Еден

10

Неколико минута после четири, доња теретна клапна се затресла и полако спустила наниже као чељусти прождрљивца. Затим се зауставила као кос мост у ваздуху. До земље је од њеног руба недостајало више од метра.

Људи под ракетом стајали су с обе стране отвора забачених глава. У зјапећој унутрашњости најпре се указаше размакнуте гусенице које су с растућим брујањем суљале право, као да је велика машина хтела да скочи у ваздух и за трен још видеше сивожути доњи део. Онда се та грдосија над њиховим главама заљуља, силовито се наже напред, удари обема гусеницама о висећи испуст да само затутња, онда на њима крете наниже, прекорачи метарску празнину, захвати пред њим вршцима гусенаца терен, трже га, у делићу секунде учини се да ће обе полако мељуће траке профилираних плочица стати, али уследи трзај, и дижући у водоравни положај своје спљоштено чело Бранитељ пређе неколико метара по равном, док не замре са певним брујањем.

„Но, а сад, драги моји”, Инжењер помоли главу кроз мали задњи отвор, „склањајте се у ракету, јер ће постати вруће, и не излазите једно пола часа. Или још боље, најпре пошаљите Црнога да провери преосталу радиоактивност.”

Клапна се затвори. Три човека се увукоше у тунел и повукоше аутомат за собом. Онда се на отвору тунела показа изнутра постављена плоча, која је чврсто испунила цео отвор. Бранитељ је чекао. Инжењер је изнутра брисао екране, проверавао шта показују сатови, док мирно не рече:

„Полазимо.”

Кратка и танка, одозго и одоздо учвршћена цилиндричким задебљањима, Бранитељева њушка поче се полако кретати према западу.

Инжењер је ухватио збијану глазуру живе ограде на нишан, гледано постранце, ловећи положај трију штитова — белог, црвеног и плавог — и притиснуо ногом педалу.

Екран је делић секунде био црн, као засут гаром. Истовремено је ваздух са чудним звуком, као да је неки див утиснуо уста у земљу и изговорио 'Умпф!' — ударио у Бранитеља тако да се сав заљуљао. Екран се поново очисти.

Ватрени облак лоптасто се ширио на све стране. Ваздух се око њега силовито таласао као течно стакло. Огледалска жива ограда неста на површини од десет метара. У кланац са извијеним, вишњево ужареним странама, ударала је пара. Песак се на размаку од неколико стотина корака на површини застаклио и из њега су на сунцу искакале искре. На Бранитеља је падао летећи бели пепео, готово без тежине.

„Навалио сам малчице прејако”, помисли Инжењер, али рече само: „Све је у реду, идемо.” Здепасти труп је задрхтао и лако се упутио према рову. Тек се мало зањихаше прелазећи преко њега, на дну је лежало малчице ватрене течности — растопљени силицијум.

„Ми смо заправо варвари”, промаче Доктору кроз главу. „И шта ја ту радим?…”

Инжењер поправи правац и убрза. Бранитељ је јурио као по аутостради. Унутрашња, мека површина гусеница тихо је мљацкала на ваљчићима. Прелазили су готово шездесет километара на час, уопште то не осећајући.

„Може ли се отворити?” упита Доктор. Седео је ниско, на малом меком седишту, а над раменом је имао избочен екран, налик на бродски илуминатор.

„Наравно да може”, сложи се Инжењер, „само…”

Покрете компресор. Из обруча при дну куле прсну млазевима оштрим као игла безбојан раствор, испљускујући из оклопа остатке радиоактивног пепела. Затим постаде видно — оклопно чело се отворило, његов врх склизну унатраг, бокови упадоше у дубину трупа — и сад су возили заштићени само дебелим, извијеним стаклом што је заклањало седишта, док је кроз отворени горњи део упадао ветар и мрсио им косу.

„Нешто ми се чини да је Координатор био у праву”, промрмља после извесног времена Хемичар. Предео се није мењао. Возили су преко мора песка док се, тешко возило благо њихало, секући преко перајасто издубљених дина, стално у истом ритму. Инжењер је појаћао брзину, али тада осетише подбацивање. Гусенице су језиво звиждале, предњи део скакао је с једне дине право на врх следеће, на трен се заривао, избацивао тешке облаке песка, неколико пута, песак је улетео и унутра.

После педесет километара, претерано љуљање је престало. Тако су возили преко два часа.

„Да, он је ваљда био у праву”, рече Инжењер и незнатно промени правац од запада према југо-западу.

Следећи час вожње није донео никаквих промена, па још једном скренуше, возећи већ изразито према југо-западу. Превалили су дотле сто четрдесет километара.

Боја песка полако је постајала другачија. Од готово белог, веома сипког, који се дизао за њима као дуг, усковитлан перчин, постао је црвенкаст и тежи, није се више тако прашио, и кад би га гусенице избацивале увис, одмах би падао. Дине су такође постале разређеније и све ниже. С времена на време, пролазили су поред штрчећих батрљака потпуно засутих жбунова. У даљини су се појавили неразговетни, мали пламичци, мало по страни од правца вожње. Инжењер скрете према њима. Брзо су расли, а после неколико минута запазише како се из песка дижу високе, окомите плоче, налик на усамљене делове зидова. Успорише возећи кроз уски пролаз. С обеју страна стајали су нагнути под углом угаони зидови, изједени ерозијом. Велики камени блок лежао је на средини и препречавао пут. Бранитељ придиже чело, пређе без напора преко препреке, и нађоше се као у тесној уличици — кроз шкрботине и пробоје међу недопасованим плочама видели су се даљи делови рушевина, сви дубоко изједени водоравним слојевима ерозије. Из насеља од камених рушевина извезоше се у слободни простор. Поново се појавише дине, али су биле збијене, као испресоване, и са њих се није дизала прашина. Терен се полако снижавао, возили су благом падином док су се далеко, у низини, виделе тупе мочугасте стене и опет беличасти обриси рушевина.

Нагиб се завршио и његовим дном, прошараним пламенкастим стенама стигоше на противпадину, проширену све до линије хоризонта. Гусенице већ више уопште нису упадале. Терен је био набијен а појавили су се и први, колачасти бокори гроздастог растиња, готово црног, које се само, када се гледало према ниском сунцу, провидело вишњевом бојом, као да је лишћасте мехуриће испуњавала крв. Још даље према југо-западу растиње је постајало више, ту и тамо испречујући се на путу, али је Бранитељ јурио преко њега, заривајући се до половине гусеница, готово не успоравајући брзину, испуштајући приликом гажења потмуо, непријатан тресак, и гласове многих хиљада пуцкетајућих мехурова, из којих је прскало лепљиво, црно мазиво, мрљајући керамитске плоче, тако да је убрзо читаво Бранитељево тело све до куле било као попрскано мрко-риђом бојом.

Били су на двестотом километру и сунце је већ додиривало западну линију хоризонта. Дуга, преувеличана сенка возила таласала се, извијала и све више протезала. Одједном под Бранитељем нешто шкрипну, он се за тренутак лако придиже и западе у нешто што се с отегнутим пуцкетањем распрсну. Инжењер закочи, али прешли су још неколико метара пре но што возило стаде. У широкој, кроз честар начињеној, колотечини иза себе угледаше делове риђасте конструкције коју је Бранитељ својом тежином згазио, и ти делови беху помешани с поцрнелим комадићима жбуња. Кренуше даље и опет нагазише, овога пута једном гусеницом, на делове решетке, комаде избушеног лима, при врху обрасле брадавичавим жбуњем извијених, рупичастих кракова. Бранитељ је све то кидао гусеницама, гњечио заједно с масном масом што је истицала из пуцајућих гроздова у шкрипаво тесто. После извесног времена, зид од растиња постаде још виши. Огавно трештање и писак зарђале гвожђурије престаде. Онда се шибајуће вреже са брадавичастим задебљањима размакоше на обе стране — и нађоше се у дубини неколико десетина метара широког просека. На другој страни црнео се исти зид честара као овај кроз који су се пробили. Инжењер у месту скрену, и они потераше наниже просеком налик на шумски пут. Његово глиничасто дно било је набијено, покривено иловичастим траговима који су показивали да је некад туда текла вода.

Просек није ишао право. Понекад је половина великог, скерлетно усијаног сунчаног диска долазила испред машине, болно их заслепљујући, понекад се на заокретима крила и само крвавим одсјајима просецала мастиљасти честар, који се дизао и до два и три метра у висину, збијен. Пут се сужавао, а нагиб је истовремено растао, и одједном пред собом угледаше читав диск залазећег сунца. Пред њим се, неколико стотина метара ниже, простирао велики, разнобојни простор.

У дубини је пламтела површина воде, одсликавајући сунчево црвенило. Обала језера, неравна, покривена мрљама тамног растиња, показивала је вештачка учвршћења, машине на раскреченим ногама, а нешто ближе, готово над самим обронком урвине на чијем се рубу Бранитељ нагло зауставио, у неправилном мозаику су се дуж светлих пруга шириле зграде, низови окомитих, оштро светлећих јарбола, не већих од шибица. Доле је владао жив саобраћај, на разне стране пузиле су поворке сивих, беличастих и мрких тачкица, међусобно се мешале, ту и тамо стварале концентричне скупине и опет се разилазиле у виду издужених врпци, а при том је цео тај густо насељени терен непрекидно блештао ситним искрицама, као да су на десетинама кућа становници неуморно затварали и отварали прозоре, чија су окна светлела и одражавала сунчани блесак. Доктор испусти одушевљени повик.

„Хенриче, најзад си успео! Најзад нешто нормално, обичан живот, и какав положај за осматрање!”

Говорећи то, већ је пребацивао ноге преко руба отворене куле. Инжењер га задржа.

„Ама, чекај! Видиш сунце? Заћи ће за неких пет минута и ништа више нећемо видети. Морамо снимити на траку целу ту панораму, и то с великим убрзањем, иначе нећемо стићи.”

Хемичар је већ извлачио испод седишта камере. Брзо му помогоше да стави највећи телеобјектив, налик на цев кремењаче, бацајући стативе у брзини на земљу. Инжењер за то време разви сплет најлонског ужета, закачи га о ивицу куле возила, а остатак ужета баци преко предњег краја, и скочи доле.

Друга двојица су већ постављали стативе и трчали на руб обронка, Инжењер је трчао за њима са два краја ужета у рукама, повукао их и прикачио за појас обојици.

„У заносу бисте још слетели!” рече им. Сунчев диск већ се спуштао у успламтелу воду језера кад су поставили камере и кад је почео брзи шум механизма, а велики објектив се загледао у долину. Доктор клече придржавајући предње ноге стативе, којима је претила опасност да се сруше у провалију. Хемичар примаче око камери и искриви се.

„Много заслепљује!” викну. „Дај бленде!” Инжењер отрча и донесе најјачи противсунчани заклон, те опет почеше снимати највећом брзином. Сунце је већ до половине било под линијом хоризонта. Инжењер је, држећи оберучке водилицу, одмерено померао камеру улево и удесно. Хемичар је повремено заустављао то померање, управљао објектив на места у којима би у малом видном пољу визира запажао појачану циркулацију мрља и облика, помицао трансфокатор, мењао фокусно растојање. Доктор је и даље клечао, камера је тихо зујала, трака је летела из бубњева. Једна се завршила, они је заменише као да је пожар и већ је ишла друга. Тек је један комадић сунчаног диска стајао над водом што је постајала тамнија, кад се објектив сасвим спусти наниже, управљен на највећу покретну скупину. Доктор је, нагнувши се готово половином тела, висио на напетом ужету јер иначе не би успели да начине снимак. Видео је пред собом риђасте наборе глиничастог зида, обасјаног све блеђим црвенилом. При последњим метрима друге траке, црвени сунчев диск се угасио, небо је било још пуно сјаја, али равницу и језеро већ је прекрила сивоплава сенка. Сем блескова светлости, ништа се више тамо није видело.

Доктор се диже, хватајући се за уже. Камеру су носили утроје, опрезно, као благо.

„Мислиш да су снимци успели?” упита Хемичар Инжењера.

„Бар један део. Нешто траке могло је бити прејако осветљено. Уверићемо се кад стигнемо на брод. Најзад, увек се овамо можемо вратити.”

Убацише камере, котуре и стативе у кола и још једном се вратише на руб обронка. Тек сад опазише да се на истоку обала језера стрмо наспраћивала, прелазећи у дубини предела у неправилни камени зид, на врховима обасјан последњим црвеним одсјајем. Над њим, далеко, дизао се у плаветнило с првим звездама стуб дима, чији је гљивасто завршени врх стајао тренутак непомично и онда запао за планински заклон, неставшии им на очиглед.

„А, тамо је, значи, та долина!” повика Хемичар Доктору. Опет се загледаше доле. Поворке белих и зеленкастих искрица полако су пузиле на разне стране дуж језерских обала, скретале, сливале се у неравно извијане поточиће, местимично се гасиле или су се појављивале друге, веће. Полако је тамо постајало све тамније и број светала је растао. Над њима је мирно шумео висок честар, потпуно црн, па се нерадо окренуше, тако је леп био призор. Понеше у погледима слику језера препуног одсликаних млечнобелих звезда.

Ступајући по иловичастом тлу просека, Доктор упита Хемичара:

„Шта си видео?”

Овај се збуњено осмехну.

„Ништа. Уопште нисам размишљао шта је то што видим, само сам се трудио да све време сачувам оштрину, а Хенрик је тако брзо возио на једну и другу страну, да ни у чем уопште нисам стизао да се разаберем.”

„Не смета”, рече Инжењер и наслони се на охлађени оклоп Бранитеља, „правили смо двеста снимака у секунди. Све што је тамо било видећемо кад се развије филм — а сад се враћамо!”

„Потпуно идиличан поход”, промрмља Доктор. Попеше се у возило. Инжењер пребаци визире телеекрана натраг а укључи кретање уназад. Једно време возили су тако узбрдо, онда на ширем простору заокренуше и појурише право на север.

„Не враћамо се истим путем”, рече Инжењер, „непотребно бисмо натоварили себи стотинак километара. Потераћу просеком колико се буде могло, и бићемо на месту за два часа.”