Еден

2

Спуштао се мрак. Црна рупа тунела зјапила је у благом обронку невисоког брежуљка. Даље, све до хоризонта над којим су трепериле прве звезде, пружала се широка равница. Понегде само, знатно удаљени, уздизали су се неки витки облици, налик на дрвета. Светлости која је долазила само од танког појаса залазећег сунца, било је тако мало, да су се боје унаоколо сливале у једнолично сивило. На левој страни од путника што су непомично стајали, укосо се дизао у ваздух огромни избочени труп ракете. Инжењер је његову дужину оценио на седамдесет метара, што је значило да се преко четрдесет метара ракете зарило при паду у брежуљак. У том тренутку ипак нико није обраћао пажњу на ту огромну цев што се црно оцртавала према небу и завршавала беспомоћно штрчећим туљцима покретачких млазњача. Дубоко су увлачили у плућа ваздух с једва ухватљивим непознатим запахом, гледали су пред себе ћутећи. Тек сада их је обузело осећање потпуне беспомоћности — железне дршке мотика као да су им саме поиспадале из руку. Стајали су прелазећи полако погледом по непознатом пространству, пустом, с линијама видика што су тонуле у мрак, са звездама што су лењо, одмерено блескале у висини.

„Поларна?” упита одједном Хемичар, несвесно утишаним гласом и показа на ниску звезду што је слабо титрала на тамном источном небу.

„Не, она се одавде не види, сада смо… да, сада смо под јужним полом Галаксије. Одмах… негде би морао да буде Јужни Крст.”

Подигнутих глава сви су се загледали у већ готово сасвим црну подлогу неба, сјајно озарену сазвежђима. Почеше да ређају називе звезда, да их један другом показују прстима, што их је на тренутак оживело. Звезде су биле једино што им није било потпуно туђе над овом мртвом, пустом равницом.

„Постаје све хладније, као у пустињи”, рече Координатор.

„Нема шта, данас и онако ништа нећемо учинити. Треба се вратити унутра.”

„Шта, у онај гроб?!” љутну се Кибернетичар.

„Без тога гроба овде бисмо били готови за два дана”, хладно одговори Координатор. „Не понашајте се као деца.”

Без и речи више, он се окрете и пође одмереним лаганим кораком према отвору, чија се црна мрља једва оцртавала неколико метара више на обронку брежуљка и спустивши најпре ноге, сав се увуче унутра. За тренутак се још видела његова глава, па се и она изгуби.

Остали се немо згледаше.

„Идемо”, промумла полуупитно, полупотврдно Физичар. Кренуше за њим с оклевањем. Док су се први увлачили у тесни отвор, Инжењер, који је као последњи стајао иза Кибернетичара, рече:

„Приметио си какав чудан запах има овде ваздух?”

„Да. Некако горак… Знаш ли откуда?”

„Сличан је земаљском, али има још неку примесу, мислим нешкодљиву. Не сећам се, подаци постоје у једној малој зеленој књизи, на другој полици у библио…”

Прекиде, сетивши се да је сам пунио библиотеку гомилама лапорца.

„Нека га…” рече без гнева, али с великом тугом, и поче да се увлачи у црни отвор. Кад остаде сам, Кибернетичар се одмах осети нелагодно. Није то био страх, него тешко осећање изгубљености, стравичне отуђености предела тако да је овај повратак у дубину глиничастог ископа имао у себи нечег умирујућег. „Као црви”, помислио је, оборио главу и увукао се у тунел за Инжењером. Није ипак издржао, него је већ готово до рамена унутра, подигао главу, погледао навише и опростио се са звездама што су мирно трепериле.

Сутрадан су неки хтели да изнесу залихе напоље, да тамо доручкују, али Координатор се успротивио, тврдећи да би то створило посебну бригу. Тако су јели при светлу двеју лампи, под клапном отвора, пијући већ сасвим охлађену кафу. Одједном се огласи Кибернетичар:

„Чујте, како је то заправо испало да смо све време имали добар ваздух?”

Координатор се осмехну. На упалим образима имао је сиве пруге.

„Боце с кисеоником су целе. Горе је с прочишћавањем. Само један аутоматски филтер ради нормално — помоћни, хемијски, јер су сви електрични, наравно, отказали. За неких шест, седам дана почели бисмо се гушити.”

„Знао си то…?” полако упита Кибернетичар. Координатор ништа не одговори.

„Шта ћемо сад?” упита Физичар.

Посуде су прали у ведру воде. Доктор их је брисао једним од својих убруса.

„Овде има кисеоника”, рече Доктор, бацивши са звекетом алуминијумски тањир на гомилу других, „то значи да овде постоји живот. Шта знаш о томе?”

„Ништа. Сонда је покупила одавде мало атмосфере за пробу, и отуда све наше знање.”

„Како? Није чак ни атерирала?”

„Није.”

„То је одиста много знања”, рече Кибернетичар. Трудио се да умије лице шпиритусом који је сипао из мале бочице на комадић вате. Имали су врло мало воде погодне за употребу, и нису се умивали већ други дан. Физичар се огледао при светлу лампе, користећи као огледало углачану површину климатизатора.

„То је веома много”, мирно одговори Координатор. „Да је састав ваздуха био другачији, да није у њему било кисеоника, убио бих вас.”

„Шта?” Кибернетичар умало не испусти бочицу.

„И себе такоде, наравно. Не бисмо имали изгледа ни један према милијарду. Сад га имамо.”

Ућуташе.

„Да ли присуство кисеоника претпоставља постојање биљака и животиња?” упита Инжењер.

„Не обавезно”, одврати Хемичар. „На планетама алфе Малог Пса има кисеоника, али нема ни биљака, ни животиња.”

„А чега има?”

„Светловаца.”

„Луменоида? Оних бактерија?”

„То нису бактерије.”

„Није важно”, добаци Доктор. Склонио је посуде и затварао кутије с храном. „Сад заиста имамо других брига. Бранитеља је немогуће покренути, а?”

„Бранитеља нисам чак ни видео”, признаде Кибернетичар. „Не може до њега да се стигне. Сви аутомати излетели су из постоља. Тамо изгледа тако, да би само двотонска дизалица могла расплести сву гвожђурију. Бранитељ лежи на самом дну.”

„Али некакво оружје морамо имати!” подиже глас Кибернетичар.

„Постоје електројектори.”

„Питам се чиме ћеш их напунити?”

„Струје у електрани нема? Па, било је!”

„Нема, очевидно је дошло до споја у акумулаторској кабини.”

„Зашто електројектори нису напуњени?”

„Упутство забрањује превожење напуњених”, безвољно прогунђа Инжењер.

„Нек' ђаво носи уп…”

„Престани!”

На Координаторов глас Кибернетичар се окрете, слежући раменима. Доктор изиђе. Инжењер је донео из своје кабите лаки најлонски ранац, и кренуо да ставља у његове џепове пљоснате кутије са железним порцијама хране, кад се појави Доктор. Држао је у рукама кратки оксидирани цилиндар који се завршавао пипком.

„Шта је то?” заинтересова се Инжењер.

„Оружје.”

„Какво сад оружје?”

„Успављујући плин.” Инжењер се насмеја.

„Откуд можеш знати да ли ће оно што живи на овој планети допустити да буде успавано твојим плином? И пре свега, како хоћеш тиме да се браниш у случају напада, дајући наркозу у капима?”

„У случају велике опасности, моћи ћеш да даш наркозу барем себи”, рече Хемичар. Сви се на смејаше, а Доктор се смејао најгласније.

„Свако створење које удише кисеоник може се тим успавати, а што се одбране тиче, гледај!”

Притисну револверски обарач на завршној цевчици цилиндра. Танак као игла млаз течности, која је одмах испаравала, шикну у мрачну дубину ходника.

„Но… у недостатку нечег бољег…” рече неуверено Инжењер.

„Идемо?” упита Доктор, гурнувши цилиндар у џеп комбинезона.

„Идемо.”

Сунце је стајало високо; било је мало, али и врелије од земаљског. Није их то ипак изненадило, него то што није било сасвим округло. Посматрали су га кроз раширене прсте, кроз тамноцрвени, по лупрозирни папир, који је служио за паковање индивидуалних пакета против зрачења.

„Спљоштено око осовине због брзине окретања, шта ли?” упита Хемичар Инжењера.

„Да. То се много боље видело за време лета. Не сећаш се?”

„Можда ме се тада, како да кажем, то није тицало.”

Окренувши се од сунца, сви погледаше ракету. Ваљкаст, бео труп укосо је штрчао из ниског брежуљка у који се зарио. Подсећао је на стартни уређај неког дивовског оруђа. Навлака, млечне боје у сенци, сребрнаста на сунцу, изгледала је као нетакнута. Инжењер пође до места на коме је труп улазио у земљу, пређе преко груменастог узвишења, које је као оковратник окруживало труп, и пређе руком по плочи оклопа.

„Није најгори материјал овај керамит”, рече, не окрећући се.

„Бар кад бих могао да завирим у млазњаче…” беспомоћно погледа увис према издувним цевима које су штрчале над равницом.

„Још ћемо их разгледати”, рече Физичар. „Сад ваља да пођемо у мало извиђање, а?”

Координатор се попе на врх брега. Сви пођоше за њим. Сунцем обасјана равница ширила се на све стране једнако глатка, плава. У даљини су се дизали витки обриси које су запазили претходног дана, али на јакој светлости видело се да то нису била стабла. Небо над њиховим главама, плаво као изнад Земље, над линијом хоризонта добијало је изразито зеленкасту нијансу. Мали, паперјасти облачци ишли су готово неопазиво према северу. Координатор је проверавао стране света на малом компасу, учвршћеном на прегибу руке. Доктор је ногом разгртао терен.

„Зашто овде ништа не расте?” рече са чуђењем у гласу.

Сви су то уочили. Одиста, равница је била гола докле год је око сезало.

„Чини се да је ово крај који се претвара у степу”, рече несигурно Хемичар. „Тамо даље, видите оне мрље, све више је жуто, тамо, на западу. Претпостављам да је тамо пустиња, с које ветар овамо наноси песак, јер је овај брег глинаст.”

„Добро, у то смо се уверили”, рече Доктор.

„Морамо да начинимо макар најопштији план експедиције”, рече Координатор. „Залихе које смо понели довољне су нам за два дана.”

„Не баш, воде имамо мало”, добаци Кибернетичар.

„Воду морамо штедети, све док је не нађемо овде. Ако постоји кисеоник, мора се наћи и вода. Мислим да почнемо овако: да од базе предузмемо низ праволинијских излета, идући само толико далеко одакле безбедно и без претеране журбе можемо да се вратимо.”

„Највише тридесет километара у једном правцу”, рече Физичар.

„У реду. Питање је само шта прво проверавамо.”

„Чекајте”, рече Инжењер, који је дотле стајао неколико корака даље, као удубљен у невеселе мисли, „не чини ли вам се да поступамо помало сулудо? Доживели смо катастрофу на непознатој планети. Успели смо да изиђемо из брода. Уместо да се прихватимо оног што је најважније, уместо да све снаге уложимо у поправку, да покренемо оно што се може, да извучемо ракету, и тако даље, ми крећемо у некакве излете без оружја, без икаквих одбрамбених средстава, немајући појма шта нас овде може задесити.”

Координатор га је слушао ћутке. Прелазио је погледом с једног на другог. Чекињаста, тродневна брада давала им је помало дивљи изглед. Инжењерове речи очито су снажно деловале, али нико се не одазва, као да су чекали да чују шта ће он рећи.

„Шесторица људи неће откопати ракету”, рече Координатор, опрезно одмеравајући речи, „то добро знаш. У садашњем стању, покретање и најмањег агрегата тражи време које нисмо кадри ни да одредимо. Планета је настањена. Не знамо ипак ништа о њој. Нисмо чак направили ниједан круг око ње пре катастрофе. Приближили смо се њеној северној полукугли, и због кобне грешке упали смо у њен плински реп. Падајући, стигли смо до линије терминатора. Лежао сам крај екрана који се распрснуо последњи. Видео сам, или ми се бар чинило да сам видео, нешто што је подсећало на град.”

„Зашто нам то ниси рекао?” отегнуто упита Инжењер.

„Да, зашто?” понови за њим Физичар.

„Јер нисам сигуран. Чак не знам ни на којој страни га треба тражити. Раката се вртела. Изгубио сам оријентацију. И поред тога постоје изгледи, мада слаби, да добијемо неку помоћ. Више бих волео да о том не говорим али, сви ви и тако добро знате, наши су изгледи уопште врло мали. Сем тога, потребна нам је вода. Претежни део залихе излио се у доње делове брода и загађен је. Зато сматрам да можемо себи допустити известан ризик.”

„Слажем се с тим”, рече Доктор.

„И ја се слажем”, додаде Физичар.

„Нека буде”, прогунђа Кибернетичар и удаљи се неколико корака, гледајући према југу, као да није хтео да чује шта ће рећи остали. Хемичар климну главом. Инжењер се не одазва, већ само сиђе с брега, забаци ранац преко рамена и упита:

„Куда?”

„На север”, рече Координатор. Инжењер крете сместа, други му се прикључише. Када се после неколико минута окренуше, брежуљак се готово није видео — само се труп ракете, као цев пољског топа, уздизао на обзорју.

Било је веома топло. Њихове сенке, док су ишли, скраћивале су се, ципеле су им упадале у песак, чули су се тихи, одмерени кораци и убрзано дисање. Приближавали су се једном од оних облика за које су у сумраку мислили да су стабла. Успорише корак. Из мрке земље дизало се 'стабло', сиво као слонова кожа, са слабим, металним сјајем. При дну не дебље од мушке руке, прелазило је у горњем делу у чашасто проширење, које се на врху, нека два метра над земљом, равно проширивало. Није се могло видети да ли је та чаша отворена или није. Стајала је потпуно непомично. Људи застадоше неколико метара пред том необичном творевином, али Инжењер пође према њој и већ је подизао руку да дотакне 'стабло', кад Доктор викну:

„Стој!”

Инжењер нагонски застаде. Доктор га повуче за руку, подиже са земље камичак не већи од зрна пасуља, и баци високо у ваздух. Камичак описа окомит лук и паде право на лако усталасан, спљоштен врх чаше. Сви задрхташе, тако је нагла и неочекивана била реакција. 'Чаша' се заталасала, скупила, разлегао се кратак шиштај као од испуштаног плина, и цео сивкасти стуб, који је сад грозничаво дрхтао, пропаде у земљу, као усисан у њу. За тренутак створени отвор испунило је мрко, пенушаво мазиво, затим по његовој површини почеше пливати зрнца песка, затим је тај кајмак постајао све дебљи, и после неколико секунди од отвора не остаде ни трага: површина пешчаног терена била је глатка, као и свуда унаоколо. Још су стајали крајње запањени, кад Хемичар узвикну:

„Гледајте!”

Осврнуше се. Малочас су их окруживале, на раздаљини од неколико десетина метара, три или четири сличне, високе и танке творевине — сад није било ниједне.

„Све пропале?!” повика Кибернетичар.

Напрезао је поглед, али од 'чаше' није било ни најмањег трага. Сунце је пекло све јаче, и постајало је неподношљиво. Кренуше даље.

После једног часа, личили су на дуги истегнути караван. Први је ишао Доктор, који је сад носио ранац, за њим Координатор. Поворку је завршавао Хемичар. Сви су били раскопчали комбинезоне, неки су подвили рукаве, обливени знојем, осушених уста, и полако су се вукли равницом. На хоризонту се назирао дуг водораван појас.

Доктор застаде и сачека Координатора.

„Колико мислиш да смо превалили?”

Координатор погледа унатраг, према сунцу, где је била остала ракета. Више се није видела.

„Планета има радијус мањи него Земља”, рече. Отпљуну, марамицом обриса лице. „Превалили смо око осам километара.”

Доктор је једва гледао кроз пукотине набреклих очних капака. На црној коси имао је платнену капицу. Сваки час ју је влажио водом из чутурице.

„То је ипак лудост, знаш?” рече и неочекивано се осмехну. Обојица су гледали на ону страну где се још недавно, као коса цртица оцртавала над самом линијом хоризонта њихова ракета. Сад су се тамо видели, бледосиви у даљини, танки обриси 'чаша'! Опет су изрониле, незнано када. Приђоше им и други. Хемичар баци на земљу завијено шаторско платно и седе, заправо се свали на њега.

„Некако се не види ни траг од овдашње цивилизације”, рече Кибернетичар, претурајући по џепу. Најзад нађе витаминске пилуле у згужваном паковању и почасти све другове.

„А на Земљи не би нашао овакву пустињу, је ли?” добаци Инжењер. „Ни путева, ни неких летећих машина.”

„Не мислиш ваљда да ћемо баш овде наћи верну копију земаљске цивилизације?” прасну Физичар.

„Овај систем је постојан” поче Доктор, „и цивилизација је на Едену могла да се развија дуже но на Земљи, и онда…”

„Под условима да је то цивилизација човеколиких створења”, прекиде га Кибернетичар.

„Чујте, не задржавајмо се овде”, рече Координатор. „Пођимо даље, за пола часа треба да стигнемо до оног”, показа им на танки љубичасти појас на видику.

„А шта је то?”

„Не знам, али нешто јесте. Можда ћемо пронаћи воду.”

„Хлад би ми засад био довољан”, промукло рече Инжењер. Оплакнуо је уста гутљајем воде.

Зашкрипаше ремени тоболаца док су их притезали на рамена. Група се опет растегла у врсту и ишла равномерно по песку. Прошли су поред неколико десетина 'чаша' и неколико већих творевина, које као да су биле подупрте лијанама или пузавицама спуштеним до земље, али ниједна није била ближе од двеста метара, а они нису желели да скрећу. Сунце је стигло до зенита, кад се предео променио.

Песка је било све мање. У дугим, плитким гребенима израњала је из њега риђа, сунцем спржена земља. Ту и тамо расле су хрпе сиве, мртве маховине. Кад би их дотакли ципелама, мрвиле би се, распадајући се у сасушену трулеж, као изгорели папир. Љубичасти појас сада се изразито делио на поједине групе приземних облика чије су боје постале светлије. Било је то пре зеленило, попрскано олињалим плаветнилом. Северни дашак доносио је слаб, лак мирис који су са сумњичавом радозналошћу увлачили у ноздрве. Кад се нађоше близу лако изувијаног зида од тамних испреплетених облика, они што су ишли напред мало успорише, тако да су остали могли да им се придруже, и у несређеној групи прилазили су, прочељу чудних облика.

Са раздаљине од сто корака могло им је изгледати као шипраг, као некакво жбуње у коме има много великих, модрикастих птичјих гнезда, не толико по стварној сличности, колико због напора очију које су се трудиле да стране облике сложе у било шта познато.

„То су некакви пауци?” несигурно рече Физичар, и тада се свима одједном учини да виде нека паучинаста створења с малим, вретенастим труповима, покривена густом, накострешеном чекињом, непомична са необично дугим и танким ногама скупљеним под собом.

„Ма то је растиње!” повика Доктор. Полако је прилазио све ближе сиво-зеленкастом 'пауку'. У ствари, показа се да су 'ноге' нека врста дебелих стабљичица, чија су задебљала и влакнима покривена коленца лако могла да буду зглавци чланконожаца. Те стабљичице, израстајући из маховинастог терена, по шест, седам или осам у групи, састављале су се у висини у квргаво, дебело 'тело', које је подсећало на спљоштени трбух, окружен паучинастим појасевима што су блештали на сунцу. Биљни „пауци” расли су доста близу један другог, али било је могуће проћи између њих, ту и тамо стабљичице су пуштале огранке и испусте који су имали боју готово као земаљско лишће и завршавали се скупљеним пупољцима. Доктор опет баци најпре камен у 'трбухе' што су висили неколико метара над земљом, а кад се ништа није десило, он пажљиво разгледа стабљичицу, и најзад је засече ножем. Изнутра је у ситним капима истицао светложут, водњикав сок, који је одмах почињао да се пенуша и да мења боју у наранџасту и риђу, а после неколико тренутака би очврснуо у смесу налик на смолу јаког мириса, који се свима најпре допаде, да би убрзо осетили у њему нешто одвратно.

У дубини тог необичног гаја било је нешто хладније него у равници.

Само су пупави 'трбуси' давали мало хлада. Било га је, уосталом, све више што су се упуштали даље у тај честар, трудећи се колико је било могуће, да не додирују стабљичице, а нарочито беличасте изданке, којима су се завршавали најмлађи изданци, јер су будили у њима необјашњиво гађење.

Терен је био спужваст, мек, испуштао је влажно испарење у коме је тешко било дисати. По лицима, по рукама прелазиле су им сенке 'трбуха', час виших, час нижих, већих и мањих. Једни су били гипки и њихове бодље су имале јаку наранџасту боју, други сасушени, увели, умртвљени, а и с њих су висили дуги, витки појасићи паучине. Кад би наишао ветар, цео честар би испуштао потмуо, непријатан шушањ, не онај меки шум земаљске шуме, него као пресипања хиљада и хиљада крутих папирића. Местимично су им поједине биљке затварале пут, сплетене огранцима, па су морали да траже пролаз и због тога су се кретали спорије него по равници. Све су чешће бацали погледе увис, према бодљикавим 'трбусима', тражећи у њима сличности са гнездима, шишаркама или чаурама.

Доктор, који је ишао напред, готово закачи лицем црну висећу влас налик на сјајну, јаку нит или на лаковану жичицу, и већ је хтео да је руком одмакне у страну, али пошто ништа слично дотле нису срели, нагонски је подигао очи и на месту се укочио.

Нешто бледобисерасто, квргасто, обешено преко заједно састављених врежа одмах крај самог основа једне 'чауре', непомично га је гледало. Тај поглед је осетио пре но што је разабрао где су очи тог безобличног створа. Није могао да пронађе ни његову главу, ни огранке, видео је само врећасто испуштену, као изнутра набијену балонастим цистама кожу, која је слабо блештала, а из тамног и издуженог левка, дугог око два метра, помаљала се дебела и црна длака.

„Шта је тамо?” упита Инжењер који му је управо пришао. Дактор ништа не рече, а Инжењер подиже поглед и укочи се.

„Чиме он гледа?” нагонски упита Инжењер и повуче се корак натраг, таквим гађењем га је испунило то створење које као да се упијало у њега пожудним, необично усредсређеним погледом — мада није видео и чак се није ни домишљао његових очију.

„Ох! Та то је гадост!” скину однатраг Хемичар. Сви су сад стајали иза Инжењера и Доктора, који се најпре био повукао испод створа што је висио — други су се били размакли онолико колико су то допуштале еластичне вреже — извадио је из џепа комбинезона оксидирани цилиндар и полако, одмереним покретом, управио га на, светлије од биљног окружења, мехурасто тело и притиснуо обарач.

Тада се, у делићу секунда, догодише многе ствари одједном.

Најпре нешто блесну, тако јако да су сви потпуно обневидели, сем Доктора који је баш у том тренутку био трепнуо. Блесак није трајао дуже од његовог трептаја. Танушан млаз још је шикљао увис, кад се вреже повише, зашушташе, обави их гваља црне паре и, истовремено, створ слете доле и тешко, мокро пљесну. За тренутак је лежао беспомоћно као сиви балон пун израслина из кога излази ваздух — само се црна длака увијала и поигравала над њим као луда, шибајући у муњевитим трзајима кроз ваздух. Затим се длака изгуби, и по сунђерастој маховини крај њихових ногу на све стране се размилеше пужевим покретима безоблика, мехурасти удови створења — и пре но што ико стиже да се огласи или помери — бекство, или тачније речено, растакање се заврши — последњи делићи створа, сићушни као гусеничице, вредно су се увлачили у дубину подлоге, у подножја врежа, и путници су пред собом имали празно место. Само им је ноздрве просто опекао несносан, сладуњав смрад.

„То је била некаква колонија?…” несигурно рече Хемичар, трљајући очи. И други су жмиркали док су им у засењеним очима још кружиле црне мрље.

„Е плурибус унум”, одговори Доктор, „или боље речено, е уно плурес — не знам је ли то добар латински, али то је ваљда баш такав мноштвен створ, који се по потреби дели…”

„Ужасно смрди”, рече Физичар. „Идемо одавде.”

„Идемо”, сложи се Доктор.

Кад су одмакли двадесетак метара од тог места, он неочекивано додаде:

„Питам се шта би се десило да сам додирнуо ону длаку?”

„Задовољење те радозналости могло те је скупо стајати”, добаци Хемичар.

„А можда баш не. Добро знаш да често сасвим невина створења еволуција заодева у, наизглед, опасне облике.”

„Ох, пустите ту расправу, тамо са стране постаје некако светлије”, повика Кибернетичар. „Ког смо ђавола уапште ушли у ову паучинасту шуму!?”

Зачуше жубор потока и застадоше. Нешто даље, жубор је постао гласнији, да би затим ослабио или се сасвим губио, и они не успеше да га открију. Честар се проређивао, терен је постајао изразито мекши, ишло се по њему непријатно, као по танкој кори мочваре, понекад би нешто под стопалом запиштало, као трава пуна воде, али од воде нигде није било ни трага.

Одједном се нађоше на рубу кружног удубљења, пречника од више десетина метара. Неколико осмоногих биљака расло је у њему, све су стајале далеко једна од друге и изгледале врло старе — стабљике су им се распадале, као да нису биле кадре да подржавају централно задебљање, и подсећале су на велике, осушене пауке у још већој мери него било која од оних што су их дотле видели. Дно удубине местимично су покривали риђасти комади порозне масе, делимично заривени у површину, делимично оплетени испустима растиња. Инжењер се одмах спусти низ стрму, мада не високу падину, али тек кад се он тамо нашао, овима што су гледали одозго удубљење се учинило налик на кратер, као место неке катастрофе.

„Као од бомбе”, рече Физичар. Стајао је на врху насипа и гледао како Инжењер долази до великих остатака у подножју највећег 'паука' и труди се да га подигне с места.

„Железо?!” викну Координатор.

„Није!” одговори му Инжењер и нестаде међу стрмим изгибима нечег што је подсећало на распукнуту страницу купе.

Провукао се кроз вреже које су се крцкаво ломиле кад их је разгрнуо, и кренуо натраг суморна лица. Пружише му руке, он се попе горе и, гледајући у ишчекујућа лица, слеже раменима.

„Не знам шта је то”, признаде. „Појма немам. То је празно. Под кором ничег нема. Нека далекосежна корозија, неки стари случај, можда од пре сто или пре триста година…”

Обидоше ћутке око кратера и упутише се према честару, тамо где је био најнижи. У један мах раздвојио се на две стране — средином је ишао усек, али тако узак, да се човек не би у њему могао сместити, нека врста идеално равног корита, са чије су обе стране вреже стајале као расечене и смрвљене. Квргава, велика задебљања била су им сваљена у страну, на друге паучинасте израслине, а делимично су била утиснута у земљу. Потпуно спљоштене, суве коре су им под ципелама пуцале као сасушене дрвене љуске. Путници одлучише да иду овим усеченим путем, и то у реду један за другим. Остатке сасушених врежа морали су да размичу и разгрћу пред собом, али чак и тако напредовали су брже него пре тога. У великом луку пресек је водио све изразитије према северу, и после само неколико сасвим патуљастих, мртвих раслинских остатака, нашли су се на равници са друге стране гаја.

Тамо где је усек напуштао честар прикључио му се други, плитки траг, који они у први мах примише као стазу, али се испостави да то није. У јаловом терену била је изорана бразда или ровић дубок двадесетак центиметара и нешто шири од тога. Био је покривен зеленкастим, при додиру баршунастим лишајима. Тај чудни 'травњак', како га назва Доктор, вукао се у даљину, у потпуно правој линији, завршавајући се крај светлог појаса који је, као зид с краја на крај равнице, затварао пред њима цео видик.

Над тим појасом светлели су се шиљати наноси који су подсећали на врхове готских торњева, покривених сребрним лимом. Ишли су брзо и готово при сваком кораку уочавали нове појединости. Километрима и километрима дуж бокова усека ишла је површина покривена правилним луковима налик на кровне покрове хангара надљудске величине. Лукови су били окренути надоле и под њима се мигољило нешто сивкасто, као да је с таваница сипила ситна прашина или мутна, распршена вода. Кад стигоше још ближе, до њих допре стран мирис, горкаст али пријатан, као од неког непознатог цвећа. Ишли су смањивши размак међу собом. Сводни кров као да се уздизао све више, сваки лук је попут изокренутог свода на мосту имао распон готово један километар. Тамо где су се два лука високо, на позадини облака, у видљивој оштрици спајала, нешто је снажно светлело, као огледала у којима се одбијала сунчева светлост. Та светлост је уједначено мигала.

Зид наспрам као да је био покретан. Створен од поточића или конопаца сиво-плаве боје, показивао је нешто попут перисталтичког сажимања органа за варење — од леве стране према десној пролазила су по њему у једнаким размацима таласаста задебљања. Изгледало је то као застор начињен од необичног материјала, иза кога у правилним временским размацима пролазе, тарући се о њега боковима, слонови или неке животиње много веће од слонова. Кад стигоше до те завесе, на месту где се слепо завршавала она уска, плишаним лишајима обрасла стаза, горки мирис постао је несносан.

Кибернетичар се закашља.

„То може да буде неко отровно испарење”, рече. Стајали су с кратким, безобличним сенкама крај ногу, гледајући одмерено превлачење таласа. Кад опет кренуше и кад их је већ само неколико корака раздвајало од 'завесе', учини им се једнородна — као да је исплетена од дебелих влакана загасите боје. Доктор подиже са земље камичак и баци га напред. Сви су видели како је камичак летео. Али је нестао, као да се растопио или испарио, не дотакавши покретљиву површину.

„Упао унутра?” с колебањем упита Кибернетичар.

„Откуд?” викну Хемичар.” Није чак ни дотакао тај… тај…”

Доктор подиже пуну шаку камичака и грумења земље и баци их један за другим. Сви су нестали не додирнувши 'завесу', на неколико центиметара испред ње. Инжењер скиде с мале алке кључ и баци га у површину која се управо надимала. Кључ звекну, као да је ударио о лим, и нестаде.

„Шта сад?” рече Кибернетичар, гледајући Координатора. Овај не одговори. Доктор збаци ранац на земљу, извади из њега кутију с храном, одреза ножем коцку меснатих пихтија и баци је у 'завесу'. Комадић пихтија се залепи за ту загаситу површину и остаде за часак да на њој виси — затим поче да нестаје — као да се топио.

„Знате шта?” рече Доктор, сјајних очију, „то је некакав филтер, селективна завеса… тако нешто…”

Хемичар нађе у појасној алци свога ранца сасушен комадић 'паучинасте' гранчице, која је морала тамо запасти кад су се провлачили кроз гај. Без премишљања га баци у таласасти застор — и крхка витица одбивши се, паде крај његових ногу.

„Селектор…” изговори несигурно.

„Али јесте! Сигурно!” Доктор се приближи 'завеси' тако да крај његове сенке паде преко њеног руба, подиже своје црно оружје и притисну обарач. Тек што млаз танак као игла дотаче површину што се надимала, настаде на њој отвор вретенастог облика, показујући велики мрачан простор са искрама што су промицале горе-доле. У дубини је летео цео рој беличастих и румених пламичака. Доктор се нагло одмаче, кашљући и гушећи се, ноздрве и грло опекао му је горки мирис, па се и сви остали одмакоше и стадоше мало даље.

Сочивичасти отвор се сужавао. Наилазећи таласи успоравали су стижући до њега, заобилазили га одозго и одоздо и журно пловили даље. Отвор је постајао све мањи. Изнутра се нагло помоли нешто црно, што се завршавало прстастим вршком, пређе муњевито по ивицама отвора који се тренутно затвори, те су опет стајали пред навлаком која се одмерено улегала и надимала.

Инжењер предложи да одрже саветовање. Према Докторовим речима то би означавало показивање беспомоћности. Најзад одлучише да иду даље дуж велике зграде, па подигоше ранце и кренуше. Ишли су тако око три километра. Путем су пресекли двадесетак уских 'травњака' који су водили у равницу. Једно време питали су се шта су они — хипотеза да имају нечег заједничког са обрадом земље отпала је као невероватна. Доктор се чак трудио да испита неколико изданака ишчупаних из тамнозеленог појаса, који су донекле подсећали на маховину, али на коренима су имали бисераста задебљања пуна сићушних тврдих, црних зрнаца.

Давно је већ било превалило подне. Огладнели застали су да нешто поједу на пуном сунцу, јер нигде није било хлада, а до гаја, који се протезао на раздаљини од неких осамсто метара више су волели да се не враћају, јер паучинасти честар није није на њих оставио повољан утисак.

„Према причама које сам слушао као дечак”, рече Доктор с пуним устима, „у овој проклетој завеси сада би се створила рупа што бљује ватру, и из ње би изишао тип са три руке и једном, али зато врло дебелом ногом, и имао би под пазухом интерпланетарни телекомуникатор или би био звездани телепат и дао би нам до знања да је представник лудо развијене цивилизације која…”

„Боље престани”, рече Координатор. Насу из термоса воду у лонче, које се одмах покри росом. „Боље да размислимо шта да чинимо.”

„Ја мислим”, рече Доктор, „да треба да уђемо.” И устаде, као да је хтео баш то да учини.

„Питам се кроз који улаз”, лењо добаци Физичар.

„Полудео си!” високим гласом повика Кибернетичар.

„Уопште нисам. Наравно, можемо да лутамо овако даље, под условом да нам типови на једној нози добаце нешто за јело.”

„Не мислиш то озбиљно?” рече Инжењер.

„Богме мислим, а знаш зашто? Јер ми је овога сасвим доста.” Он се окрете на пети.

„Стани!” викну Координатор.

Доктор је ишао право на зид не обраћајући ни најмању пажњу на њихову вику. Био је на метар од застора, кад они потрчаше за њим. Зачувши њихове кораке, он испруженом руком дотаче застор.

Рука нестаде. Доктор је стајао непомично можда један секунд, затим коракну напред и престаде да постоји. Петорица његових пријатеља зауставише се, клонули, на месту где се видео траг његове леве ципеле. Одједном у ваздуху над застором показа се Докторова глава. Врат му је био одсечен равно као ножем, из очију су му текле сузе, и гласно је кијао.

„Овде унутра је мало загушљиво”, рече, „и штипа у носу до зла бога, али неколико минута може да се издржи. Неки лакриматор, шта ли. Уђите за мном, то не боли, уопште се ништа не осећа.”

И на висини где би морало да се налази његово раме, помоли се из ваздуха његова рука.

„Ђаво да те носи!” викну Инжењер и задивљено, и љутито, и ухвати Докторову руку која га повуче, те и он нестаде осталима испред очију. Један за другим прилазили су таласавој завеси. Последњи је био Кибернетичар. Мало се колебао. Нешто му заигра у грлу, док му је срце снажно лупало. Затим склопи очи и коракну напред. Окружи га тренутни мрак, а затим постаде светло.

Налазио се поред осталих, на дну огромног простора пуног сипљивог, шумног дисања. Одоздо косо навише, и с висине окомито наниже, с једне на другу страну пролазили су огромни, међусобно укрштени ваљци неједнаке дебљине. Можда су то биле цеви или стубови, местимично су се надимали, понегде сужавали, вртећи се истовремено око своје дуге осовине, узајамно се заклањали, вибрирали, и из дубине тог непрестаног кретања шуме сјајних телеса, кретања проширеног у свим правцима, допирало је све брже млацкање незнано откуда, па се нагло прекидало, после чега би следило неколико клокотавих звукова, и та серија гласова почињала би изнова.

Тешко је било издржати горки мирис. Један за другим путници су почели кијати, из очију су им текле сузе. Притискујући марамице на лице, мало се одмакоше од застора који је изнутра изгледао као водопад црне, сирупасте течности.

„Но, најзад смо у кући! То је творница, аутоматска творница!” избаци из себе Инжењер између напада кијања. Помало као да су се на викавали на тај горки запах, кијање престаде, и сад су гледали око себе жмирећи, очију пуних суза.

Само што су закорачили на подлогу која се еластично угибала као напета гума, у њој се појавише црни бунари из којих су искакали светлећи предмети, али тако брзо да је њихове облике било немогуће распознати. Били су величине људске главе, чинило се да горе, излетали су увис а један из целог низа луласто нагнутих стубова усисавао их је, не престајући да се врти. Предмети нису одмах нестајали јер су кроз трепераве зидове, као кроз тамно стакло могли да се назиру, затим све слабије и слабије, тако да се видело како унутрашњошћу стуба путују некуд даље.

„Серијска производња с траке”, промумла Инжењер иза марамице на носу.

Обишао је бунар, опрезно ступајући. Откуда је долазила светлост? Таваница је била полупровидна. Сива, монотона посвета губила се у мору гипких тела што су избијала као потоци што теку кроз ваздух. Чинило се да све те гипке творевине дејствују под једном командом, у истом темпу. Водоскоци распаљених предмета шикљали су увис. Исто се дешавало и на великој висини. Под таваницом, такође, видели су се лукови оцртани у ваздуху као бројанице летећих грумена, само су ти горе били много већи.

Инжењер слеже раменима. „Појма немам.”

„Бојим се да готов производ нећемо наћи ни за годину дана. Ова хала протеже се километрима у дужину”, упозори их Физичар.

Али чудно је било то што су улазили дубље у халу, све лакше су дисали, као да се горки мирис ширио само у близини завесе.

„Нећемо ли залутати?” забрину се Кибернетичар.

Координатор принесе очима компас.

„Нећемо. Добро показује… нема ту ваљда никаквог железа, а надам се ни електромагнета.”

Више од једног часа кружили су по треперавој шуми необичне творнице, док око њих не постаде мало пространије. Могао се осетити дашак свежег ваздуха, хладан, тако рећи расхлађен. Стубови који су ишли у разним правцима, размицали су се и заустављали пред огромним, купасто нагомиланим завојитим точком. С висине су се према њему спуштале, увијајући се у ваздуху као бичеви, савијене гране које су се завршавале тупим задебљањима. Из њих је избијао ковитлац предмета, црних, као покривених сјајним лаком, и упадао у дубину турбине на месту које нису могли да виде, јер се налазило неколико метара изнад њихових глава.

Сочивасто испупчен, мрки зид турбине наспрам њих надуо се, нешто ју је изнутра потресало, надимала се — они се и нехотице одмакоше унатраг, тако је грозно изгледао прљавосиви мехур што се надимао — а онда се одједном безгласно распрснуо, и из округлог отвора шикнуо је поток црних тела. У истом тренутку, доле су из широког бунара изишле наћве са извијеним странама, и предмети су, бубњајући као да су ударали у дебео гумени јастук, упадали у њих, а наћве су подскакивале, бацане трзајима, који су на задивљујући начин ређали црне предмете, тако да је већ после неколико секунди њихов четвороугаоник почивао на плитком дну наћава.

„Готова производња!” викну Инжењер, притрча рубу и без размишљања се саже, хватајући за испуст црног предмета који се налазио најближе. Координатор га у последњем тренутку ухвати за појас комбинезона, и само захваљујући томе Инжењер није упао главачке у наћве, јер да испусти тешки предмет није хтео, а сам да га подигне није могао. Тек му Физичар и Доктор помогоше — и велики терет заједничким снагама би извађен.

Био је велики као људски труп, имао светлије, полупровидне одсечке у којима су блештали, утопљени у редове ситнијих, метално сјајних кристалића, отвори окружени ушастим задебљањима. На површини је имао храпав мозаик избочина од тамнољубичасте, а на светлу црне, необично тврде масе, речју, био је необично компликован. Инжењер се саже, загледајући с разних страна у отворе, трудећи се да пронађе неке покретне делове. Пипао је, куцкао и нико му у томе није сметао. Трајало је то доста дуго, а за то време Доктор је гледао шта се дешава у наћвама. Формиравши геометријски паралелопипед истих онаквих тела као онај који је проучавао Инжењер, на дебелом, од напора дрхтавом ослонцу полако се дигла увис и одмах омекшала с једне стране, мењајући облик, огромна кашика. Тада се испружило нешто попут велике сурле, отворило се и избио је врели, горки дим. Зјапећа чељуст је с језивим мљацкањем усисала све предмете, затворила се као да их гута, и одједном је та сурласта грдосија синула изнутра. Доктор је могао да види усијано језгро жара. Предмети који су се расплињавали формирали су монолитну, наранџасту горућу кашу, сјај је ослабио, сурласта чељуст потамнела. Доктор, заборављајући на другове, пође дуж двају великих стубова у којима су сад протицала као у наказном једњаку ватрена зрна масе. Уроњен у лавиринт и подигнуте главе, сваки час бришући сузне очи, покушавао је да прати пут усијане каше. Повремено му се губила из вида, а затим би опет наилазио на њен траг, јер је просијавала из дубине црних протока што су змијасто вијугали, док одједном није застао на месту које му се учинило познатим — виде како ватрено палацава тела, већ делимично обликована, лете у некакву чељуст, док су поред њих излетала друга, као да су из отвореног бунара искакала увис. Гутали су их редом дебели црни стубови као слоновске сурле, у руменим шпалирима хлађеног жара протицала су дубином тих стубова, смањујући се на висини. Доктор је ишао и ишао дигнуте главе, не памтећи ништа, тела су га престизала, али то није имало значаја, јер су непрекидно куљале гомиле других а онда се умало не сруши, испустивши придављени крик.

Опет је стајао на празном месту, пред њим је расла огромна грдосија турбине, лава, у дугом путовању већ сасвим охлађених црних предмета куљала је одозго у њено гротло. Доктор обиђе бочницу турбине, јер је већ знао с које стране треба очекивати порођај — и нађе се испред људи што су стајали поред Инжењера, који је још проучавао црни предмет, док је пуцајући велики мехур управо бљувао 'готову производњу' у поново формиране наћве.

„Хало! Не мучите се више! Све већ знам! одмах ћу вам рећи!” довикну им Доктор.

„Где си био? Већ сам се забринуо!” викну на њега Координатор. „Заиста си нешто открио? Инжењер ништа не зна.”

„Бар да је ништа! То не би било такво зло!” фркну Инжењер. Диже се, бесно одгурну црни предмет и одмери Доктора гневним погледом.

„Но, и шта си то открио?”

„То вам је овако”, рече са чудним смешком Доктор, „те ствари бивају гутане тамо”, показа чељуст сурле што се баш отварала. „сад ће се сви истопити, измешати, поћи увис у порцијама, тамо почиње њихова обрада. Док су тек мало вишњасте боје од врелине, лете доле, под земљу, тамо мора да постоји још један спрат, и опет им се нешто тамо ради, враћају се кроз такав бунар овамо сасвим бледи, али још светлећи, праве излет под сам кров, упадају у ово гротло”, показа на турбину, „затим у 'складиште готове производње', из њега иду поново у сурлу, растапају се у њој, и тако укруг — непрекидно — формирају се, обликују; растапају, формирају…”

„Јеси ли ти полудео?” шапатом упита Инжењер. На челу му се појавише крупне грашке зноја.

„Не верујеш? Можеш да провериш сам.”

Инжењер је проверио — два пута. Трајало је то добар час. Кад се поново нађоше поред наћава у којима је управо била нова, у паралелопипед формирана порција 'завршног производа', почео је да се спушта мрак и у хали је постајало сиво.

Сав ван себе, Инжењер се тресао од љутине, док му се лице непрестано грчило. Остали, не мање зачуђени, нису ипак читаво откриће преживљавали толико снажно.

„Морамо одавде одмах да изиђемо”, рече Координатор, „по мраку може да буде тешко.” Он ухвати Инжењера под руку. Овај се даде повући, безвољан, али се одмах отргну, прискочи до црног предмета који су оставили и с напором га подиже.

„Шта ћеш са тим?” упита га Координатор. „Добро, момци, помозите му.”

Физичар ухвати ушасте испусте, те он и Инжењер понесоше безоблични црни предмет. Тако стигоше до угнуте границе. Доктор мирно крете на сирупасто сјајни зид 'водопада' — и нађе се у равници на хладном вечерњем ваздуху. Са уживањем је дубоко удисао свежину коју је доносио ветар. И други стигоше за њим, а Инжењер и Физичар с напором донеше свој терет до места на коме су оставили ранце, и бацише га на земљу.

Запалише примус, загрејаше мало воде, растворише у њој месни концентрат и прихватише се јела, прилично изгладнели. Јели су ћутке. У међувремену постаде врло мрачно. Појавише се и звезде, чији се сјај појачавао сваког тренутка. Неодређени честар далеког гаја изгуби се у мраку, и само је још плавичасти пламен примуса, њихан благим налетима ветрића, давао нешто светлости. Високи зид хале иза њихових леђа, утонуо у мрак, није испуштао ни најслабији звук, чак се није видело ни то да ли и даље протичу водоравни таласи.

„Овде постаје мрачно као код нас на тропима”, рече Хемичар. „Да ли смо то пали у екваторски појас?”

„Чини се да је тако”, одговори Координатор, „мада не знам чак ни колики је нагиб планете према еклиптици.”

„Како? Али то мора бити познато?”

„Наравно. Подаци су на броду.”

Ућуташе. Појачавала се ноћна хладноћа, па се покрише ћебадима, а Физичар поче да подиже шатор. Напумпао је плахту док није постала слична спљоштеној полукугли с невеликим улазом над самом земљом. Тражио је у близини неки камен којим би могле да се притисну ивице шатора да га не однесе ветар — имали су кочиће, али нису имали чиме да их забију — али около су били расути само ситни грумени, па се празних руку врати онима што су седели крај плавичастог пламена.

Одједном, поглед му паде на тешки предмет који су донели из хале, па га подиже и њиме притисну ивицу шатора.

„Бар је за нешто погодан”, рече Доктор који је пратио шта Физичар ради.

Инжењер је седео погрбљен, ослонивши главу на руке. Био је права слика крајње потиштености. Стално је ћутао, чак је и јело затражио неким неодређеним мумлањем.

„И шта сад, драги моји?” нагло упита, усправљајући се.

„Спавати, разуме се”, мирно одговори Доктор. Свечано извади из кутије цигарету, запали је и дубоко увуче дим.

„А сутра шта?” настави Инжењер. Видело се да је његов мир као танка, до крајности затегнута струна.

„Хенриче, понашаш се детињасто”, рече Координатор. Чистио је посуду смрвљеном земљом. „Сутра ћемо истражити наредни део хале, данас смо разгледали око четири стотине метара.”

„И мислиш да ћемо наћи нешто друго?”

„Не знам. Имамо пред собом још један дан. Поподне се морамо вратити до ракете.”

„Баш се радујем”, прогунђа Инжењер. Устаде, протегли се, застења. „Сав сам сломљен”, признаде.

„И ми”, добродушно му добаци Доктор. „Чуј, да ли заиста ништа не можеш да кажеш о оном?” показа ужареним вршком цигарете на предмет што је притискивао ивице шаторског крила.

„Могу, што да не? Сигурно да могу. То је уређај који служи за то да га најпре…”

„Не, озбиљно. Па то има некакве делове. Ја се у то не разумем.”

„А мислиш да се ја разумем?!” плану Инжењер. „То је плод неког лудака”, показа према невидљивој хали. „Или боље рећи, неких лудака. Цивилизација безумника, ето шта је тај проклети Еден! Ово што смо довукли произведено је у читавом низу процеса”, додаде мирније. „Пресовање, гњечење свакојаких сегмената, термичка обрада, глачање. То су некакви високомолекуларни полимери и некакви неоргански кристали. За шта то може да служи — не знам. То је део, не целина. Али, чак извађен из тога полуделог млина — тај део, сам по себи, изгледа ми луд.”

„Шта под тим подразумеваш?” упита Координатор. Хемичар је слагао тањире, паковао залихе, развијао ћебе. Доктор је угасио цигарету и остатак брижљиво вратио у кутију.

„Немам за то доказа. Тамо унутра постоје неке карике, не повезују се ни са чим. Као затворени круг, електрични, али пресецан умецима изолатора. То — то не би могло да дејствује. Тако ми се чини. Најзад, после толико година, у човеку се ствара нека професионална интуиција. Могу, наравно, да се варам, али… не, више волим да о томе не говорим.”

Координатор устаде. Други пођоше за његовим примером. Кад угасише примус, обави их потпуна тама. Високе звезде нису давале светла, само су снажно сијале на небу које као да је било чудно ниско.

„Денеб”, огласи се тихо Физичар. Гледали су у небо.

„Где? Тамо?” упита Доктор. И нехотице су говорили шапатом.

„Да. А она мања поред ње, то је гама Лабуда. Ђаволски сјајна.”

„Трипут сјајнија него са Земље”, сложи се Координатор.

„Хладно је и од куће далеко”, прогунђа Доктор. Нико се више не огласи. Ушли су у шатор. Били су толико уморни, да кад је Доктор рекао по свом обичају 'лаку ноћ' — у мраку му одговори само успавано дисање.

Он сам још није спавао. Помислио је да неразумно чине — из оближњег гаја могла би у ноћи изићи нека гадост. Требало је да поставе стражу. Запита се не би ли можда требало да он добровољно пође на стражу — али само се још једном иронично осмехну у мраку, окрете се на бок и уздахну. Није ни знао кад је утонуо у чврст сан.

Јутро их је поздравило сунцем. На небу је било више белих, клупчастих облака. Појели су нешто мало за доручак, остављајући остатак хране за последњи оброк. По даље залихе морали би већ да се врате у ракету.

„Да ми је бар једном да се умијем!” пожали се Кибернетичар. „Ово ми се још није десило. Сав смрдим од зноја, грозота! Али ту негде мора да буде вода!”

„Где је вода, ту је и фризер”, ведро одговори Доктор, загледајући у огледалце. Правио је, при том, читав низ најразличитијих гримаса. „Само се бојим да фризер на овој планети најпре брије, а затим поново почиње да ти сади све длаке на лице, што није баш сасвим невероватно, знаш?”

„Хоћеш ли ти и у гробу правити досетке?” добаци му Инжењер, али се збуни и додаде, „Извини, нисам хтео…”

„Не смета”, одговори Доктор. „У гробу нећу, али правићу их докле год будем могао. И шта, идемо даље?”

Спаковаше ствари, испустише ваздух из шатора и натоварени кренуше дуж застора што се одмерено таласао, док се не удаљише за добар километар од места где су преноћили.

„Не знам, можда се варам, али она овде изгледа као да је виша”, рече Физичар, гледајући кроз полуспуштене капке према луковима што су протицали у оба правца, док су им врхови сребрнасто светлуцали у висини.

Спустише терет на једно место и кренуше према хали. Уђоше без сметње, као и претходног дана. Физичар и Кибернетичар застадоше мало.

„Шта ти мислиш, о том нестајању?” упита Кибернетичар. „Овде се дешава толико тога, да сам јуче на то сасвим заборавио.”

„То је нешто везано с рефракцијом”, одговори Физичар не баш уверљиво.

„А на чему се држи таваница? Не држи се ваљда на овоме”, и показа на таласасти застор коме су прилазили.

„Не знам. Можда су потпорњи некако сакривени у средини или с друге стране.”

„Алиса у земљи чуда”, поздрави их изнутра Докторов глас. „Почињемо? Данас кијам некако мање. Можда је то адаптација. На коју страну најпре идемо?”

Околина је била слична оној коју су видели претходног дана. Сад су се кроз просторију кретали сигурније и брже. У почетку им се чак чинило да је и овде све потпуно исто. Стубови, бунари, шума искошених и усковитланих једњака, усијања, треперења, цео коловрат процеса протицао је у истом темпу. Тек кад се загледаше у 'готове производе', чији су наћвасти басен пронашли после извесног времена, открили су да су ти производи другачији, већи и другачијег облика него јучерашњи. То још није било све. Ови 'производи' (хватани, иначе, поново и враћани у кружну производњу) подсећали су на део половине јајета, са усецима при врху. Та половина носила је разне трагове за спајање са другим деловима, из ње су штрчали излази цеви у којима су се покретале сочивичасте плочице, као пропусници или вентили. Али кад су упоредили већу количину тих предмета показало се да једни имају отворене углове, други да их имају по три или четири, при чему су ови додатни иступи били мањи и често незавршени, као да је њихово завршавање прекинуто на половини. Сочиваста плочица понекад би испунила цело светло проводника, понекад само један део, а некад је није уопште било. Само једном су нашли нешто налик на њен заметак, патуљаст, једва већи од зрна грашка. Површина 'јајета' била је глатко политирана. У неким примерцима, храпави туљак 'калема' такође се мењао, а у једном су нашли као близанце делимично стопљене и повезане мајушним отвором сочивасте плочице. Чиниле су као неку 'осмицу' и Доктор их назва 'сијамским близанцима'. Тај део имао је поврх тога још осам различитих углова, при чему се најмањи уопште нису према споља отварали, као што је био случај код свих других.

„И шта на ово велиш?” упита клечећи Координатор Инжењера који је претурао по целој колекцији извађеној из 'складишта' у наћвама.

„Засад ништа. Идемо даље”, рече Инжењер устајући, али видело се да му се расположење мало поправило.

Већ су схватили да се хала дели као на поређане секције неограђене једна од друге ничим другим сем унутрашњом повезаношћу циклуса извођених процеса. Производни уређаји, то јест, змијаста, пипкасто згрчавана, соптава шума — посвуда су били једнаки.

Неколико стотина метара даље наиђоше на одсек који је, чинећи те исте покрете као и претходни, вијући се, мљацкајући, сопћући, носио у својим проводницима, избацивао у отворене бунаре, спуштао с висине, гутао, обрађивао, гомилао и топио — ништа.

Свуда где је у претходним одсецима било могуће посматрати ужарене полупроизводе или хлађене већ обрађене предмете, сву ту сложену путању на ову или ону страну, навише, наниже, ту је замењивала празнина.

Помишљајући у почетку да је производ толико провидан да је чак невидљив, Инжењер се сагињао испод избацивача, покушавао да ухвати у руке нешто што би морало да излеће из грла, али није нашао ништа.

„Лудо, заиста”, рече пренеражено Хемичар. Али, Инжењер некако уопште није био потресен.

„Врло занимљиво”, рекао је и пођоше даље.

Приближавали су се простору из којег је допирала растућа бука. Била је то мека бука, али тим више заглушујућа — као да су милиони тешких, влажних кожних плахти падали на велики, овлаш растегнути бубањ. Одједном поста светлије.

Из десетина мочугастих сисаљки које су се њихале у висини, сужене доњим крајевима испод саме таванице, летела је права киша предмета који су на подлози стакластог стропа изгледали црни, тукла о дебеле зидове препрека што су им се постављале час на једној, час на другој страни, распрострте окомито и надимане одмерено, као да их је надимао плин. Те препреке биле су сиво-прозирне, као мехурови. О предмет се на половини пута отимало клупко змијастих руку које су радиле тако вредно, да су изгледале као узвитлане у вирове, и он би падао на само дно. Ту су се постројавали предмети један поред другог, у паралелопипедиима, у правилним редовима, а са друге стране сваки час би се помаљала огромна маса, спљоштена као китовска глава, и са утегнутим уздахом усисавала би по неколико редова 'готовог производа' одједном.

„Складиште”, хладнакрвно објасни Инжењер. „Одозго стижу готови, а оно тамо је као транспортер — купи их и поново убацује у обрт.”

„Откуд знаш да их убацује у обрт поново? Можда овде не?” упита Физичар.

„Отуда што је складиште пуно.”

Нико то, додуше, није добро схватао, али су ћутали, пролазећи даље.

Било је близу четири кад Координатор нареди да се враћају. Стајали су на дну одсека који се састојао од два одељка. Први је производио дебеле штитове снабдевене ушастим захватима, а други је одсецао дршке и на њихово место причвршћивао делове елиптичних прстенова, после чега су штитови путовали у подземље, откуда су се враћали глатки, 'обријани' како рече Доктор, да би опет били подвргнути процесу припајања ушастих хватаљки.

Кад изидоше у равницу и када по још јаком сунцу кренуше на ону страну где су оставили шатор и ствари, Инжењер рече:

„Но, то постаје помало јасно.”

„Заиста?” с присенком ироније упита га Хемичар.

„Да”, потврди Координатор и обрати се Доктору: „Шта о томе мислиш?”

„То је лешина”, одговори Доктор.

„Како лешина?” упита Хемичар, који није схватао ништа од онога што су говорили.

„Лешина која се креће”, додаде Доктор. Ишли су још мало ћутке.

„Могу ли најзад да сазнам шта све то значи?” викну не без љутње Хемичар.

„Ккомплекс за производњу разних делова којим се управља из даљине, који се током времена потпуно растројио, јер је остављен без икаквог надзора”, објасни Инжењер.

„Ах! А откада, шта мислиш?”

„То не знам.”

„С врло великом приближношћу и не мањим ризиком може се претпоставити… најмање од пре неколико десетина година”, рече Кибернетичар.

„Али могуће је и много раније. Кад бих чуо да се то десило пре двеста година, такође се не бих зачудио.”

„Или пре хиљаду година”, додаде флегматично Координатор.

„Надзорни електромозгови се, као што знаш, растројавају у темпу сагласном с коефицијентом”, поче Кибернетичар, али га Инжењер прекиде:

„Могу да делују на другачијем принципу него наши, а ми чак не знамо ни да ли су то електронски уређаји. Ја лично сумњам. Сировина је неметална, полутечна.”

„Нису важне подробности”, рече Доктор, „али шта мислите о томе? То јест, каква су вам предвиђања? Моја су доста суморна.”

„Мислиш о становницима планете?” упита Хемичар.

„Мислим о становницима планете.”