Еден

1

Грешка је била у прорачунима. Нису надлетели атмосферу, већ су се сударили с њом. Брод се заривао уз грмљавину од које су пуцале бубне опне. Спљоштени на лежајима, људи су осећали последње ударе амортизера, пламен је лизнуо преко предњих екрана и угасио их, удар усијаних гасова истопио је спољне објективе на кљуну, кочење је било недовољно и закаснело. Кабину је испунио смрад разгрејане гуме, под притиском успоравања почињали су да слепе и глуве. Био је то крај, али нико није могао о томе ни да мисли, нису имали снаге ни да удахну ваздух, пуштали су убациваче кисеоника да их пумпају као балоне што пуцају. Одједном, грмљавина престаде.

Упали се помоћна расвета, по шест светиљки са сваке стране. Људи су се превијали, над смрсканом погонском таблом црвенео се сигнал за узбуну, комади изолације, крхотине плексигласа клизиле су по поду, више није грмело већ се све претварало у потмуло, све јаче звиждање.

„Шта се…” закркља Доктор, одбацујући гумени доводник кисеоника.

„Лези!” опомену га Координатор, који је гледао у последњи неоштећени екран.

Ракета се преврте као да је у њу ударила тешка греда, увијене најлонске мреже у којима су лежали забрујаше као струне. За тренутак се све одвагавало као на врху љуљачке заустављене у висини, а затим затутња.

Мишићи, напрегнути у ишчекивању последњег ударца, омлохавише. У окомитом стубу излазне ватре, ракета се полако спуштала док су млазњаче брујале умирујући, али за само неколико минута кроз зидове проструја дрхтај. Треперење постаде јаче, вероватно због расклиманих кугличних лежајева у спојевима турбина. Путници се згледаше. Нико није говорио. Знали су да све зависи од тога да ли ће ротори зарибати, да ли ће издржати.

Кабина нагло задрхта, као да је неко споља лудачки ударио по њој челичним чекићем. Дебело, пупчасто сочиво последњег екрана у трен ока прекри густа паучина напрслина, његов фосфорни штит згасну, у слабачком блеску помоћне расвете што је долазио одоздо, људи су видели своје увећане сенке на кривим зидовима, тутњање пређе у отегнуту рику, под њима је нешто крцкало, ломило се, расцепљивало уз метални звук; труп брода, потресан бесомучним трзајима, летео је, летео, заслепљен, мртав. Људи су згрчени задржавали дах. У потпуном мраку, хаосу, њихова тела нагло полетеше дуж најлонских ужади према претећим шиљцима размрсканих табли и остадоше да висе укосо, полако се њишући као тешка клатна…

Ракета се успорено превали уз мукли удаљени тутањ. Грумени замље забубњаше по њеном оклопу.

За трен све стаде. Онда под њима зашишташе водови, нешто живо заклокота, брзо, све брже. Шум отицања воде, помешан с продорним цврчањем деловао је као да нека течност капље на усијани лим.

„Живи смо”, рече Хемичар однекуд из мрака. Није видео ништа. Висио је у свом најлонском лежају као у врећи зачепљеној са четири стране ужадима. То је значило да ракета лежи на боку. Да је стајала, лежајеви би висили водоравно. Нешто прасну. На старом Докторовом бензинском упаљачу сину блед пламен.

„Екипа?” упита Координатор. Једно уже његове вреће беше пукло и он се полако и беспомоћно комешао, безуспешно покушавајући да се кроз отвор најлонске мреже ухвати за нешто што би висило са зида.

„Први”, рече Инжењер.

„Други”, огласи се Физичар.

„Трећи”, глас Хемичаров.

„Четврти”, заврши пребројавање Доктор.

„Сви. Честитам.” Координаторов глас био је миран. „Аутомати?”

Није било никаквог одговора.

„Аутомати?!”

Опет мук. Упаљач опрљи Доктору прсте. Он га угаси. Поново завлада мрак.

„Увек сам говорио да смо од бољег материјала”, рече у мраку Доктор.

„Има ли неко од вас нож?”

„Ја имам. Да пресечем ужад?”

„Ако можеш да се извучеш без сечења, боље ће бити. Ја не могу.”

„Покушаћу.”

У комешању које настаде чуло се само нечије убрзано дисање. Нешто лупи, разлеже се шкрипа стакла.

„Доле сам. То значи, на зиду”, рече Хемичар. Његов глас допре из мрачне дубине. „Докторе, осветли мало па ћу вам помоћи.”

„Само пожури. Бензин је при крају.”

Упаљач поново сину. Хемичар се мотао поред Координаторове кукуљице. Могао је да дохвати само његове ноге. Најзад успе делимично да повуче патентни затварач и Координатор тешко испаде. Удвоје су радили брже. Мало касније, сва четворица су стајали на косо нагнутом, обложеном полуеластичном масом, зиду кабине.

„Од чега почињемо?” упита Доктор. Стисну рубове ране на челу Кибернетичара и стави фластер преко ње. Имао га је у џепу. Увек је носио у џеповима непотребне ствари.

„Од утврђивања да ли ћемо успети да изиђемо”, одговори Координатор. „Најпре морамо решити светлост. Шта… већ је имамо? Докторе, осветли ми овде, можда има струје у завршним цевчицама табле, бар у делу алармне сигнализације.”

Овога пута упаљач баци само искру. Доктор је кресао да је просто здерао кожу с палца, севкајући непосредно над остацима разбијене плоче, на којој су, клечећи пословали, Координатор и Инжењер.

„Има?” упита Хемичар, стојећи иза њих, јер за њега већ није било места.

„Засад ништа. Нема нико шибице?”

„Последњи пут видео сам шибице пре три године. У музеју”, промумла неразговетно инжењер, јер је покушавао да зубима отргне изолатор с вршка вода. Одједном мала плавичаста искрица обасја Координаторове шаке склопљене у шкољку.

„Има”, рече. „Сад некакву сијалицу.”

Нађоше једну неоштећену у алармном сигналу над бочном таблом. Оштра, електрична светлост обасја кормиларницу, као део уздигнуте тунелске цеви са чунастим зидовима. Високо над њима, у ономе што им је сад било таваница, видела су се затворена врата.

„Преко седам метара”, рече меланхолично Хемичар. „Како до њих да стигнемо?”

„Једном сам у циркусу видео живи стуб, пет људи један на другом”, примети Доктор.

„То је за нас превише тешко. Стићи ћемо донде по поду”, одврати Каординатор. Узе од Хемичара нож и поче да прави широке усеке у спужвастој навлаци пода.

„Степенице?”

„Да.”

„Зашто се не чује Кибернетичар?” зачуди се одједном Инжењер. Седео је над остацима разводне плоче и припајао волтметар на извучене каблове.

„Остао удовац”, одговори Доктор, смешећи се.

„Шта је Кибернетичар без аутомата?”

„Још ћу ја њих покренути”, добаци Кибернетичар. Загледао је у отворе разбијених екрана. Електрични пламичак полако је жутео и постајао све слабији и блеђи.

„И акумулатори?” прогунђа Физичар.

Инжењер устаде.

„Тако изгледа.”

После четврт часа, шесточлана експедиција крете у дубину, тачније у горњи део брода. Најпре се пробише у ходник, а из њега — у поједине просторије. У Докторовој кабини пронађоше слепу џепну лампу. Доктор је волео да има мноштво, обично сувишних, ствари. Узеше је. Свуда су се видели трагови уништења. Намештај причвршћен за под није се распао, али од прибора, оруђа, помоћних возила, залиха, створила се нека невероватна каша по којој се газило до колена.

„Да покушамо сад изићи”, рече Координатор, кад се поново нађоше у ходнику.

„А скафандри?”

„Налазе се у ваздушној комори. Требало би да им се ништа није десило. Али скафандри нису ни потребни, Еден има подношљиву атмосферу.”

„Зар је ту уопште неко некад био?”

„Да, пре десет или једанаест година, космичка сонда из истраживачке патроле, онда кад је нестао Алтер са својим бродом. Сећате се?”

„Али, од људи нико?”

„Не, нико.”

Унутрашња клапна бране налазила се укосо над њиховим главама. Чудан, први утисак, изазван тиме што су по познатим просторијама ишли у сасвим новом распореду — зидови су сад били подови, а таванице зидови — полако се губио.

„Овде стварно ништа нећемо моћи без живих лестава”, пресуди Координатор. Осветли околну клапну Докторовом џепном лампом. Светла мрља је обиђе укруг. Клапна је била херметично приљубљена.

„Не изгледа лоше”, рече Кибернетичар. Стајао је забачене главе.

„Да, не изгледа”, сложи се Инжењер. Помислио је како је ужасна била снага која је испресовала јаке греде тако да се распрснула главна разводна табла, уграђена између њих, и зарила се у клапну, али задржа ту мисао за себе. Координатор баци поглед на Кибернетичара и већ му хтеде рећи да се сагне и подметне му леђа под зидом да се попне, када се сети исавијане гвожђурије коју су видели у смештају за аутомате, и замоли Хемичара:

„Стани у раскорак, руке састави на коленима, тако ће ти бити лакше.”

„Одувек сам сањао да наступам у циркусу. Одувек!” рече Хемичар и саже се. Координатор му се попе на рамена, уздиже се, и хватајући се за зид вршковима прстију досеже никлену полугу, чији је крај постао задебљан, попут буџе.

Он је повуче једанпут, затим други пут и најзад остаде да виси на њој. Тада полуга са шкрипом попусти; изгледало је као да је механизам затварача био пун сићушног стакла. Полуга се обрну за четврт и стаде.

„Вучеш ли на добру страну?” упита Доктор који је одоздо осветљавао џепном лампом. „Ракета лежи.”

„Узео сам то у обзир.”

„Не можеш јаче?”

Координатор не одговори. Висио је приљубљен уза зид, држећи се једном руком за полугу. Полако је покушавао да се ухвати и другом руком. То је било тешко, али је најзад успео. Висећи као на трапезу, згрчио је ноге да не би ударио савијеног Хемичара, и тргнуо неколико пута, подижући се на рукама и опуштајући се свом тежином, док најзад не застења, ударивши целим телом о зид.

Трећи или четврти пут, полуга мало попусти. Недостајало је још неких пет центиметара до краја њеног пута. Координатор се напреже и још једном свом тежином повуче наниже.

Полуга с језивом шкрипом најзад удари у жљеб. Тако је унутрашња пречага била уклоњена.

„Није нам лоше кренуло”, радовао се Физичар.

Инжењер је ћутао. Он је знао своје. Требало је отворити клапну, што је био тежи задатак. Инжењер је покушавао да је покрене, притискајући држак хидрауличног уређаја, али унапред је знао да ништа од тога неће бити. Цеви су попуцале на многим местима и истекла је сва течност. Кад је Доктор управио светлост лампе увис, ручни држак засветле над њима својим кругом као ореолом. Али, за њихове гимнастичке могућности био је превише високо — више од четири метра.

Почеше тада да из свих просторија доносе поломљене апарате, јастуке, књиге. Као право складиште погодних ствари показала се библиотека и у њој звездани атласи неба, веома велики и дебели.

Правили су од њих пирамиду, као од цигала. За два метра висине био им је потребан скоро сат времена. Једна страна се била срушила и отада су почели да слажу систематски, под Инжењеровом командом.

„Физички рад је ипак страхота”, гунђао је Доктор. Лампа је стајала утиснута у пукотину климатизатора и осветљавала им пут док су трчали у библиотеку и враћали се натоварени књигама.

„Никад нисам помишљао да овако примитивни услови могу владати на звезданим путовањима”, соптао је Доктор. Остали су ћутали. Најзад се Координатор, кога су придржавали, пажљиво попе на наслагану пирамиду и дотаче прстима покретач.

„Мало”, рече. „Недостаје ми пет центиметара. Не могу да подскочим, јер ће ми се све под ногама разлетети.”

„Управо имам овде Теорију брзих летова”, рече Доктор, одмеравајући у рукама тешки том. „Мислим да ће баш бити потаман.”

Координатор се ухвати за покретач. Осветљавали су му џепном лампом. Његова сенка поигравала је на белој површини од пластичне масе која је прекривала оно што је сад било таваница. Одједном се брдо књига помери.

„Пази!” сикну Физичар.

„Немам о шта да се одупрем”, добаци им кроз стегнуто грло Координатор. „Држите, до сто ђавола!” Покретач му исклизну из руку, у тренутку се њихао тамо на врху, најзад поврати равнотежу. Нико више није гледао увис, сви су, ухвативши се сплетеним рукама, са свих страна придржавали колебљиву наслагу књига да се не би размакла.

„Само не псуј! Кад једном почнемо, неће бити краја”, упозори га одоздо Доктор. Координатор поново ухвати за покретач. Разлеже се отегнута шкрипа, после које уследи мукло шуштање тешких томова који су клизили. Координатор је висио над њима у ваздуху, али је покретач, за који се чврсто држао, начинио пун заокрет.

„И тако даље, још једанаест пута”, рече, спуштајући се на несигурно брдо књига.

После два часа, клапна је била савладана. Кад је почела да се отвара, поздравили су то једногласним победничким криком.

Отварајући се, клапна се зауставила на половини висине ходника и начинила као неку водоравну платформу по којој је било могуће без већих тешкоћа ући у комору бране.

Скафандере су у пљосњатом зидном орману нашли нетакнуте. Орман је сад лежао водоравно, и они су газили по његовим вратима.

„Излазимо сви или како?” упита Хемичар.

„Најпре ћемо покушати да отворимо капак.”

Био је непомерљив, као да се слио с корпусом брода. Покретаче је било немогуће померити. Раме уз раме, гурали су сва шесторица, затим су покушавали да размрдају завртње, и бацали се на смену час на једну, час на другу страну а завртњи ни да мрдну.

„Показује се да долетети није ништа, да је понекад најтеже изићи”, закључи Доктор.

„Честитам на хумору”, прогунђа кроз зубе Инжењер. Зној му је пекао очи. Седоше тада на врата зидног ормана.

„Ја сам гладан”, изјави у општем ћутању Кибернетичар.

„Према томе, треба нешто појести”, изјави Физичар и понуди се да пође у магацин.

„Боље у кухињу. У хладњаку можда има нечег…”

„Сам нећу моћи. Треба пребацити бар пола тоне крша да би се дошло до залиха. Ко се јавља?”

Доктор је био први. Хемичар устаде са извесним оклевањем. Кад се њхове главе изгубише иза ивице одмакнуте клапне, и кад се угаси последњи блесак лампе коју су понели, Координатор рече утишаним гласом:

„Више сам волео да не говорим. Увиђате мање-више у каквој смо ситуацији?”

„Да”, рече Инжењер у црни мрак пред собом. Дотаче испруженом руком Координаторово стопало и не повуче прсте. Био му је потребан тај додир.

„Мислиш да нећемо успети да пресечемо клапну?”

„Чиме?” упита Инжењер.

„Ацетиленским или електричним пламеником. Имамо аутоген и…”

„А чуо си некад за аутоген који би пресекао четврт метра керамита? Човече!”

Ућуташе. Из дубине брода, као из железног подземља, допирала је потмула бука.

„И шта? Шта?!” рече изнервирано Кибернетичар.

Зачуше крцкање његових зглобова. Устао је.

„Седи!” благо али одлучно рече му Координатор.

„Мислите да се… клапна стопила с оклопом?”

„Не мора бити”, одговори Инжењер. „Да ли уопште знаш шта се догодило?”

„Не сасвим. Надзвучном брзином смо ушли у атмосферу тамо где ње није требало да буде. Зашто? Аутомат се није могао преварити.”

„Аутомат се није преварио. Ми смо се преварили”, рече Координатор. „Заборавили смо да извршимо измену правца у основи репа.”

„Каквог реп? Шта то причаш?”

„Гасни реп који вуче за собом свака планета која има атмосферу, у правцу супротном њеном кретању. Не знаш за то?”

„А да, да. Упали смо у тај реп? Али он мора да је веома разређен.”

„Десет на минус шест”, одговори Координатор, „или нешто приближно томе, али ишли смо преко седамдесет километара у секунди, драги мој. Закочило нас је као зид. То је био онај први потрес, сећате се?”

„Да”, прихвати Инжењер, „а кад смо ушли у стратосферу, брина нам је још била десет или дванаест. Требало је да нам се ракета распадне. Право је чудо што је издржала.”

„Ракета?”

„Предвиђена је на двадесетократно преоптерећење, а пре но што се екран распао, својим очима сам видео како је стрелица искочила из скале. Скала има резерву до тридесет.”

„А ми?”

„Шта ми?”

„Како смо могли издржати ако је коначно успоравање износило тридесет г?”

„Не коначно. Највеће свакако. Па, кочнице су учиниле све. Зато је дошло до пулсације.”

„Али аутомати су изравнали и да није компресора…” рече помало јогунасто Кибернетичар. У дубини брода нешто се с треском закотрљало, као железни точкови по лиму.

„Шта хоћеш од компресора?” рече Инжењер. „Кад пођемо у машинско одељење, показаћу ти да су учинили пет пута више но што су могли. То су само помоћни агрегати. Најпре им је разлабавило лежишта, а кад је наишла пулсација…”

„Мислиш на резонанцу?”

„Само узгред. Заправо, могло нас је бити на пространству од неколико километара, као онај теретњак на Нептуну, знаш? Сам ћеш се уверити кад видиш машинско одељење. Могу унапред да ти кажем како је тамо.”

„Уопште не изгарам од жеље да видим машинско одељење. Који је сад ђаво, што се они толико дуго не враћају? Мрак је да просто очи боле.”

„Светлост ћемо имати, не бој се”, рече Инжењер.

Још је, као овлаш, врховима прстију додиривао Координаторово стопало, а овај се није мицао и ћутао је.

„А у машинско одељење ћемо поћи онако, из досаде. Јер шта ћемо друго имати да радимо?”

„Озбиљмо мислиш да се одавде нећемо извући?”

„Не, шалим се. Волим такве шале.”

„Престани”, огласи се Координатор. „Прво, постоји резервни отвор.”

„Човече! Резервна врата су тачно под нама. Брод мора да се прописно зарио. Чак не знам ни да ли је ова клапна изнад земље.”

„Па шта онда? Имамо алате, можемо ископати тунел.”

„А отвор за терете?”

„Преплављен”, објасни лаконски Инжењер. „Погледао сам у контролни зденац. Мора да се распрснуо неки од главних резервоара, тамо има најмање два метра воде. Вероватно загађене.”

„Откуд знаш?”

„Отуда што је увек тако. Прво, попушта хлађење реактора, не знаш то? Боље заборави на отвор за терет. Морамо изићи овим, ако…”

„Ископаћемо тунел”, понови тихо Координатор.

„Теоријски је то могуће”, неочекивано се сложи Инжењер. Зачуше се кораци. У ходнику под њима засветле и они изненађени у мраку, зажмирише.

„Шунка, двопек, језици или шта тамо има у кутији, све из залиха за крајње потребе! Овде је чоколада, а овде тармоси. Дођите и ви горе”, обрати се Доктор осталима и први се попе на клапну. Осветљавао им је док су улазили у комору и размештали кутије. Донели су чак и алуминијумске тањире.

При светлу џепне лампе јели су ћутке.

„Термоси су цели?” одједном се зачуди Кибернетичар. Сипао је себи кафу у лонче.

„Чудно, али тако је. С конзервама није лоше. Али замрзивач, хладњаци, пећница, мали синтетизатор, апаратура за прочишћавање, филтери за воду — све је отишло к врагу.”

„И апаратура за прочишћавање?” узнемири се Кибернетичар.

„И она. Можда би се могла поправити кад би имали чиме. Али то је зачарани круг: да би се покренуо макар и најпростији полуаутомат, потребна је струја, да би се имала струја, требало би поправити агрегат, а за то је опет потребан полуаутомат.”

„Јесте ли се издоговарали, учени у техници? И шта? Где је зрачак наде?” упита Доктор, мажући двопаке дебелим слојем маслаца и стављајући одозго режњеве шунке. Не чекајући одговор, настави:

„Као клинац, прочитао сам ваљда више књига о космонаутици но што је тешка наша покојница, а ипак нисам нашао ниједан одговор, ниједан случај, чак ни анегдоту о нечем сличном овоме што је нас снашло. Зато — нећу схватити.”

„Јер је то досадно”, нашали се Кибернетичар.

„Да, то је нешто ново, међупланетарни Робинзон”, рече Доктор. Завртао је термос. „Кад се вратим, постараћу се да то опишем, уколико ми дар допусти.”

Завлада нагла тишина. Купили су кутије, док Физичару не паде на ум да их склони у орман са скафандрима, те се одмакоше до зида како би могли отворити врата на поду.

„Знате, чули смо некакве чудне гласове док смо претурали по магацину”, рече Хемичар.

„Какве гласове?”

„Некаква стењања и лупкања, као да је брод нечим притиснут.”

„Мислиш да се некаква стена срушила на нас?” упита Кибернетичар.

„Ово је сасвим нешто друго”, умеша се Инжењер. „Спољна облога је при продору у атмосферу добила врло високу температуру, на кљуну се можда чак мало отопила, а сад се делови конструкције хладе, померају се, ствара се унутрашња напетост и отуда ти гласови. Ево и сад се чују, пазите…”

Заћуташе. Само су им лица била осветљена лампом што је лежала на пљоснатом кругу изнад улазне клапне. Унутар брода разлегло се отегнуто стењање, серија кратких, све слабијих лупкања и иза тог је настала тишина.

„Можда је то неки аутомат?” рече с надом у гласу Кибернетичар.

„Па, сам си видео.”

„Да, али нисмо завиривали у отворе за резерве.”

Кибернетичар се наже у мрак ходника и ставши на сам руб клапне, викну:

„Аутомати из резерве!”

Глас забруја у затвореном. Одговори му тишина.

„Ходи овамо, испитајмо ваљано отвор”, рече Инжењер. Клече пред благо удубљеном плочом и, разгледајући сам руб, осветљаваше је центиметар по центиметар. Померао је светлосни сноп дуж херметички затвореног круга, око кога се оцртавала сићушна мрежа напрслина.

„Изнутра ништа није истопљено, што није ни чудо, керамит врло лоше проводи топлоту.”

„Да покушамо још једном?” предложи Доктор, стављајући руку на отварач.

„Не вреди”, рече Хемичар.

Инжењер стави руку на клапну и диже се на ноге.

„Момци, потребна нам је вода. Много хладне воде!”

„Зашто?”

„Пипните клапну. Топла, а?”

Дотаче је неколико руку истовремено.

„Готово пече”, рече неко.

„То је наша срећа!”

„Како?”

„Труп брода је загрејан, проширио се, и клапна исто. Ако је будемо хладили, скупиће се, и можда ћемо успети да је отворимо.”

„Воде је мало. Можда још има леда. Требало би да га има у замрзивачима”, рече Координатор.

Један за другим поскакаше на дно ходника, који затутња од њихових растрчаних корака. Координатор је остао поред клапне са Инжењером.

„Попустиће”, рече тихо, као за себе.

„Уколико се није стопила”, одбрунда Инжењер. Рукама је прелазио по самом кругу, проучавајући његову температуру. „Керамит почиње да се топи на више од три хиљаде и седам стотина степени. Ниси запазио колико је навлака имала на крају?”

„На крају су сви часовници показивали датуме од прошле године. Кад смо кочили, било је преко две и по, ако се не варам.”

„Две и по хиљаде степени, то још није страшно.”

„Да, али потом?”

Одмах над водоравно извијеном клапном показа се загрејано Хемичарово лице. Светлост лампе која му је висила о врату поскакивала је по коцкама леда што су штрчале из ведра. Он га пружи Координатору.

„Чекај мало… како ћемо ми, заправо, хладити…” забрину се Инжењер. „Одмах…”

Његови кораци се удаљише у мраку. Доктор је донео два ведра воде у којој је пливао лед. Хемичар је осветљавао. Доктор и Физичар почеше заједно да поливају клапну водом. Истицала је на под, у ходник. Кад су поливали клапну по десети пут, учини им се да из ње допире нешто налик на слабачко шкрипање. Они узвикнуше радосно. Појави се и Инжењер. Носио је велики рефлектор од скафандра који је траком причврстио на груди. Одмах постаде светлије. Инжењер баци на под прегршт пластичних плоча из кормиларнице. Почеше брижљиво да покривају клапну плочицама и ледом, притискујући то пластиком, надуваним јастуцима, књигама које је у међувремену довукао Физичар. Најзад, кад су једва могли да исправе леђа, од ледене наслаге је мало шта остало, тако се брзо топила у додиру с разгрејаном плочом отвора. Кибернетичар ухвати оберучке отварач и покуша да га окрене.

„Чекај, још не!” гневно викну Инжењер, али покретач се окренуо зачуђујуће лако. Сви скочише. Окретао се све брже. Инжењер ухвати држак троструке полуге која је осигуравала клапну и трже је. Разлеже се прасак као од пуцања дебеле шине, и отвор поче да се помера према њима, најпре полако, а онда нагло и из црног ждрела суну црна лавина, засувши до колена оне што су стајали на супротној страни. Хемичар и Координатор, који су стајали најближе, падоше од удара. Клапна је Инжењера притиснула уз бочни зид тако да је једва могао да се помери али није био повређен. Координатор стиже да одскочи у последњем тренутку, умало не оборивши Доктора. Били су запањени. Докторова џепна лампа, засута, угасила се, и светлео је само рефлектор на Инжењеровим грудима.

„Шта је ово?” рече Кибернетичар туђим гласом. Стајао је иза свих, последњи, на рубу мале платформе.

„Оглед површинског састава планете Еден”, одговори Координатор. Поможе Хемичару да изиђе испод клапне одбачене у страну.

„Да”, додаде Инжењер. „Цео је отвор засут, мора да смо се дубоко зарили у терен.”

„Ово је прво атерирање испод површине непознате планете, зар не?” упита Доктор. Сви се насмејаше. Кибернетичар се чак зацени да му сузе ударише на очи.

„Доста сад!” викну оштро Координатор. „Нећемо тек овако стајати до зоре. По алате, момци, морамо се откопати.”

Хемичар се саже и подиже тежак, збијен грумен са хумке што је нарасла на поду. Из овалног отвора падала је земља, а с времена на време су се масно-сјајни, црнкасти грумени скотрљавали чак у ходник.

Сви су се повукли у ходник, јер на платформи више није било ни толико места да би сели. Координатор и Инжењер последњи скочише доле.

„Колико смо се дубоко могли зарити?” упита Каординатор полугласно Инжењера. Ишли су један крај другог ходником. Далеко пред њима блештала је светлосна мрља која се брзо превлачила преко зидова. Инжењер даде рефлектор Хемичару.

„Колико дубоко?… То зависи од многих чинилаца. Тагерсен се зарио у терен до дубине од осамдесет метара.”

„Да, али шта је остало од ракете и од њега?”

„А она сонда с Месеца? Морали су да пробијају окно кроз стену да би је откопали. Кроз стену!”

„На Месецу је плавац…”

„А откуд можемо знати шта је овде?”

„Па, видео си. То ми личи на глиницу.”

„При самом отвору. А даље?”

С алатима је било врло лоше. Брод, као и сви бродови дугог радијуса, имао је двострук прибор аутомата и диригованих полуаутомата за све радове, међу којима и површинско-теренска, какве би могли захтевати разноразни планетарни услови. Ти уређаји су сад били у квару, и без струје се није могло ни мислити о њиховом пуштању у рад. Једина већа јединица којом су располагали, багер покретан атомском микробатеријом, такође је захтевао струју да би прорадио. Могле су им помоћи само старе, примитивне алатке, пијук и лопата. А и за то су постојале невероватне тешкоће. После пет часова напорног рада, екипа се враћала ходником према комори, носећи три пљоснате и на крају савијене мотике, две челичне мотике и широке лимене плоче које је требало да послуже за учвршћење зидова прокопа. Сем ведара, припремили су и неколико великих пластичних кутија за ношење земље. Дршке на кутијама направили су од кратких алуминијумских цеви.

Осамнаест часова је прошло од катастрофе и сви су већ посртали од умора. Доктор је одлучио да морају одспавати макар неколико часова. Но, најпре је ваљало припремити какве-такве лежајеве, јер су висећи кревети у просторијама за спавање, стално причвршћени уз подове, сад стајали усправно. Њихово одвртање би захтевало много посла, па су у библиотеку која је најмање страдала, а готово половину књига су пре тога изнели у ходник, пренели мадраце на надувавање и полегали како су стигли.

Брзо се показало да сем Хемичара и Инжењера нико није могао да заспи. Зато је Доктор опет устао и са светиљком пошао да тражи таблете за спавање. Утрошио је на то скоро цео сат, јер је до сале за превијање морао да пробија себи пут кроз њено предворје, претрпано гомилама раскомаданих апарата и аналитичког прибора. Све је то било поиспадало из ормана и спречавало да се стигне до врата. Најзад, његов ручни часовник показивао је четири ујутро према бродском времену, таблете за спавање биле су подељене, лампа угашена, и ускоро је неравномерно дисање испунило мрачну просторију.

Неочекивано брзо су се пробудили сви сем Кибернетичара који је прогутао превише велику дозу пилула и био као пијан. Инжењер се опет тужио на јак бол у рамену. Доктор му је на томе месту открио болну отеклину, па је претпоставио да се Инжењер морао повредити кад су се напрезали да подигну отварач на излазу.

Расположење је било суморно. Нико није говорио, чак ни Доктор. До остатака залиха у комори нису могли да се пробију, јер је на врата ормана са скафандрима била налегла велика гомила одроњене земље, па Физичар и Хемичар поново кренуше у кухињски магацин, откуда се вратише с конзервама. Било је девет часова кад су приступили прокопавању тунела.

Роботи су се померали споро и тешко. У овалном отвору улаза није било могуће добро се размахнути, људи су чапкали мотикама збијене гомиле земље, а они што су стајали иза њих уклањали су је у ходник. После краћег размишљања, одлучили су да земљу убацују у навигациону кабину јер је била најближа и у њој није било ничег што би им ускоро могло постати потребно.

После четири часа, навигациона кабина била је засута земљом у висини колена, а тунел пробијен у дужини од два метра. Лапорац је био глибав, није да је био тврд, него су оштрице мотака и мотика остајале у њему, а железне дршке које су људи, који су жестоко радили, чврсто притискали, савијале су се и још је најбоље радила челична мотика у Координаторовим рукама.

Инжењер је бринуо неће ли земљана таваница почети да се улеже, и пазио је да се подупирање обавља брижљиво. Предвече, када су умазани глином сели за вечеру, тунел што је водио од клапне увис, с нагибом од готово седамдесет степени, био је дуг једва пет и по метара.

Још једном је Инжењер завирио у отвор кроз који су могли да се провуку у ниже спратове, где се тридесет метара према крми од главног улаза налазила у оклопу теретна клапна, али је видео само црно огледало воде; ниво је био виши него претходног дана, што је значило да је још неки резервоар имао отвор, и да се његова садржина ту полако цедила. Вода је — открио је то помоћу малог Гајгеровог апарата — била радиоактивно загађена, па је брзо затворио бунар и вратио се друговима, не говорећи им ништа о свом открићу.

„Ако крене добро, сутра ћемо се пробити, а ако испадне лоше, пробићемо се за два дана”, изјави Кибернетичар, испијајући треће лонче кафе из термоса. Сви су, уопште, много пили кафу.

„Откуд знаш?” зачуди се Инжењер.

„Тако некако осећам.”

„Он има интуицију које су лишени његови аутомати”, насмеја се Доктор. Како је дан протицао, био је у све бољем расположењу. Кад су га други замењивали у раду на челу прокопа, силазио је у нижа одељења брода и тако обогатио екипу са још две електромагнетне светиљке, машином за шишање косе, витаминизираном чоколадом и читавим пакетом ручника. Сви су били умазани глином, комбинезони су им били потпуно упрљани и умазани, наравно, нису се ни бријали због недостатка струје, а машину за шишање, коју је Доктор донео, презирали су. Уосталом, није је ни он сам користио.

Цео следећи дан протекао им је у копању тунела. Навигациона кабина је тако рећи била већ испуњена земљом, тако да се у њу више није могло уносити. Дошао је ред и на библиотеку. Доктор се за час мало колебао али Хемичар, с којим је вукао носиљке начињене од лима, без колебања је изручио гомилу лапорца на књиге.

Тунел се отворио сасвим неочекивано. Терен је, додуше, од неког времена постајао сувљи и некако мање збијен, али ту Физичарову опаску други нису потврђивали. Лапорац који су уносили у ракету изгледао им је стално исти. Само што су смену на челу преузели Инжењер и Координатор и алатом, још топлим од руку њихових претходника, замахнули по грумењу што је штрчало из храпавог зида, кад један грумен нагло нестаде, а кроз настали отвор проби се лаки дашак ваздуха. Могли су да осете његово благо струјање — спољни притисак био је нешто виши но у тунелу — па самим тим и у ракети. Мотика и челична мотка почеше да раде грозничаво, земљу нико више није износио. Остали чланови екипе, пошто нису могли да помажу онима напред, јер је било мало места, стајали су збијени позади. После неколико нестрпљивих удара, Инжењер хтеде да испузи напоље, али га Координатор задржа. Хтео је најпре да прошири излаз. Наредио је зато да се последња количина земље снесе у ракету, како им ништа не би стајало на путу у тунелу, па је протекло још неколико минута пре но што се сва шесторица не извукоше кроз неправилни отвор на површину планете.