каквом ми се до тада обраћао, сада се изгубила.

«Али ово нема ничег заједничког с начелом добра и зла», прекинух га. «Овај Бог не постоји изван материје и не може од ње да се ослободи, него само то жели…»

«Није ми позната слична религија», рече Снаут поћутавши. «Таква никад није била… потребна. Ако те добро разумем, а плашим се да је тако, ти мислиш на неког Бога који еволуира, који се развија у времену и дораста, уздижући се на све више нивое моћи, до свести о својој немоћи? Тај твој Бог је биће које је ушло у боштво као у безизлазну ситуацију, и које се, кад је то схватило, препустило очајању. Да, али Бог који очајава јесте човек, драги мој? Теби је стало до човека… А то је не само лоша филозофија него је чак и лоша мистика…»

«Не», одговорих ћудљиво, «не мислим на човека. Може бити да би по извесним особинама одговарао тој провизорној дефиницији, али то само зато што је пуна празнина. Човек, упркос привида, не ствара себи циљеве. Намећу му их време у коме се родио, може да им служи или против њих да се буни, али предмет службе или побуне увек му је дат споља. Да би искусио потпуну слободу тражења циљева, морао би да буде сам, а то не може да му пође за руком, пошто човек који није одгојен сред људи не може да постане човек. Овај… мој, мора да буде биће лишено множине, разумеш?»

«Ах», рече, «како нисам одмах…» И показа руком кроз прозор.

«Не», успротивих се, «ни он није. Он би то био највише као оно што је у свом развитку заобишло шансу божанства, затворивши се прерано у самог себе. Он је пре анахорет, пустињак космоса, а не његов Бог… Он се понавља, Снауте, а онај о коме мислим никад не би то учинио. Можда управо настаје негде, у некаквом закутку Галаксије, и можда ће ускоро почети, у наступу младалачког заноса, да гаси једне звезде и да пали друге, запазићемо то после извесног времена…»

«Већ смо запазили», рече кисело Снаут. «Нове и Супернове… зар су то по теби свећице његовог олтара?»

«Ако хоћеш ово што говорим да третираш тако дословно…»

«А можда је баш Соларис колевка твога божанског дојенчета», добаци Снаут. Све изразитији смешак окруживао је његове очи танким борама. «Можда је баш он по твоме схватању зачетак, заметак Бога очајања, можда његово витално детиње доба још превише прераста његов разум, а све оно што садрже наше соларистичке библиотеке је само велики каталог његових детињих рефлекса…»

«А ми смо пак током извесног времена били његове играчке», заврших. «Да, то је могуће. И знаш ли шта си постигао, Снауте? Да створиш потпуно нову хипотезу о Соларису, а то заиста није ситница! И одмах имаш објашњење немогућности успостављања контакта, изостајања одговора, извесних — назовимо их тако — екстраваганција у поступању с нама; психа малог детета…»

«Одричем се ауторства», промрмља Снаут стојећи крај прозора. Дуже време посматрали смо црне таласе. На источном видику оцртавала се у магли дугуљаста мрља.

«Откуда ти та концепција наказног Бога?» упита Снаут одједном, не скидајући поглед с пустоши обливене блеском. «Не знам. Учинила ми се веома, веома истинита, знаш? То је једини Бог у кога бих био склон да поверујем, Бог чија мука није искупљење, који ништа не спасава, ничему не служи, него само постоји…»

«Мимоид…» рече Снаут сасвим тихо, измењеним гласом.

«Шта кажеш? А да. Приметио сам га још малочас. Веома стари.»

Обојица смо гледали у риђе замагљени хоризонт.

«Полетећу мало», рекох изненада. «Тим пре што још никад нисам напуштао Станицу, а ово је добра прилика. Вратићу се за пола часа…»

«Шта кажеш?» одговори Снаут. «Куда да полетиш?»

«Тамо», показах прстом на мрљу што се истицала у даљини. «Шта то смета? Узећу мали хеликоптер. Било би смешно, знаш, кад бих — на Земљи — морао кадгод да признам да сам соларист који никад није чак ни крочио ногом на соларијско тле…»

Приђох орману и почех да пребирам међу комбинезонима. Снаут ме је гледао, ћутао, и најзад рече:

«Не допада ми се то.»

«Шта», окренух се према њему с комбинезоном у рукама. Обузело ме је узбуђење какво одавно нисам доживео. «На шта мислиш? Карте на сто! Бојиш се да нешто… глупост! Дајем ти реч да не намеравам. Нисам на то ни помислио. Заиста нисам.»

«Полетећу и ја с тобом.»

«Хвала ти, али радије ћу сам. То је ипак нешто ново, нешто потпуно ново», говорио сам брзо, навлачећи комбинезон. Снаут је говорио још нешто, али ја га нисам пажљиво слушао, тражећи ствари које су ми потребне.

Снаут пође са мном на аеродром. Поможе ми да изгурам машину из бокса на средину стартног штита. Кад сам навлачио скафандар, упита нагло:

«Има ли реч за тебе још какву вредност?»

«Забога, Снауте, ти још о томе? Има. И већ сам ти је дао. Где су резервне боце?»

Не рече ништа више. Кад сам затворио провидну куполу, дадох му руком знак. Он покрену дизалицу, стигох полако на врх Станице. Мотор се пробуди, зазуја отегнуто, тројни пропелери се покренуше и апарат се диже чудно лако, остављајући испод себе све мањи, сребрнасти диск Станице.

Био сам први пут сам изнад океана; утисак потпуно другачији од оног који сам стекао гледајући га кроз прозор. Можда је то долазило и због нискости лета; кретао сам се једва неколико десетина метара изнад таласа. Тек сада сам не само знао него и осећао да се упоредни, маслинасто сјајни гребени и увале понора не крећу као морска плима или облак, него као животиња. Непрестани иако необично спори грчеви мишићавог, нагог трупа — тако је то изгледало; при сањивом покретању гребен сваког таласа пламтео је црвенилом пене; кад начиних заокрет да бих се уздигао право према курсу мимоидног острва које је пловило с необичном спорошћу, сунце ми удари право у очи, затрепта крвавим муњама у избоченим окнима, а сам океан постаде мастиљастосив, с пегама тамне ватре на себи.

Круг који сам описао доста вешто, диже ме далеко у заветрину, а мимоид остаде у позадини, као пространа, изразита мрља која се издвајала од океана својом неправилном контуром. Изгубио је своју црвенкасту боју какву му дају магле, био је жуткаст као сасушена кост; за тренутак ми се изгубио из вида, и уместо њега угледах у даљини Станицу, која је привидно висила сасвим изнад океана, попут огромног, старинског цепелина. Понових маневар, напрегавши сву пажњу: масив мимоида је, са својим стрмим, гротескним рељефом растао на курсу. Учинило ми се да бих могао да закачим највише од његових квргавих избочина, и подигох хеликоптер тако нагло, да се губећи брзину сав затресао; беше то непотребна опрезност, јер заобљени врхови чудних кула промакоше ниско испод мене. Изравнах машину са пловећим острвом и полако, метар по метар, почех да смањујем висину, све док се ломљиви врхови не уздигоше изнад кабине. Није био велики. Од једног до другог краја могао је имати једно три четвртине миље, а широк је био једва неколико стотина метара; на неким местима показивао је сужење, које је најављивало да ће се тамо преломити. Мора да је представљао одломак неупоредиво веће формације; према соларијским мерама био је то ситан окрњак, остатак, стар бог би га знао колико недеља и месеци.

Открих — међу жиличастим узвисинама одроне над самим океаном — нешто попут обале, чија је површина била велика неколико десетина квадратних метара, доста повијена према мору, али равна, и упутих машину у том правцу. Показало се да је пристајање било далеко теже но што сам мислио; само за длаку пропелер није закачио за стену која ми је искрсла пред очима, али успео сам да се спустим. Одмах сам угасио мотор и забацио куполу уназад. Још сам испитао, стојећи на крилу, не прети ли хеликоптеру опасност да склизне у океан; таласи су лизали назубљену ивицу двадесетак корака од мог застоја, али хеликоптер је сигурно стајао на широко растављеним салинцима. Скочих на… «земљу». Оно што ми се малочас учинило стеном коју умало нисам закачио, било је огромна, попут решета избушена, опнасто танка плоча, постављена сечимице, обрасла задебљањима налик на омање галерије. Неколико метара широка пукотина делила је укосо ову површину високу неколико спратова показујући — слично као и њени велики неправилно размештени отвори — перспективу дубине. Попех се на најближи, повијени превој стене, утврдивши да су ципеле скафандра необично погодне за пењање, а да сам скафандар уопште не смета у кретању, и нашавши се нека четири спрата изнад океана, окренут у дубину скелетастог видика, тек сам сада могао ваљано да га обухватим погледом.

Сличност с архаичним градом претвореним готово у рушевине, као да је реч о неком егзотичном мароканском насељу од пре много векова, разореном земљотресом или другом неком несрећом, била је просто зачуђујућа. Најизразитије сам видео вијугаве, делимично засуте и кршом испуњене кланце улица, њихове компликоване, стрме силазе ка обали, запљускиваној маслинастом пеном, нешто више беху преостале палисаде, бастиони, њихова округла станишта, а у избоченим и удубљеним зидовима видели су се црни отвори, налик на смрвљене прозоре или отворе на утврђењима. Цело ово острво — град, тешко повијено у страну, као полупотонули брод, кретало се низ струју у бесмисленом, неразумном кретању, окрећући се врло полако око себе, о чему је сведочио привидни покрет сунца на небеском своду, које је лењо стварало издужене сенке између зидина рушевина; понекад се кроз њих пробијао прамен сунчане светлости, стижући до места на коме сам стајао. Попех се још више, излажући се ризику, док из избочених израслина изнад мене, које сам закачио главом, не поче у млазовима да клизи ситна прашина; падајући, испунила је великим гомилама кривудаве пролазе и уличице; мимоид није природна стена и његова сличност с кречњаком нестаје када се његов одломак узме у руку; далеко је лакши од плавца, ситноћеличан, и стога необично ваздушаст.

Био сам већ тако високо да осетих његово кретање: не само што је пловио напред, гуран ударима црних мишића океана, не зна се куд, него се такође нагибао, час на једну час на другу страну, необично полако, а сваки од тих лепезастих нагиба пратио је отегнут, лепљив шум мрке и жуте пене што се сливала са изроњених рубова. Тај љуљушкави покрет дат му је веома давно, ваљда још при рођењу, а мимоид га је задржао захваљујући својој големој маси; разгледавши са свог високог места колико се дало, почех опрезно да се спуштам доле; и тек тада — чудна ствар — разабрах да ме мимоид уопште не занима, да нисам дошао овамо ради сусрета с њим, него с океаном.

Сео сам на оштру, испуцану површину, десетак корака испред хеликоптера. Црни талас тешко се успузао на обалу, распљуснуо се и истовремено изгубио боју; кад се повукао низ рубове стене су клизили, сливали се уздрхтали кончићи слузи. Спустих се још ниже и пружих руку према следећем таласу. Тада се верно поновио онај феномен, који су први људи запазили готово пре сто година; талас се поколебао, повукао, облио моју руку, али не дотичући је ипак, тако да између површине рукавице и унутрашњости удубљења које је одмах променило стање, постајући од течног готово меснато, остаде танак слој ваздуха. Тада дигох полако руку, а талас, или тачније његов танки крак, пође за њом увис, стално окружавајући моју руку све провиднијом, прљавозеленкастом чахуром. Устадох, јер иначе не бих могао да подигнем руку на већу висину; нит пихтијасте супстанце напе се као устрептала струна, али се не прекиде; основа потпуно распљоштеног таласа, попут створа који чудно, стрпљиво чека крај овог експеримента, приљубила се уз обалу око мојих стопала (такође ни њих не дотичући). Изгледало је то као да је из океана израстао протегљиви цвет, чији је пехар окружио моје прсте, постајући тачан њихов негатив, али који их ипак није додиривао. Повукох се унатраг. Стабљика задрхта и некако као нерадо врати се доле, а еластичан, колебљив, непоуздан талас се уздиже, упије у себе и изгуби се са руба обале. Понављао сам ту игру, док опет као оно пре сто година, један од наредних таласа равнодушно отплови даље, као да беше сит новог утиска, и ја сам знао да бих на ново буђење његове «радозналости» морао да чекам неколико часова. Седох као и пре, али некако као преображен овом појавом коју сам извео, а која ми је тако добро била позната из теорије; теорија ипак није могла, није била кадра да преда снагу реалног доживљаја.

У пупљењу, порасту и ширењу ове животворине, у свакој од његових кретњи посебно и у свим заједно испољавала се нека — хтело би се рећи — опрезна, али не плашљива наивност, која се трудила да занесено и брзо упозна, обухвати нови, неочекивано сретнути облик, и на пола пута је морала да се повуче кад јој је запретила опасност прекорачивања тајанственим законом одређених граница. Како је неизрециво била у контрасту ова хладна радозналост са огромношћу, која је сезала у свом блеску до свих далеких видика. Никад још нисам тако осећао његову огромну присутност, његово силно, апсолутно ћутање, његово одмерено дисање помоћу таласа. Загледан, запањен, силазио сам у недоступне, рекло би се, регионе безвлађа и, збрисан у нарастајућој интензивности, сједињавао сам се с тим течним, слепим колосом, као да сам му без најмањег напора, без речи, без једне једине мисли праштао све.

Током целе последње седмице понашао сам се тако разумно да је неповерљиви сјај Снаутових очију најзад престао да ме прати. Споља сам био миран, а потајно сам, чак и подсвесно, нешто ишчекивао. Шта? Њен повратак? Како сам могао? Свако од нас зна да је материјално биће, подложно законима физиолагије и физике и да снага свих заједно узетих наших осећања не може да се бори против тих закона, него може само да их мрзи. Вечита вера заљубљених и песника у снагу љубави која је трајнија од смрти, оно finis vitae sed non amoris[7] … које нас вековима прогања — јесте лаж. Али та лаж је само узалудна, а не и смешна. Бити, међутим, часовник који мери протицање времена, часовник разбијани и поново састављани, у чијем механизму кад конструктор погура зупчанике почиње заједно с њиховом првом кретњом да иде очај и љубав, знати да си механизам за избијање муке, тим дубље што тиме постајеш комичнији скуп понављања? Понављати људску егзистенцију, у реду, али понављати је онако као што пијанац понавља отрцану мелодију, убацујући стално нове новчиће у музички апарат? Ни за тренутак нисам веровао да ће се овај пловни колос који је стотинама људи припремио у себи смрт, с којим је деценијама покушавала да успостави ма и само кончић споразумевања цела моја раса, да ће он, који ме је несвесно носио као зрнце прашине, хтети да се узбуди трагедијом двоје људи. Али његова дејства ишла су ка некаквом циљу. Истина, чак ни у то нисам био потпуно уверен. Отићи ипак, значило је прецртати ту, можда ништавну, можда само у машти постојећу шансу коју је заклањала будућност. Значи, провести још цео низ година поред делова намештаја, ствари које смо заједнички дотицали, у ваздуху који је још памтио њен дах? У име чега? Наде у њен повратак? Нисам имао наде. Али живело је у мени очекивање, последња ствар која ми је после ње остала. Каквим испуњењима, поругама, каквим мукама сам се још надао? Нисам знао ништа остајући у непоколебљивој вери да није прошло време окрутних чуда.

Закопане, јун 1959. — јун 1960.