Еден

12

После једног часа већ су јурили равницом. Била је црна, звездана ноћ. Поред машине што је равмомерно зујала јуриле су све ређе хрпе жбуња, убрзо су нестале и последње, и већ више ње било ничега сем дугих благих неравнина, које су изгледале као да оживљавају под рефлектором, таласајући се. Бранитељ их је прелазио у налету, као да је хтео да их сравни са земљом, седишта су се благо љуљала, фијук гусеница подсећао је на оштар звук бургије која се усеца у метал, стрелице сатава светлеле су ружичасто, наранџасто, зелено. Инжењер је, такорећи приљубивши лице уз екран, тражио светла ракете.

Оно што је пре тога било очигледност — да су кренули не осигуравши радио-везу — сада је сматрао лудошћу; јурили су као да су један или два часа, неопходни за инсталирање другог предајника, били непроцењиво вредни. Кад је био готово уверен да је у мраку заобишао ракету и да сад вози даље на север, угледао ју је или тачније, угледао је настрано расплинут светлосни мехур. Бранитељ је возио све спорије, и под његовим јединим рефлектором сребрно и ватрено заблешташе погнути зидови ракете. Призор је био необичан. Кад би се блинкерска лампа палила, вишеспратна купола, при врху отворена, пламтела би, мноштвом дуга са стакластим сплетовима, а умножени сјај обасјавао би песак на даљину.

Не желећи да пуца, Инжењер је туп, оклопљени предњи део возила управио према мосту на коме је пре тога просекао пут али је огледалски зид прекорачио пробој с обе стране, попунио га, и једини траг пролаза била је само плоча у шљунак претвореног песка у подножју живе ограде.

Бранитељ је тежином својих шеснаест хиљада килограма из залета ударио у зид, тако да оклоп само застења. Зид се не помери.

Инжењер се полако повуче двеста метара унатраг, управи линије нишана најниже што је могао, и у тренутку кад је светли балон искочио из мрака, брзо притисну педалу.

Није чекао да се отвор с кључајућим рубовима затвори већ крете. Кула је врхом чешала о препреку, али ју је материјал омекшао од врелине пропуштао. Једнооки Бранитељ се зарио у дубину празног пробоја, и са замирућим брујањем пришао ракети.

Поздравио их је само Црни, али и он одмах нестао. Уследило је неопходно одлагање силаска, ваљало је најпре очистити оклоп од радиоактивног налета, проверити бројност импулса оружања, и тек тада су могли да напусте тесну просторију машине.

Лампа сину. Координатор, који је први изишао из тунела, једним погледом обухвати предњи део Бранитеља покривен црним мрљама, улегнућа на месту двају рефлектора, бледа лица повратника, и рече:

„Тукли сте се.”

„Да”, одврати Доктор.

„Силазите доле. Овде је бројност фреквенција још 0,9 у минуту. Црни ће остати на улазу.”

Нико се више не огласи. Силазили су тунелом. Инжењер је запазио други, мањи аутомат који је спајао водове у пролазу за машинско одељење, али није над њим ни застао. У библиотеци су горела светла, на малом столу стајали су алуминијумски тањири, а на средини флаша вина. Координиатор, стојећи, рече:

„Ово је требало да буде мала свечаност, јер су аутомати прегледали гравиметријски разводник — цео је. Главни реактор је пред покретањем. Ако поставимо ракету у жељени положај, можемо полетети. Сад говорите.”

За тренутак је завладало ћутање. Доктор погледа Инжењера, па нагло схвати и проговори:

„Био си у праву. На запад се одиста протеже пустиња. Прешли смо, у великом луку, готово двеста километара према југо-западу.”

Причао је како су стигли изнад настањене равнице поред језера и снимили је, како су враћајући се наишли у мраку на скупину споменика — и ту се поколеба.

„Личило је сасвим на неко гробље или на настамбу неког култа. Оно што се потом догађало, тешко је представити, јер нисам сигуран шта је то означавало — ту песму већ знате. Гомила дуплаша панично је бежала, изгледало је као да су се сакрили па били уплашани, или су били сатерани међу те надгробне спаменике — хајком. Кажем да је тако изгледало, више не знам. Неколико стотина метара ниже, јер то се дешавало на падини, била је омања шума, и тамо су били скривени други дуплаши, налик на оног сребрног што смо га убили. Иза њих је стајала, можда маскирана, једна од кружећих машина — велики бумбар. Али њега тада још нисмо видели, као ни то да су ови скривени у шуми спровели над самом земљом, гипки проводник, неку врсту плиновода, из кога је под притиском избијала отровна супстанца, пена која се претварала у суспензију или плин. Моћи ћемо је истражити, јер мора да се делимично задржала у филтрима, зар не?” обрати се Инжењеру, који климну главом.

„Хемичар и ја смо сишли да разгледамо те споменике. Кула је била отворена и умало нас то није угушило. Најгоре је било с Хенриком, јер је први талас тога гаса пошао на БранитеИја. Кад смо упали унутра и продували кулу кисеоником, Хенрик је опалио у гасовод или тачније, у место где се пре тога видео, јер смо већ били у густом облаку.”

„Антиматеријом?” упита Координатор у тишини.

„Да.”

„Ниси могао употребити мали бацач?”

„Могао сам, али нисам.”

„Били смо сви…” Доктор је за тренутак тражио праву реч, „разљућени. Видели смо како падају. Ти дуплаши нису били голи. Имали су на себи неке крпе, чинило ми се да су биле све исцепане, као у борби, али нисам сигуран. На наше очи погинули су сви или готово сви. Пре тога, умало се сами нисмо потровали. Тако је било. После је Хенрик покушавао да нађе наставак тог плиновода, ако се добро сећам. Је ли тако?”

Инжењер климну главом.

„Тако смо сишли доле, у шуму, и угледали оне сребрне. Носили су неку врсту маски. Претпостављам да су прочишћавали ваздух. Пуцали су на нас, не знам чиме, изгубили смо рефлектор. Истовремено је кренуо онај велики бумбар. Хтео нас је напасти са стране. У сваком случају, стигао је из жбуња. Тада је Хенрик испалио серију.”

„По шуми?”

„Да.”

„По тим — сребрнима?”

„Да.”

„И по бумбару?”

„Не. Он је ударио у нас и разбио се о Бранитеља. Избио је, наравно, пожар. Растиње се сасушило од термичког удара у тренутку експлозије, и горело је као папир.”

„Покушали сте да преговарате?”

„Не.”

„Гонили су вас?”

„Не знам. Биће да нису. Кружећи штитови би нас ваљда стигли.”

„На том терену не би. Тамо је мноштво јаруга, рупчага, клисура, нешто као земаљска јура кречњачке стене, прагови одрона”, објасни Инжењер.

„Аха. И потом сте возили право овамо?”

„Готово право, с тим што смо били скренули према истоку.”

Неколико секунди седели су у тишини. Координатор диже главу.

„Побили сте их — много?”

Доктор погледа Инжењера и, видећи да овај не намерава да одговори, рече:

„Био је мрак. Они су се крили у честару. Чини ми се да сам видео најмање двадесет сребрних одблесака одједном. Али дубље, то значи у даљим честарима, још се нешто назирало. Могло их је бити више.”

„Ти што су на вас пуцали, били су сигурно дуплаши? Не неко други?”

Доктор се поколеба.

„Рекао сам да су на малим попрсјима имали неку врсту покривача, шлемова. Али судећи по облицима, величини, начину кретања, то су били дуплаши.”

„Чиме су пуцали на вас?” Доктор је ћутао.

„Зрна, вероватно неметална”, рече Инжењер. „Оцењујем, наравно, по осећању. Места поготка нисам разгледао. Мала пробојна моћ, такав сам имао утисак.”

„Да, мала”, сложи се с њим Физичар. „Рефлектори, овлаш сам погледао, пре су удубљени него уништени.”

„Један се разбио у судару с бумбаром”, објасни Хемичар.

„А сад о киповима. Како су изгледали?” упита Координатор.

Доктор је покушавао да их опише како је умео. Кад стиже ред на беле фигуре, прекиде и мало потом додаде с нелагодним смешком:

„Ту се опет, на жалост, може говорити само отприлике…”

„Четири ока? Врло истакнута чела?” понављао је полако Координатор.

„Да.”

„То су биле вајарске статуе? Камен? Метал? Одливи?”

„Не могу да кажем. Одливи сигурно нису. Величина је била натприродна, ако је о томе реч. И још извесна деформација, промена димензија. Као да…” поколеба се.

„Шта?”

„Придавање узвишености”, рече неодлучно Доктор. „Али то је само утисак. Уосталом, кратко време смо их разгледали, а затим се толико тога догодило… И наравно, опет постоји поље за стварање лаких аналогија. Гробље. Несрећни прогоњеници. Полицијска хајка. Мотопумпа с отровним гасом. Полиција са гас-маскама. Намерно употребљавам такве одредбе, јер се могло само чинити да је тако било, али то не знамо. Једни становници планете убијали су на наше очи друге. То је чињеница — ваљда неоспорна. Али ко кога… да ли су то била потпуно иста створења, или нека друга, која су се међусобно разликовала…”

„А ако су се разликовала, онда је већ све јасно?” упита Кибернетичар.

„Није. Али, помишљао сам и на такву евентуалност. Признајем, с нашег гледишта евентуалност је грозоморна. Као што се зна, човек најстроже оцењује људождерство. А ипак, појести мајмунску печеницу, у очима наших моралиста није уопште нешто страшно. А шта ако је биолошка еволуција овде протицала тако да су спољне разлике између бића с интелигенцијом као људска, и бићима која су остала на животињском степену развитка, неупоредиво мање него између човека и човеколиког мајмуна? Могли смо, у том случају, бити сведоци, рецимо — лова.”

„А онај ров крај града?” дабаци Инжењер. „То су такође ловачки трофеји, је ли? Дивим се твојим адвокатским смицалицама, Докторе.”

„Све док нисмо сигурни…”

„Имамо још филм”, прекиде га Хемичар. „Не знам зашто, али још нисмо успели да видимо нормални, обични живот на овај планети. Ови снимци показују баш тако нешто, нешто најсвакодневније, бар ми се тако чини…”

„Како, нисте ништа видели?” зачуди се Физичар.

„Нисмо, превише смо журили да искористимо последњу светлост. Раздаљина је била повелика, преко осамсто метара, чак и већа, али имамо два котура филма, снимке начињене телеобјективом. Колико је сад? Нема још дванаест! Мажемо их одмах развити.”

„Дај Црноме”, рече Координатор. „Али онај други аутомат — Докторе, Инжењеру, видим да вас је то заиста погодило, истина је да смо се у свему овом гадно заглибили, али…”

„Да ли контакти високих цивилизација морају да се заврше на овакав начин?” рече Доктор. „Врло бих волео да добијем одговор на то питање…”

Координатор заклима главом, устаде и диже флашу са стола.

„Склонићемо је”, рече, „за другу прилику…”

Кад Инжењер и Физичар изиђоше да прегледају Бранитеља, а Хемичар одлучи да за сваки случај припази на развијање филма, Координатор ухвати Доктора испод руке и, прилазећи с њим до нагнутих библиотечких полица, рече му, снизивши глас:

„Чуј, је ли могуће да сте ви, неочекиваном појавом, изазвали то панично бекство и да су настојали да нападну само вас, а не оне што су бежали?”

Доктор га је гледао раширеним очима.

„Знаш, то ми уопште није пало на памет”, признаде. Онда поћута замишљено.

„Не знам”, одазва се најзад. „Биће да нисмо… сем ако то није био неуспео напад, који се одмах окренуо против неких од њих. Наравно”, додаде, исправљајући се, „може се све то изложити и сасвим другачије. Да, сада то јасно видим. Рецимо, стигИи смо на неки забрањени терен. Они што су бежали, то је биИа, рецимо, група хадочасника, путника, шта их знам. Стража која је чувала то место, спровела је оружје, онај гасовод, између споменика, у тренутку кад се Бранитељ зауставио. Да, али први талас гаса најизразитије је обухватио оне друге, а не нас… Добро, претпоставима да је то био, с њихове тачке гледишта, несрећни случај. Тада — јесте. Могло је тако бити.”

„Значи, не можеш то да искључиш?”

„Не, не могу. И знаш, што дуже о томе мислим, тим више ми такво тумачење изгледа равноправно с нашим првим. Могли су поставити разне страже у околини кад се вест о нама проширила. Кад смо били у оној долини, још ништа нису знали и зато тамо нисмо наишли на наоружане… Исте вечери, кружећи штитови први пут су се појавили поред ракете.”

„Наша несрећа је у томе што досад нисмо наишли чак ни на делове њихове информационе мреже”, огласи се из дубине кабине Кибернетичар. „Телеграф, радио, писмо, фиксирани документи, тако нешто… Свака цивилизација ствара таква техничка средства и помоћу њих учвршћује своју историју и искуство. Ова сигурно такође. Кад бисмо могли да стигнемо до града!”

„Бранитељем можемо”, одврати, окрећући се према њему, Координатор. „Али, започела би битка чији ток ни резултате не можемо предвидети. Мислим да си тога свестан.”

„Па онда, кад бисмо могли да се сретнемо с неким њиховим разумним стручњаком, техничаром из њихових редова.”

„Како то да учинимо? Да пођемо у лов?” упита Доктор.

„Ха, кад бих ја знао како! А то изгледа тако просто. Стиже се на планету са читавим наручјем интеркомуникатора, електронских мозгова за превођење, цртају се на песку питагорини троуглови, измењују поклони…”

„Престани с бајкама, чујеш ли?”

То је рекао Инжењер. Стајао је на прагу.

„Дођите. Филм је развијен.”

Одлучише да га пројектују у лабараторији, јер је то била најиздуженија просторија на броду. Кад тамо уђоше, трака је већ била фиксирана, али још мокра, па се вртела у бубњу кроз који је дувао топао ваздух. Отуда је ишла одмах у пројекциони апарат. Координатар седе иза апарата тако да би га у сваком тренутку могао зауставити или вратити слику на екран. Сви заузеше места а аутомат, угаси светло.

Први метри били су потпуно црни. Неколико пута прођоше делови површине језера, затим се показа његова обала. Била је појачана. На неколико места спуштале су се у воду дуге косине, над којима су стајале раскречене куле, повезане рупичастим тракама. Слика је за тренутак постала неоштра, а кад опет могоше да запажају детаље, видеше да свака кула има на врху два пропелера од пет кракова који су се окретали у супротним правцима. Окретали су се врло споро, јер је снимање вршено с веИиким убрзањем. По косинама које су се спуштале у дубину језера, ишли су неки предмети, као потопљени у воду, али се нису видели њихови обриси. Сем тога, све се дагађало невероватно полако. Координатор врати двадесетак метара траке и пусти је поново, много брже. Предмети спуштани у воду дуж танких праменова, разиграних као вибрирајуће дебеле струне, сад су брзо упали у воду, на чијој се површини почеше ширити кругови. На самој обали стајао је, с леђа видљив дуплаш. Само је горњи део његовог попрсја вирио из бачвастог уређаја, над којим је штрчао танак бич, који се завршавао лелујавом мрИјом.

Обале нестаде. Сада су се преко екрана померали предмети пљоснати као кутије, набијене на рупичасте стубове. На њиховом врху стајале су бројне бачвасте творевине, налик на ону из које је вирио дуплаш на пристаништу. Све су биле празне, неке су се лењо померале, по две и три у исту страну, па су се дизале и кретале натраг.

Слика се полако померала даље. Појавили су се блескови, врло бројни, али као спаљене, црне мрље. Филм је ту био прејако осветљен, и што је горе, мрље су окруживале кругове који су постали мутни. Иза тих магловитих рубова виделе су се неке приИике, тако мале с висине. Дуплаши су ишли у паровима на разне стране, мала попрсја имали су окружена нечим пахуљастим, тако да им је вирила само главица, али слика није била довољно јасна да би се могао запазити израз лица.

Сад је у екран упловила велика маса која се равномерно подизала и спуштала. Цедила се према доњем углу екрана као да из ње истиче пенушави сируп, ходиле су по њој на елиптичним подметачима десетине дуплаша. Изгледало је као да су нешто држали у својим ручицама и додиривали ту масу, гладили је или скупљали. С времена на време, из масе се надимао брежуљак на врху заоштрен, и отуда је штрчало нешто налик на сиви пехар. Слика се померала, али покретљива маса и даље ју је испуњавала, појединости постадоше изразитије, хрпа међусобно незнатно размакнутих витких пехара појавила се као да расте. Уз сваки су стајала два или три дуплаша и ниско им примицали лица. Мало би тако постајали непомични, затим би удаљавали лица, и то се тако понављало. Координатор поново врати траку и пусти је брже — сада дуплаши као да су љубили унутрашњост ових пехара. Други, на земљи, на које дотле нису обраћали пажњу, стајали су са допола издуженим малим попрсјем и као да су посматрали шта они горе раде.

Слика се поново померила. Видео се сам крај масе, обрубљен тамном линијом. Одмах поред ње су се повлачили кружећи кругови, много мањи од оних које су знали. Њихово кружење било је лењо и обављало се као у скоковима — могли су се запазити размаси рупичастих руку, али то је био ефекат филма, изазван померањем кружећих елемената у односу према појединим кадровима траке.

Екран се полако испуњавао све живљом кретњом, мада се она дешавала — услед успорења — као у врло густом безваздушном средишту. Појавило се оно што су снимајући примили као 'центар града'. Била је то густа мрежа плитких ровова којима су пролазиле у свим правцима необичне, с једног бока стесане, с другог заокругљене бачвасте творевине. На свакој су се тесно прибијали дуплаши, од њих пет до двојице. Претежно су се возили по три заједно. Чинило се да њихова мала попрсја опасује нешто што прелази на спољну страну 'бурета', али то је могао бити и одблесак. Сенке залазећег сунца биле су врло дуге и отежавале разликовање елемената на слици. Над ровчастим артеријама пролазили су рупичасти мостићи згодних облика. На тим мостићима понегде су стајали, кружећи у месту, велики бумбари, и опет се то кружење распадало на серије компликованих кружеће-исправљајућих покрета, као да су чланкасти кракови хватали нешто невидљиво из ваздуха. Један бумбар је непомично застао, а тада су из њега почеле излазити појаве омотане врло блештавом супстанцом. Филм је био црно-бели, те се није могло одредити да ли је сребрна. У тренутку кад је трећи дуплаш силазио вукући за собом нешто магловито, слика се померила. Средином је пролазило дебело уже, налазило се много ближе објективу од оног што је било на подлози. То уже, или цевасти проводник, лако се љуљало оптерећено танком циглом, из које се преливало нешто као облак лишћа, али ти продметићи морали су бити тежи, јер нису полетали, већ су падали као тегови доле где су на избаченој површини стајали у више редова дуплаши, и из њихових ручица су ситне искре непрестано летеле према земљи. Било је то сасвим неразумљиво, јер облак предмета што су стизали с висине као да је нестајао, не долазећи до оних што су стајали доле. Слика се померала полако. На самом крају лежала су непомично два дуплаша, трећи им се приближавао и тада су се ова два полако подигла. Један од њих се тетурао. Изгледао је као глава шећера, са скривеним малим попрсјем. Координатор је вратио траку, пустио је још једном, а кад се показаше тела што су лежала, заустави је, покуша да изоштри слику и приђе екрану с великим увеличавајућим стаклом.

Кроз стакло виде само велике мрље што се расплињавају.

Црнило је означило крај прве траке. Почетак друге показивао је исту слику, само мало померену и затамњену. Очевидно је већ постало тамније, и то се није могло надокнадити пуним отварањем објектива. Два дуплаша лагано су одлазила, трећи је допола лежао на земљи. Кроз екран се протегнуше трепераве пруге, објектив је ишао тако брзо, да се ништа није видело, затим је у видно поље ушла велика мрежа с петоугаоним отворима. У свакоме је стајао један дуплаш, а у онима мањим по два. Под том мрежом њихала се друга, замућена, и по томе схватише да је прва била стварна, а друга — њена сенка што је падала на подлогу. Подлога је била глатка, као обложена неком супстанцом сличном бетону. Дуплаши у отворима мреже имали су на себи наборане, тамне украсе због којих су изгледали, дебљи и шири. Готово сви су чинили исте покрете — њихова мала попрсја, заклоњена нечим полупровидним, полако су се повијала на једну па на другу страну, и та необична гимнастика обављала се изузетно споро. Слика заигра, искриви се и за тренутак се опет лоше видело, постајала је све тамнија. Показа се и сам крај мреже развучене на ужадима. Једна се завршавала крај косо постављеног, великог, непомичног штита. Даље се обављао исти 'улични' саобраћај какав су већ видели — посвуда су пролазили бачвасти предмети пуни дуплаша.

Камера је још једном наишла на мрежу, с друге стране, померила се у страну и показаше се дуплаши који су ишли пешице. Снимљени у оштром скраћењу одозго, паткасто су се вукли у паровима. Даље се показа читава гомила, подељена надвоје дугом, уском улицом. Њеном средином вукло се на замагљеним точковима уже, које је продужавало ван оквира слике. То уже је вукло нешто дугачко, што је испуштало оштре блескове. Као брушен, издужен кристал или огледалским плочама обложен квадар, њихало се на једну и другу страну, и бацало светлосне одразе на оне што су стајали. Онда се накратко зауставило, постало прозирно, и тада се показа лежећа појава затворена у њему. Зачу се нечији пригушен повик. Координатор врати траку и поново је пусти, а кад се после већ познатог њихања показа предмет затворен унутра, он заустави пројектор. Сви приђоше самом екрану. Окружен дворедом дуплаша, на средини празне уличице лежао је — човек.

Владала је мртва тишина.

„Изгледа да нам лудило не гине”, разлеже се у мраку нечији глас.

„Али најпре разгледајмо то лепо до краја”, одврати Координатор. Вратише се на своја места, трака крену и слика заигра, оживе. Један за другим милели су уличицом кроз гомилу издужени блокови налик на мртвачке сандуке, али су били покривени нечим светлим што је висило све до земље и вукло се по њој као груба тканина. На следећој слици показа се празно место ограђено с једне стране погнутим зидом, под којим су штрчали бокори растиња. Усамљени дуплаш ишао је дуж бразде што је протицала преко целог екрана. Одједном, он одскочи као уплашен, а затим успореним, огромним скоком пролете кроз ваздух. Кружећи бумбар се превуче дуж бразде, нешто снажно блесну, као да је магла прекрила видно поље, а кад се разишла, дуплаш је непомично лежао на боку, испружен. Његаво тело одједном је постало готово црно. Све је то било утонуло у растући мрак. Чинило се да је лежећи почео да се трза, као да је почео пузити; на екрану почеше поигравати тамне пруге, затим блесну бело. Тако се завршио филм.

Кад се упали светло, Хемичар покупи котурове и пође с њима у тамну комору да начини увеличане фотографије изабраних места. Други се задржаше у лабораторији.

„Но, а сад анализа објашњења”, рече Доктор. „Одмах могу да изнесем два, па чак и три разИичита тумачења.”

„Каначно хоћеш да нас бациш у очајање?” добаци му нагло разљућени Инжењер. „Да си се честито позабавио физиологијом дуплаша, пре свега физиологијом његових чула, сигурно бисмо данас знали много више.”

„Кад је требало то да учиним?” упита Доктор.

„Молим вас!” подиже глас Кординатор. „Почињемо да личимо на судницу космолошког института! Наравно, сви смо шокирани збаг оне људске прилике. То је била, без сумње, прилика, непомичан лик, утопљен како се чини у некакву масу. Потпуно је вероватно да су посредством своје информационе мреже разаслали наше портрете у сва насеља планете где су, ослањајући се на примљене податке, начинили човеколике лутке.”

„Откуда им наши портрети?” упита Доктор.

„Па, кружили су добрих неколико часова око ракете пре два дана, могли су чак да обаве детаљна посматрања.”

„И шта би им могли значити такви 'портрети'?”

„Начинили су их ради научних или религијских циљева. То, наравно, нећемо разрешити ни у најдужој расправи. У сваком случају, то није неки необјашњив феномен. Мислим да смо видели не много велики центар у коме се обављају неки производни радови, а можда смо посматрали и њихове разоноде, можда функционисање њихове 'уметности', просечни 'улични саобраћај', даље — радове на пристаништу и предмете који се у њима сипају, не много разумљиве.”

„То је добра одредба”, добаци упорни Доктор.

„Биле су тамо још, како се чини, 'сцене из војног живота'. Имамо много основа за претпоставку да они што су обучени у сребрне огртаче чине војску. Сцена пред сам крај је нејасна. Могло је то, наравно, бити неко кажњавање појединца који је, идући путем намењеном за бумбаре, нарушио закон који код њих влада.”

„Погубљење на месту као казна за прелазак улице, то је мало престрого, не чини ти се?” упита Доктор.

„Зашто се трудиш да све преокренеш у бесмислицу?”

„Зато што и даље тврдим да смо видели тачно онолико колико би могли видети слепи.”

„Има ли још неко нешто да каже?” упита Координатор, „сем исповедања агностичког вјерују?”

„Ја”, рече Физичар. „Чини се да се дуплаши пешице крећу само у изузетним околностима, на шта би, уосталом, указивала њихова велика дебљина и несразмер удова, нарочито руку, у односу према маси тела. Чини ми се да би набацивање могућег еволуционог стабла, које је издало тако обликоване јединке, било неизмерно инструктивно. Сви сте запазили њихово живо гестикулирање. Тим својим ручицама ниједан од њх не подиже терен, ништа не вуче, не носи, а такве су слике у земаљском граду нешто најобичније. Можда им онда руке служе у друге сврхе?”

„У какве?” радознало упита Доктор.

„Не знам, то је твоја област. Ту у сваком случају има много да се учини. Можда превише журно настојимо да одмах схватимо архитектонику њиховог друштва уместо да се прихватимо проучавања појединих њего”вих циглица.

„Ту си у праву”, рече Доктор. „Руке су сигурно веома важан проблем. Еволуционо стабло такође. Чак не знамо ни да ли су сисари. Прихватио бих се да за неколико дана одговорилм на таква питања, само се бојим да нећу објаснити оно што ми је у читавом том призору изгледало најчудније.”

„А то је?” упита Инжењер.

„То што нисам видео ниједног самог пролазника. Ниједног. Нисте на то обратили пажњу?”

„Напротив, био је један на самом крају”, рече Физичар.

„Да, заиста.”

После тих Докторових речи нико се дуже времена није огласио.

„Мораћемо још једном да погледамо тај филм”, рече, као колебајући се, Координатор. „Чини ми се да је Доктор у праву. Усамљених пешака није било. Ишли су у најмању руку у паровима. Мада на самом крају, јесте. Један је стајао на станици.”

„Седео у оном купастом апарату”, рече Доктор. „Уштитовима такође седе појединачно. Говорио сам о пешацима. Само о пешацима.”

„Није их више било.”

„Неколико стотина свакако. Замисли, виђену из птичје перспективе, улицу земаљског града. Постотак усамљених пролазника сигурно ће бити велики. У неким часовима чак чине већину, а овде их нема уопште.”

„Шта то треба да значи?” упита Инжењер.

„На жалост”, заклима главом Доктор, „сад ја питам.”

„Један усамљени довезао се с вама”, рече Инжењер.

„Али знаш у каквим околностима?”

Инжењер не одговари.

„Чујте”, огласи се Координатор, „оваква дискусија одмах постаје јалав спор. Нисмо вршили систематска истраживања, јер нисмо научно-истраживачка експедиција, већ смо заправо имали друге бриге типа 'борбе за опстанак'. Морамо начинити даље планове рада. Сутра ће кренути машина за копање, то је већ поуздано. Имаћемо укупно два аутомата, два полуаутомата, машину за копање и Бранитеља који, уз примену одговарајуће опрезности, може такође да помогне у извлачењу ракете. Не знам је ли вам познат план који смо Инжењер и ја начинили? Првобитна концепција почивала је на спуштању ракете до нивоа воде и усправљању путем подизања и учвршћивања трупа набијеном земљом. То је метод који су користили још градитељи пирамида. Сад хоћемо да наш 'стаклени зид' посечемо на делове, одговарајуће величине и да од њих начинимо систем скела. Материјала ће бити довољно, а већ знамо да је ту супстанцу могуће талити и спајати на високој температури. Реализација тог пројекта, уз коришћење грађе коју су нам с нехотичном наклоношћу доставили становници Едена, омогућиће нам да радикално скратимо цео процес. Није искључено да ћемо за три дана моћи да кренемо. Чекајте”, рече, видећи комешање присутних, „хтео сам с тим у вези да вас упитам да ли ћемо кренути?”

„Да”, рече Физичар.

„Не”, готово истовремено се одазва Хемичар.

„Још не”, добаци Кибернетичар.

Настаде тренутак тишине. Инжењер и Доктор се још нису изјаснили.

„Мислим, да треба да летимо”, рече на крају Инжењер. Сви га изненађено погледаше.

Кад се ћутање одужило као да се од њега очекује неко објашњење, он рече:

„Раније сам мислио другачије. У питању је ипак цена. Напросто цена. Могли бисмо без сумње још много сазнати, али цена стицања тога знања може испасти — превелика. За обе стране. После оног што се догодило, сматрам да су покушаји мирног споразумевања, контакта — нереални. Сем онога што смо говорили, свако од нас ваљда, хтео то или не, има своју концепцију овдашњег света. Имам и ја такву концепцију. Чинило ми се да се овде дешавају грозне ствари и да у вези с тим треба да интервенишемо. Све док смо били Робинзони и док смо сваки комад рушевина откидали руком, ништа о томе нисам говорио. Чекао бих да више сазнам и док нам не буду на располагању наша техничка средства. А ево сада, признајем, даље не видим уверљиве разлоге који би ме присилили да своју концепцију Едена одбацим, али свака интервенција у служби оног што сматрамо добрим и исправним, сваки такав покушај највероватније ће се завршити као наш данашњи поход. Употребом анихилатора. Наравно, увек ћемо наћи оправдање да је то била неопходна одбрана и тако даље, или уместо помоћи донећемо уништење. Сад знате мање-више све.”

„Кад бисмо имали бољи увид шта се овде стварно дешава…” рече Хемичар. Инжењер одмахну главом.

„Тада ће се сигурно показати да свака страна има своје право…”

„Па шта с тим што убице имају 'своје право'?” добаци Хемичар. „Неће нас се тицати њихово право, већ спасење.”

„Али, шта им можемо понудити сем Бранитељевог анихилатора? Рецимо да ћемо половину планете претворити у перину да бисмо спречили те некакве рушилачке акције, ту неразумљиву 'производњу', те хајке, тровања — и шта даље?”

„Одговор на то питање нашли бисмо кад бисмо стекли веће знање”, с упорношћу рече Хемичар.

„То није тако једноставно”, умеша се у спор Координатор. „Све што се овде дешава јесте једна карика дуготрајног историјског процеса. Мисао о помоћи долази из уверења да се друштво дели на 'добре' и 'зле'.”

„Уопште не”, прекиде га Хемичар. „Реци: на прогоњене и оне који прогоне. То није исто.”

„Добро. Замисли да нека високо развијена раса стигне на Земљу у време религијских ратова, од пре неколико векова, и да хоће да се умеша у сукоб — на страни слабих. Ослањајући се на своју моћ, забрањују спаљивање јеретика, прогоне иновераца и тако даље. Зар мислиш да би могли проширити на Земљи свој рационализам? Готово целокупно човечанство тада је веровало, и морали би постепено потаманити све до последњег човека. Остали би сами са својим рационалним идеалима!”

„Како, заиста сматраш да никаква помоћ није могућа?!” љутну се Хемичар.

Координатор га је дуго гледао пре но што је одговорио.

„Помоћ, Боже мој, шта значи помоћ? Ово што се овде дешава, што овде видимо, плодови су одређене друштвене конструкције, требало би њу сломити и створити нову, бољу — а како ми то да учинимо? Па, ово су бића са другачијом физиологијом, психологијом, историјом од нас. Не можеш овде увести нашу цивилизацију. Морао би да начиниш план другачије цивилизације која би даље функционисала и после нашег одласка… Наравно, извесно време сам помишљао да се неки од вас носе са сличним мислима, као Инжењер и Хемичар. Мислим да је и Доктор тако сматрао, зато је сипао хладну воду на ватру разних аналогија које потичу са земље, је ли тако?”

„Јесте”, рече Доктор. „Бојао сам се да у наступу племенитости не пожелите да заведете овде 'ред', што би у пракси 'значило' терор.”

„Можда ови прогоњони знају како хоће да живе, само су још превише слаби да то остваре”, рече Хемичар. „А кад бисмо спасли живот само једне групе осуђених, и то би већ било много…”

„Али ми смо већ спасли једнога”, одврати нестрпљиво Координатор. „Можда знаш шта с њим да се чини даље?”

Одговори му ћутање.

„Ако се не варам, и Доктор је за старт?” упита Координатор. „Добро. Пошто сам и ја за, значи да смо у већини.”

Прекиде. Поглед му се укочи од запањености. Он је једини седео лицем према одшкринутим вратима. У мртвој тишини, из мрака је допирало само слабо клокотање воде, сви се окренуше за његовим погледом.

У отвореним вратима стајао је дуплаш.

„Како се он овде…” поче Физичар и речи му замреше на уснама. Схватио је своју грешку. То није био њихов дуплаш. Онај је био закључан у просторији прве помоћи. На прагу је стајао огроман појединац црнкасте коже, с ниско угнутим малим попрсјем, главом готово додирујући давратак. Био је покривен земљастом материјом одоздо до горе, при чему је окружавала мало попрсје као оковратник; око њега се омотавао дебео сплет зелене жице. Кроз изрез на боку видео му се широк, метално сјајан појас, чврсто опасан на телу. Стајао је непомично. Његово пљоснато, наборано лице са два крупна плава ока било је покривено прозирним плаштом левкастог облика који се ширио наниже. Из њега су се издвојиле танке пруге што су више пута обмотавале мало попрсје и биле укрштене напред, што је чинило као неко гнездашце у коме су почивале његове, исто тако завојима обмотане, руке. Само су се истицали чворасти прсти који су се додиривали лако суженим врховима.

Сви су седели онако како их је изненадио својом појавом. Дуплаш се погнуо још више, отегнуто накашљао и полако ступио напред.

„Како је он ушао?… Црни је у тунелу…” шапну Хемичар.

Дуплаш се полако повлачио унатраг. Тренутак је ишао, па стао у полумраку ходника и по други пут ушао унутра, или тачније провукао само главу, под самим довратком.

„Пита може ли да уђе…” рече шапатом Инжењер. И плану: „Али изволите изволите!”

Устао је и повукао се под супротни зид. Сви пођоше за њим, а дуплаш је гедао на испражњену средину кабине, сасвим безизражајно. Полако је ушао и погледао око себе.

Координатор је пришао екрану, повукао штап на коме је био разапет, а кад је материјал фркнуо и свинуо се, откривши таблу, рекао је:

„Размакните се.”

Узео је у руку камад креде, нацртао мали круг, око њега описао елипсу, извана већу, још једну, па још једну — свега четири. На свакој је уписао мали кружић, пришао диву што је стајао на средини и тутнуо креду у његове чворновате прстиће.

Дуплаш је неспретно пришао, погледао креду, загледао се у таблу, полако пришао зиду. Морао је да се погне малим попрсјем, које је укосо вирило из крагне да би руком заробљеном завојима дотакао таблу. Пронашао је трећи кружић на елпси и с напором, незграпно куцнуо у њега наколико пута, а затим кредом још готово испунио кружић.

Координатор климну главом. Сви одахнуше.

„Еден”, рече Координатор.

Показа на кручић.

„Еден”, понови.

Дуплаш се загледао у његова уста с видном заинтересованошћу.

Кашљуцну.

„Е д е н”, посебно разговетно и полако рече Координатор. Дуплаш кашљуцну неколико пута.

„Он не говори”, обрати се Координатор друговима. „То је сигурно.”

Стајали су један наспрам другог, не знајући шта да почну. Дуплаш се покрете. Испусти креду која лупи о под. Чу се прасак као кад се откључава брава. Земљаста материја се одмаче као распарана одозго до доле и они угледаше широк, златаст појас који је био приљубљен уз његове бокове.

Крај појаса одмотао се и зашуштао попут металне фолије. Мало дуплашево попрсје се наже као да је хтело искочити из тела, готово се преви надвоје и ухвати прстићима крај фолије. Размотала се као дуга плахта коју је држао пред собом и чинило се да ју је њима давао. Координатор и Инжењер истовремено испружише руке. Обојица се тргоше. Инжењер испусти слаб повик. Дуплаш је изгледао изненађен, неколико пута је кашљуцнуо, а прозирни вео на његовом лицу се заталаса.

„Електрично пуњење, али не много јако”, објасни Координатор осталима, и по други пут ухвати за руб фолије. Дуплаш је пусти. Разгледаше пажљиво златасту површину, била је савршено глатка и празна. Координатор је овлаш дотаче на неком месту и опет осети лак електрични удар.

„Шта је то?!” прогунђа Физичар и примаче се, превлачећи руком по фолији. Још су га тукла електрична пуњења, да су му стегна просто поигравала. „Дајте графитни прах!” викну. „Стоји тамо на орману!”

Рашири фолију по столу, не марећи што му мишићи руку непријатно подрхтавају од трнућих убода, брижљиво је посу прахом који му је додао Кибернетичар, и одува сувишан нанос.

На златастој површини осташе сићушне црне тачке расуте хаотично, без смисла.

„Лацерта”, викну одједном Координатор.

„Алфа Лабуда!”

„Лира!”

„Цефеј!”

Окренули су се према дуплашу који их је мирно гледао. У њиховим очима блистао је тријумф.

„Звездана мапа”, рече Инжењер.

„Наравно!”

„Но, сад смо код куће”, Координатор се широко осмехну. Дуплаш кашљуцну.

„Имају електрично писмо?”

„Тако изгледа.”

„Као фиксирана пуњења?”

„Не знам, можда је то електрет.”

„Мора да имају електрично ћуло!”

„Могуће.”

„Мир, народе! Морамо поступати систематично”, рече Координатор. „Од чега почињемо?”

„Нацртај му откуда смо.”

„У праву си.”

Координатор избриса брзо таблу, нацрта звезде Кентаура, поколеба се, јер је пројекција требало да буде начињена по сећању — онако како се тај део Галаксије видео с Едена, нацрта крупну тачку која је означавала Сиријус, додаде још двадесетак мањих звезда, и на подлози Великог Медведа начини крстић који је означавао Сунце, после чега дотаче руком своје груди и свих осталих, обухвати покретом руке читаву просторију и опет куцну кредом по крстићу.

Дуплаш кашљуцну. Узе од њега креду, с напором примаче мало попрсје табли и са три куцаја допуни Координаторов цртеж пројекцијом алфе Орла и двоструког система Прокиона.

„Астроном!” викну Физичар. И тише додаде: „Колега…”

„Врло могуће!” одврати Коордирнатор.” Сад идемо даље!” Поче велико цртање. Планета Еден — и пут брода. Улазак у гасни реп. Карамбол (није било сигурно да ли цртеж довољно објашњава случај катастрофе, али тренутно за то није било помоћи). Заривање ракете у терен (цртеж је представљао пресек брега са заривеном ракетом) Даље је већ било тешко и они се зауставише.

Дуплаш је гледао цртеже и кашљао. Приближавао је и одмицао лице од табле. Затим је пришао столу. Из зеленог намотаја огрлице извукао је танку, гипку жицу, нагнуо се и почео њоме с необичном брзином прелазити по златастој фолији. То је трајало извесно време. Затим се одмакнуо од стола. Они посуше фолију графитом. Показа се нешто врло чудно. Још током одувавања сувишног праха оцртане контуре почеше се мицати. Најпре угледаше велику полукуглу, у чијој је унутрашњости стајао искошен стуб. Затим се појави мала мрља, која је пузала по ивици полукугле. Постајала све већа. Познали су обрис схематски и нетачно нацртаног Бранитеља. Део бока полукугле је нестао. Кроз настали отвор Бранитељ је ушао унутра. Све је нестало, фолију је покривао само расут графитни прах. Одједном се прах скупио у звездану мапу. На њеној подлози појавила се, набачена у дугим потезима, прилика дуплаша. Онај што је стајао иза њих, закашља се.

„То је он”, рече Координатор.

Мапа је нестала, видео се само дуплаш. Затим је нестао његов цртеж и мапа се поново показала. Поновило се то четири пута. И опет се графитни прах сложио као вођен невидљивим дашком, у обрис полукугле с отвореним боком. Мала појава дуплаша, који као да је пузио спљоштен, приближавала се отвореном боку полукугле. Ушла је у њу. Полукугла се развејала. Искошени стуб ракете био је већи. Спреда, под трупом, видео се отворен улаз. Дуплаш се под њим усправио и ушао унутра, неставши у ракети. Графитни прах се расуо и лежао у хаотичним скупинама. То је био крај саопштене поруке.

„На тај начин је стигао до нас — кроз теретну клапну!” рече Инжењер. „А и ми смо шепртље оставили смо је отворену!”

„Чекај, знаш шта ми паде на ум?” нагло добаци Доктор.” Да они можда и нису хтели толику нас да затворе оним зидом, колико да онемогуће својима, својим научницима, рецимо, да успоставе с нама контакт!”

„Стварно!”

Окренуше се дуплашу. Он се накашља.

„Добро, доста с тим”, рече Координатор. „Ово је врло пријатан, хм, друштвени скуп, али имамо важнија питања у виду! С партизанском акцијом је — крај. Морамо ствар решити систематски. Почећемо од математике. Тиме ће се позабавити Физичар. Математика, наравно, и математематика. Теорија материје. Атомистика, енергетика. Даље, теорија информације, информационе мреже. Начини комуникације, фиксирања. Истовремено — функтори творбе реченица, реченичне функције. Граматички костур, семантика. Склоност појмова. Типови употребљаваних логика. Речник. Све то припада теби”, обрати се Кибернетичару. „И, кад будемо имали такав повезујући мост, стићи ће ред на остало. Метаболизам, начин храњења, тип производње, форме скупних односа, реакције, навике, поделе, групни конфликти, и тако даље. С тиме већ нећемо толико хитати. Засад”, обрати се Кибернетичару и Физичару, „почните ви. Ваљаће на одговарајући начин прилагодити калкулатор. Наравно, имате за помоћ филмове ту је библиотека, узмите све што се покаже потребним.”

„За почетак, можемо га провести кроз брод”, рече Инжењер. „Шта мислиш? То му може много шта рећи, а сем тога знаће да ништа од њега не кријемо.”

„Нарочито је важно то друго”, сложи се Координатор. „Али, док не можемо с њим да се споразумевамо, не пуштајте га у просторију за указивање помоћи. Бојим се неког неспоразума. Идемо сад на обилазак брода. Колико је сати?”

Било је три после поноћи.