Еден

3

Касно ноћу стигоше до брежуљка на коме се високо уздизао труп брода. Да би убрзали марш, а и да би избегли сусрет са становницима гаја, пресекли су га на месту где су се честари раздвајали на десетак метара, као да их је на обе стране размакнуо неки огромни плуг. Само се у маховинама обраслим изораним браздама терена размножавало баршунасто растиње.

Нагли мрак прекрио је долину кад је обрис ракете могао већ изразито да се назре, па су се снашли и без помоћи светиљки. Били су гладни, али још више уморни, па су одлучили да подигну шатор напољу. Физичар, који је изгарао од жеђи — током повратка сву су воду утрошили — осетио је такву потребу за пићем, да се кроз тунел упутио у брод. Доста дуго се није враћао. Они су већ намештали надувани шатор кад чуше његов крик, још испод земље. Прискочише отвору и помогоше му да се извуче. Руке су му се тресле. Био је тако узбуђен, да је једва говорио.

„Шта се десило? Смири се!” викали су му сви у глас. Координатор га ухвати чврсто за рамена.

„Тамо”, показа на труп што се црнео над њима, „тамо је био неко.”

„Шта?”

„По чему знаш?”

„Ко је био?”

„Не знам.”

„Па откуд знаш да је био?”

„По… По траговима. Грешком сам ушао у кормиларницу — која је пре тога била пуна земље — а сада је нема.”

„Како нема?!”

„Нема. Готово сасвим је чисто.”

„И где је та земља?”

„Не знам.”

„Погледао си и у друге просторије?”

„Да. То значи… био сам заборавио да је у кормиларници била земља, и најпре ништа нисам помислио, јер сам хтео да пијем, пошао сам у магацин, нашао воду, али нисам имао чиме да је захватим, па сам пошао у твоју кабину”, погледа Кибернетичара, „а тамо…”

„Шта тамо, до ђавола?!”

„Све је било покривено слузевином. Сигурно је још имам на обући! Нисам видео ништа, тек касније сам осетио да ми се ђонови лепе.”

„Али, можда је истекло нешто из резервоара, или је дошло до неке хемијске реакције. Сам знаш да је половина посуда у лабораторији поразбијена.”

„Не говори глупости! Боље осветли моје ноге.”

Светлост пође наниже и показаше се Физичарове ципеле, које су се местимично пресијавале, као да су превучене наслагом безбојног лака.

„То још није доказ да је тамо неко био”, неубедљиво рече Хемичар.

„Али, ја се чак ни тада нисам разабрао! Узео сам лонче и вратио се у магацин. Осетио сам да ми се ђонови лепе; али нисам на то обратио пажњу. Напио сам се воде, и кад сам се враћао, паде ми на ум да завирим у библиотеку, појма немам зашто. Био сам некако мало узнемирен, али ни о чем сличном нисам мислио. Отворио сам врата, осветлио, а тамо празно — ни трага од земље! А сам сам тамо убацивао земљу, па се одмах сетих да је и у навигационој кабини била земља!”

„И онда?” упита Координатор.

„Ништа, побегао сам овамо.”

„Можда је он још тамо, у навигационој кабини или у другом магацину”, полугласно рече Кибернетичар.

„Не бих рекао”, прогунђа Координатор. Лампа коју је Доктор држао окренуту сочивом наниже, обасјавала је комадић земље. Сви су стајали око Физичара који је још убрзано дисао.

„Да пођемо тамо или не?” гласно је размишљао Хемичар, али видело се да не изгара од жеље да оствари ту намеру.

„Покажи још једном своју обућу”, обрати му се Координатор.

Пажљиво је разгледао сасушен, сјајкаст слој који се прилепио на кожу. Умало се није сударио главом са Доктором кад се и овај сагнуо. Згледаше се. Ниједан ништа не рече.

„Морамо нешто учинити”, очајнички рече Кибернетичар.

„Па, ништа се није десило. Неки примерак овдашње фауне ушао је у унутрашњост брода и не нашавши ништа што би га занимало, нестао је”, рече Координатор.

„Сигурно кишна глиста, а? Мање-више велика као ајкула или две ајкуле”, добаци Кибернетичар. „Шта се десило са земљом?”

„То је стварно чудно. Можда…”

Не завршивши, Доктор поче да кружи по најближој околини. Видеше његову појаву како се удаљује са лампом. Светлосна мрља се час задржавала ниско на земљи час, бледећи, кружила по мраку.

„Хеј!” викну одједном. „Хеј! Нашао сам!”

Потрчаше према њему. Стајао је на земљаном насипу дугом неколико метара. Земља је била као набијена и понегде покривена слојевима танке сјајкасте слузи.

„Изгледа да је то заиста била нека кишна глиста”, измењеним гласом промуца Физичар.

„Према томе, морамо ипак да преноћимо у ракети”, одлучи нагло Координатор. „Најпре ћемо је претражити, ради сигурности, а онда затворити клапну.”

„Човече, то ће потрајати читаву ноћ! Па, ми још ниједном нисмо погледали у све просторије!” јаукну Хемичар.

„Шта се ту може!” одврати Координатор. Препустише надувани шатор милости судбине и заронише у тунел.

Полако су се вукли кроз брод, осветљавајући све углове и закутке. Физичару се чинило да су у навигационој кабини остаци табли премештени с места на место, али нико то није могао са сигурношћу да каже. Затим Инжењер посумња да ли је оруђа што су послужила за израду мотика био оставио у стању у каквом су их сада нашли.

„Није важно”, рече нестрпљиво Доктор, „нећемо се сад играти детектива, ево скоро је два часа.”

Најзад, полегаше на мадраце скинуте с лежаљки. Било је већ три, а и то само захваљујући томе што је Инжењер, уместо да прегледа оба спрата машинског одељења одлучио да просто подупре врата што су из унутрашњости брода водила у челичну тврђаву. Ваздух у затвореној прасторији изгледао им је загушљив, осећао се у њему неки непријатан запах, али већ су посртали од умора и тек што су збацили са себе обућу и комбинезоне, чим угасише светлост, утануше у тежак, немиран сан.

Доктор се пробудио у потпуном мраку, намах свестан. Принео је очима сат — за тренутак није могао да разабере колико је часова јер му се време није слагало с владајућим мраком. Заборавио је да се налази у ракети, под земљом. Најзад је из венчића зелених искрица закључио да се ближи осам. Зачудио се. Тако кратко спавати! Прогунђа са жаљењем, и већ хтеде да се преврне на другу страну, кад се следи.

У дубини брода нешто се дешавало — више је то осећао, но што је чуо. Под је лако подрхтавао. Негде врло далеко, зазујало је нешто, било је то једва чујно, али довољно да се одмах усправи на лежају. Срце му је почело јаче ударати.

„Вратило се!” помисли на створење чије је слузасте трагове открио Физичар. „Покушава да савлада улазну клапну”, то је била следећа мисао.

Брод се нагло затресао као да је огромна сила хтела да га угура још јаче у земљу. Неко од људи узнемирено зајеча у сну. Доктору се за тренутак учинило да му се коса претвара у усијане иглице. Брод је био тежак шеснаест хиљада тона! Под је задрхтао — био је то неритмични, трзајни дрхтај. Одједном је схватио.

Био је то неки од погонских агрегата! Неко је стављао брод у покрет!

„Устајте!” викну, пипајући за лампом. Људи скочише, сударише се у густом мраку, разлеже се помешана вика. Доктор најзад пронађе лампу и осветли. У неколико речи им објасни шта се дешава. Инжењер, још бунован, поче да ослушкује удаљени одјек. Тело брода потресали су појединачни трзаји, појачани јек испуни ваздух.

„Компресори левих млазњача!” сикну. Координатор је ћутке закопчавао предњи део комбинезона, други су се журно облачили, а Инжењер онако како је стајао, у кошуљи и гимнастичким гаћицама, излете на ходник и у трку истрже Доктору лампу из руке.

„Шта хоћеш да учиниш?” упита га Доктор. Потрчаше за њим према навигационој кабини. Под којим су трчали одзвањао је, дрхтао све јаче.

„Сваки час може да откине лопатице!” прокркља Инжењер, упадајући у навигациону кабину коју је уљез био очистио. Скочи до главних кочница и пребаци полугу.

Једно светло се запали у углу. Инжењер и Координатор, сада већ заједно, извадише из зидног скровишта електројектор, извукоше га из футроле, затим га у највећој брзини прикључише у спојеве за пуњење; контролни мерач био је разбијен, али продужна цевчица на цеви засветле плаво — било је струје за пуњење!

Под је грозничаво дрхтао, све што није било учвршћено подскакивало је, метална оруђа тресла су се на полицама, неки стаклени предмет паде и размрска се, чуше одзвањање комадића. Остаци пластичне облоге почеше да резонирају — а онда нагло завлада мртва тишина, и једина светлост угасну. Доктор одмах упали своју лампу.

„Напуњен?” упита Физичар.

„Најмање за две серије. Добро је и то”, викну му у одговор Инжењер, више чупајући него одвајајући спојеве. Дограби електројектор, наже га алуминијумском цеви према земљи, притисну руку на држак и крену у правцу машинског одељења. Били су на пола пута, поред библиотеке, кад се разлеже паклена, отегнута шкрипа, два-три грчевита трзаја потресоше цео брод, у машинском одељењу се нешто сруши с језивом ломљавом, и завлада мртва тишина.

Инжењер и Координатор, раме уз раме, дођоше до оклопних врата. Координатор скиде полугу отвора за посматрање и завири унутра.

„Дајте лампу”, рече.

Доктор му је одмах тутну у шаку, али није било лако бацити млаз светлости унутра кроз уски, застакљени отвор, и истовремено гледати. Инжењер одмаче други отвор, примаче му очи, и уздахну, задржавајући ваздух у плућима.

„Лежи”, рече мало после.

„Шта? Ко?” падоше повици иза његових леђа.

„Гост. Осветли боље, ниже, ниже — тако! Не миче се. Ништа се не миче.”

Начини паузу.

„Велики је као слон”, рече потмуло.

„Дотакао сабирне шине?” упита Координатор, који ништа није видео, јер му је излаз рефлектора који је притиснуо до отвора за надгледање заклањао цео отвор.

„Пре је ушао у искидане водове. Видим, крајеви вире испод њега.”

„Крајеви чега?” постајаше нестрпљив Физичар.

„Кабела високог напона. Да, не мрда се. Отварамо?”

„Треба”, одговори просто Доктор, и поче да скида главну полугу.

„Можда се само прави?” добаци неко.

„Тако добро да се прави може само леш”, одсече Доктор, који је још успео да примакне лице другом отвору пре но што је Координатор одмакао рефлектор.

Челичне полуге меко се померише у лежиштима. Врата беху отворена. Једно време нико није прекорачивао праг. Фиичар и Кибернетичар гледали су изнад рамена оних што су стајали напред. У дубини, на разбијеним плочама екранирања, утиснута међу на силу размакнуте бокове зидова између одсека, лежала је слабо сјајећи на светлости, нага, грбава маса. На тренутке су по њеној површини прелазили лаки дрхтаји.

„Жив је”, шапну придављеним гласом Физичар.

У ваздуху је лебдео оштар, одвратан смрад сагоретине, као од спаљених длака, а ситан, плав дим ширио се у снопу светлости.

„За сваки случај”, рече Инжењер, подиже електројектор, притисну прозирни кундак уз бедро, и управи га уз бок огромне масе. Сикну. Неискричаво пражњење је погодило у широки, на средини стрмо уздигнути труп, одмах испод грбе. Огромно тело се скупи, напреже, и као да упаде у себе, спљоштавајући се још више. Горње ивице белих одељењских зидова при том се затресоше, угнуте великом силом.

„Крај”, рече Инжењер. Пређе преко високог челичног прага.

Уђоше сви. Узалуд су покушавали да запазе ноге, пипке, главу тога створа. Беспомоћна маса лежала је на истргнутом делу трансформатора, безоблична. Грба се цела превалила на једну страну, као лабава врећа пуна пихтија. Доктор дотаче мртво тело. Саже се.

„Све је то пре…” прогунђа. „Помиришите.”

Подиже према њима руку — на вршцима прстију блештало је нешто као капља рибљег лепка. Хемичар први савлада нагонско гађење. Оте му се зачуђени узвик.

„Познајеш то?” упита га Доктор.

Сви су сад мирисали и — препознавали горки запах који је испуњавао хале 'творнице'.

Доктор пронађе у углу полугу коју је било могуће скинути, подметну њен шири крај под тело и покуша да га преврне на другу страну. Одједном се оклизну, крај полуге проби кожу и челик се зари готово до половине у ткиво.

„Но, сад смо готови! Не само олупина, него и гробље!” фркну бесно Кибернетичар.

„Боље би било да помогнеш!” гневно му добаци Доктор, који се сам мучио да преврне телесину.

„Ама, чекај, човече”, рече Инжењер. „Како је могуће да је та стока покренула агрегат?”

Сви га запањено погледаше.

„Стварно”, сложи се Физичар. „И шта сад?” додаде приглупо.

„Макар попуцали, морамо га преокренути, кажем вам!” прасну Доктор. „Ходите сви, не, с ове стране. Тако! Не гадите се! Де, шта је тамо?”

„Чекај”, рече Инжењер. Изиђе и мало касније се врати са челичним моткама које су користили за копање тунела. Потурише их као носаче под мртви труп, и на Докторову команду подигоше их. Кибернетичар задрхта кад му рука, одмакнувши се по клизавом челику, дотаче голу кожу овог створа које се с грозним пљеском преврте на бок. Одскочише. Неко крикну.

Као из гигантске, вретенасто издужене остриге помоли се из крилато скупљених, дебелих, набораних меснатих навлака дворуко телашце, суљајући сопственом тежином наниже, док чворастим прстићима не дотаче под. Није било веће од детињег попрсја док је тако висило на растегнутим опнама бледожутих жила, климајући се све спорије и спорије, док најзад не замре. Доктор се први одважи да му приђе, ухвати за крај меке, многопрегибне ручице, и мало попрсје, покривено бледим жилицама, испружи се, показујући плоснато лишце без очију, са отвореним ноздрвама и нечим искиданим, као разгризеним језиком на месту где су у човека уста.

„Становник Едена…” рече потмулим гласом Хемичар. Инжењер, превише потресен да би нешто рекао, седе на руб генератора, и потпуно несвесно поче да брише руке о тканину комбинезона.

„Па добро, је ли то једно створење или два?” упита Физичар. Гледао је изблиза како Доктор дотиче нежне груди непокретног трупа.

„Два у једноме или једно у двома, или су то можда симбионти. Није искључено да се у неким раздобљима разлучују.”

„Да, као она машкара с црном длаком?” додаде Физичар. Доктор климну главом не прекидајући прегледање.

„Али онај велики нема ногу, ни очију, ни главе, ништа!” рече Инжењер. Он запали цигарету, што никад није чинио.

„То ће се тек показати”, одврати Доктор. „Мислим да нећете имати ништа против тога да обавим сецирање? Овако или онако морамо га рашчеречити, јер га друкчије не можемо одавде изнети. Узео бих неког да ми асистира, али то може да буде непријатно. Ко се јавља добровољно?”

„Ја.”

„Могу ја”, јавише се готово истовремено Координатор и Кибернетичар.

Доктор се диже на ноге.

„Двојица, то је још боље. Идем да потражим оруђа, то ће мало потрајати. Морам рећи да се наш боравак овде компликује; још мало и човеку ће бити потребна недеља дана да очисти једну ципелу, не можеш да завршиш ништа што започнеш.”

Инжењер и Физичар изиђоше на ходник. Координатор, враћајући се из дворане за превијање, већ опасан гуменом кецељом и са заврнутим рукавима, застаде крај њих. Носио је никлену тацну пуну хируршког оруђа.

„Знате како делује прочишћивач”, рече. „Ако хоћете да пушите, идите горе.”

Тако пођоше према тунелу. Хемичар им се придружи, а за сваки случај узе електројектор, који је Инжењер оставио у машинском одељењу.

Сунце је стајало високо, мало, спљоштено, загрејани ваздух је као пихтије треперио над песком у даљини. Седоше у хлад који је бацао погнути труп ракете.

„То је врло чудна животиња, и заиста је необично што је могла да покрене генератор”, рече Инжењер. Протрља образ, брада је већ престала да боцка. Сви су већ били зарасли, стално су понављали како треба да се обрију, али некако никад за то нису имали времена.

„Право да кажем, највише се радујем што је тај генератор почео уопште да даје струју. То значи бар да су калемови читави”, рече Инжењер.

„А овај спој?” примети Физичар.

„То не смета, искочио је аутоматски осигурач, ситница. Механички део се потпуно распао, али за то ћемо наћи излаз. Имамо резервине комплете лежишта, треба их само потражити. Наравно, навој такође може да се доведе у ред, али голим рукама и ми бисмо оседели радећи на том. Сад мислим да ми се није дало да све ваљано разгледам, што сам се бојао да је тамо потпун прах, а тада знате шта би с нама било.”

„Реактор…” поче Хемичар и искриви лице.

„Реактор — полако. На реактор ће доћи ред. Најпре морамо да имамо струју. Без струје се ништа не да учинити. Проток хлађења може да се уклони за пет минута, али треба спојити све водове. За то опет морам да имам струју.”

„Мислиш ли да се прихватиш машина сада?” с надом у гласу упита Физичар.

„Да. Направићемо план којим редом да вршимо ремонт. Већ сам о томе говорио с Координатором. Најпре морамо да имамо бар један исправан агрегат. Наравно, без ризика се ништа не да учинити, јер агрегат ваља покренути без атомске енергије — ђаво би га знао како! Коњском вучом ваљда… Ох… све док не делује електрична дистрибуција, појма немам шта се дешава у реактору.”

„Па добро, неутронске бленде дејствују чак и без даљинског управљања”, рече Физичар, „реактор је аутоматски престао да ради. У најгорем случају, за време почетног пуштања у рад могла би настати мало превисока температура, ако хлађење…”

„Баш ти хвала! Реактор може да се истопи, а ти велиш 'па добро'?”

Понети жаром препирке, једва се вратише на миран и конструктиван разговор, а како ниједан није имао воље да се враћа у ракету, цртали су схеме на песку, кад се на излазу тунела помоли Докторова глава. Он их позва.

Поскакаше на ноге.

„Но, шта је тамо?”

„Са извесне тачке гледишта мало, а с друге опет много”, одговори им Доктор, који је изгледао доста необично тако док му се само глава дизала над земљом.

„Мало”, настави он, „јер како год то чудно звучало, и даље нисам сигуран да ли је то једно створење или су два. У сваком случају, то је животиња. Има два крвна система, али нису сасвим раздвојени. Оно велико — носилац — покретало се, како мислим, скоковима или корацима.”

„То је велика разлика”, рече Инжењер.

„И јесте и није”, објасни Доктор. „Оно што је изгледало као грба — тамо је тракт за варење.”

„На леђима?”

„То нису била леђа! Кад ју је струја погодила, пала је заправо на леђа!”

„Како, хоћеш да кажеш да оно мање, налик на…” Инжењер прекиде, не довршивши реченицу.

„На дете”, мирно дорече Доктор, „да, некако је јахало на том носиоцу, у сваком случају, то је могуће. Добро, није јахало на врху”, поправи се, „најчешће је, вероватно седело унутар тога већег трупа. Он има тамо такво торбасто гнездо, и једино са чиме могу то да упоредим јесте кенгурска торба, али сличност је веома мала и нефункционална.”

„И претпостављаш да је то створење интелигентно? Но, ваљда јесте”, рече Физичар.

„Сигурно је морало бити интелигентно, чим је умело да отвори врата, да их иза себе затвори, а и да не говорим о пуштању у покрет машина”, рече Доктор, који некако није показивао воље да изиђе на површину. „Проблем је само у том што оно нема нервни систем по нашем схватању.”

„Како?!” скочи на њега Кибернетичар. Докторова глава диже обрве.

„Шта да радимо, тако је. Постоје органи чију намену не умем ни да замислим. Постоји кичма, али у лобањи, у оној малој лобањи, нема мозга. То значи, има тамо нешто, али сваки анатом би ме назвао незналицом кад бих покушао да га убедим да је то мозак… Неке жлезде, али као лимфне, а између плућа — јер оно има троја плућа — пронашао сам нешто најчудније на свету. Нешто што ми се веома није допало. Ставио сам то у шпиритусни раствор, касније ћете разгледати. За сад има хитнијих послова. Машинско одељење изгледа, на жалост, као кланица. Треба одмах изнети и све закопати, јер је у ракети топло и журба је заиста пожељна — нарочито при овој жези. Можете да ставите црне наочари, да повежете лица, јер задах није пријатан, али толика количина сирове материје…”

„Шалиш се?” слабашним гласом упита Физичар.

„Не.”

Доктор тек тада изиђе из тунела. Преко гумене кецеље имао је другу, белу, одозго до доле умрљану црвено.

„Заиста, то може да изазове мучнину, жао ми је. Али шта да се ради, треба. Хајдете одмах.” Доктор се окрете и нестаде. Ови се само згледаше и један за другим кренуше у тунел.

Гробарска работа, како је назва Хемичар, завршила се тек касно по подне. Радили су полуголи, да не би умазали комбинезоне, износећи огромни терет чиме год се дало — ведрима, на лименим носиљкама, закопали су рашчеречене остатке двеста метара далеко од ракете, на врху брега, и поред Координаторових упозорења да штеде воду, утрошили су пет ведара на прање. Док се не би усирила, крв великог створења подсећала је на људску, али брзо је мењала боју у наранџасту, да би осушена прешла у жућкасту и расипала се у прах.

Мртви уморни чланови екипе поседали су на ниском сунцу поред ракете. Нико није чак ни помишљао на јело, сви су само похлепно пили воду и кафу, и један за другим задремали, иако је требало ваљано да претресу шта као прво предузети од радова на поправци. Кад су се пренули, била је већ ноћ. Опет је требало сићи у магацин по храну, отварати кутије с конзервама, грејати храну, после прати посуђе, а о поноћи изненада одлучише, пошто су сви били испавани, да не лежу него да приступе првим пословима.

Срца су им живље тукла док су одгртали пластичне и металне старудије с поклопца хаварисаног реактора. Радили су ручним чекрцима, подизачима, трошили силне часове на прекопавање челичног крша, у тражењу сваког резервног дела, сваке ситнице, либеле или кључа. Најзад постигоше да бочни генератор буде у целини прегледан, да смрвљено лежиште буде замењено новим, а да лопатице најмањег компресора буду доведене до употребљивости. Инжењер је то, уосталом, учинио на исто тако прост, колико и примитиван начин: пошто је резервних лопатица било премало, просто је исекао сваку другу лопатицу — ротор је очевидно морао радити с мањим капацитетом, али је бар био оспособљен за рад. У пет ујутро, Координатор огласи завршетак радова.

„Овако или онако”, рече, „мораћемо да предузмемо још доста похода, макар ради проналажења нових залиха воде. Разлога ћемо, уосталом, наћи више, али не можемо изокренути ритам спавања и бдења. Одспаваћемо до сванућа и опет прионути на посао.”

Остатак ноћи прошао им је мирно. Ујутро нико није показивао вољу да излази на површину, сви су били спремни да раде даље — и то одмах.

Инжењер је већ створио нешто попут првог комплета алата, и није требало због сваке ситнице трчати и претраживати по свим кабинама. Најпре су проверили централу за комутацију, тако препуну кратких спојева, да ју је требало градити готово изнова. Остатке су замењивали деловима немилосрдно скиданим са других агрегата који нису радили, а затим су приступили правом покретању генератора. План који је инжењер претходно био начинио, био је доста ризичан. Динамо су окретали компресором, који је претворен у турбину, покретану кисеоником из боце. У нормалним условима је хаваријски комплет покретала компримирана водена пара из реактора — јер се реактор, као срце брода, сматра најотпорнијим од свих механизама — али сада, због потпуног демолирања електричне инсталације, нису могли о таквом нечем ни да помишљају. И тако су морали да употребе железну резерву кисеоника, но најдрагоценији плин се упропашћивао само привидно, јер су рачунали на то да ће, кад цело машинско одељење буде покренуто, моћи поново да напуне испражњене боце кисеоником из атмосфере. Другог пута није било, покретање атомског генератора без електрицитета означавало би лудост. Додуше, Инжењер је, никоме не говорећи, био спреман и на тај лудачки корак — кад би план с кисеоником пропао. Јер, није се знало неће ли се компримирани кисеоник истрошити пре но што се батерија оспособи. Доктор је стајао у малој галерији под подом горњег спрата машинског одељења и гласно јављао бројеве опадајућег притиска на кисеоничким манометрима. Остала петорица радили су горе, напрежући се као луди. Физичар је стајао крај провизорне разводне табле батерије, монтиране тако да би се сваком стручњаку на земљи коса дигла на глави кад би је видео. Инжењер је, висећи главом наниже под телесином генератора, притезао четке прстенова, црн од мазива као црнац. Координатор је стајао поред Кибернетичара, обојица су гледали на засад слепи штит неутронског бројчаника, а Хемичар је изигравао потрчка између њих додајући алат.

Кисеоник је шиштао, компресор у улози плинске турбине гневно је шумео, олако позујкујући и подрхтавајући. Ротор с којим је Инжењер варварски поступио, није био тачно одмерен, обрти генератора су расли, његово завијање прелазило је у све виши пев, лампе што су висиле на преко реда разапетим кабловима под таваницом, већ су давале снажну, белу светлост.

„Двеста осамнаест, двеста два, сто деведесет пет”, чуо се једноличан глас невидљивог Доктора, изобличен услед одбијања о металне делове брода.

Инжењер се извуче испод динамо-машине, бришући маст и зној са брадатог лица.

„Може”, рече тешко.

Руке су му се тресле од тако великог напора, да се чак није ни узбудио кад Физичар рече:

„Укључујем прву.”

„Сто седамдесет, сто шездесет три, сто шездесет” одмерено је рецитовао Доктор, надвикујући завијање динама, који је већ почињао да шаље струју у реактор, и сваког тренутка тражио више кисеоника за одржање обртаја.

„Пуно оптерећење!” простења Инжењер, посматрајући електричне бројаче.

„Укључујем све!” очајничким, издишућим гласом изусти Физичар, и нагонски се грчећи, као у очекивању ударца, обема рукама притисну црне дршке.

Чекао је отворених уста. Потпуно несвесно, Координатор је све снажније стезао његову руку. Гледали су на правоугаоне штитове, који су били без заштитних стакала, са на брзину исправљеним, исавијаним сказаљкама: бројчаник густине струјања брзих неутрона, контролу циркулације електро магнетних пумпи, показивач изотопских загађења и унутрашње спојене термопарне батерије. Динамо-машина је јечала, завијала, искре су сипале испод прстенова што су били у лошем контакту. У унутрашњости генератора, испод дебелог сјајног оклопа владао је нестварни мир. Сказаљке ни да мрдну. Одједном се у Физичаровим очима све помутише, расплинуше, он стисну очи, а кад их отвори пуне суза, виде их на радним положајима.

„Прешао критичну тачку!” викну продорним гласом Физичар и зајеца, не испуштајући обе дршке. Осећао је како му се мишићи опуштају, јер је све време ишчекивао експлозију.

„Сказаљке су сигурно запеле”, рече мирно Координатор, као да не види шта се дешава с Физичаром. Једва је говорио, толико је дотад имао стегнуте вилице.

„Деведесет, осамдесет један, седамдесет два…” одмерено је довикивао Доктор.

„Сад!” рикну Инжењер, и руком у великој црвеној рукавици пребаци главни пребацивач. Генератор јекну и поче да губи обртаје.

Инжењер се баци до компресора и затвори оба доводна вентила.

„Четрдесет шест, четрдесет шест, четрдесет шест”, одмерено је понављао Доктор.

Турбина престаде да узима кисеоник из боце. Лампе су брзо бледеле, постајало је све тамније.

„Четрдесет шест, четрдесет шест…” довикивао је са галерије Доктор.

Одједном, лампе снажно синуше. Динамо се једва окретао, али струје је било и сви укључени сатови показивали су растући напон.

„Четрдесет шест… четрдесет шест…” понављао је Доктор који у свом челичном бунару ништа није знао.

Физичар седе на под и покри лице рукама. Било је готово тихо. Ротор генератора шумео је у басу, окретао се све спорије, још мало се колебао, заљуљао и стао.

„Четрдесет шест… четрдесет шест…” стално је понављао Доктор.

„Какав је проток?” упита Координатор.

„У норми”, одврати Кибернетичар. „Очевидно је пустио пре тога, на врхунцу успорења, аутомат је стигао да је цементира пре но што је дошло до споја.”

Не рече ништа више, али сви су схватили колико се поноси тим аутоматом. Покушавао је да умири руке које су му се тресле.

„Четрдесет шест…” запевао је Доктор.

„Човече, престани!” дрекну најзад Хемичар у дубину бунара, „не треба више! Генератор даје струју!”

Завладао је мук. Генератор је радио као увек — безгласно. У челичној лубури појави се бледо, уоквирено тамном брадом, Докторово лице.

„Заиста?” упита.

Нико му не одговори. Гледали су на сатове као да нису могли да се нагледају сказаљки, које су без подрхтавања стајале на радним положајима.

„Заиста?” понови Доктор. Смејао се без гласа.

„Шта је сад овом!” љутито рече Кибернетичар. „Престани!”

Доктор се успентра горе, седе поред Физичара и, као и други, загледа се у сатове.

Нико није знао колико је то трајало.

„Знате шта?” рече једним новим гласом Доктор. Сви га погледаше, као пробуђени.

„Никад нисам био овако срећан”, прошапта и окрете лице.