Еден

6

Следећег јутра, Физичар и Инжењер су испустили четири литра обогаћеног раствора уранских соли из резервоара реактора. Тешка течност налазила се на средини већ очишћене лабораторије у оловној посуди с поклопцем који су подизали клештима са дугим дршкама. Обојица су били обучени у балонасто надувена пластична заштитна одела с натакнутим кисеоничким маскама под капуљачама. Крајње пажљиво, мензуром су одвајали порције вредне течности, добро мотрећи да не пролију ни кап. Већ при четири кубика запремине могла је да се развије ланчана реакција. Специјално издуване капиларне цеви од оловног стакла служиле су за пуњење бацача, који су учвршћени на стативе стола. Кад завршише посао, Гајгеровим бројаћем проверише чврстину затварача резервоара, окрећући сваки бацач на све стране и дрмусајући га; били су чврсто затворени.

„Не убрзава, нормално”, рече задовољно Физичар, гласом изобличеним под маском.

Оклопна врата радиоактивне ризнице, оловни покривач на осовини, лагано су се покретали за окретима дршка. Убацише унутра посуду с ураном, а кад се полуге склопише, с олакшањем свукоше са ознојених лица капуљаче и маске.

Остали део дана мучили су се поправљајући џип. Пошто је теретна клапна била блокирана загађеном водом, морали су најпре да га раставе на делове, које су могли да изнесу напоље кроз тунел. Морали су ипак да прошире два најужа места. Џипу готово да није била потребна поправка, иако је пре тога био неупотребљив, јер док нису покренули атомски реактор, нису имали радиоизотопне мешавине које би, производећи непосредно струју, покретале његове електричне моторе. Било је то возило не веће од пољског кревета. Могло је да прими четири путника, убрајајући и шофера, а однатраг је имало незаклоњен решеткасти пртљажник са носивошћу од двеста килограма. Најдовитљивије су на њему били постављени точкови, чији се пречник могао мењати током вожње, захваљујући утискивању ваздуха у специјалне гуме, тако да су достизали чак висину од метар и по.

Припремање погонске мешавине трајало је шест часова, али за то је био довољан један човек који је надзирао рад реактора. Инжењер и Координатор су у међувремену четвороношке пролазили кроз тунеле испод палубе, провлачећи и контролишући водове у распону од осамдесет метара између прамчане кормиларнице и разводних скупова машинског одељења. Хемичар је изградио за себе неку врсту паклене кухиње на површини, под заклоном ракете, и варио у ватросталним посудама мазиво, које је на слободној ватри клокотало као блатни вулкан. Растварао је, топио и мешао просејане мрвице пластике, изнесене у ведрима из брода. Мало даље су већ чекале матрице. Спремао се да поново излије разбијене разводне плоче кормиларнице. Био је бесан и није допуштао да му се обраћају, јер су први одливци испали крхки.

Координатор, Хемичар и Доктор требало је да крену на југ у пет часова, три часа пре но што падне мрак. Као и обично, нису успели да крену у договорено време. Тек нешто пре шест, све је било готово и спаковано. На четвртом седишту нашао је своје место бацач. Пртљага су узели врло мало, али зато су однатраг причврстили уз пртљажник столитарски резервоар за воду, већи нису могли да провуку кроз тунел.

Инжењер се, поневши велики доглед, попео после ручка на труп који је штрчао из земље и, опрезно ступајући, стигао на његов врх. Ракета се, до душе, зарила у земљу под врло малим углом, али због њене дужине крај трупа са завршним млазњачама дизао се на добра два спрата изнад равнице. Изабравши погодно место за седење између купасто раширеног окова горње млазњаче и угнутости главног трупа, Инжењер је најпре погледао иза себе надоле, дуж сунцем осветљене огромне цеви, где су крај црне мрље тунелског отвора стајали људи, не већи од гундеља, затим је оберучке принео доглед лицу и брижљиво утиснуо обе шкољке у очне дупље. Повећање је било велико, и слика му је подрхтавала због напора руку, те је морао да ослони лактове о колена, што није било лако. Ништа простије, помислио је, него слетети отуда. Керамитна површина, тврда, непокривена пукотинама, била је тако глатка да је под прстима изгледала клизава као да је премазана танким слојем масти. Он се ослонио гуменом, зупчастом потплатом ципеле о избочину млазњаче, и систематски почео прелазити догледом дуж линије хоризонта.

Ваздух је треперио од врелине. Осећао је готово физички притисак сунца на лицу док је тако гледао на југ, без веће наде да ће нешто угледати. Било му је драго што је Доктор радо прихватио Координаторов план, који су сви одобрили. Он му га је сам представио. Доктор није хтео ни да чује о неком извињењу — све је пребацио на шалу. Зачудио се, и чак изненадио једино на крају тог разговора. Он и Доктор били су сами, и већ је изгледало да немају један другом ништа да кажу, кад му Доктор одједном дотаче груди, као у расејаној замишљености.

„Хтео сам те нешто упитати… а, да. Да ли знаш како ћемо ракету поставити у окомит положај кад завршимо поправке?”

„Најпре ћемо морати да покренемо теретне аутомате и багер…” поче он.

„Не”, прекиде га Доктор, „ја се не разумем у техничке појединости, као што знаш, реци ми само да ли ти — ти лично — знаш како то да се учини?”

„Плашиш се бројке шеснаест хиљада тона, је ли? Архимед је био спреман да покрене Земљу само ако би добио тачку ослонца. Поткопаћемо је, и…”

„Извини, још немој тако. Не питам да Ии знаш теоријски, да ли познајеш уџбеничке начине, него јеси ли сигуран да ћеш то умети да изведеш, ама, чекај! Да ли ми можеш дати реч да рекавши 'да', говориш оно што мислиш?”

Инжењер се тада поколеба. Било је неколико нејасних тачака у том, још доста магловитом програму радова, али увек је себи говорио да кад зарије нос управо у ту нејасну фазу, некако ће бити. Пре но што се огласио, Доктор га је ухватио за руку и стиснуо је.

„Не, не говори ништа више”, рече. „Хенриче, да ли знаш зашто си онако викао на мене? Ја ти то иначе не замерам. Јер си исти зевзек као ја, и нећеш то да признаш.”

И смешећи се тако да је постао одједном сличан својој фотографији из доба студирања, коју је Доктор видео у његовој ладици, додаде:

„Цредо qуиа абсурдум, јеси ли учио латински?”

„Да”, рече Инжењер, „али већ сам све заборавио.”

Доктор затрепта очима, пусти му руку и оде, а Инжењер остаде на месту, осећајући како се у испуштеној руци губи траг његових прстију и помисли како је Доктор хтео заправо да каже нешто сасвим друго, и како ће, ако добро размисли, одгонетнути шта је заправо хтео… али уместо да се усредсреди, он је, не знајући зашто, осетио очај и страх. Координатор га је позвао у машинско одељење, где је, срећом, било толико посла да више није имао ни секунда времена за размишљање.

Сад је претресао у сећању ту сцену и то осећање, али тако као да му је о томе неко причао. Није се померио ни корака даље. Доглед му је показивао равницу све до плавичасте линије хоризонта извијене у благе грбе, испресецане прамењем сенки. Оно чему се надао претходне вечери и што је сачувао за себе — уверење да ће бити пронађени и да ће ујутро доћи до борбе — није се оправдало. Већ је толико пута одлучивао да не обраћа пажњу на та предосећања која су га тако често обузимала! Зажмирио је да би боље видео. У двоструким стаклима оцртавале су се хрпе витких, црних чаша, заклањане повремено прашином због ветра који мора да је тамо дувао и то снажно, мада га сам није осећао на свом положају. Под видокругом, терен се постепено дизао увис, а још даље — мада није знао не гледа ли просто облаке што су пловили над пределом у даљини од дванаест или петнаест километара — назирала су се дуга згуснућа тамније боје. С времена на време, нешто се тамо дизало и расплињавало. Била је то нејасна слика да ништа није говорила — али у тој појави оцртавала се несхватљива регуларност; није знао шта гледа, али могао је да испита учесталост настајуће промене и учинио је то: бацајући поглед на секундару између једног и другог гомилања нечег тамнијег из нечег магловитог, набројао је осамдесет шест секунди.

Вратио је доглед у футролу и кренуо доле, чврсто спуштајући стопала целом површином на керамитне плоче. Начинио је можда десет корака кад је за чуо да неко иза њега иде. Нагло се окренуо, али тако нагло да је изгубио равнотежу. Испружио је руку, заљуљао се и пао на оклоп. Још пре но што је дигао главу, јасно је чуо поновљен звук свога пада.

Подигао се на колена, згрбљен.

Неких девет метара даље, на самом рубу горње управљачке млазњаче, над празнином од два спрата, седело је нешто мало као мачка, и пажљиво га пратило. Та животињица — утисак да има пред собом животињу наметнула му се као очигледност — имала је бледосив истурен трбушчић, а пошто је седела усправно, као веверица, видео је њене на трбуху састављене шапице, све четири, с малим панџама које су се забавно састајале на самој средини. Руб керамитне млазњаче обухватала је нечим што је жуткасто блештало, као охлађене пихтије, а што је излазило из завршетка њеног трупа. Сива, округла, мачја главица није имала њушке ни очију, али сва је била украшена црним блештавим зрнцима, као јастучић с мноштвом прибадача позабаданих једна уз другу. Инжењер скочи, начини три корака у правцу животињице, тако запањен, да је готово заборавио где стоји, и зачуо трострук звук, као од корака. Схватио је да животињица уме да подражава звуке, па је полако пришао још ближе и управо премишљао да ли да свуче са себе кошуљу и њоме се послужи као мрежом, када се животињица у моменту преобрази.

Шапице на добошастом трбушчићу су задрхтале, блештави трбух се размакнуо, развио као велика лепеза, мачја, глава се круто истегла на дугом, голом врату, и створење се дигло у ваздух, окружено слабо светлуцавим ореолом. Мало, непомично висило је над њим, а затим се удаљило низ спиралу, добијајући на висини, још једном закружило и нестало.

Инжењер сиђе и исприча најтачније што је умео о свему што му се догодило.

„То је чак добро, јер већ сам се чудио што овде нема никаквих летећих животиња”, рече Доктор. Хемичар га подсети на 'бело цвеће' крај потока.

„Пре је личило на инсекте”, рече Доктор, „на овдашње… па да… лептирове. Али ваздух је овде уопште врло слабо 'насељен'. Ако на планети еволуирају живи организми, настаје 'биолошки притисак', захваљујући којем морају да буду попуњене све могуће средине, 'еколошке нише'; много су ми овде недостајале птице.”

„Ово је пре било слично… слепом мишу”, рече Инжењер. „Имало је крзно.”

„Могуће”, рече Доктор, који се није много трудио да искористи монопол биолошког знања своје екипе. И некако више из уљудности, него што га је то стварно занимало, додаде:

„Кажеш да је опонашало глас корака? То је занимљиво. У томе мора да постоји нека тежња за прилагођавањем.”

„Користила би дужа проба на терену, али ваљда ништа неће отказати”, рече Коорданатор извлачећи се испод џипа, већ спремног за пут. Инжењер је био разочаран због равнодушности с којом је примљено његово откриће, али помисли како је и сам био више изненађен необичним околностима сусрета, него што је видео то летеће створењце.

Сви су се помало плашили тренутка растанка. Они што су остајали, стајали су поред ракете и гледали како смешно возило описује око ње све веће кругове, управљано сигурном руком Координатора, који је јахао на предњем седлу, заклоњен заштитним окном. Доктор и Хемичар седели су иза њега, а поред себе је имао само бацач с танком цеви. Одједном, приближујући се ракети, Координатор викну:

„Па добро, потрудићемо се да се вратимо до поноћи, до виђења!” онда нагло повећа брзину, и тренутак касније већ се видео златаст зид прашине који се благо удаљавао према западу.

Џип је заправо био го, метални костур, само одоздо затворен провидним дном, да би шофер потпуно видео препреке које савладава. Електричне моторе имао је у штитницима точкова, а две резервне гуме њихале су се високо на однатраг причвршћеном канистру. Све док је терен био раван, преваљивали су до шездесет километара на час. Гледајући уназад, Доктор је брзо изгубио из очију последњи траг ракете. Мотори су тихо зујали, прашина се у таласима дизала из сухог терена и проредујући се, губила се у степском пределу.

Дуже време нико није говорио, уосталом, пластични заклон штитио је од ветра само шофера. Онима што су седели натраг снажно је дувало у лице и могли су разговарати само вичући. Терен се подизао, истовремено постајући све таласастији. Последње сиве чаше што су штрчале из земље оставили су иза себе и сада су пролазили поред широко расутих бокора сивог растиња. Повремено би наилазили на полусасушена дишућа дрвета са беспомоћно опуштеним гроздовима лишћа, које је само понекад подрхтавало променљивим пулсом. У даљини пред њима појавише се изретка расуте дуге бразде али усковитлане штитове нигде нису запазили. Неколико пута гуме су меко одскочиле пресецајући бразде из терена су израњале шиљате стене, беле као слоновача, дуги језичци осулина вукли су се од њих низ огромну падину уз коју се џип пењао. Оштар шљунак немирно је пуцкетао под трбастим точковима. Нагиб се повећавао и возили су већ доста споро, мада су мотори имали резерву снаге, али Координатор ју је на том тешком терену придављивао.

Горе је, између плавомрких гребена блештала дуга, танка трака, привидно преграђујући пут. Координатор још више смањи брзину. Попреко низ падину, тамо где је стрмина прелазила у висораван, над којом су се, врло далеко, дизали у висину нејасни облици, протицао је, глатко усечен у терен, у обе стране, докле око сеже, огледалски блештав појас. Џип стаде, додирујући точковима његов руб. Координатор скочи са седла, дотаче кундаком ејектора огледалску површину, удари у њу јаче најзад ступи на њу, подскочи — она и не задрхта.

„Колико смо већ прешли?” упита га Хемичар кад је поново сео за управљач.

„Педесет четири”, рече и опрезно крете с места. Џип се лако зањиха. Превезоше се преко траке, која је изгледала као идеално раван канал замрзле живе. С растућом брзином пролазили су поред јарбола који су им падали час с леве, час с десне стране, и завршавали се стубовима дрхтавог кружења ваздуха при врховима. Затим је широки низ јарбола у великом луку скретао према истоку, а они наставише да возе право, имајући стрелицу компаса управљену стално на слово С.

Висораван је пружала суморну слику. Растиње је полако губило битку са мноштвом песка, који је носио као из пећи врео источни ветар. Из ниских дина расло је црно растиње, које је само при земљи било бледоцрвене боје. Понекад би нешто пепељасто зашуштало у сасушеном честару, ту и тамо би нешто у лудом бекству пролетело готово испод точкова џипа, али нису стизали ни да запазе облике тог створења, таквом брзином би се заривало у честар.

Координатор је лавирао, обилазећи збијено бодљикаво жбуње. Једном је чак скренуо када се просек којим су возили био нагло затворен пешчаним наносом обраслим жбуњем. Терен је био све непрегледнији а одавао је недостатак воде. Већина растиња, спаљена сунцем, испуштала је под врелим налетима ветра мртав, папирнат шушањ. Џип је журно кривудао, возећи између зидова висећег грања. Из попуцалих гроздова сипао је жут прах који је покрио предње окно, комбинезоне, чак и Иица оних што су седели; из жбуња је куљала устајала врелина. Тешко су дисали. Доктор се дигао са седишта и повио се напред кад кочнице нагло зашкрипаше и возило стаде.

Столаст плато прекидао се неколико десетина корака даље. Жбуње се вукло до саме линије просека као црна четка што је под сунцем ћилибарски просијавала. Пред собом су имали далеке планинске падине што су се дизале високо над котлином заклоњеном најближим окружењем. Координатор сјаха са седла и пође до последњег жбуна са дугим шибљикама што су се благо њихале на подлози неба.

„Силазимо”, рече, враћајући се.

Кола опрезно кренуше напред, али се задњи крај одједном придиже као да ће се преврнути, канистар се заљуља лупајући по решеткама пртљажника, кочнице упозоравајуће зашкрипаше. Координатор укључи пумпу, точкови се повећаше и неравнине стрмине одмах постадоше мање тешке. Видеше да се спуштају према вунастом слоју облака који је изнутра пробијала, у доњем делу цилиндрична а на врху квргава, мочуга мрког дима. Готово да се није расипао у ваздуху, дижући се високо изнад врхова брда. Та ерупција, слична вулканској, трајала би неколико десетина секунди, затим би димни стуб почео да спада, кријући се међу белим облацима док не би нестао у њима, поново усисан у дивовско гротло које га је пре тога избацило.

Цела долина делила се на два спрата, горњи под сунчаним небом, и доњи, невидљив, заклоњен слојем непробојних облака, према којима је џип јурио, љуљајући се и одскачући уз шкрипу кочница. Зраци сунца, које је већ ниско стајало још неколико тренутака, осветљавали су удаљене падине на супротној страни, на којима су светлеле, као да израстају из честара мрког и љубичастог растиња, приземне творевине с огледалским површинама. Тешко је било у њих гледати, јер су заслепљивале одраженим сунцем. Слој белих облака био је одмах пред њима а граница усека, обележена кривудавом линијом жбуња на азурној подлози остала је високо иза њих. Успоравали су све више, а онда их обухватише лелујава испарења, осетише загушљиву влагу и постаде готово тамно. Координатор закочи још једном, померали су се корак по корак кад поче да се развидњава. А заправо, очи су им се прилагодиле млечном полусветлу. Координатор покуша да упали рефлекторе. али их одмах угаси, јер је електрична светлост беспомоћно упадала у маглу. Одједном се магла разиђе.

Било је хладније, у ваздуху се осећала влага. Налазили су се на много блажем нагибу, одмах испод ниских облака који су сезали далеко, према мрким, црнкастим и сивим мрљама, неразговетним у дубини долине. Право пред њима нешто је просијавало, као да је у ваздуху био разливен слој уљасте течности, кад осетише као да им се очи нагло замаглише. Доктор и Хемичар истовремено подигоше руке да протрљају очи, али без успеха. Из тог разњиханог сјаја изронила је црна тачка и ишла право на њих. Џип је сад ишао по готово равном терену, глатком као да је био вештачки поравнат и учвршћен. Црна тачка пред њима је расла, видеше да се ваља на округлим балонима. Био је то њихов џип, његов одраз на некој површини. Кад је постао толико велики да су готово разликовали своја лица као у огледалу, поче се расипати, и нестаде. Кроз место на коме су очекивали да ће наићи на невидљиво огледало, прошли су не наилазећи ни на какву препреку. Само их је изненада запљуснуо талас бљутаве топлине, као да су се провезли кроз неопазиву, разгрејану преграду. Истовремено им оно 'нешто' за тренутак замагли очи и отежа гледање, али се одмах изгуби.

Гуме замљацкаше — џип је наишао на плитко поплављено место, на некакву каљужу. Терен су покривали плићаци мутне воде, од које се ширио слаб, горкаст задах, као да су у њој била растворена нека згаришта. Ту и тамо дизале су се неке гомиле избачене, светлије земље пуне воде, која је отицала у каљуже. Даље, на десној страни, црнеле су се некакве ритаве развалине, не остаци зидова, него као неких запрљаних, набораних тканина, једне над другима, сплетених, час уздигнутих на висину од неколико метара, час скупљених над самом земљом, с неправилним, празним, црним отворима. Возили су се поред ископа, а оно што се у њима крило нису видели. Координатор заустави возило крај једног, притера га до глинасте наслаге, да се очеша о њу предњим точком, па изиђе и попе се на њен врх. Наже се напред, над квадратним бунаром. Они на колима видеше како му се лице променило, а без речи притрчаше до њега. Грумен глине омаче се под Докторовом ногом, блато прсну. Хемичар га придржа и повуче за собом.

У ископу са окомитим и као машином учвршћеним зидовима лежао је наузнак, уроњен лицем, наг леш. Само је горњи део грудних мишића вирио над црним огледалом воде.

Три човека подигоше главе, згледаше се и сиђоше са глинасте хумке. Вода је истицала из меких комада глине под њиховим ногама.

„Јесу ли на овој планети само гробови?” повика Хемичар.

Стајали су крај џипа, као да нису знали шта да предузму. Координатор се окрете, пребледе, погледа око себе. Неправилни редови глинастих хумки протезали су се и даље. На десној страни стајали су сад делови оних ритавих рушевина. Нешто се између њих белело у змијастој, ниској линији. На другој страни, иза мрља раскопане глине блештала је у доњем делу широка, у горњем сужена косина, као изливена од земљастог, порозног метала. До тог основа долазиле су зупчасте траке. Далеко, међу облацима паре што су лењо протицали, видело се просијавање нечег усправног, црног, као зид огромног котла. Али, био је то колебљив и несигуран утисак, јер су се кроз појединачне размаке магле или паре провидели поједини делови целине, и осећало се само да тамо стоји нешто огромно, као исклесано од брда.

Координатор је већ седао у кола, кад до њих стиже дубок, као подземан уздах; беличасте магле с леве стране, које су дотад све заклањале, распадоше се у снажном удару, који их у следећем трену обави горким, продорним задахом. Угледаше тада телесину до облака високог, чудно обликованог димњака, куљао је из њега мрк стуб дебљине ваљда неких стотинак метара, расипао неспокојно, усталасано млеко облака, и нестајао. Трајало је то можда минут, затим тишина, па се опет разлеже пригушено стењање. Налет, који им је чупао косу, сада је променио правац, облаци спадоше ниже. Од њих су се одвајале дуге перјанице и заклањале црну рампу да се готово сасвим сакрила иза њих.

Координатор им даде знак, и они се попеше. Џип се незграпно зањиха на грудама избачене глине, и приђе наредном ископу. Завирише унутра. Био је празан, само је у њему стајала црна вода. Поново се зачу удаљен, потмули шум, облаци набубрише, из вулканског димњака бљуну мрки гејзир, поново уследи усисавање — и већ су све мање пажње обраћали на те равномерне промене и комешање облака и дима унутар котлине, заузети вожњом и сталним застојима. Заблаћени до изнад колена, скакали су у тестасте гомиле, пењали се уз клизаве падине и завиривали у ископе. Понекад би вода у неком од ископа запљуснула под којим комадићем земље обрушене њиховим корацима… силазили би, седали натраг у кола, возили даље.

Од осамнаест истражених ископа, у седам су нашли мртва тела. И чудно — њихово згражање, одвратност, уплашеност смањивали су се са сваким наредним. Враћала им се способност посматрања. Запазили су да је у ископима било тим мање воде, што су се више приближавали возећи кривудаво по блатњавом терену, према зиду испарења, који је на смену час заклањао, чак показивао црни колос. Нагнути над једним од квадратних бунара, чије је читаво дно искрвавио полусвијени труп, приметише да се нешто разликује од других. Био је блеђи и другачије оформљен. Пошто тај утисак нису могли да провере, наставише вожњу даље. Наиђоше на два празна ископа, а у четвртом опет, већ сасвим сухом, једва на неколико стотина корака од лопатасте косине, угледаше тело што је лежало на боку, чије је мало попрсје имало раширене руке — једна од њих била је на самом крају расцепљена на два дебела прста.

„Шта је ово?” измењеним гласом промуца Хемичар, стежући Докторову руку. „Видиш?”

„Видим.”

„То је некако друкчије, он нема прстију?”

„Можда богаљ”, прогунђа Координатор, не баш уверљиво.

Зауставише се још једном, крај последњег ископа поред косине. Изгледао је сасвим недавно ископан. Грумени глине полако су отпадали од зидова, клизили, подрхтавајући, као да је огромна лопата управо малочас извучена из квадратне рупе.

„Људи моји…” прокркља Хемичар, и блед као мртвац, умало се не срушивши, скочи унатраг са земљаног насипа.

Доктор се изблиза загледа у Координаторово лице.

„Помоћи ћеш ми да изиђем?” упита.

„Да. Шта си смислио?”

Доктор клекну, ухвати се за ивице рупе и опрезно се спусти на њено дно, трудећи се да не стане ногама на велики труп што је ту лежао. Наже се над њим, нагонски зауставивши дисање. Одозго је изгледало као да је испод грудних мишића, одмах под местом на коме је меснато разрасли торзо из своје наборане коже давао други торзо — у беживотно месо била заривена метална шипка.

Изблиза увиде да се преварио.

Испод набора коже излазио је из тела пупчасти израстак, плавичаст, с танким облогом, а метална цевчица чији се други, свијени крај губио притиснут леђима мртвог тела, била је самим крајем утакнута у израстак. Доктор је помери најпре благо, затим повуче снажније. Наже се још ближе и откри да је метални крај, који се назирао под кожом у коју је био увучен, спојен с њом сићушним бисерним зрнцима, као неким постојаним шавом. Мало је размишљао да ли да одсече цевчицу заједно са израском. Полако завуче руку у џеп да извади нож, још не доневши крајњу одлуку, али усправљајући се погледа право у спљоштено лишце неприродно ослоњено о зид бунара, и, запањи се.

Тамо где је створ којег је секцирао у ракети имао ноздрве, овај је имао једно широко отворено плаво око које као да га је гледало са ћутљивом напрегнутошћу. Он погледа навише. „Шта је тамо!” чу Координаторов глас, угледа његову главу, црну на подлози белих облака, и схвати зашто то нису видели одозго: главица је била ослоњена о зид, и да би се видела, ваљало је наћи се тамо где је он сад стајао.

„Додај ми руку”, рече и диже се на прсте. Координатор га повуче. Хемичар поможе, ухватише га за оковратник комбинезона и тако изиђе на површину, умазан глином. Погледа их, жмирећи.

„Ми ништа не разумемо”, рече. „Чујете ли? Ништа. Ништа!”

И додаде тише:

„Нисам уопште могао да замислим ситуацију у којој човек тако ништа, потпуно ништа, није кадар да схвати!”

„Шта си нашао?” упита Хемичар.

„Они се заиста разликују међу собом”, рече Доктор. Прилазили су џипу. „Једни имају прсте, други немају. Једни имају нос, а немају око, други имају око, а немају нос. Једни су већи и тамнији, а други блеђи и имају нешто краћи труп. Једни…”

„Па шта с тим?” нестрпљиво га прекиде Хемичар. „И људи су разних раса, имају различите црте, боју коже, и шта ти ту не можеш да разумеш? Ту је у питању нешто друго, ко, зашто и крошто прави те грозне кланице?”

„Нисам уопште сигуран да су то кланице…” с напором рече Доктор. Трудио се махинално, несвесно, да марамицом обрише глину с руку. „Али једно знам”, додаде нагло, усправљајући се. „Нисам кадар то да објасним, али мислим да то нису разлике раса у оквиру једне и исте врсте. Превише су важни очи и нос, чуло вида и чуло мириса.”

„На Земљи има мрава који су се специјализовали још више. Једни имају очи, други не, једни могу да лете, други само да ходају, једни су хранитељи, други ратници, зар треба да те учим биологији?”

Доктор слеже раменима.

„За све што се догоди имаш готову, са Земље донету схему”, одговори. „Ако нека појединост, нека чињеница уз њу не одговара, просто је одбацујеш. Не могу ти то у овом тренутку доказати, али знам, просто знам да ово нема ничег заједничког ни с расном разликом, ни са специјалистичком диференцијацијом врсте. Памтите онај делић — крај цевчице, игле, који сам нашао при сецирању? Наравно, сви смо помислили — ја такође — да је то створење неко покушао да убије, тако нешто. Овај има тамо израстак, сисаљку или тако нешто, и та цевчица је у њега просто утакнута, увучена унутра. Као што се човеку убацује цев у душник при трахеотомији. Наравно, ово нема никакве везе с трахеотомијом, јер он ту уопште нема душник. Не знам шта је то, и ништа не разумем, али бар то једно знам!”

Попе се у кола и упита Координатора, који је обилазио кола с друге стране да би сео на своје место:

„А шта ти велиш?”

„Да морамо возити даље”, одговори Координатор и ухвати управљач.