Еден

7

Спуштао се мрак. Заобишли су у великом луку косину. Није била, како су мислили, архитектонска творевина, него најдаљи, на равници спљоштен завијутак магматске реке, чију су целину обухватили погледом тек сада. Силазила је низ падине са горњег спрата долине, окорела у десетине попуцаних сливова и каскада. Пуна избочина навлака шљаке која је деловала некако метално, покривала је ниже појасеве падине, а само горе, где је стрмина постајала оштра, штрчала су из те мртве бујице гола стеновита ребра.

Са супротне стране, теснац, широк неколико стотина метара, са сухим глиненим дном, покривеним кривудавим пукотинама, притискивао је бедем планинског ланца што се дизао у облаке, и био је, колико се то кроз размаке облака могло запазити, покривен црнкастим кожухом растиња. На оловној светлости вечери ова очврсла река, сигурно остатак вулканске ерупције, са сјајним челима непокретних таласа, изгледала је као велики ледник.

Долина је била много пространија но што се могло претпоставити кад се на њу гледало с висине. Иза теснаца се отварао њен бочни огранак који је водио равно дуж хлебастих избочина магме. На десној страни терен се у терасастим нагибима дизао навише, готово го, и по њему су тумарали појединачни сиви облачци. Још више, пред њима, у дубини планинске котлине, сваки час се оглашавао, сад заклоњен каменим бедемом, гејзир и тада би отегнут, потмуо шум испунио читаву долину.

Окружење је полако губило боје, облици су постајали неразговетни, као да их је преплавила вода. У даљини су се пред џипом оцртавали риђим изломима некакви зидови или планинске падине. Њих је запрашивао неки нежан сјај, који као да је долазио од залазећег сунца, иако је оно било заклоњено облацима.

Ближе, са обе стране теснаца који се све више проширивао, стајале су у правилном двореду тамне, мочугасте грдосије, сличне необично високим и уским балонима. Међу те грдосије стигли су у првом сумраку, појачаном сенкама оних грађевина. Координатор је упалио светла и ван троструког прамена рефлектора одмах је постало тамно, као да је нагло пала ноћ.

Точкови су прелазили преко наноса стврднуте шљаке. Под гумама је она пуцкетала као стакло. Светла су просецала полумрак, зидови резервоара или балона осветљавали би се живиним блеском кад би их лизнула светлост рефлектора. Последњи траг глине се изгубио и сад су возили површином масе очврсле као лава. У удубинама су стајале црне, плитке каљуже, које су се бучно распрскавале под точковима. Наспрам облака оцртавала се као паучина танка конструкција ходника који је у висини повезивао две око стотинак метара удаљене мочугасте зграде. Рефлектори обасјаше неколико машина сваљених на бокове. Откривали су избочена дна покривена отворима кроз које су се видели зуби у којима су висили неки сасушени свежњеви. Зауставише се и утврдише да су машине већ давно напуштене — металне плоче биле су покривене рђом.

У ваздуху је било све више влаге. Између балонастих колоса наилазили су налети ветра, засићеног отужним смрадом и задахом паљевине. Координатор смањи брзину и скрену до подножја најближе мочуге. Прилазили су јој по глаткој, местимично са страна окрњеној плочи, захватаној са двеју страна косим површинама, снабдевеним системом усека. Основ грађевине заблистао је наспрам њих дугом, као смола црном линијом која се све више ширила, расла, постајала улаз. Цилиндрично ижљебљен зид што се дизао изнад тог улаза, губио се у висини, тако да се погледом сва величина грађевине није могла обухватити. Над црним отвором што је водио у невидљиву дубину, надносила се гљиваста надстрешница, наборана и опуштена, као да је градитељ на њу заборавио и оставио је у недовршеном, недорађеном облику, какав му се истурио из окомито моделоване површине.

Стизали су колима већ под пространу надстрешницу. Координатор скиде ногу са акцелератора. Простран улаз зјапио је црнилом, рефлектори су се у њему беспомоћно губили, лево и десно ишли су широки, лако удубљени жљебови и дизали се увис као завоји огромних спирала. Џип, закочен, готово је стао, а затим почео врло полако да се пење на завој који је водио удесно.

Окружавао их је потпун мрак. У сноповима светла појављивали су се над рубовима жљеба и настајали Иепезасто размакнути прегршти косих, као телескопски извучених јарбола. Онда нешто над њима заигра умноженим сјајем, а кад подигоше главе, угледаше како се на врху назиру гомиле беличастих привиђења. Координатор упали широкоугаони рефлектор поред управљача и подигавши његов излаз, поче њиме да кружи унаоколо. Млаз светлости је, слабећи при крају пута, прешао као преко степеница преко белих, решеткастих творевина које су се, издвојене из мрака, зажариле коштаним блеском и нестале. Истовремено, у лице путницима хиљаде огладалских одраза ударише заслепљујућим одблесцима.

„Ово ништа не вреди”, зачуше његов гИас, изобличен лименим одјеком затвореног простора. „Чекајте, па имамо фларе.”

При светлости коју су расипали рефлектори што су горели над колима, Координатор је сишао са свог седишта, као црна сенка нагнуо се над рубом жљеба, нешто лупну металним звуком, а он викну:

„Не гледајте овамо, гледајие горе!” и прискочи колима. Готово у истом тренутку магнезијум се запали уз страшно шиштање, и аветињски, бучан сјај у трен ока одбаци мрак у страну.

Пет метара широк жљеб на коме су стајали завршио се нешто више, у луку одлазећи у дубину провидног ходника или боље рећи окна, тако се стрмо дизао у висину и у виду сребрнасте цеви улазио у страшно осветљени гуштик мехурова, који су висили над њима, испуњавајући — попут неизмерног мноштва ћелијица стаклене кошнице — цео купасто уздигнути простор. Светлосни одрази фларе умножавали су се у провидним зидовима ћелија које су упијале светлост. Иза њих, у стакластим ћелијама с навлаком избоченом као да је надувена, виделе су се галерије шепавих костура. Били су то снежно бели, готово искричави, широко насађени на лопатасте ножице, костури с лепезом ребара што су зрачно излазила из овално издуженог коштаног штита, а сваки такав, спреда незатворен грудни кош имао је у себи танушан, на половини нагнут мали костур нечег налик мало на птицу, мало на мајмунче, с безубом, кугластом лобањом. Безбројни редови белели су се позатварани као у стакленим јајима, кружећи у многоспратним спиралама све даље и све више. Хиљаде мехурастих опни увећавале су и ломиле светлост, тако да је било немогуће разликовати стварне облике од њихових одраза у огледалима.

Седели су као скамењени око шест секунди, затим се магнезијумска буктиња нагло угасила. Још расцепљен последњим, пожутелим сјајем, на коме су се заискрили трбуси мехурастих стакала, завлада мрак. Тек кад је протекао читав минут путници опазише да рефлектори кола још сијају, управљајући светлосне мрље у доњи део стакластих посуда.

Координатор потера кола до самог ушћа окна у које је жљеб прелазио купастим туљцем. Кочнице запишташе, кола лако скренуше, тако да би нагиб имала под једном страном, захваљујући чему им није претиИа опасност да се скотрљају, ако би папуча кочнице попустила, и сви изиђоше.

Тунел је прозирном цеви вадио оштро навише, али ако би се у њему пели широко подигнутих руку, могли би савладати нагиб. Они скинуше рефлектор из кугластог лежишта и пођоше у окно, вукући за собом дуги кабл.

Окно је, како су то опазили после неколико десетина метара, спирално водило кроз целу унутрашњост куполе. Прозирне ћелије ређале су се са обе његове стране, мало изнад удубљеног дна којим су ишли, много се нагињући напред. Било је то веома заморно, али стрмина тунела се нагло смањила. Сваки мехур, спљоштен на боковима, где се утапао у зидове других, помаљао је у тунел њушкаст излаз, затворен округлим, сочивастим паклопцем, тачно уграђеним у отвор. Они су ишли и ишли, док су се на покретном светлу померале поворке костура. Костури су били разних облика. Схватили су то тек после извесног времена, јер се они што су били у блиском суседству готово ничим нису разликовали. Да би се открила различитост њихове грађе било је потребно најпре упоредити примерке из удаљених огранака велике спирале.

Што су се више пели, тим видније су се затварали грудни кошеви костура, ноге су им се смањивале, као да их је гутао велики коштани штит, али зато су малим унутрашњим наказама расле главе, лобање су им се настрано шириле на једну и другу страну, слепоочнице су им се надимале тако да су неки имали као три уједно срасла лобањска лука, велики, средњи, и два мања, изнад очних отвора.

Идући један за другим, прешли су један и по метар спирале, када их задржа нагли трзај. Кабл, који је повезивао рефлектор са џипом, размотао се до краја. Дактор хтеде да иде даље, служећи се џепном лампом, али Координатор се успротиви. Од главног тунела одвајали су се на сваких десетак корака други, и лако је било изгубити се у том лавиринту као од надуваног стакла. Пођоше назад. Узпут покушаше да отворе један, други поклопац, али сви беху као спојени уједно с рубовама провидних зидова ћелије.

Два мехура била су покривена танким слојем фине, беличасте прашине. Ту и тамо назирала су се у њој нејасна разређења, чиме су се стварале форме неразумљивих трагова или фигура. Доктор, који је ишао последњи, сваки час је застајао крај испупчених зидова. Још није могао да схвати на који начин је постављен костур и шта га подупире. Хтео је да разгледа један од 'гроздова' у бочном ходнику, али је Координатор пожуривао, те Доктор одустаде, тим пре што се Хемичар, који је носио рефлектор, доста већ био удаљио, и унаоколо је владао мрак пун блештавих зидова.

Сада су силазили брже, и најзад с олакшањем удахнуше ваздух који је поред џипа био много свежији од оног устајалог и прегрејаног, какав је испуњавао стаклени тунел.

„Враћамо се?” огласи се помало упитно, помало потврдно Хемичар.

„Још не”, одговори Координатор. Окрете кола у месту јер је жљеб био доста широк. Рефлектори су у великом луку пресецали блештав мрак. Спустише се низ коси нагиб и стадоше наспрам улаза, који је као ниско, дуго платно био испуњен последњом вечерњом светлошћу.

Кад се нађоше напољу, Координатор одлучи да се провезу око основа цилиндричне грађевине. Урањала је у терен купастим, заобљеним обручем од ливеног метала, али не обиђоше га чак ни до пола, када пред рефлекторима заблешташе, набодени један на други, издужени блокови с рубовима оштрим као бритве и заградише им пут.

Каординатор падиже крај рефлектора и осветли позадину грађевине.

У језивом осветљењу појавише се мрко-црне нагомиланости камене лаве. Спуштајући се с висине, с падине, невидљиве у мраку, магма је над окружним бедемом висила као зид у облику полумесеца, подупрт густом шумом подупирача, косо заривених јарбола и рупичастих руку. Компликован сплет тих конструкција, са сенкама што су се кретале при окретајима рефлектора, заривала се системом међусобно спојених, дебелих штитова у чело мртвог таласа. Ту и тамо су се огромни блокови, одозго мутне боје, а на очврслим бочним површимама покривени сјајном, црном глазуром, пробили преко ограда и срушили доле, затрпавши металну палисаду кршем. Истовремено, могло је да се запази како је само чело магматске бујице, надимајући се, местимично поразмицало штитове, продрло међу њих набујалошћу, искривило јарболе, а понегде их и ишчупало, заједно с клинастим блоковима њихових темеља.

Та слика, стравична по својој жестини, угрожена поразом рвања с орогенетским силама планете, била је људима тако блиска и разумљива, да су то место напустили ободрени. Џип се повукао унатраг на слобадни простор између колоса и наставио пут у дубину долине.

Необична алеја протезала се право као стрела, и тако стигоше до подножја колоса где су, издужени као пшеничне њиве расли витки четвораугаони пехари исти као они са равнице око ракете. Змијасто растиње, пробијано светлошћу, показивало је да се под његовим сивим опнама на површини налази црвенкасто месо. Погођене светлошћу ове творевине су покушавале да се грче, као пробуђене, али тај покрет је био превише сањив да би се преобразио у неку одлучну акцију. Само је талас беспомоћних дрхтаја протицао неколико метара испред њих, у сноповима рефлектора.

Још једном застадоше крај претпоследње, цилиндричне грађевине. Улаз у њу заграђивао је одрон крхотина што су крцкале под њиховим ногама. Хтедоше џепним лампама да осветле унутрашњост изнад крша, али је та светлост била превише слаба, па опет скинуше рефлектор с кола и упутише се унутра.

Мрак, разбијан светлосним снопом који је кружио по зидовима, испуњавао је оштар задах, који као да је долазио од органске материје изједане хемикалијама. Већ при првим корацима упадоше до изнад колена у наслаге стакластих љуски. Хемичар се заплете у згужвану, зупчасту мрежу; кад се испетља из ње, испод крша се показаше издужени, жуткасто-бели делићи. Подигнут увис, рефлектор им показа зјапећи пролом на своду, из кога су висили читави гроздови, неки поотварани, празни, а унаокало су се гомилали остаци костура. Ступајући опрезно по трештавом одрону, вратише се у џип и наставише пут.

Провезоше се поред групе сивих рушевина скривених у удубљењима. Рефлектор склизну преко нагомиИаних падина и левкасто раширених подупирача што су при врху придржавали тај коси нанос, заривени кукастим шапама у терен. Кола престадоше да се љуљају и поскакују, стигавши на глатку, као од бетона изливену површину. У светлима распршеним у даљини у сивкаст облачак, појави се нејасан шпалир који је заграђивао пут. Био је то дуг низ стубова, па за њим следећи, а онда читава шума која је на себи држала свод. Та необична лађа била је отворена са свих страна. Испод места на којима су лукови напуштали стуб попут крила што се отварају да полете, видели су се као зачеци, као почеци наредних, могућих, неразвијаних лукова, листасто згрчени, слепљени, неизвајани.

По низу ниских степеника, машина стиже међу стубове. У њиховим облицима запажала се нарочита правилност, не толико геометријска, колико биљна јер, мада су сви били међусобно слични, нису могла да се виде ни два потпуно иста. Свуд ситна одударања од пропорције, померености чворастих задебљања, у којима су се набирали повези крилатих површина.

Кола су бешумно прелазила преко камене површине, дуги низови стубова одлазили су унатраг, заједно са шумом сенки што су се пљоснато окретале. Још један и још један низ, па свода нестаде. Имали су пред собом слободан простор, а над њим је у даљини тињао слаб сјај.

Џип је све спорије прелазио преко монолитне стене, кочнице су слабо пискутале, док се не зауставише метар испред каменог кланца, чије су се стране ту изненада отвориле.

Под њима се црнело густо мноштво зидова, спуштених дубоко у земљу, попут старих земљаних утврђења. Њихови горњи делови стизали су до нивоа места на коме су путници стајали. Као из птичје перспективе, гледали су у црне отворе уличица, уских, кривудавих, с окомитим зидовима. У зидовима су се видели нешто тамнији, одмакнути унатраг, као управљени косо према небу, низови квадратних отвора са заокругљеним угловима. Камени обриси сливали су се у компактну масу, необасјану ни зрачком светлости, а знатно даље, над гребенима следећих, где поглед већ није досезао, стајала је у неправилном светлуцању слабачка светлост. Још даље светле мрље су се згушњавале и стапале у монолитни сјај, који је непомичном, златастом маглом озаривао камене рубове.

Координатор устаде и управи рефлектор у дубину уличице под зидом на чијем се врху џип зауставио. Сноп светлости обасја одозго стотинак корака удаљен, самотан, вретенаст стуб, који је стајао сред засвођених, размакнутих зидова. Низ стране стуба, искричаво светлуцајући, бешумно се сливала вода. Око стуба се на троугластим плочама видело мало речног песка, а мало даље, на крају светлосног снопа, лежала је преврнута, с једне стране отворена, пљосната посуда. Осетише дашак ноћног ветра, а у уличицама доле одмах му се одазва мртав шушањ, какав ствара слама ношена по камењу.

„То је некакво насеље…” рече полако Координатор. Стајао је и померао све даље светлост рефлектора. Од малог трга са чесмом протезале су се уличице са горе раширеним отворима, окружене спојевима окомитих зидова, који су подсећали на кљунове бродова. Зид између двају таквих иступа сав се нагињао унатраг, слично тврђавском круништу, с празним, квадратним отворима. Навише од њих дизали су се црнкасти, растресени појасеви, као трагови пожара који се туда некад пробијао. Светло је ишло на другу страну, низ шиљате спојеве зидова, ударило у црну јаму улаза у подрум, лутало по отвореним крајевима улица.

„Угаси”, нагло рече Доктор.

Координатор послуша. У мраку који је завладао тек тада запази промену у простору пред њима.

Аветињски уједначен сјај, који је окруживао врхове удаљених зидова са обрисима некаквих цеви или димњака пресецаним на његовој подлози, распадао се на појединачна острва, слабио, гасио га је талас мрака што се ширио од средине према рубовима, још би мало тињали светли стубови, затим би и они нестајали. Појачана ноћ гутала би део по део камених кланаца, док не би нестао и паследњи траг светлости, тако да се ни искра више не би видела у мртвом мраку.

„Знају за нас…” рече Хемичар.

„Могуће”, рече Доктор, „али зашто су само тамо била светла? И још… приметили сте како су се гасила? Од центра.”

Нико му ништа не одговори.

Координатор седе и искључи рефлектор. Мрак их поклопи као црни капак.

„Не можемо тамо сићи. Ако оставимо кола, неко би морао крај њих остати”, рече он. Ћутали су. Нису разликовали чак ни своја лица, само су однегде чули слаб шум ветра. Затим однатраг, од брода без зидова, допре слаб шум, као да неко опрезно корача. Каординатор га је с напором хватао, полако окретао угашени рефлектор, полако га усмерио у том правцу и нагло упалио. Полукругом белих појасева светла, стубова и црних сенки окружила их је непомична празнина.

Није било никога.

„Ко је?” викну.

Нико се не одазва.

„Значи, ја”, одлучи најзад. Ухвати за управИјач. Џип са упаљеним светлима крете дуж зида.

Неколико стотина корака даље отворише се степенице с плитким, танким степеницама. Водиле су наниже ограђене каменим бедемима.

„Остаћу овде”, рече.

„Колико нам дајеш времена?” упита Хемичар.

„Сада је девет. Дајем вам један час, с тим да се у току тога часа вратите. Можете имати тешкоћа у налажењу пута. Кад протекне четрдесет минута од овог тренутка, упалићу флару. Десет минута касније другу, после још пет минута — трећу. Трудите се да се у то време нађете на неком узвишењу, да макар црвенило запазите одоздо. Сад ускладимо часовнике.”

Обавише то у тишини прекиданој само налетима ветра. Ваздух се све више хладио.

„Бацач нећете узимати, у тој тесноћи и тако га не можете употребити.” Координатар је, као и сви кад су говорили, и нехотице стишавао глас. „Ејектори треба да вам буду довољни, уосталом, у питању је контакт. Али не по сваку цену. То је јасно, зар не?”

Обраћао се Доктору. Овај климну главом. Координатор додаде:

„Ноћ није најбоље време. Можда је довољно да се само обавестите о терену. То би било најразборитије. Овамо можемо и да се вратимо. Пазите да се држите заједно, заклањајући један другом леђа, и да се не упуштате ни у какве закутке.”

„Колико дуго ћеш нас чекати?” упита Хемичар.

Координатор виде како је одблесак светлости учинио да се Хемичарево лице оцртава као посуто пепелом, па се осмехну.

„Док не постигнемо успех. А сад, крећите.”

Хемичар пребаци појас ејектора преко врата да би имао слободне руке, оружје му је висило на грудима, а џепном светиљком је обасјавао почетак степеница. Доктор је већ силазио. Одједном на висини блеснуше бела светла, Координатор им је осветљавао пут. Неравнине камене површине показаше се увећане, као пуне сенки. Ишли су дугим ходницима светла што је падало однатраг, држећи се сенке дуж зида, док се у наспрамној улици не зацрне пространа сенка, са стубавима који су се издвајали на половини висине зида, као да су израстали из њега. Над улазом се видела гроздаста рељефна слика. Рефлектори удаљеног џипа бацали су остатке светла, полукружну лепезу одсјаја, на црни емајл предворја, удубљеног на прагу као од многабројних корака који су туда прошли. Полако су ушли унутра. Капија је била огромна, као да је предвиђена за дивове, на унутрашњим зидовима није било ни трага спојева или жљебова, као да је читава зграда била у целини изливена од једне громаде. Предворје се завршавало слепим угнутим зидом, са обеју страна видели су се низови удубљења, свако је у дну имало угнутости што су подсећале на клецала, а над њим се отварао и у дубину зида водио одвод за дим. Лампе су осветлеле само почетак те троугласте цеви са зидовима црним и као превученим глазуром.

Изиђоше ван. Неколико десетина корака даље, у изломима зида који је обухватао правилним, мада за њихове очи неразумљивим многозидним нагибима излаз бочне улице, прекидала су се светла што су их дотад пратила. Ушли су у ту уличицу кад се нагло нешто променило — камено сивило окружења угасило се као одувано. Хемичар се осврте, одасвуд их је окружавао мрак. Координатор је искључио рефлекторе, чији се блесак одозго преносио чак до тога места.

Он подиже поглед. Небо није видео, више је закључивао да је оно тамо. Његово далеко, хладно присуство осећао је читавом површином лица.

Кораци су гласно одзвањали у тишини. Камен је одмерено одговарао, ехо уличице, спуштене међу ограде зидова, био је кратак и потмуо. Обојица су као по договору, подигли леве руке и почели их вући дуж зида поред којег су ишли. Био је хладан и нешто мање гладак од стакла.

Мало после, Дактор упали лампицу јер му је пред очима заиграло више згуснутих црних мрља. Налазили су се на тргу, окруженом зидовима као дном бунара. У њиховим удубљењима прекиданим излазима пречница, низали су се у двореду, нагнути унатраг, управљени према небу и стога одоздо готово невидљиви прозори. Полако су прелазили унаокало својим лампама. Угледаше степенице у најужој уличици. Стрмо су силазиле наниже, преграђене на излазу водоравном, каменом гредом, глатко уграђеном међу зидове. Закачено о њу висило је, при дну раширено попут пешчаног часовника, тамно буре. Изабраше најширу уличицу. Убрзо осетише да се ваздух око њих променио. Слаба светлост лампице показа свод избушен као решето, као да је неко у широком слоју камена поизбијао троугласте отворе.

Дуго су ишли. Пролазили су уличицама, покривеним камењем као високе и простране галерије. Пролазили су испод сводова, с којих су висила незграпна звона или бурад. Паучинасти остаци лелујали су у довратцима покривеним богатим биљним орнаментима. Загледали су у широка предворја, празна, са бурастим таваницама, с округлим, великим отворима на врху који су били чврсто затворени каменим блоковима што су из њих вирили као чепови. Из уличица су се повремено дизали навише коси жљебови, прошарани попречним задебљањима. Подсећали су на скелете лестова обливене масом која се стезала. Понекад би им изненада ударила у лице топла промаја. Неколико стотина метара ишли су по готово белим плочама, а онда се пут поново раздвојио и они кренуше наниже. Зидови су истурали у уличицу тешке бедеме. У свакоме се отварало удубљење испуњено увелим лишћем. Силазили су све ниже нагибом са ситно усеченим степеницима. На светлу њихових лампи играла је прашина коју су сами дизали. Са обе стране зјапили су отвори крипти са загушљивим, устајалим ваздухом. Светлост лампи беспомоћно би у њих упадала, спотичући се о збрку неразумљивих наизглед давно напуштених облика. Онда их је пут повео навише, још даље, док их одозго не обли дах нагло отворене висине.

Пролазили су уличицама, укрштеним нивоима ходника, трговима, светла њихових лампи ударала су у зидове, сенке као да су шириле крила и прскале испод њихових ногу у виду црних громада, гомилале се и ломиле у скроз отвореним пролазима, на чијим су улазима стајали нагнути један према другом стубови што су израстали из зидова. Путнике је пратио стални кевтав одјек корака.

Повремено им се чинило да осећају нечије присуство. Тада би са угашеним лампама застајали поред зида. Срца би им јаче тукла. Нешто би шуштало, шљапкало, одјеци корака ломили би се у безобличну јеку, слабили. Неразговетан жамор, као из подземних потока, пралазио би дуж зидова. Понекад би из унутрашњости бунара који би се отварао у каменом удубљењу, допирао, у гњилом испарењу, бескрајан јек. Није се могло одредити да ли је то глас неког створења или звук разиграног ваздуха. Онда би се дизали с колена и настављали да корачају даље. У мраку им се чинило да се унаоколо мотају нека бића. Повремено би опазили како се из уличице по страни нагиње бледо на светлости, упало ситно лице, избраздано дубоким борама као пукотинама, а кад би стизали до тог места, било би празно, само би на камењу лежао комадић откинуте златасте фолије, танке као папир.

Доктор је ћутао. Знао је да то лутање, опасност која им је претила, још више лудост, у тим условима, ноћу оптерећује само њега, да је Координатор пристао на његов ризик, јер их је време пожуривало, а он је најупорније од свих, тражио да се покуша с неким споразумевањем. Десетинама пута понављао је себи да ће доћи још само до следећег угла, до пречнице, и предложиће повратак — а настављали су даље. У Високој галерији, уоквиреној штитовима од нопровидне глазуре, насађеним један на други, растиње је стварало строп са чудним канзолама или балконима у облику чунастих гондола. Одједном, гроздаст струк паде неколико корака испред њих. Подигоше га, био је још топао, као да га је нека рука држала.

Најчуднији им је био мрак, непрекинут никаквом светлошћу. Становници планете имали су очи, служили су се видом, а ако су запазили њихов долазак, требало је очекивати некакве страже, али не овако потпуне празнине овог несумњиво настањеног простора — о чему су сведочила светла која су запазили пре тога, с висине.

Лутање, што је дуже трајало, пастајало је све више налик на кошмарни сан. Највише од свега чезнули су за светлом, њихове лампе стварале су само илузију светлости, још више продубљујући околни мрак, истржући из њега појединачне фрагменте лишене везе с целином и зато несхватљиве.

Једном су чули тако блиско и изразито шљапкање, да су потрчали за њим. Нагло убрзање, топот трчања испунио је улицу, његов искидан одјек ударао је о тесне зидове, јурили су с упаљеним лампама, сива светлост пузила је над њима као свод који је готово стизао до њихових глава кад би се светлост спуштала, или би се дизао увис кад би се светлост подизала, изгледало је као да плови у таласима, црни излази побочних улица пролетали су уназад, а онда се зауставише после безумне јурњаве кроз празнину, тешко задихани.

„Чуј, да ли они нас навлаче?” с напором упита Хемичар.

„Не причај глупости”, просикта гневно Доктор. Описаше светлима круг око себе. Стајали су над сасушеним каменим бунаром. Зидови су зјапили црним јамама отвора, и у једном од њих мигну бледо спљоштено лишце, а кад се мрља светлости вратила, отвор је био празан.

Кренуше даље. Присуство других већ нису само наслућивали, него им је постајало несносно, осећали су га одсвуда, чак је доктор неодређено помишљао да би у том мраку бољи био и напад, макар и борба, од упорног, бесмисленог лутања које никуд није водило. Погледао је на часовник. Протекло је већ готово пола часа. Морали су одмах да крену натраг.

Хемичар, који се одмакао неколико корака од њега, подигао је своју лампу. У излому међу зидовима отварала се капија, засвођена на врху заоштреним луком. На обема странама прага дизала су се гомољаста камена стабла. Пролазећи крај мрачног отвора махинално је управио светиљку у том правцу. Светло прође преко низа зидних ниша и паде на повијена, нага леђа, закочена у том положају.

„Тамо су!” сикну, тргнувши се нагонски. Доктор ступи унутра. Хемичар му је осветљавао однатраг. Нага група приљубљивала се уза зидове, скупљена под бедемом таванице, као скамењена. У први мах учинило му се да су мртви — на светлу лампе тада блеснуше грашке зноја које су им се сливале низ леђа.

„Хеј!” рече слабим гласом, осећајући да је читава ситуација лишена сваког смисла. Негде високо, извана, разлеже се отегнут, треперав звиждук. У камени свод удари многогласни јек. Ниједан од скупљених није се померио; само су јечали танким, отегнутим гласовима, чуло се удаљено ступање, онда пређе у галоп, неколико тамних ликова промаче у великим скоковима, одјек се одазивао са све веће удаљености. Доктор провири из капије — било је пусто. Његова беспомоћност претварала се у хладан бес; стајао је пред капијом, и да би боље чуо, угасио је лампу.

Из мрака је допирао све ближи тапот.

„Иду!”

Доктор више осети него што угледа да Хемичар диже оружје, па удари по цеви надоле.

„Не пуцај!” викну. Празни заокрет нагло се испуни телима. На светлосним мрљама скакале су увис и на страну грбе. Створи се метеж. Велика, мека тела су се сударала. Огромне, као окрилаћене сенке пролетале су у дубини. Истовремено, уз буку, кркљав кашаљ, неколико отргнутих гласова стравично зацвиле, и огромна маса свали се пред Хемичарове ноге, поткоси га и он, падајући, у последњем делићу секунда спази загледано право у њих избечено лишће са белим очима. Његова лампа удари о камање и обави их мрак. Хемичар поче очајно да тражи лампу, пипајући рукама по калдрми, као слепац.

„Докторе! Докторе!” викао је, али његов глас се губио у метежу. Око њега промаче досетак тела, огроммих трупова и мајушних ручица, која су се прибијала, сударала. Већ је ухватио за метални цилиндар, почео се дизати на ноге, кад га снажни удар баци на зид, разлеже се висок звиждук, који као да је долетао с врха зида, онда на тренутак све замре, али тада осети талас топлине који је избијао из загрејаних тела, нешто га гурну, он се заврте, викну, осећајући склиски, огавни додир — и са свих страна га опколи тешко дисање.

Он притисну контакт. Лампа сину. Током неколико секунди у извијеној линији пред њим су се надимали огромни, грбави трупови, с висине су блештале на лишцима заслепљене очи, наборане главице се зањихаше, затим се голаћи, снажно гурнути однатраг, свалише на њега. Он крикну још једном. Свој глас није чуо у гужви која се створила унаоколо — пригњечених ребара, заривен међу мокре, вреле телесине губио је тле под ногама и није чак ни покушавао да се брани. Осаћао је како бива некуд наслепо гуран, вучен, трзан. Сиров смрад просто га је давио. Грчевито је стезао лампу на груди, осветљавала је неколико најближих, који су га запањено гледали и покушавали да се одмакну, али гомила није пуштала. Мрак је непрестано урлао промуклим гласовима а мала попрсја, обливена водњикавом течношћу као знојем, крила су се у избочењу грудних мишића. Онда ужасан талас притиска одједном одбаци према капији читаву групу у којој се Хемичар налазио и он, пригњечен, кроз гужву сплетених руку и трупова још виде сјај светла, опази Докторово лице, промакоше крај њега Докторова у крику отворена уста, па слике нестаде. Гушио се од тешког смрада, врх џепне лампе скакао му је под брадом, издвајао из мрака безока, без носа, безуста, пљосната, старачки отрамбољена лица, сва као обливена водом, осећао је сударе грба, за тренутак се смањи стиска, онда га опет притисну, бацише га леђима на зид, удари кичмом о стубић ухвати се и покуша да се приљуби уз њега, али га нови таласи оних што су надирали отргну. Бранио се свим силама, борио се само да остане на ногама јер би пад значио смрт, опипа неку камену степеницу, не, неки камени гомољ, попе се на њега и подиже високо светиљку.

Слика је била стравична. Од зида до зида њихало се море глава, пресовано притиском. Они што су стајали под нишом гледали су га разрогаченим очима, видео је очајничке напоре које су чинили да би се од њега удаљили, грчевите, као у грозници, али могли су да покрећу само делиће наге масе која је стално куљала низ уличицу, прибијајући оне на крајевима уза зидове. Језива дрека није престајала. Онда опази Доктора. Био је без светиљке, покретао се, заправо пливао у гомили, покретан час напред, час натраг, губио се у телесинама које су биле више од њега. Некакве крпе лепршале су у ваздуху. Хемичар се ејектором ограђивао колико је могао од оних што су надирали. Осећао је како му руке попуштају и трну. Мокре, клиске телесине ударале су у њега као овнови, одскакале, јуриле даље, онда се гомила поче проређивати. Из тмине су наилазиле нове громаде. Лампа се угаси. Непробојни мрак се комешао, блејао, јечао. Зној му је затварао очи, удисао је ваздух који је пекао у грудима, губио свест.

Клонуо је на камени степеник, наслонивши леђа на хладне блокове и хватајући ваздух. Већ је разликовао појединачне топлоте, пљаскаве скокове. Проклетнички хор се удаљавао. Ослањајући се рукама о зид, дигао се на ноге. Колена је имао као од вате, хтео је да викне Доктора, али није био кадар да истисне глас из грла. Онда беличасти блесак издвоји из мрака врх зида на другој страни улице.

Прође извесно време док не постаде свестан да им то Координатор сигурно показује правац повратка магнезијумском фларом.

Саже се, поче да тражи светиљку. Није ни знао кад су му је избили из руку. Ваздух при самој земљи био је пун огавног смрада који га је гонио на повраћање, просто није могао да га поднесе, мучнина га је распињала. Устаде. Зачу далек крик. То

је био људски глас.

„Докторе! Овамо! Овамо!” продра се. Вика му одговори већ изблиза, између црних зидова помоли се језичак светла. Доктор је ишао према њему, брзо, али мало постранце, као пијан…

„Ах”, рече, „ту си, добро је…”

Ухвати Хемичара за руку.

„Мало су ме понели, али успео сам да се пробијем у предворје… изгубио си лампу?”

„Да…”

Доктор се још држао за њега.

„Вртаглавица”, објасни мирним гласом, са остацима задиханости. „Ништа, одмах ће проћи.”

„Шта је то било?” рече шапатом, као за себе Хемичар.

Доктор му не одговари. Обојица су помно ослушкивала мрак — опет су се прикрадали кроз њега далеки кораци, врвео је од шумова, неколико пута подигао се јаук, пригушен даљином. Други блесак неба над зидовима обасјао је њихов врх, задрхтао на окомитим рубовима, и у жуткастом сјају слио се доле, као тренутан излазак и залазак сунца.

„Идемо”, рекоше углас.

Да није било фларе, не би успели да се врате пре дана. Овако ипак, дозивани блеском, који им је још двапут црвенилом осветлио мрак камених клисура, знали су у ком правцу треба да иду. Уз пут наиђоше на неколико бегунаца који су уплашени светлом њихових лампи безумно бежали, а у подножју стрмих степеница нађоше већ сасвим охлађено тело. Прескочише га без речи. Неколико минута пре једанаест, избише на мали трг с каменим бунаром и тек што на њега паде светлост Докторове светиљке, с висине у троструком блеску синуше рефлектори.

Координатор је стајао изнад степеница уз које су они трчали тешко дишући. Он крете полако за њима, а кад стигоше до кола и кад седоше на степенице, он угаси светла и поче да корача тамо-амо по мраку, чекајући да дођу к себи и почну говорити.

Кад су му све испричали, рече тихо:

„Но, да. Добро је што се то тако завршило. Овде је један, знате…”

Нису га разумели, и тек кад је упалио бочни рефлектор и окренуо га унатраг, скочише на ноге. Неколико десетина метара од џипа непамично је лежао дуплаш.

Доктор се први нађе пред њим. Из рефлектора је на то место падала широка светлосна трака на којој су могле да се поброје све, и најмање удубине камених плоча.

Пред њима је у полулежећем ставу био створ, наг, с косо падигнутом горњом половином великог торза. Између зјапећих грудних мишића зурило је у њих велико, бледоплаво око. Видели су само крајичак спљоштеног лишца, као кроз пукотину одшкринутих врата.

„Како је ту доспео?” упита тихо доктор.

„Дотрчао одоздо, некалико минута пре вас. Кад сам упалио флару побегао је, затим се вратио.”

„Вратио се?!”

„На то место?”

„Да.”

Стајали су над њим, не знајући шта да раде. Створ је дисао као после дугог трчања. Доктор се нагнуо желећи најпростијим покретом да дива отвореном шаком поглади или потапше, али он задрхта и на бледој кожи његове телесине појавише се воденасте капље, крупне као мехури.

„Он се… нас боји…” рече тихо доктор.” Шта да радимо?” додаде беспомоћно.

„Оставимо га и крећимо. Касно је”, добаци Хемичар.

„Никуд не крећемо. Чујте…” Доктор се поколеба, „знате ли шта? Седнимо…”

Дуплаш се није кретао. Да није било одмерених покрета његових штитасто раширених груди, могло би се мислити да није жив. Доктора сместише поред њега на камену равнину. Из мрака је дапирао удаљени шум гејзира. Понекад би ветар зашуштао у невидљивом растињу. Подземно насеље обавијала је непробојна ноћ. У ваздуху су повремено промицала ретка маглена испарења. Оштро оцртана на светлости рефлектора, непомична контура џипа деловала је као део црног декора. После добрих десет минута, кад су већ почињали да губе наду, дуплаш ненадано зирну кроз пукотину из свог унутрашњег скровишта. Један неопрезан Хемичаров покрет био је доваљан да се мишићави отвор скупи — овога пута само накратко.

Најзад, готово пола часа након сусрета, усправио се. Био је око два метра висок, али био би још виши да се није повијао према напред. Кад је коракнуо, доњи део његовог неформастог тела се променио. Изгледало је као да је био кадар да произвољно испружа или увлачи ноге, али заправо су само мишићи, грчећи се око доњих удова, постајали некако изразитији и истовремено способнији за кретање.

Никоме није било довољно јасно како је Доктор то извео. Он их је сам касније уверавао да такође не зна. Углавном, после свакојаких потапшавања, благих покрета, дошаптавања, дуплаш је, већ сасвим помоливши своје покретљиво попрсје из унутрашњег гнезда, допустио Доктору да га поведе за танку руку до џипа. Његова мала глава обвиснула је према напред и гледала их одозго као с наивном зачуђеношћу кад су се окупили у светлосном прамену рефлектора.

„И шта сад?” рече Хемичар. „Нећеш се ту с њим споразумети.”

„Како, шта?” одврати Дактор.” Узећемо га са собом.”

„Јеси ли при себи?”

„То би нам много помогло”, рече Координатор, „али… он је тежак око пола тоне!”

„Па шта? Џип је предвиђен и за више.”

„Добар си! Има нас тројица и товар, то је већ преко триста килограма. Могу нам попуцати трупне осовине.”

„Тако?” упита Дактор. „Онда не. Нека иде.”

С тим речима погура дуплаша према силазним степеницама.

Велики створ (стално им се чинило док је тако крај њих стајао, а нарочито кад на њега није непосредно падала рефлекторска светлост, да му је глава одсечена и на њено место утакнута друга, туђа, превише мала и лоша, прениско смештена) нагло се згрчио као да је запао у себе, а његову кожу у трену покрише капље водњикаве течности која се преливала на светлости.

„Али не, до врага… ја сам се само шалио…” промуца Доктор. Остали такође беху зачуђени том реакцијом. Доктор је, не без напора, успео некако да умири великог створа. Имали су сад пред собом тежак проблем како да сместе новог путника. Координатор је испустио готово сав ваздух из гума, тако да је џип готово насео на камење. Онда при светлу ручног рефлектора размонтираше оба задња седишта и причврстише их за пртљажник, а на сам врх те пирамиде још натакоше бацач. Дуплаш ипак не хтеде да уђе у кола. Доктор га је тапшао, наговарао, гуркао, сам се пео и искакао, и да нису биле ове околности, био би то сигурно врло смешан призор. Одавно је ипак било прошло једанаест а још је требало у мраку, по тешком терену, возећи стрмо навише, да пређу преко сто километара, колико је било до ракете. Доктор најзад изгуби стрпљење. Ухвати једну од подигнутих руку малог попрсја и викну:

„Гурајте га однатраг!”

Хемичар се поколеба, али Кординатор снажно подупре истурена леђа дуплаша који испусти скичав звук и, изгубивши равнотежу, једним скоком нађе се у колима. Тада је све кренуло брзо. Координатор убаци ваздух у гуме, а џип, мада и с јаким нагибом, крете с места. Доктор заузе седиште поред новог путника, јер је Хемичар радије избагавао његову непосредну близину и одлучио се на врло неугодно путовање, стојећи иза Координаторових леђа.

Уз трострук блесак рефлектора провезаше се кроз анфиладе стубова. Затим су дуге, глатке површине водиле према алеји 'мочуга'. Џип је на равном терену постигао доста велику брзину, коју су изгубили тек у подножју обронка од магме. За двадесетак минута стигли су до глиничастих брежуљака што су окружавали бунар с мрачном садржином.

Неко време возили су преко густог, језиво шљапкавог блата, затим пронађоше усечене у глину отиске сопствених гума, и повезаше се готово исто онако као што су стигли до котлине.

Избацујући испод точкова читаве водоскоке воде и блата, џип је успешно лавирао између глинастих брежуљака што су промицали час слева час здесна у троструким млазевима светлости. Далеко у мраку назре се помућен пламичак који се вукао према њима и са сваким тренутком се повећавао, а онда се издвојише три светла. Координатор не успори, јер је то био одраз њих самих. Дуплаш поче да испољава немир. Мрдао се, кашљуцао, и чак се опасно одмицао у угао, тако да се читаво возило повило на леву страну. Доктор се трудио да сапутника умири гласом, без већег успеха, а кад се осврте, виде да је бледа појава постала налик на главу шећера заобљену на врху. Дуплаш је увукао своје мало попрсје и као да је престао да дише. Тек кад врели, тренутни талас и нестанак огледалског одраза означише да су превалили загонетну линију, велики путник се утишао, умирио, и није показивао никакво узбуђење због ноћне вожње, иако се џип сада, с напором се пењући уз растући нагиб, много љуљао. Надувани точкови тешко су стругали по неравнинама. Возили су све спорије, и уместо живог бубњања гума чуло се напрегнуто брујање мотора. Неколико пута предњи крај кола се опасно придизао увис. Једва су већ пузали, а онда одједном, иако су се точкови окретали, одоше унатраг. Нанос терена, слабо спојен с подлогом, поче под њима да клизи, на шта Координатор нагло заврте волан и кола стадоше.

Затим опрезно скрену укосо низ падину натраг у долину.

„Куда?!” повика Хемичар. Налети ноћног ветра наносили су сићушне капље, иако киша није падала.

„Покушаћемо на другом месту”, добаци му Координатор, вичући.

Поново се зауставише. Светлосна мрља покретног рефлектора пође навише, у даљини све блеђа. Напрезали су поглед, али мало шта су могли да запазе. Не разазнавши много, више насумице кренуше узбрдо. Нагиб ускоро постаде исто онако стрм као на месту низ које су склизнули, али терен је ту био сув и џип је вредно вукао. Кад год би Координатор покушао да га усмери тако да компас показује север, машина би почињала опасно да диже маску, готово седајући на задње гуме, и присиљавала га на вожњу с растућим усмерењем према западу. Било је то неповољно, јер је ваљало рачунати да ће наићи на честар. Колико је памтио, честар је покривао готово цео руб одрона висинског платоа према коме су се пели. Није било помоћи. Светла рефлектора ударише у мраку на низ белих појава које су се лагано померале, не, била су то маглена испарења, облак их је нагло прогутао, и постало је мрачније. Тешко се могло дисати, и већ је бивало прохладно. На предњем стаклу, на никленим цевима држача почеше клизити капље кондензоване воде. Непровидна магла се час згушњавала, час проређивала. О управљању колима није се могло ни мислити. Координатор је возио наслепо, трудећи се само да држи правац што је више могуће узбрдо.

Онда рефлектори нагло повратише снагу. Млечни гомољи магле се разиђоше, отпловише унатраг, у јасним млазовима светлости угледаше наспрамну грбу обронка и, истовремено, на висини се заискри црно небо. Сви се осетише некако самоувереније.

„Како путник?” упита Каординатор, не окрећући главу од управљача.

„Добро. Као да спава”, рече Доктор иза Хемичара који је пред њим стајао. Нагиб на који су стизали постајао је све искошенији, кола се непријатно балансирала, предњи точкови су све мање слушали управљач, тежиште се померало изразито унатраг.

У један мах, кад кола готово заиграше у месту и предњи крај се придиже, клизећи неколико метара у страну, Доктор узнемирено викну:

„Чуј, да седнем спреда, између рефлектора, на одбојник?”

„Још не”, одврати Координатар. Мало испусти ваздух из гума, џип се спусти ниже и неко време вукао је нешто боље. У млазевима светлости који су поскакивали високо горе, већ се назирала неравна линија жбуња. Пређоше преко велике глинене ћеле. Жбунови су били све ближи и штрчали су као црна четка на самом рубу погнутих глинених одрона. Нису могли чак ни помислити да туда прођу, али ни да скрену и траже бољи пут те су гурали стално узбрдо, док на неколико десетина метара испред двометарског зида кола не стадоше. Нагло кочење их уздрма. На јакој светлости жутела се глина, прошарана кончастим корењем.

„Е, баш стигосмо!” процеди Хамичар, псујући.

„Дај лопату”, добаци му Координатор. Он сиђе и оштрицом лопате исече неколико глинаних цигли, подметну их под задње гуме џипа, врати се до бедема и поче да се пење. Хемичар крете за њим. Доктор чу како се пробијају кроз честар. Пуцкетале су ломљене гране, Координаторова ручна лампа блесну, па се угаси, и појави се на другом месту.

„Каква је то гадост!” зачу се брундав Хемичаров глас. Нешто зашушта, светлосна мрља поигравала је у мраку, а онда се зауставила.

„То је ризично”, допре опет до Доктора Хемичаров глас.

„То је својствено за астронаутику”, одврати Координатор и гласније викну: „Докторе, морамо овде да одвалимо комад терена на самом рубу. Мислим да ћемо туда моћи да прођемо, само припази на путника да се не уплаши.”

„Добро!” викну му Доктор у одговор. Окрете се на седишту према дуплашу који је и даље остајао скупљен и непомичан. Чули су како глина клизи.

„Још једном!” простења Координатор. Грумење глине обруши се низ обронак, разлеже се лом, тресак, и велики блок се скотрља одмах поред џипа. Земља забубња по предњем стаклу, меко котрљање одгурнутог блока стиша се у низини и само се низ усек још дуго осипало. Доктор се наже напред — дуплаш уопште није реагавао на цео догађај — и управи покретни рефлектор у страну. У усни истуреног глиненог нагиба настао је ширак левкаст пролом. Координатор је стајао у њему, енергично радећи лопатом. Било је увелико прошло дванаест, кад су из пртљажника извадили вучни калем, сидра, куке, и, учврстивши један крај ужета међу рефлекторима, други провукли средином пролома кроз честар навише, где су га двапут учврстили. Затим Доктор сиђе из кола до Хемичара, а Координатор истовремено укључи моторе свих точкова и предњег бубња, који је, намотавајући на себе уже, вукао кола мало-помало кроз глинено грло. Није прошло без поновног проширења пролаза, али пола часа касније сидра и уже беху запаковани, а џип се са стравичним крцкањем и пуцкетањем пробијао кроз жбуње. Једно време кретали су се врло споро, и тек кад се честар, срећом сав сасушен и ломљив тако да није стварао превелики отпор, завршио, појурише пуном брзином.

„Половина пута!” викну у један мах Хемичар Доктору јер је, тако како је стајао, могао преко Координаторовог рамена да види бројчаник за километре. Координатор је помислио како нису ни половину превалили. Рачунао је да им је скретање на које их је присилило неповољно успињање уз падине морало додати двадесетак нових километара. С лицем тако рећи припијеним уз стакло, нагнут напред, није одвајао поглед од пута, заправо беспућа, и трудио се да заобилази веће препреке, а мање да преваљује точковима, али кола су ипак одскакала, тресла се, тако да је лим само звечао, а на тренутке су, на рупама, одскакала у ваздух, уз шиштање амортизера, крећући се на сва четири точка. Видљивост је ипак била доста добра, барем дотле није било никаквих изненађења, а онда на домету рефлекторских светлосних мрља нешто промаче — висока црта, друга, трећа, четврта — били су то јарболи, што је значило да су пресекли њихов низ. Доктор је покушавао да запази на подлози неба да ли врхове јарбола још окружује треперав ваздух, али било је превише мрачно. Звезде су мирно трепериле, крупни створ иза њега није се мрдао, већ се само једном, као уморан од истог положаја, померио мало у страну, намештајући се. Тај, тако људски, покрет изазва у Доктору чудну ганутост.

Гуме прескочише преко попречних бразди. Већ су се спуштали наниже, преко узвишено издубљеног простора. Координатор мало успори. Иза језичка кречњачке осулине већ је видео наредне бразде у светлим појасима, а с леве стране стиже до њега растући звиждук. Уз стравично потмуо шум, разњихана маса им пресече пут, блесну под рефлекторима светлуцавом величином и нестаде. Кочнице нагло зашкрипаше уз јак трзај, на лицима осетише горак ваздух. Огласи се још један звиждук. Координатор искључи светла. Настаде мрак, а у њему, неколико корака испред њих, као да су једна за другом, пролетеле ваздушне трубе. Високо над земљом, јуриле су фосфорно тињајуће гондоле, обавијене невидљивим штитовима кружења, лако се повијале на заокретима, изводећи исти нагиб. Почеше их бројати: осма, девета, десета…

После тринаесте настао је прекид, те се покренуше. Доктор рече:

„Оволико их још нисмо срели.”

Поново се нешто огласи. Полако се приближавао другачији, непознат, много нижи звук. Координатор нагло убаци у рикверц и кола почеше да се повлаче. Удаљавали су се под брдо, гуме слабо заклапараше на кречњачком осипу док се џип заустављао, а у мраку, пред њима, промаче с хучањем у басу које изазва треперење целе каросерије, неухватљив облик, од кога је високо над дрвећем потамнела светлост звезда и терен се уздрмао као од усова. Хучећи као тешки бумбар, провукла се наредна сабласт, па још једна; гондола се на њима није видела, већ само на звездастим вршцима заоштрен обрис нечега што је црвенкасто тињало и полако се окретало у правцу супротном од правца кретања.

Опет завлада тишина, само је из даљине допирало час тише, час нешто гласније, све удаљеније брујање.

„Ови су били колосални, видели сте?!” рече Хемичар.

Координатор још подоста сачека, најзад укључи рефлекторе, откачи, џип се закотрља најпре самом својом тежином, а затим све брже појури наниже. Иако је браздама било угодније возити, јер су заобилазиле све неравнине, више је волео да не ризикује — могла је на њих да налети отпозади нека од прозирних грдосија. Лако померајући волан, трудио се да у мислима прати правац вожње возила на која су наишли — долазила су са северо-запада, а удаљавала се према истоку, али то ни о чем није сведочило — скретала су, и таквих скретања су могла да начине више. Он не рече ништа, али је био узнемирен.

Неколико минута после два часа, у светлима блесну огледалска трака. Дуплаш, који за време сусрета у мраку није ни трепнуо, од извесног времена се освртао по околини, помоливши главу. А кад џип стиже до огледалског појаса, велики створ се нагло закашља, засопта и слабо јечећи поче да се усправља, мешкољи, сав се преместио на једну страну, као да је хтео да искочи из кола што су јурила.

„Стани! Стани!” викну Доктор. Координатор закочи, зауставише се на један метар пред траком.

„Шта се десило?”

„Он хоће да побегне!”

„Зашто?”

„Не знам, можда због овог — угаси рефлекторе!”

Координатор послуша. Тек што је завладао мрак, дуплаш се тешко свали на своје место. Кренуше с угашеним рефлекторима. За секунд је с обе стране џипа блеснуо одраз звезда на црним плочама, а онда опет почеше да возе по земљи. Рефлектори ударише у ноћ. Били су на равници. Џип је јурио све брже, читаво његова конструкција је вибрирала, подрхтавала, вапнене стене с великим сенкама што су се на песку окретале као око окомите осовине, летеле су у позадину, песак је шибао испод гума, хладан ваздух је просто уједао, ударао у лице, од брзине је хучало, шумило, камичци су звучно одскакали у ваздух. Хемичар се скупио, настојећи да колико год може заклони главу иза предњег стакла. Возили су по равном, брзина је стално расла, очекивали су да у сваком тренутку угледају брод.

Било је договорено да они што остану извесе на крми блинкерску лампу, али минути су протицали, џип је мало успорио, скренуо, сада су возили према северо-истоку, а унаоколо се стално простирао мрак. Одавно су већ возили само с малим светлима, онда је Координатор искључио и њих, не марећи за ризик да налети на неку невидљиву препреку. Једном запазише мигајуће светлашце и појурише према њему с највећом журбом, али већ после неколико минута се уверише да је то напросто нека ниска звезда. Било је два и двадесет.

„Можда им се лампа покварила”, огласи се Хемичар. Нико му не одговори. Пређоше наредних пет километара и опет скренуше. Доктор се подигао с места и напрергнуто зурио у мрак. Успорише још више, онда кола снажно поскочише, најпре предњим, затим задњим точковима — превезли су се преко рова на песковитом терену.

„Вози лево”, рече одједном Доктор.

Џип скрену, и пред малим светлима указаше се удубљења. Прескочише другу, пола метра дубоку бразду, када сви одједном угледаше слаб освит и на његовој подлози издужену, погнуту сенку, чији је врх за трен окружио ореол и кад нестаде, изгубише га из вида. Џип с наглим трзајем јурну право. Нови блесак лампе, заклоњене крмом брода издвоји три ситне појаве и Координатор укључи рефлекторе. Трчали су према њима дигнутих руку.

Координатор успори и кад се ови што су трчали уклонише с пута, заустави кола неколико метара иза њих. Ракета се дизала у близини. Приђоше јој тако да је горњи део крме заклонио окачену лампу.

„Ту сте?! Сви?!” викну Инжењер. Прискочи џипу и трже се унатраг кад угледа четврту, безглаву прилику која се немирно мрдала.

Координатор загрли једном руком Инжењера, другом Физичара, и стајаше тако читав секунд, као да се на њих ослања. Окупише се сва петорица крај бочног рефлектора. Доктор је нешто тихо говорио дуплашу.

„Код нас је све у реду”, рече Хемичар, „а код вас?”

„Мање-више”, одговори Кибернетичар. Један дуги тренутак гледали су се без речи.

„Извештавамо или полазимо на спавање?” упита Хемичар.

„Ти можеш да спаваш? То је лепо!” повика Физичар. „Да спаваш! Добри Боже! Они су овде били, знате?”

„Тако сам и мислио”, рече Координатор. „Је ли… дошло до сукоба?”

„Није. А ви?”

„Ни код нас није. Мислим… то што су открили ракету, може се показати важније од оног што смо ми видели. Хајде, причајте! Хенриче, можда ти…”

„Ухватили сте га?” упита Инжењер.

„Заправо… он је нас ухватио. То значи, добровољно је допустио да буде ухваћен. Али то је читава прича. Дуга, сложена, мада на жалост, ништа од ње не схватамо.”

„С нама је потпуно исто!” упаде Кибернетичар. „Стигли су овамо можда један час после вашег одласка! Мислио сам, мислио сам да је то крај…” признаде тише.

„Нисте гладни?” упита Инжењер.

„Чини се да сам на то сасвим заборавио, Докторе!” викну Координатор. „Дођи овамо!”

„Саветовање?” Доктор сиђе с кола и приђе им, не испуштајући из вида дуплаша, који неочекивано скочи на земљу, необично покретом лаким и полако дошљапа до окупљених. Али, тек што је стигао до границе светлосног круга, повуче се и остаде непомичан. Ћутке су га гледали. Велики створ се одмакао, приљубио уз терен. За тренутак видеше његову главу, а затим се мишићи скупише остављајући пукотину кроз коју су на распршеној светлости рефлектора назирали плаво око које је почивало на њима.

„Значи, били су овде?” упита Доктор. У том тренутку једино он није посматрао дуплаша.

„Да! Довезли се — двадесет пет усковитланих кругова, истих као онај који смо освојили, и четири машине много веће, не окомита штита, већ налик на провидне бумбаре.”

„Срели смо их!” викну Хемичар.

„Када? Где?”

„Можда пре једног часа, кад смо се враћали! Умало се нисмо с њима сударили. И, шта су радили овде?”

„Нешто мало”, одврати Инжењер. „Стигли су у низу, откуда, не знамо, јер кад смо изишли на површину — баш се тако догодило да смо сви били у ракети буквално пет минута — већ су стизали један за другим, кружећи око ракете. Нису се приближавали. Мислили смо да је то прво извиђање, патрола, претходница тактичко упознавање, па смо поставили бацач под ракету и чекали. Они су кружили унаоколо, стално у истом правцу, нити су се удаљавали, нити се приближавали. То је потрајало ваљда око час и по. Затим су се појавили они већи, они бумбари — неких тридесетак метара високи! Колоси! Много спорији, могу да возе, како се чини, једино браздама које заору они први. Усковитлани штитови начинили су им места у своме кругу, тако да су ишле једна већа и једна мања машина, и поново почеле кружити. Понекад су успоравали, а једном се две умало нису судариле, заправо су се дотакле самим рубовима, уз језив тресак, али ништа им није било — наставиле су да круже.”

„А ви?”

„Ха, ми смо се знојили крај бацача. То није било пријатно.”

„Верујем”, рече свечано Доктор. „А даље?”

„Даље? Најпре сам стално мислио да ће нас у сваком тренутку напасти, а затим да само посматрају, али чудио сам се том њиховом поретку и томе што ни за тренутак нису застајали, иако знате да такав круг може да се ковитла у месту. Негде после седам, послао сам физичара по блинкерску лампу. Требало је да је извесимо за вас, али не бисте се могли пробити кроз тај крилати зид — и тада ми је први пут пала на ум помисао да је то блокада! Па добро, помислих да у сваком случају траба покушати споразумевање — колико год се то буде могло. Седели смо стално поред бацача и почели да дајемо лампом сигнале — у серијама, много, најпре по два блеска, затим по три, по четири.”

„Питагориним системом?” упита Доктор, а лнжењер је настојао, узалуд, да на светлости лампе која је високо висила, оцени да ли се Доктор подсмева.

„Не”, рече најзад, „добацивали смо обичан низ бројева.”

„А они?” добаци Хемичар, који је упијао сваку реч.

„Како да ти кажем, заправо ништа…”

„Како 'заправо'? А 'незаправо'?”

„То значи, изводили су различите ствари све време, и пре нашег давања светлосних сигнала, и током њега, и после, али ништа што би изгледало као покушај да нам одговоре или да успоставе контакт.”

„Шта су чинили?”

„Кружили су брже или спорије, међусобно се приближавали, нешто се кретало у гондолама.”

„А да ли и бумбари, они велики, такође имају гондоле?”

„Па, кажеш да сте их видели?”

„Био је мрак кад смо их срели.”

„Немају никакве гондоле, у самој средини уопште ништа. Празно место. Зато у кружници иде, плива тако, као да кружи велики резервоар, споља избочен, од средине издубљен, који може да се поставља различито, а по боковима има цео низ рогова, то јест купастих удебљања. Потпуно без смисла — наравно, с моје тачке гледишта. Овај, шта сам то говорио… аха, дакле, ти бумбари су повремено излазили из круга и замењивали места с мањима, са штитовима.”

„Колико често?”

„Како кад. У сваком случају, нисмо успели да ухватимо никакву бројчану правилност. Ето, кажем вам, бројао сам све што је могло имати било какву везу с њиховим кратањем јер сам очекивао некакав одговор. Чак су чинили сложене еволуције. На пример, у другом часу они велики су тако били успорили, да су се готово зауставили. Пред сваким бумбаром стао би мањи штит, кренуо лагано према нама, али би се померио мало, можда петнаестак метара, велики бумбар за њим, и поново би почели да описују по два круга, унутрашњи, којим су кружила четири велика и четири мања, и спољни, са осталим спљоштеним штитовима. Кад сам већ мислио да ће морати нешто да се предузме, да бисте се ви могли вратити — они су одједном формирали један дуги ред и удаљили се, најпре по спирали, а затим право на југ.”

„Колико је то могло бити часова?”

„Неколико минута после једанаест.”

„То значи да смо ми срели друге”, обрати се Хемичар Координатору.

„Не мора бити. Могли су се негде узпут задржати.”

„Сад ви говорите”, рече Физичар.

„Нека говори Доктор”, рече Координатор.

„Добро. Па, ево…” Доктор саже у неколико минута читав опис похода и настави: „Приметите да нас све што се овде дешава делимично подсећа на разне ствари познате са Земље, али увек само делимично, увек неколико камичака остаје прекобројно и не може да се уклопе у мозаик. То је врло карактеристично! Та њихова возила стигла су овамо као машине у бојном поретку, можда извидничка патрола, можда претходница војске, можда почетак блокаде? Као све помало, али на крају крајева ништа од тога а не зна се шта. Они глинасти ископи, природно, били су језиви, али шта су заправо означавали? Гробове? На то је личило. Затим оно насеље или како већ да се назове. То је било сасвим невороватно! Као сан. Добро, а костури? Музеј? Кланица? Капела? Творница биолошких експоната? Затвор? Може се мислити на све, чак и на концентрациони логор! Али нисмо тамо срели никога ко би нас хтео зауставити или успоставити с нама било какав контакт — ништа такво! То је ваљда најнесхватљивије, барем за мене. Цивлизација планете је без сумње висока. Архитектура — технички изузетно развијена. Грађење таквих купола као оне које смо видели, мора представљати озбиљан проблем. А поред тога — камено насеље које подсећа на средњовековни град. Зачуђујућа мешавина цивилизацијских степенова! При том мора да располажу савршеном сигнализационом мрежом, пошто су погасили светла у томе свом граду дословно минут после нашег стизања — а возили смо брзо и никог нисмо срели узпут… Без сумње су обдарени интелигенцијом, а гомила која нас је окружила понашала се као стадо овнова обузето паником. Ни трага од било какве организације… Најпре као да су од нас побегли, а затим нас опколили, згњечили, створила се неописива збрка, све је то било без смисла, просто сулудо! И уопште је све тако. Појединац кога смо убили био је обучен у некакву сребрнасту фолију — ови су били наги, једва неколико њих је имало на себи неке плетенице или крпе. Леш у ископу имао је у кожну израслину убачену цевчицу — и што је чудније, имао је око као овај кога видите, а други нису имали очи, већ нос, или обрнуто, кад на то мислим, обузима ме бојазан да ће нам чак и овај кога смо довели — мало помоћи. Настојаћемо, наравно, да се с њим споразумемо, али не верујем много да ћемо то постићи…”

„Целокупан досад прикупљани материјал траба записати и некако средити”, примети Кибернетичар, „јер ћемо се у њему изгубити. Морам да кажем… Доктор је сигурно у праву, али… Они костури — да ли су то одиста били костури? И онај случај с гомилом, која вас је најпре окружила а потом побегла…”

„Костуре сам гледао као што тебе видим. То је невероватно, али је истина. А гомила…” Доктор рашири руке.

„То је било потпуно лудило”, добаци Хемичар.

„Можда сте разбудили цело насеље и изазвали изненађење. Замисли, рецимо, хотел на Земљи у који одједном стиже овдашњи усковитлани круг. Јасно је да би избила паника!”

Хемичар је упорно одмахивао главом. Доктор се осмехну.

„Ниси тамо био, па ти је тешко то објаснити. Паника — одлично. А затим, кад су се сви људи већ посакривали и поразбежали, круг вози улицом, и тада један од бегунаца, наг, како је искочио из кревета, тресући се од страха јури за тим кругом и даје команданту знакове како хоће с њим да пође. Шта велите?”

„Но, он вас није молио…”

„Није молио? Упитај њих ако ми не верује шта се десило кад сам се, као, направио како хоћу да га одгурнем, да се врати тамо натраг. Уосталом — хотел, а даље гробови, отворени гробови пуни лешева.”

„Драги моји, сада је четврт до четири”, рече Координатор, „а сутра, односно данас, могу нам доћи поново у посету. Уопште, може овде у сваком тренутку свашта да се деси. Ничему се нећу зачудити! Шта сте урадили у ракети?” упита Инжењера.

„Мало, јер смо око четири часа седели поред бацача. Прегледали смо један суперпроводни електромозак типа 'микро', радио-апаратура је спремна да проради. Кибернетичар ће ти тачније рећи. Много крша, на жалост.”

„Надостаје ми шеснаест ниобно-танталних диода”, рече Кибернетичар. „Криотрони су цели, али без диода ништа с електромозгом нећу учинити.”

„Не можеш да узмеш из других?”

„Узео сам доста, преко седамсто.”

„Више нема?”

„Можда још из Бранитеља. Нисам могао до њега да стигнем. Лежи на самом дну.”

„Чујте, зар ћемо целе ноћи стајати овако пред ракетом?”

„У праву си, идемо. Чекај, шта је с дуплашем?”

„Да, и џип?”

„Рећи ћу вам нешто врло непријатно. Од овог тренутка морамо имати стално постављену стражу”, рече Координатор. „Била је права лудост што је досад нисмо имали. Прва два часа, до зоре, ко се јавља добровољно, а потом…”

„Могу ја”, рече Доктор.

„Ти? Нипошто, само неко од нас”, рече Инжењер.” Ми смо бар седели на месту.”

„А ја сам седео у џипу. Нисам уморнији од тебе.”

„Престани. Најпре Инжењер, затим, Доктор”, рече Координатор. Протегли се, протрља озебле руке, приђе џипу, искључи светла и полако га погура под труп ракете.

„Чујте”, Кибернетичар је стајао над дуплашем који је непомично лежао, „а шта ћемо с њим?”

„Остаће ту. Сигурно спава. Неће побећи. Што би иначе дошао с нама?” добаци Физичар.

„Али не може тако, треба некако обезбедити…” поче Хемичар и прекиде. Други су редом већ улазили у тунел. Хемичар погледа око себе, гневно слеже раменима и пође за њима. Инжењер рашири поред бацача надуване јастуке и седе, али осећајући како одмах почиње да га мучи сањивост, устаде и поче одмерено да шета на једну и другу страну.

Песак је тихо шкрипао под његовим чизмама. Прво сивило појавило се на истоку, а све блеђе звезде су полако престајале да трепере. Ваздух му је, чист и хладан, испуњавао плућа — он покуша да осети у њему онај страни задах који је памтио од првог изласка на површину планете, али више није могао да га осети. Бок створења што је лежало у близини одмерено се дизао и спуштао. Инжењер одједном угледа дуге пипке што су му испузили из груди и шчепали га за ногу. Очајно се трже, спотаче, умало не паде — и отвори очи. Заспао је у ходу. Било је већ видније. Паперјасти облачци накупили су се на истоку стварајући косу линију, оцртану као једним големим потезом. Крај линије почињао је полако да се жари. У неодлучно сивило неба уливало се плаветнило. Последња јака звезда нестала је на њему — и Инжењер стаде лицем према линији харизонта. Облаци су из мрке прелазили у бронзано-златну боју, ватра је буктала на њиховим рубовима, појас руменила спојен са беспрекорном белином пробијао је половину обзорја и пљаснат, као сагорео руб планете нагло се повио под додиром тешког црвеног штита. То је могла бити Земља.

Инжењер осети како га обузима неизрециво очајање.

„Смена!” разлеже се јак глас иза његових леђа. Инжењер се трже. Доктор га је гледао и смешкао се. Инжењер хтеде одједном због нечег да му захвали — да каже како је — ни сам није знао шта — то било неизмерно важно, али није налазио речи — па је заклимао главом, осмехом одговорио на осмех и увукао се у мрачни тунел.