Еден

13

Обилазак ракете трајао је доста дуго. Дуплаш се нарочито занимао за атомски реактор и за аутомате. Инжењер му је цртао мноштво скица на блоковима, испунивши четири блока само у машинском одељењу. Аутомат је побудио очито дивљење госта. Пажљиво је разгледао микромрежу и изузетно се зачудио видевши да је цела уроњена у спремиште хлађено течним хелијумом. Био је то криотрионски мозак супрапроводног типа за нарочито брзе реакције. Очевидно је ипак схватио сврху којој је служило хлађење, јер се неизмерно дуго накашљавао и с великим одобравањем проучавао скице које му је цртао Кибернетичар. Чинило се да ће о теми електричних веза моћи да се споразумеју пре но у погледу тога којим гестом или симболом означити најпростије речи.

У пет ујутру, Хемичар, Координатор и Инжењер пошли су на спавање, а на стражу је после затварања теретне клапне, постављен у тунелу Црни док су остала тројица прешли са дуплашем у библиотеку.

„Чекајте”, рече Физичар кад су пролазили поред лабораторије, „још ћемо му показати Мендељејеву таблицу. Тамо су схематски цртежи атома.”

Уђоше. Физичар је претурао по гомили папира под орманима, кад нешто поче тиктакати.

Физичар избаци из угла шуштеће свитке и ништа не чу, али Доктор начуљи уши.

„Шта је то?” рече Физичар и усправи се, па и он чу куцање. Пређе преко њих очима у којима се читао страх.

„То је онај Гајгер, тамо… стојте! Некакав проток…”

Прискочише бројачу. Дуплаш је дотле стајао непомично и прелазио погледом преко апарата. Кад се приближио столу, бројач заштекта на дугим серијама, као добошар који лупа отегнуту ситну бубњаву.

„То је он!” викну Физичар. Дограби оберучке метални цилиндар и управи га на дива. Бројач загуде.

„Радиоактиван! Он? Шта то знаћи?” упита ошамућени Кибернетичар.

Доктор пребледе. Приђе столу, погледа на стрелицу која је треперила, узе из Физичарових руку метални цилиндар и поче га померати у ваздуху око дуплаша. Бубњање је слабило кад би његов излаз дизао више. Кад би га спуштао до дебелих, незграпних дошљакових ногу, мембрана би зазвучала. На штиту апарата појави се црвени пламичак.

„Радиоактивна зараженост…” дахну Физичар. Дуплаш је прелазио погледом с једног на другог, зачуђен, али неузнемирен несхватљивом за њега операцијом.

„Он се пробио кроз отвор који је спалио Бранитељ”, рече тихо Доктор. „Тамо постоји радиоактивна мрља… Прошао је њоме…”

„Не приближавај му се!” викну Физичар. „Он зрачи најмање милирентген у секунди! Чекај, мораћемо га некако — ако га омотамо керамитском фолијом, моћи ћемо разликовати…”

„Али, човече, овде није рећ о нама!” повишеним гласом рече Доктор. „У питању је он. Колико ли је дуго био на мрљи? Колико је рентгена добио?”

„Н… не знам. Откуд могу знати…” Физичар је још гледао у штекћући бројач. „Мораш нешто учинити! Купање у октану, образија покожице… он, гледајте, он ништа не разуме!”

„Навуци рукавице!” викну Физичар Доктору који је голим рукама додиривао кожу дошљака док је овај Иежао.

„Да пробудимо остале?” упита несигурно Кибернетичар. Стајао је крај зида клонулих руку. Доктор је навлачио рукавице.

„Зашто?” рече. Ниско се наже над дошљаком. „Засад ништа… црвенило ће избити за неких десет-дванаест часова, уколико…”

„Кад бисмо се могли с њим споразумети”, прогунђа Физичар.

„Трансфузија, али како? Откуда?” Доктор је гледао пред себе ништа не видећи.

„Онај други!” повика нагло, али се одмах повуче. „Не”, додаде тише. „не могу. Требало би најпре обојици проверити аглутинацију крви. Могу имати различите групе…”

„Чуј”, Физичар га повуче у страну, „ово не ваља. Бојим се, разумеш? Морао је прећи преко мрље чим је температура спала. На рубу микро анихилационе реакције увек настаје много радио изотопа. Рубид, стронцијум, иперит и читаво мноштво. Ретке земље. Он засад још ништа не осећа, најраније сутра — тако мислим. Има ли он бела зрнца у крви?”

„Да, али изгледају сасвим другачије но у људи.”

„Све ћелије обилног размножавања увек бивају погођене исто, без обзира на врсту. Он мора имати нешто већу отпорност него човек, али…”

„Откуд знаш?”

„Јер је нормална радиоактивност тла овде готово двапут виша него на Земљи, па су у извесној мери прилагођени. Твоји антибиотици, наравно, неће ништа вредети?”

„Ништа. Наравно ништа. Овде морају постојати неке сасвим другачије бактерије…”

„Тако сам и мислио. Знаш ли шта? Морамо се с њим споразумети пре свега у најширем обиму. Реакција ће наступити најраније за неколико часова…”

„Ах!” Доктор га брзо погледа и обори поглед. Стајали су на пет корака од полулежећег дуплаша, који није с њих скидао свој бледоплави поглед.

„Да бисмо из њега извукли што је могуће више, пре но што буде свршено с њим.”

„Нисам то тако мислио”, рече Физичар. Присиљавао се да остане миран. „Препостављам да ће се понашати као човек. Психичку способност сачуваће неколико часова, затим ће уследити апатија… знаш то — да се нашао на његовом месту, свако од нас би мислио пре свега на извршење задатка!”

Доктор слеже раменима, погледа га испод ока, и нагло се осмехну.

„Свако од нас, кажеш? Да, можда, знајући шта се десило. Али њему смо опекотине нанели ми! Повреде је задобио нашом кривицом!”

„Па шта с тим? Мислиш на неку експијацију? Не буди смешан!”

Физичар поцрвене.

„Не”, рече Доктор.” Не слажем се. Разумеш? Ово је”, показа на лежећег, „болесник, а ово је”, показа на себе, „лекар. А сем лекара нико ту сада нема никаква посла.”

„Тако мислиш?” рече Физичар муклим гласом. „Али, то је наш једини изглед. Нећемо му учинити никакво зло. Нисмо ми криви што…”

„Није тачно! Повређен је, јер је ишао за Бранитељем! А сад доста. Морам да му узмем крв.”

Приђе дуплашу са шприцем. Стајао је над њим тренутак, као да се колебао, затим се врати столу по други шприц. На оба стави игле извађене из гама-стерилизатора.

„Помози ми”, обрати се Кибернетичару, и поново приђе дуплашу. Пред његовим погледом обнажи руку. Кибернетичар му увуче иглу у вену и извуче мало крви, па се одмаче натраг. Тада Доктор узе другу и дотичући дуплашу крвни суд, погледа му у очи, а затим убоде иглу. Кибернетичар је стајао над њима. Дуплаш се чак и не трже. Његова крв светлорубинске боје испунила је стаклену цев. Доктор вешто извуче иглу, притисну раницу комадићем вате и изиђе са шприцем држећи га високо пред собом.

Кибернетичар и Физичар измењаше погледе. Кибернетичар је још држао у руци шприц са Докторовом крвљу. Положи је на сто.

„И шта сад?” упита Кибернетичар. „Он би нам могао све рећи!” Физичар је био као у грозници.

„А онај… онај!?”

Одједном погледа Кибернетичару у очи.

„Можда да пробудимо њих?…” рече Кибернетичар.

„То ништа неће помоћи. Доктор ће им рећи исто што и мени. Постоји само једна могућност он… мора сам одлучити. Кад би само тако хтео. Доктор му се неће моћи успротивити.”

„Он?” Кибернетичар га зачуђено погледа. „Па добро… али како ће одлучити? Он ништа не зна, а ми не можемо да му кажемо.”

„Напротив, можемо”, рече хладно Физичар. Сад је гледао на стаклени цилиндар шприца с крвљу, постављен поред стерилизатора. „Имамо петнаестак минута времена, док Доктор не изброји његова крвна зрнца. Дај овамо ону таблу!”

„Ама, то нема никаквог…”

„Дај таблу!” викну Физичар и поче скупљати читаву гомилу комадића креде.

Кибернетичар скиде таблу са зида и заједно је поставише испред дуплаша.

„Мало је креде! Донеси из библиотеке и креде у боји!”

Кад Кибернетичар изиђе, Физичар узе први комадић креде и поче брзо да црта велику полукуглу у којој се налазила ракета. Осећајући на себи непомичан поглед бледоплавог ока, цртао је све брже. Кад је завршио, окренуо се дуплашу, загледао му се снажно у очи, прстом ударајући по табли, и настави да црта.

Зид полукугле — цео. Зид — и пред њим Бранитељ. Бранитељева њушка — и зрно које излеће из ње. Потражи комадић љубичасте креде и замаза њоме део зида испред Бранитеља, прстима растрља креду тако да је настао отвор окружен љубичастим трагом. Дуплашева фигура. Пришао му је док је тако лежао, дотакнуо његово попрсје, вратио се табли, куцнуо кредом по нацртаној фигури, затим све избрисао тако да је вода просто капала на под, онда у највећој брзини још једном набацио отвор у зиду, широко обрубљен љубичастом бојом, у отвору дуплаша, а затим избрисао све око њега. На табли је остао само цртеж велике прилике. Стојећи тако да би дуплаш могао да види сваки његов покрет, Физичар поче полако да утрљава прах измрвљене љубичасте креде у ноге усправљене појаве. Окрете се. Мало дуплашево попрсје, које је пре тога лежало ослоњено на гумени јастук који је Доктор надувао, полако се придиже, његово лице, наборано, мајмунско, с разумним очима, окрете се од табле и почину на Физичару, као да му немо поставља питање.

Тада Физичар климну главом, ухвати лимену кутију, пар заштитних рукавица и истрча журно у лабораторију. У тунелу се умало није сударио с аутоматом, који му се, препознавши га, уклони с пута. лскочи на површину и навлачећи у трку рукавице, потрча наслепо на ону страну где се налазио отвор који је Бранитељ начинио ватром. Пред плитком јамом паде на колена, с највећом брзином згрну одоздо комадиће песка који се на врелини застаклио и поче га убацивати у кутију. Затим се диже на ноге и опет се трком врати кроз тунел у ракету. У лабораторији је стајао још неко. Физичар зажмири на јакој светлости. То је био Кибернетичар.

„Где је Доктор?” упита га.

„Још се није вратио.”

„Помери се. Најбоље седи тамо, поред зида.”

Као што се и надао, стакласти песак био је бледо-љубичасте боје, што значи да није погрешно изабрао управо такву креду. Кад је ушао, дуплаш окрете лице према њему. Очевидно да је чекао.

Физичар сасу на под испред табле читаву садржину кутије.

„Полудео си!” викну Кибернетичар, скачући са свог места. Бројач, одгурнут на други крај стола, пробуди се и поче журно да куца.

„Ћути! Не сметај!”

У Физичаровом гласу осећао се такав бес, да Кибернетичар остаде непомичан крај зида.

Физичар баци поглед на свој часовник — протекло је већ дванаест минута. Сваки час могао је наићи Доктор. Саже се, показа руком на љубичасте, магличасте груменове полуистопљеног песка. Подиже шаку с песком и принесе је на длану увис, до места где су обележене љубичастом кредом биле нацртане дуплашеве ноге. Утрља мало тог песка у цртеж, погледа дуплашу у очи, истресе остатке прашине на под, повуче се у дубину просторије, као да иде некуд далеко, онда ступи на средину љубичасте мрље, мало постаја, онда затвори очи и полако паде, олабавивши мишиће. Његово тело потмуло је ударило о под. Лежао је тако неколико секунди, онда скочи на ноге, притрча столу, подиже Гајгеров бројач и држећи га пред собом као ловачки рефлектор, приђе табли. Тек што се вршак црног цилиндра приближио кредом нацртаним ногама, зачу се његово снажно, алармно добовање. Физичар је неколико пута примицао и одмицао бројач од табле, понављајући ефекат пред пажљиво загледаним дуплашем, затим се палако окрете према њему и поче примицати Гајгеров вршак према његовим обнаженим табанима.

Бројач поче да преде.

Дуплаш испусти слаб глас, као да се гушио. Читавих неколико секунди, који су Физичару изгледали као вечност, гледао му је у очи дубоким, бледим погледом. Затим, Физичару су грашке зноја почеле да клизе низ чело — дуплаш нагло олабави попрсје, склопи очи и беспомоћно клону на узглавље, истовремено чудно напрежући чворасте прстиће обе руке. Тренутак је лежао тако као мртав, затим отворио очи, сео и загледао се у Физичарово лице.

Овај климну главом, однесе апарат на сто, гурну ногом таблу и потмулим гласом добаци Кибернетичару.

„Разумео је.”

„Шта је разумео?…” промуца овај, потресен овом немом сценом.

„Да мора умрети.”

Уђе Доктор, погледа на таблу, на расуте стакласте отпатке, на њих.

„Шта се ту дешава?” упита. „Шта то значи?!” повиси гневно глас.

„Ништа посебно. Имаш већ два пацијента”, рече равнодушно Физичар, а док га је Доктор запањено гледао, узео је са стола бројач и управио његов крај према сопственом телу. Радиоактивна прашина продрла је у материју комбинезона — и Гајгер стравично зазврја.

Докторово лице плану. Тренутак је стајао непомично, чинило се да пуца у под шприцем који је држао у руци. Онда му се боја полако поче враћати у лице.

„Тако?”, рече. „Добро. Ходи.”

Тек што изиђоше, Кибернетичар обуче заштитни мантил и поче журно да скупља радиоактивне остатке. Извукао је из лежишта полуаутомат за прочишћавање и пустио га на мрљу што је остала на поду. Дуплаш је непомично лежао, гледао његово пословање и неколико пута слабо кашљуцнуо. После неких десет минута Физичар се врати са Доктором. Имао је на себи бело платнено одело, а руке и врат били су му обмотани завојима.

„Готово”, рече весело Кибернетичару. „Ништа нарочито, први степен, можда чак ни то.”

Доктор и Кибернетичар почеше да подижу дуплаша, који је, схвативши шта је у питању, устао и послушно изишао са Доктором из лабораторије.

„И због чега је било све то?” упита Кибернетичар. Нервозно је ходао по просторији, туткајући у све пукотине црни вршак Гајгерова апарата. С времена на време, штектање би се нешто убрзало.

„Видећеш”, мирно му одговори Физичар. „Ако он има главу на своме месту, видећеш.”

„Па зашто ниси обукао заштитно одело? Жао ти је било тог минута времена?”

„Морао сам то да му покажем најпростије што је могуче”, рече Физичар. „Што природније, без икаквих измотавања, разумеш?”

Ућуташе. Сказаљка зидног часовника полако се померала. Кибернетичара најзад поче да мучи поспаност. Физичар је, манипулишући прстима што су вирили из завоја, невешто запалио цигарету. Упаде Доктор у умрљаном мантилу, и бесно повика на Физичара:

„Ти, ти?! Шта си с њим учинио?!”

„А шта?” подиже главу Физичар.

„Неће да лежи! Једва је допустио да га превијем, и одмах се гура у врата, и ево, већ га имаш ту…” додаде тише.

Дуплаш уђе. Незграпно је шантуцао. По поду се вукао за њим одмотан крај завоја.

„Не можеш да га лечиш против његове воље”, хладно рече Физичар. Баци цигарету на под, устаде и угаси је ногом. „Узећемо ваљда онај калкулатор из навигационе, а? Има највећи домет екстраполације”, рече Кибернетичару. Овај се трже пробуђен, скочи на ноге, погледа их мало буновно и брзо изиђе. Оставио је отворена врата. Доктор је с песницама у џеповима мантила стајао на средини лабораторије. На слабо кашљуцање, окрете се. Гледао је дива који се полако приближавао, па одахну.

„Већ знаш?” упита га.” Већ знаш, а?”

Дуплаш кашљуцну.

Друга тројица спавали су читавог дана. Кад су се пробудили спуштао се сумрак. Пођоше право у библиотеку. Представљала је стравичну слику. Столови, под, све слободне фотеље биле су натоварене гомилама књига, атласа, поотвараних албума, стотине исцртаних листова били су разбацани под њиховим ногама, помешани с књигама лежали су делови апарата, табеле у боји, кутије од конзерви, тањири, оптичка стакла, аритмометри, цевчице. На зид је била наслоњена табла с које се сливала вода помешана с кредним прахом. Рапави слој сасушеног кредног праха покривао им је прсте као кора, бело су им били умрљани и рукави, па чак и колена. Седели су наспрам дуплаша зарасли у браду, закрвављених очију, и пили кафу из великих шоља. На средини, тамо где се раније налазио сто, на слободном простору дизао се костур великог електронског калкулатора.

„Како иде?” упита Координатор с прага.

„Сјајно. Већ смо усталили хиљаду шестсто појмова”, одврати Кибернетичар. Доктор устаде. Још је имао на себи бели мантил.

„Присилили су ме на ово”, рече. „Он је озрачен”, показа на дуплаша.

„Озрачен?!” Координатор уђе унутра. „Шта то значи?”

„Прошао је кроз радиоактивну мрљу на отвору”, објасни Физичар. Врати на сто недопијену кафу и клече поред апарата.

„Има већ десет посто белих крвних зрнаца мање него пре седам часова”, рече Доктор. „Хијалинска дегенерација, сасвим као у човека. Хтео сам га изоловати, мора да има мир, али он не допушта да га лечимо, јер му је Физичар рекао да то и онако неће помоћи.”

„Је ли то истина?” обрати се Координатор Физичару. Овај, не одмичући се од звиждећег апарата, климну главом.

„И он се… не може спасти?” упита Инжењер.

Доктор слеже раменима.

„Не знам! Да је човек, рекао бих да има изгледа тридесет посто. Али то није човек. Постаје мало апатичан. То може да буде замор и неспавање. Кад бих га могао изоловати…”

„Шта имаш на уму? Па и овако чиниш с њим све што хоћеш”, рече Физичар. Није чак ни окренуо главу. Рукама у завојима и даље је пословао на апарату.

„А шта је с тобом?” упита Координатор.

„Објаснио сам му на који начин је повреден зрачењем.”

„Тако тачно си му то објаснио?!” викну Инжењер.

„Морао сам.”

Мало поћуташе.

„Десило се што се десило”, полако рече Координатор. „Добро или лоше, али — десило се. Шта сад? Шта већ знате?”

„Много.”

Кибернетичар узе реч.

„Савладао је већ мноштво наших симбола, нарочито математичких. Теорију информација имамо већ заправо прокрчену. Најгоре је с његовим електричним писмом, без посебног апарата не бисмо могли да га научимо, а немамо такав апарат и немамо времена да га начинимо. Сећате се оних комадића цевчица што су улазиле у дубину тела? То је напросто уређај за писање! Када дуплаш стиже на свет, одмах му се накалеми таква цевчица, као што су се некад код нас девојчицама бушиле уши… Имају на обема странама тела, оног великог, електричне органе. Зато је труп толико велики! То је као мозак и истовремено плазматска батерија која предаје пуњења непосредно 'проводнику за писање'. Код њега се он завршава овим жицама на оковратнику, али то је индивидуално различито. Писање, наравно, морају да уче. Та почетна операција која се примењује већ хиљадама година, само је припремни корак.”

„Значи да он стварно уопште не говори?” упита Хемичар.

„Говори. Онај кашаљ који сте чули, то је говор. Једно накашљавање је цела реченица. Избачена великом брзином. Снимили смо га на траку. Разлаже се на спектар учесталости.”

„Аха! Значи, то је говор на принципу модуловане многократности звучних трептаја?”

„Пре се може рећи шумова. Безвучан је. Гласовима изражавају искључиво осећања, емоционална стања.”

„А они електрични органи, је ли то њихово оружје?”

„Не знам. Али можемо га упитати.”

Наже се, извуче из папира велики дијаграм на коме се видео схематски, окомит пресек дуплаша, указа на две издужене сегментиране творевине у његовој унутрашњости, и приближивши уста микрофону, рече:

„Оружје?”

Звучник смештен на другој страни, наспрам дуплаша, закрешта. Дуплаш, који је незнатно придигао мало попрсје кад су ушли нови људи, мало је остао непомичан, затим се накашља.

„Оружје, не”, зашкрипа звучник. „Бројни планетарни обрти — некад — оружје.”

Дуплаш кашљуцну.

„Орган-рудимент — биолошке — еволуције секундарна — адаптација — цивилизација”, одшкрипа звучник мртво, без икакве интонације.

„Но, но”, прогунђа Инжењер. Хемичар је стајао полузатворених очију и пажљиво слушао.

„А, стварно!” оте се Координатору. Затим се савлада. „Како изгледа њихова наука?” упита.

„С наше тачке гледишта, чудно”, рече Физичар. Диже се с колена. „Не могу да елиминишем ово проклето шкрипање”, добаци Кибернетичару. „Имају велика знања у области класичне физике”, поче им објашњавати. „Оптика, електрицитет, механика, у специфичној повезаности с физиком, нека врста механохемије. У томе имају велика достигнућа.”

„Збиља?!” пови се напред Хемичар.

„Подробности касније. Имамо све на траци, не бој се. У другом правцу пошли су са оних полазних поставки у теорији информација. Али студирање је код њих, ван специјалистичких установа, забрањено. Најгоре изгледа њихова атомистика, нарочито нуклеарна хемија.”

„Чекај, како забрањено?” зачуди се Инжењер.

„Једноставно, није слободно вршити таква истраживања.”

„Ко забрањује?”

„То је сложено питање и врло мало још схватамо”, добаци Доктор. „Најгоре се још разабирамо у њиховој друштвеној динамици.”

„Чини се да им је за атомска истраживања недостајало подстрека”, рече Физичар. „Не осећају недостатке у енергетици.”

„Али завршимо најпре с једним! Како је с тим забранама у истраживањима?”

„Седите, испитиваћемо даље”, рече Кибернетичар. Координатор приближи лице микрофону, али га Кибернетичар задржа.

„Чекај. Тешкоћа је у томе што, уколико је сложенија конструкција реченице, калкулатору се утолико више расипа граматика. Изгледа, сем тога, да је анализатор звукова премало селективан. Често добијамо напросто ребусе, уосталом, сами ћете видети.”

„На планети вас је много”, полако и разговетно рече Физичар. „Каква је динамична структура — вас многих — на планети?”

Звучник закрешта двапут и прекиде. Дуплаш се доста дуго не одазва. Затим промукло кашљуцну.

„Динамична структура — двојна. Однос — двојни”, замрмља звучник. „Друштво — управљано — централно — цела планета.”

„Одлично!” викну Инжењер. Као и остала двојица нових учесника испитивања показа велико узбуђење. Они претходни, можда због преморености, седели су непомично, равнодушних лица.

„Ко управља друштвом? Ко је на врху, једна индивидуа или група?” упита Координатор приневши уста микрофону. Звучник је трештао, разлегло се отегнуто хучање и црвена сказаљка је неколико пута заиграла на плочи апарата.

„Тако се не може питати”, похита с објашњењем Кибернетичар. „Ако кажеш 'на врху', то је метафора и нема еквивалента у калкулаторовом речнику. Чекај да ја покушам.”

Нагну се напред.

„Колико вас је много на кормилу друштва? Један? Неколико? Велики број?”

Звучник брзо открешта.

„А кормило није метафора?” упита Координатор. Кибернетичар одмахну главом.

„Термин из области теорије информација”, стиже да одговори у тренутку кад се дуплаш одазвао, а звучник је преводио, избацујући равномерно: „Један — неколико — много — кормило — непознато. Непознато.”

„Како непознато? Шта то треба да значи?” упита изненађено Координатор.

„Одмах ћемо сазнати. Непознато теби — или — непознато — иком — на нланети?” рече у микрофон. Дуплаш је одговорио и калкулатор је, преводећи, избацивао преко звучника:

„Однос — динамични — двојни. Познато — једно — јесте. Познато — друго — није.”

„Ништа не разумем”, Координатор је гледао остале, „а ви?”

„Причекај!” рече Кибернетичар, загледан у дуплаша, који је полако још једном приближио лице своме микрофону и накашљао се два пута. Калкулатор објави:

„Много обртаја планете — никад — централно управљање подељено. Пауза. Један дуплаш — једно кормило. Пауза. Сто тринаест обртаја планете тако јест. Пауза. Сто једанаести обртај планете — један дуплаш — кормило — смрт.” Пауза. „Други један — кормило — смрт.” Пауза. „Један — један — смрт.” Пауза. „Потом — један дуплаш кормило — непознато — ко — кормило. Познато — централно — кормило.” Пауза. „Непознато — ко — кормило.” Пауза.

„Да, то је заиста ребус”, рече Координатор.” И шта с тим радите?”

„То није никакав ребус”, одврати Кибернетичар. „Рекао је да су до године сто тринаесте, рачунајући од данас, имали централну управу од више јединки. Централно управљање подељено. Затим је наступила управа јединки — претпостављам да је то нешто попут монархије или тираније. У години 112. и 111. Они броје од садашњег тренутка, сада је година нулта — почели су неки силовити дворски преврати. Променила су се четири владаоца за две године, завршавајући владавину смрћу, наравно, не природном смрћу. Затим се појавио нови владалац и не зна се ко је он био. Познато је било да постоји, али нису знали ко је.”

„Како то анонимни владалац?” зачуди се Инжењер.

„Изгледа. Постараћемо се да сазнамо више. Окрете се према микрофону.”

„Сад је познато да је једна индивидуа на кормилу друштва, али не зна се ко је то? Је ли тако?” упита. Калкулатор затрешта неразговетно, дуплаш откашља као да се поколебао, онда се опет неколико пута накашљао и гласник одговори:

„Не. Није тако.” Пауза. „Шездесет обртаја планете — познато, један дуплаш централно кормило. Затим познато, ниједан.” Пауза. „Нико. Нико централно кормило. Тако познато. Нико кормило.” Пауза

„Сад ово ни ја не разумем”, признаде Физичар.

Кибернетичар је седео повијен пред апаратом, погрбио се, гризао усне.

„Чекајте.”

„Информација свеопшта — јесте таква — да нема централне власти? Је ли тако?” рече у микрофон. „А реалност је таква да постоји централна власт. Је ли тако?”

Калкулатор се споразумевао са дуплашем смењујући крештаве звукове. Чекали су окренути према звучнику.

„Таква истина. Да.” Пауза. „Ко информација — јесте централна управа, тај — јесте, нема. Ко информација — таква — тај јесте, нема. Тај, некад јесте, потом нема.”

Погледаше један другог ћутке.

„Ко говори да постоји власт, сам престаје постојати. Је ли тако рекао?” упита тишим гласом Инжењер. „Јер власт има своје седиште мора издавати заповести, законе, морају постојати њени извршни органи, по хијерархији нижи, војска — па срели смо их наоружане.” Физичар му стави руку на раме. Инжењер ућута. Дуплаш је покашљавао дуже време. Зелено калкулаторово око брзо је треперило. Брундао је. Струја је у њему брујала. Звучник се огласи:

„Информација — двојна.” Пауза. „Једна информација ко — тај јесте.” Пауза. „Друга информација — ко — тај некад јесте, потом нема.” Пауза.

„Постоји информација, која је блокирана?” упита у микрофон Физичар. „Је ли тако? Ко поставља питања из области те информације — томе прети смрт, је ли тако?”

Опет се на другој страни апарата чуо звучник који је трештао, и покашљавање даплаша.

„Не. Не тако.” Пауза. Калкулатор је одговарао својим равнодушним звуком. Равномерно је одвајао речи једну од друге. „Ко некад јесте, потом нема — тај не смрт.” Пауза.

Одахнуше. „Значи, не смртна казна!” повика Инжењер. „Упитај га шта се дешава с таквима”, обрати се Кибернетичару.

„Бојим се да се то не може учинити”, рече Кибернетичар, али Координатор и Инжењер су упорно остајали при том питању, те им добаци:

„Како хоћете. Али не одговарам за резултат.”

„Каква је будућност таквог ко шири блокирану информацију?” упита у микрофон.

Промукао дијалог Калкулатора са беспомоћно изваљеним дуплашем трајао је доста дуго. Најзад се звучник огласи:

„Онај ко таква информација — инкорпорирани — самоуправна група — непознат степен — вероватноћа — дегенерација — обим.” Пауза. „Ефекат кумулативни — недостатак термина адаптација — таква нужност борба — успорење — силе потенцијал — недостатак термина.” Пауза. „Невелики број — планетарни обртаји — смрт.” Пауза.

„Шта је рекао?” Хемичар, Координатор и Физичар истовремено се обратише Кибернетичару. Овај слеже раменима.

„Појма немам. Рекао сам вам да се то не да учинити. Превише је сложен проблем. Морамо се померати постепено. Претпостављам да је судбина такве индивидуе прилично жалосна. Чека је прерана смрт, последња реченица била је потпуно јасна, али какав је механизам читавог процеса, не знам. Некакве самоуправне групе, наравно, могу се о томе износити хипотезе, али мени је произвољних комбинација заиста доста.”

„Добро”, рече Инжењер, „онда га упитај за ону фабрику на северу.”

„Већ смо питали”, рече Физичар. „То је такође врло сложена ствар. О томе имамо теорију…”

„Како теорију?! Није вам јасно одговорио?” умеша се Координатор.

„Не, јер и то је нека појава вишег реда. Што се тиче саме фабрике, покренута је у раздобљу кад је требало да отпочне с производњом. То знамо сасвим тачно. Горе је са узроцима због којих се тако догодило. Пре близу педесет година, уведен је код њих план биолошке реконструкције. Прераде телесних функција — можда и облика — то је све нејасно. Готово читаво становништво планете током година је подвргнуто низу поступака. Како се чини није била у питању само прерада покољења живих, колико следећих покољења управљањем мутацијом ћелија за размножавање. Тако бар ми себи објашњавамо. У области биологије споразумевање је веома тешко.”

„Каква је то требало да буде прерада? У коме правцу?” упита Координатор.

„То нисмо успели да утврдимо”, одврати Физичар.

„Па, нешто ипак знамо”, не сложи се с њим Кибернетичар. „Биологија, а нарочито проучавање животних процеса, има код њих особен карактер, некако као доктринаран, другачији но у другим областима науке.”

„Можда религијски”, добаци Доктор. „С тим што су њихова веровања пре неки систем заповести и правила, који се тичу овоземаљског живота, систем лишен трансценденталних елемената.”

„Никад нису веровали у неког Створитеља?” упита Координатор.

„Не зна се. Схвати, такви апстрактни појмови као што су вера, Бог, морал, душа, не могу уопште да се једнозначно одреде у оквиру калкулатора. Из мноштва стварних питања и из читавог мноштва одговора, неспоразума, делимичног подударања значења, тек настојимо да изведемо смисаону и уопштену екстраполацију. Мени се чини да то што Доктор назива религијом јесте напросто традиција, историјски наслојени обичаји, ритуали.”

„Али шта религија или традиција могу да имају заједничко са биолошким истраживањима?”

„Управо то нисмо успели да утврдимо. У сваком случају веза, и то врло чврста, постоји.”

„Можда су покушавали да неке биолошке чињенице прилагоде својим веровањима или предрасудама?”

„Не, то је неки много сложенији случај.”

„Вратимо се на ствар”, рече Координатор. „Какве су биле последице увођења у живот тог биолошког плана?”

„Такве да су почеле долазити на свет јединке без очију или с промењивим бројем очију, неспособне за живот, наказне, као и знатан број психички неразвијених.”

„Ах, наш дуплаш и они други!”

„Да. Очевидно је теорија, на коју су се ослањали, била погрешна. Током двадесетак година појавиле су се десетине хиљада унакажених, деформисаних мутаната. Трагичну жетву тога огледа убирају још и данас.”

„План је, очигледно, одбачен?”

„За то нисмо чак ни упитали”, признаде Кибернетичар. Окрете се микрофону.

„План биолошке реконструкције — постоји ли и даље? Каква је његова будућност?”

Калкулатор за тренутак као да се крештаво препирао са дуплашем, који је слабо покашљавао.

„Је ли њему лоше?” упита тихо Координатор Доктора.

„Па, боље му је но што сам се надао. Исцрпен је, али није хтео да изиђе одавде. Чак ни трансфузију не могу да дам, пошто крв нашег дуплаша потире његова крвна зрнца, очигледно…”

„Псст!” сикну Физичар. Звучник се огласио.

„План — јесте, не јесте.” Пауза. „Сада план — некад — не био.” Пауза. „Сада мутације — болест.” Пауза. „Информација истинита — план био — сад не јесте.”

„Не могу да ухватим смисао”, признаде Инжењер.

„Каже да се сад пориче постојање тога плана — као да га уопште никад није било, а да су мутације тобоже врста болести. У ствари, план је био уведен у живот, а затим су га одбацили, не признавши пред заједницом пораз.”

„Ко?”

„Та њихова тобоже непостојећа власт.”

„Чекате”, рече Инжењер, „како је то онда? Од времена кад је последњи анонимни владалац престао постојати, завладало је неко 'доба анархије', је ли тако? Па ко је увео у живот план?”

„Сам си чуо. Нико га није увео, никаквог плана није било. Тако данас тврде.”

„Но, добро, али тада, пре педесет или колико тамо година?”

„Тада су проглашавали нешто друго.”

„Не, то је немогуће разумети!”

„Зашто? Знаш да и на Земљи постоје неке појаве које се не именују јавно, иако се за њих зна. На пример, у области друштвеног живота који би био немогућ без извесне дозе дволичности. Оно што је код нас узак исечак, маргина, код њих представља главни правац.”

„Све је то шепаво и невероватно”, рече Инжењер. „А какву везу с тим има фабрика на северу?”

„Требало је да производи нешто што је било везано с остваривањем плана, можда апаратуру за поступке или објекте који њима самима нису били потребни, али који је, наводно, требало да буду потребни 'реконструисаним' покољењима. Али то су само моје идеје”, нагласи Кибернетичар, „а шта је требало да производе, не знамо.”

„Морало је сигурно бити више таквих фабрика?”

„Фабрика, подигнутих према биолошком плану, број мали — или велики? Колико много?” упита Кибернетичар. Дуплаш откашља и Калкулатор готово одмах одговори:

„Не зна се. Фабрике, вероватно, много.” Пауза. „Информација — никакве фабрике.”

„То је ипак некакво стравично друштво!” повика Инжењер.

„Зашто? Зар ниси никад чуо за тајну, војну или неку сличну?”

„Каква енергија покреће те фабрике?” обрати се Инжењер Кибернетичару, али рекао је то тако близу микрофона, да је Калкулатор одмах превео питање. Звучник је мало трештао, затим је одговорио:

„Инорган — недостатак термина био…” пауза, „…ентропија констанс био систем”, остатак је утонуо у растућем трештању. Црвено светлашце треперило је на плочи.

„Празнине у речнику”, објасни Кибернетичар. „Слушај, укључимо га поливалантно”, рече му Физичар.

„Зашто? Да почне причати као шизофреник?”

„Можда ћемо успети више да разумемо.”

„О чему је реч?” упита Доктор.

„Он хоће да смањи селективност Калкулатора”, објасни Кибернетичар. „Кад појмовни спектар неке речи није оштар, Калкулатор одговара да му недостаје термин. Кад бих укључио поливалентно, почео би да контаминира, да производи спојеве речи, каквих нема ни у једном људском језику.”

„На тај начин приближићемо се његовом језику”, наваљивао је Физичар.

„Молим лепо. Можемо пробати.”

Кибернетичар пребаци утичнице. Координатор погледа на дуплаша који је сад лежао склопљених очију. Доктор му приђе, мало га прегледа, и без речи се врати на своје место.

Координатор рече у микрофон:

„На југ од овог места — овде — има долина. Тамо су — велике зграде, у зградама костури, унаоколо, у земљи — гробови. Шта је то?”

„Чекај, гробови ништа не значе.”

Кибернетичар привуче к себи гипку ручку микрофона.

„На југу — архитектонска конструкција, крај ње — у отворима земље, мртва тела. Мртви дуплаши. Шта то значи?”

Овога пута Калкулатор је дуже време измењивао шкрипаве звуке са дуплашем. Запазише да машина први пут као да је од своје стране питала за нешто још једном, и најзад је звучник, окренут према њима, изјавио монотоно:

„Дуплаши физички рад не.” Пауза. „Орган електрични рад да, али акцелероинволуција дегенерација злоупотреба.” Пауза. „Југ то егземплификација прокрустике самоуправљане.” Пауза. „Биосоциоспој антисмрт.” Пауза. „Друштвена изолација не сила, не присила.” Пауза. „Добровољност.” Пауза. „Микроадаптација групе — центросамовоз — производња тако не.” Пауза.

„Ето ти на.” Кибернетичар гневно погледа на Физичара. „'Центросамовоз', 'антисмрт', 'биосоциоспој'. Рекао сам ти. Изволи, учини нешто с тим сада.”

„Полако”, рече Физичар. „То има нечег заједничког с присилним радом.”

„Није истина. Рекао је 'не сила, не присила'. 'Добровољност'.”

„Добро, питајмо још једном”, Физичар привуче к себи микрофон.

„Неразумљиво”, рече. „Реци — врло просто — шта је на југу у долини? Колонија? Казнена група? Изолација? Производња? Каква производња? Ко производи? Шта? И зашто? У коју сврху?”

Калкулатор се опет споразумевао са дуплашем. Трајало је то око пет минута, затим се огласио:

„Изоломикрогрупа добровољност интероадхезија — присила не.” Пауза. „Сваки дуплаш противигра — изоломикрогрупа.” Пауза. „Однос главни — самовоз центрипетални.” Пауза. „Споиво гневист.” Пауза. „Ко кривица тај казна.” Пауза. „Ко казна тај изоломикро група — добровољност.” Пауза. „Шта је то изоло микрогрупа?” Пауза. „Интеррелације повратне — полу индивидуална спрега — гневист самосврха — гневист самосврха.” Пауза. „Циркулација социопсихо — унутрашња антисмрт.” Пауза.

„Чекајте!” викну Кибернетичар, видећи да се други узнемирено комешају, „Шта то значи 'само сврха'? каква сврха?”

„Самоспас… ење”, промуца Калкулатор, који се овог пута није ни обратио дуплашу.

„А! Инстинкт самоочувања!” викну Физичар, а Калкулатор журно изјави:

„Нагон самоочувања. Да. Да.”

„Хоћеш рећи да разумеш шта он говори?!” скочи с места Инжењер.

„Не знам да ли разумем, али домишљам се. Реч је о неким огранцима њиховог система кажњавања. То су очито нека микродруштва, аутономне групе, које се, да тако кажем, узајамно држе у шаху.”

„Како? Без страже? Без чувара?”

„Да. Рекао је јасно да никакве присиле нема.”

„То је немогуће!”

„Уопште није. Замисли двојицу људи, један има шибице, други кутију. Могу се мрзети, али ватру ће укресати само заједно. Гневист је, гнев и ненавист или нешто приближно. Координација у групи, према томе, потиче захваљујући повратним спрегама, као у моме примеру али, наравно, не тако просто! Присила се рађа некако сама од себе — производи је унутрашња ситуација групе.”

„Добро, де, добро, али шта они тамо раде? Шта тамо раде? Ко лежи у оним гробовима? Зашто?”

„Чуо си шта је рекао Калкулатор? 'Прокрустика'. Очевидно од Прокрустовог кревета.”

„Ма немој! Откуда је дуплаш чуо за Прокруста?!”

„Калкулатор, не дуплаш! Изрази најближи појам по резонанци у семантичком спектру! Тамо, у тим групама, обавља се исцрпљујући рад. Могуће је да тај рад нема никакве сврхе ни смисла. Рекао је 'производња да не', значи да постоји производња, да морају то да раде, јер је то казна.”

„Ама, како морају? Ко их на то присиљава, ако нема било какве страже?”

„Баш си упоран! С том производњом могу се варати, али присилу ствара ситуација. Како, зар ниси слушао за присилне ситуације? На броду који тоне, рецимо, имаш веома мало путева за избор. Можда имају палубу таквог брода под собом кроз цео живот… Пошто им физички рад, посебно исцрпљујући, штети, настаје неки 'биоспој', можда у оквиру тог електричног органа.”

„Рекао је 'биосициоспој'. То мора бити нешто друго.”

„Али нешто блиско. У групи постоји атхезија, узајамно привлачење, или је група некако осуђена сама на себе, изолована од друштва.”

„То је страшно магловито. И шта они тамо најзад раде?”

„Како хоћеш да ти кажем? Знам исто колико и ти. Настају неспоразуми и двострука померања значења и не само с наше стране, већ исто тако између Калкулатора и дуплаша с друге! Можда имају посебну научну дисциплину 'прокрстрику', теорију динамике таквих група! Планирају одозго тип дејствовања, конфликата и узајамних привлачења у оквиру ње, функције су тако распоређене и испланиране да би настала својеврсна равнотежа, размена, кружење гнева, страха, мржње, да би их та осећања спајала и истовремено, да не могу да нађу заједнички језик било с ким изван групе…”

„То су твоје приватне варијације на тему схизофреничних мућења Калкулатора, а не никакво објашњење!” викну Хемичар.

„Врло је исцрпен”, рече Доктор. „Највише још једно, два питања. Ко хоће да их постави?”

„Изволи, можеш да заузмеш моје место. Можда ћеш боље успети.”

Мало поћуташе.

„Ја”, рече Координатор. „Откуда си знао за нас?” добаци у микрофон.

„Информација — метеорит — брод”, одговори мало после калкулатор, изменивши неколико кратких промуклих звукова са дуплашем. „Брод — друге планете — космички зраци — дегенерација бића.” Пауза. „Наносе смрт.” Пауза. „Стакласто окружење у циљу ликвидације.” Пауза. „Опсерваторија. Хук. Обавио сам — мерења — правац звука — извори хука — жариште погодака ракета.” Пауза. „Пошао сам кад ноћ.” Пауза. „Чекао сам — Бранитељ отворио окружење. Ушао сам. Јесам.” Пауза.

„Објавили су да је пао брод с неким наказама, је ли тако?” упита Инжењер.

„Да. Да смо дегенерисани под утицајем космичког зрачења. И да намеравају да нас затворе том стакластом масом. Обавио је слушна мерења праваца бомбардовања, утврдио њихов циљ и на тај начин нас нашао.”

„Ниси се бојао наказа?” добаци Координатор питање у микрофон.

„Ниси се бојао, то ништа не значи. Одмах, каква је то била реч? Аха, гневист. Можда ће тако превести. Кибернетичар понови питање на чудном жаргону Калкулатора.”

„Да”, одговори готово одмах звучник. „Да. Али — прилика — један на милион планетарних обртаја.”

„Разуме се. Свако од нас би пошао”, климну с разумевањем Физичар.

„Хоћеш ли да останеш с нама? Ми — излечићемо те. Смрти неће бити”, рече полако Доктор. „Остаћеш код нас?”

„Не”, одговори звучник.

„Хоћеш да одеш? Да се вратиш својима?”

„Повратак — не”, одврати звучник. Згледаше се.

„Заиста нећеш умрети! Излечићемо те, заиста!” повика Доктор. „Реци, шта хоћеш да учиниш кад будеш излечен?”

Калкулатор затрешта, дуплаш одговори једним звуком, тако кратким да је једва био чујан.

„Нула”, рече као с колебањем звучник. И мало затим додаде, као у несигурности да ли су га добро разумели:

„Нула. Нула.”

„Неће да остане, да се врати такође неће”, прогунђа Хемичар. „Можда он бунца?…” Погледаше дуплаша. Његове бледо-плаве очи непомично су почивале на њима. У тишини се чуло његово споро, потмуло дисање.

„Доста је било”, рече Доктор устајући. „Изиђите сви!”

„А ти?”

„Доћи ћу за тренутак. Два пута сам прогутао психодрин, могу крај њега још мало да поседим.”

Кад људи устадоше и кренуше према вратима мало дуплашево попрсје, подржавано као невидљивим ослонцем, одједном клону. Очи му се склопише, глава му се беспомоћно забаци унатраг.

„Чујте, али само смо ми испитивали њега, зашто он нас није ништа питао?” присети се на ходнику Инжењер.

„Јесте, пре вашег доласка је питао”, одговори му Кибернетичар. „О односима који владају на Земљи, о нашој историји, о развитку астронаутике. Само пола часа пре но што сте ви дошли, говорио је много више.”

„Мора да је много онемоћао.”

„Сигурно. Упио је јаку дозу зрачења, прелазак преко пустиње мора да га је много измучио, утолико пре што је већ доста стар.”

„Колико дуго они живе?”

„Око шездесет обртаја планете, значи нешто мање од наших шездесет година. Еден се око Сунца окреће брже него Земља.”

„Чиме се хране?”

„То је доста чудно. Чини се да је еволуција овде протицала другачије него на Земљи. Они могу непосредно да примају неке неорганске супстанце.”

„То је стварно чудно”, рече Инжењер.

„Ах, она земља коју је изнео онај први”, нагло се досети Хемичар.

„Да, али на тај начин су се хранили пре више хиљада година. Сада нормално тако не поступају. Они танки пехари на равници, знате, то су као њихови 'акумулатори хране'.”

„Јесу ли то жива бића?”

„То не знам. У сваком случају извлаче селективно из тла супстанце које дуплашима служе за храну и складиште је у 'пехару'. Има много различитих врста.”

„Да, очевидно, мора да их гаје или обрађују”, рече Хемичар. „На југу смо видели читаве њиве тих пехара. Али зашто се онај што је стигао у ракету, укопавао у глину?”

„Јер се пехари, кад падне мрак, увлаче у земљу.”

„Али и тако је свуда имао доста земље, а увукао се баш у ракету.”

„Можда зато што је била уситњена, а он гладан. Нисмо о том говорили с нашим астрономом. Мада је онај стварно побегао из долине на југу…”

„Драги моји, идите сад на спавање”, обрати се Координатор Физичару и Кибернетичару, „а ми се прихватамо посла. Близу је дванаест.”

„Поноћ?”

„Него шта. Видим да си већ сасвим изгубио рачун о времену.”

„Па, у овим условима…”

„Зачуше иза себе кораке. Из библиотеке је изашао Доктор.” Погледаше га упитно.

„Спава”, рече. „Лоше је. Кад сте изишли, већ ми је изгледало…” не доврши.

„Ниси више с њим говорио?”

„Говорио сам. То значи — чинило ми се да то већ разумете — упитао сам га да ли бисмо могли нешто за њих да учинимо. За све.”

„И шта је рекао?”

„Нула”, поновио је полако Доктор, а њима се учинило да чују мртви Калкулаторов глас.

„Пођите сад сви и лезите”, рече Координатор мало затим, „али још ћу искористити то што смо заједно и упитаћу вас — да ли крећемо?”

„Да”, рече Инжењер.

„Да”,Физичар и Хемичар одговорише готово истовремено.

„Да”, додаде Кибернетичар.

„А ти? Чутиш сада?” упита Координатор Доктора.

„Размишљам. Ја, знате, никад нисам био оволико радознао…”

„Знам, мислиш на то како им се може помоћи. Али сада већ знаш да…”

„Не. Не знам”, тихо рече Доктор.