Еден

4

У касном сумраку Координатор изиђе на површину с Инжењером да удахне свеж ваздух. Сели су на гомилу избачене земље загледани у последњи крајичак сунчевог диска, црвеног као рубин.

„Нисам веровао”, промумла Инжењер.

„Ни ја.”

„Тај генератор… добра работа, а?”

„Солидна, земаљска работа.”

„Замисли, издржао!” Мало поћуташе.

„Леп почетак”, огласи се Координатор.

„Раде мало превише нервозно”, примети Инжењер. „Ово је трка на дугу стазу, знаш? Урадили смо, међу нама речено, мање-више стоти део оног што мора бити урађено да би…”

„Знам”, мирно одговори Координатор. „Уосталом, још се не зна да ли…”

„Гравиметријски распоред, а?”

„Не само. Управљачке млазњаче, цела доња палуба.”

„Учинићемо то.”

„Да.”

Инжењерове очи које су лутале по околини, одједном запазише — одмах иза врха брежуљка, издужен невисок насип — место на коме су закопали остатке створења.

„Потпуно сам заборавио”, рече зачуђен. „Као да је то било пре годину дана, знаш?”

„Ја не. Све време сам мислио о том, то значи о њему. Због оног што је Доктор нашао у његовим плућима.”

„Шта? А стварно, говорио је нешто. Шта је то било?”

„Игла.”

„Шта?!”

„Или и не-игла — можеш сам да видиш. То је у тегли, у библиотеци. Комадић танке цевчице с оштрим завршетком, косо засечен као лекарске игле за ињекције.”

„Како то?”

„Ништа више не знам.” Инжењер устаде.

„То је зачуђујуће, али… сам не разумем зашто ме то тако мало интригира. Заправо, готово уопште не, ако треба да будем искрен. Сад се осећам као пред старт, знаш? Или као путник авиона који је на неколико минута сишао у страној луци, умешао се у гомилу домородаца, био сведок неке чудне, неразумљиве сцене, али зна да не спада у то место, да ће за тренутак полетети, и све из околине стиже до њега као из велике раздаљине, туђе и равнодушно.”

„Нећемо полетети одмах…”

„Знам да нећемо, али имам такво осећање.”

„Идемо к њима. Нећемо моћи да легнемо док не позамењујемо све привремене уређаје. И осигураче треба наместити како треба. Реактор после може да ради јалово.”

„Добро, идемо.”

Ноћ су провели у ракети, не гасећи мала светла. Сваки час се неко од њих будио, буновно проверавао како горе сијалице и, умирен, поново тонуо у сан. Први је био покренут најпростији полуаутомат за чишћење, који се сваких десетак минута заглављивао, беспомоћно укопан у гомилу остатака што су све прекривали. Кибернетичар, који је ишао за њим с алатима, извлачио га је као јазавичара из лисичје јазбине, уклањао старудије које би се показале превелике за грло његовог хватача, и поново га пуштао у покрет. Полуаутомат је брзо стругао напред, бесно се угризао у следећу гомилу отпадака, и све се понављало од почетка. После доручка, доктор је испробао свој апарат за бријање с таквим успехом да се друговима показао као да има на лицу мрку маску — чело и кожу око очију имао је поцрнеле од сунца, а доњи део лица потпуно бео. Сви пођоше за његовим примером, и једва су могли себе да препознају у изгладнелим лицима упалих образа.

„Морамо се боље хранити”, закључи Хемичар, гледајући са згражањем сопствену слику у огледалу.

„А шта би рекао о свежој дивљачи?” упита га Кибернетичар.

Хемичар се стресе.

„Хвала, нећу. Немој ни да ми помињеш. Тек сад сам се присетио. Јављала ми се у сну та — та…”

„Животиња?”

„Ђаво би га знао је ли то животиња.”

„Него шта је?”

„Каква би животиња била кадра да покрене генератор?”

Сви су слушали тај разговор.

„Утврђено је да сви створови на вишем развојном степену проналазе овакву или онакву одећу”, рече Инжењер, „а ово двоструко створење било је наго.”

„Како кажеш? Наго?” добаци Доктор.

„Шта хоћеш да кажеш?”

„Па то, да о крави или мајмуну не би рекао да су наги.”

„Они имају крзно.”

„Хипопотам или крокодил немају крзно, а не би рекао да су наги.”

„Врло важно. Тако ми је омакло.”

„Па, дабогме.”

Мало поћуташе.

„Ближи се десет”, проговори Координатор. „Одморни смо, па мислим да начинимо поход у другом правцу него прошли пут. Инжењер је требало да припреми електројекторе, јесу ли спремни?”

„Имамо пет комада, сви набијени.”

„Добро. Ишли смо на север, па сада да пођемо на исток. С оружјем, али, наравно, трудићемо се да га не употребљавамо. Нарочито ако сретнемо те — те дуплаше, како их назва Инжењер.”

„Дуплаш? Дуплаш?” понови неколико пута Доктор с незадовољством, као да испробава тај назив. „Не изгледа ми то срећан назив и сигурно ће се зато примити. Тако некако испада.”

„Идемо ли одмах?” упита Физичар.

„Мислим да можемо. Само ћемо осигурати клапну, да избегнемо нова изненађења.”

„А не бисмо ли узели џип?” упита Кибернетичар.

„Па… боље не. Требало би ми најмање пет часова да га покренем”, рече Инжењер. „Сем ако поход не одложимо за сутра?”

Нико ипак није имао воље да одлаже поход те кренуше око једанаест, јер им је нешто времена однело припремање опреме. Као по договору, мада нико то није препоручио, ишли су у паровима, у невеликим размацима, а једини човек без оружја, Доктор, налазио се у средњој двојци. Да ли је терен заиста стварао повољније услове за ходање пешице, или су ишли живље, углавном пре но што је протекао један час, изгубили су ракету из видног поља. Предео се полако мењао. Све више је било витких сивих 'чаша', које су обилазили, а у даљини се појавише узвишења, од севера са благим нагибима, купаста, а падала су према равници у доста стрмим гредама и стрминама, и наспрам линије марша беху покривена мрљама растиња црњег од земље.

Под ногама им је сухо шуштало растиње, сиво, као посуто пепелом, али то је била његова природна боја; његови млади изданци имали су беличасто жиличасте цевчице, из којих су израстали сићушни бисерасти мехурићи.

„Знате ли шта овде највише недостаје?” рече у један мах Физичар. „Траве. Обичне траве. Никад нисам помишљао да је тако…” мало је у мислима тражио реч, „потребна…”

Сунце је све више пекло. Кад се приближише бреговима, допре до њих одмерен, далек шум.

„Чудно, ветра нема, а тамо шуми”, примети Хемичар који је ишао у првом пару.

„То је оданде”, показа руком Координатор који је ступао иза њега. „Видите тамо, горе, јесте ветар. Погледајте, та оно су сасвим земаљска дрвета!”

„Имају другу боју и блеште тако…”

„Не, она су двобојна”, умеша се Доктор, који је имао добар вид.

„Двобојна су на смену. Час више љубичаста, а час плава са жутим преливом.”

Равница је остајала иза њих. Насумце уђоше у широко распрострт пролаз кланца са глинастим зидовима који су се осипали, покривени у хладу фином маглицом, за коју су из близине утврдили да је нека врста растиња или паучине. Мишљења су била подељена. Те творевине подсећале су на мало лабава клупка кончића стаклене вуне, слабо причвршћена уз обронке. Подигоше главе, јер су управо пролазили поред прве групе дрвећа што је расло на рубу обронка, неколико десетина метара више.

„Али, то уопште нису дрвета!” повика разочарано Кибернетичар, који је ишао на крају колоне.

Такозвана 'дрвета' имала су дебела, веома сјајна, као машћу покривена стабла, и вишеслојне крошње, које су одмерено пулсирале, час стамњујући се, и тада су се испуњавале, а час бледећи, и тада су пропуштале сунчеву светлост с хиљадама светлих размака. Те промене пратио је глас који се поспано понављао, као да је неко, са устима покривеним еластичним материјалом, шапатом понављао: „фссс — хааа — фс… ххааа.” Кад се добро загледаше у најближе дрво, јасно видеше како из његових покретних гранчица израстају мехури дуги као банане, покривени гроздастим избочинама, које су се час надимале, и тада постајале тамније, а час сплашњавале, постајући светлије и бледећи.

„То дрво дише”, промумла зачуђени Инжењер. Ослушкивао је тај глас, који је допирући с висине испуњавао целу јаругу.

„Али обратите пажњу да свако дише у другом ритму”, повика Доктор готово срећан. „Што је које мање, тим брже дише! То су, то су 'плућо дрвета'!”

„Даље! Идемо даље!” довикивао је Координатор који се од групе што је стајала удаљио десетак корака.

Кренуше за њим. Јаруга, у почетку доста широка, сужавала се, њено дно је, не много стрмо, водило увис, док их није извело на куполаст брег између двају бокора дрвета, што су расла ниже.

„Ако склопиш очи, чиниће ти се да стојиш на морској обали, покушај!” рече Физичар Инжењеру.

„Више волим да не затварам очи”, гунђаво одговори Инжењер. Стизали су до највише тачке узвишења, мало скрећући у страну од правца марша. Пред њима је лежала таласаста област, разнобојна, са рашчлањеним гајевима дишућег дрвећа које је треперило маслинасто и риђе, са светлим као међ падинама глинастих брежуљака и појасима земље покривене маховином која је на сунцу изгледала сребрнасто, а у хладу сивозеленкасто. Читаву ту област пресецале су у разним правцима танке, уске линије. Протицале су дном котлина, заобилазиле зупчасто истурене брежуљке, а стазе су биле риђе, друге готово беле, као посуте песком, неке опет готово црне, као посуте угљеном прашином.

„Путеви!” викну Инжењер, али се сам одмах поправи, „не, то је преуско за путеве… шта то може бити?”

„Иза оне паучинасте шуме открили смо нешто слично, онај уски травњак”, рече Хемичар. Принесе доглед очима.

„Не, оне су биле другачије”, поче Кибернетичар.

„Гледајте! Гледајте!”

На Докторову вику сви задрхташе.

Над жутом цртом, која је силазила с пространог седла између двају брежуљака, на раздаљини од неколико стотина метара, кретало се нешто прозирно. Та творевина бледо се пресијавала на сунцу као полупровидан точак са жбицама, који се брзо окретао. Када се за трен ока нађе на позадини неба, творевина готово постаде невидљива, и тек ниже, у подножју земљаног насипа, блесну јасније, као усковитлано клупко. У великој брзини склизнула је по правој линији, заобишла групу дишућег дрвећа, засјала у контрасту с његовом тамном групом, и нестала на ушћу далеког кланца.

Доктор окрете према друговима мало пребледело лице с очима које су гореле.

„Питам се шта је то?” рече. Покуша да се насмеши, али у његовим очима није било веселости.

„До ђавола, заборавио сам доглед, додај ми твој”, обрати се Инжењер Кибернетичару. „Оперска стакла”, прогунђа презриво и врати му доглед.

Кибернетичар узе стакласти кундак електројектора, одмеравајући његову тежину у руци.

„Мислим да смо, заправо лоше наоружани”, промрмља колебљиво.

„Зашто одмах мислиш на борбу?!” нападе га Хемичар.

Мало поћуташе, разгледајући крај око себе.

„Идемо даље, а?” с оклевањем се огласи Кибернетичар.

„Наравно”, одврати Координатор. „Хеј, ено другог! Гледајте!”

Други распршени блесак, који је јурио много брже од првог, кретао се кривудавом линијом између брежуљака. Неколико пута изгледало је да лебди сасвим ниско над земљом, а кад је за тренутак појурио право у њиховом правцу, сасвим га изгубише из вида, и тек кад је скренуо, опет се појавио размазан штит муњевитог ковитлања које је магловито просијавало.

„Некакво возило, шта ли…” прогунда Физичар. Не окрећући очи од блеска који се, све мањи, већ губио међу таласастим гајевима, дотаче Инжењерово раме.

„Завршио сам на Земљи политехнику”, одговори Инжењер, као да је, ко зна зашто, одједном осетио раздраженост. „У сваком случају…” додаде колебљиво, „тамо у средини има нешто избочено као стожер пропелера.”

„Да, у самој средини нешто сасвим снажно блешти”, сложи се Координатор. „Колико велико то може да буде, шта мислиш?”

„Ако су она дрвета доле исте висине као она у кланцу… онда најмање десет метара.”

„У пречнику? И ја тако мислим. Најмање десет.”

„Оба су нестала тамо”, показа Доктор последњу, највишу линију брегова, која је заклањала даљи видик. „Онда и ми идемо тамо, је ли тако?”

Поче да силази низ падину, размахујући празним рукама. Остали кренуше за њим.

„Морамо да се припремимо за први контакт”, рече Кибернетичар. Час је гризао, час облизивао усне.

„Оно што ће се десити, нисмо кадри да предвидимо. Мир, разборитост, овладаност — то су једине директиве за какве смо кадри”, рече Координатор. „Али, можда ће бити боље ако променимо поредак? Један извиђач напред, један у заштитници, на крају. И растегнућемо се мало више.”

„Треба ли да иступимо отворено? Ваљда ће бити боље ако се најпре постарамо да што је могуће више видимо, непримећени!” брзо рече Физичар.

„Но… посебно се крити не треба, јер то увек изгледа сумњиво. Али стварно, што више видимо, тим може за нас да буде повољније…”

Расправљајући о тактици, сиђоше доле, и после неколико стотина корака стигоше до прве загонетне линије.

Мало је подсећала на траг појединачног, земаљског плуга, само је терен био плитко узоран, као смрвљен и избачен на обе стране бразде, не шире од два педља. Обрасле маховином, удубљене линије на које су били наишли за време првог похода, биле су сличних размера, али је постојала и једна, доста суштинска разлика: тамо је окружење бразде било голо, а она сама обрасла маховином, овде пак, напротив, кроз једнолични прекривач беличастог растиња водио је појас самлевене, огољене земље.

„Чудно”, прогунда Инжењер, дижући се с колена. Брисао је о комбинезон прсте умазане глином.

„Знате шта?” рече Доктор. „Мислим да оне, на северу, мора да су врло старе, некоришћене већ дуже време, и зато их је покрила ова овдашња, рајска маховина…”

„То је могуће”, добаци Физичар, „али шта је то? Точак сигурно није. Траг точка је сасвим другачији.”

„Можда ипак нека пољопривредна машина?” потури мисао Кибернетичар.

„И шта, обрађује земљу у ширини од десет центиметара?”

Прекорачише бразду и кренуше даље, попреко, према другима. Управо су ишли поред једног гаја, који је својим потмулим шумом отежавао и вођење разговора, кад зачуше однатраг продоран, жалостан фијук. Нагонски се склонише иза дрвећа. Скривени запазише уздигнут над ливадом усправни, светли ковитлац, који је јурио у правој линији брзином експресног воза. Руб му је био тамнији, а средиште је светлело час љубичастом, час наранџастом бојом. Пречник тога лика, сочивасто проширеног на боковима, оценише на два до три метра.

Чим их је трепераво возило претекло и нестало, кренуше даље у истом правцу. Гај се завршио, и сад су ишли, по нужди, широко отвореним тереном, осећајући се доста несигурно, те су се стално освртали иза себе. Ланац брежуљака повезаних плитким седлима био је већ сасвим близу, кад опет зачуше отегнути звиждук, те у недостатку било каквог заклона попадаше на земљу. Неких двеста метара од њих пролете усковитлани диск, овог пута с централним испупчењем небеско плаве боје.

„Овај је био ваљда двадесет метара висок!” сикну узбуђено Инжењер. Подигоше се са земље. Између њих и брежја простирала се котлина улегнута у средини, чудно преполовљена шареним појасом. Кад се нађоше сасвим близу, запазише поточић са светлим, пешчаним дном што се назирало испод воде. Обе његове обале преливале су се од боја; течна вода била је уоквирена појасом плавичастог зеленила, с његове спољне стране протицао је појас бледог руменила, а још даље сребрнасто су се искриле витке биљке, густо проткане паперјастим куглама, великим као људска глава. Над сваком се уздизала тролатичаста чашица огромног цвета, белог као снег. Загледани у ту необичну дугу, успорише корак — а кад се приближише паперјастим куглама, најближи бели 'цветови' задрхташе и полако се винуше у ваздух. Тренутак су у виду устрепталог јата висили над њиховим главама, испуштајући слабо зујање, а онда полетеше високо, блеснуше на сунцу заслепљујућом белином усковитланих 'чашица', и одлетеше, да би се спустили у честар светлих кугли на другој страни потока. Тамо где је до њега стизала бразда, обале је, као мостић, повезивао лук од стакласте супстанце, избушен у правилним размацима округлим отворима. Инжењер испроба ногом чврстину моста, и полако пређе на другу страну, а чим се тамо нађе, поново му прхну испред ногу мноштво белих 'цветова' и поче узнемирено над њим да кружи, као уплашено јато голубова.

Зауставише се крај потока да узму воде у чутурице. Наравно, нису је могли пити, а нису на лицу места могли извршити анализу, већ су је понели ради каснијих испитивања. Доктор убра једну од биљчица што су стварале појас руменила, и затакну је у рупицу од дугмета, као цвет. Цела стабљичица била је облепљена провидним куглицама телесне боје, чији мирис Доктор одреди као опојан; мада то нису говорили, свима је некако било жао да се растану с овим тако лепим местом.

Блага падина којој су прилазили била је покривена маховином и под ногама су осећали њено шуштање.

„Тамо је нешто на врху!” одједном показа Координатор. Према небу, оцртавао се на једном месту неодређен облик. У очи су им сваки час ударали магловити блескови, а на неколико стотина корака од врха распознаше у том предмету неку врсту ниске куполе, која се окретала око осовине. Њене стране покривали су огледалски делови, који су према њима бацали час сунчеве зраке, час одразе предела.

Прелазећи погледом дуж линије гребена, запазише другу сличну творевину, или бар закључише да виде то по правилном блештању и треперењу. Почеше да откривају све више тих искричавих тачака — редовно су се појављивале на свим врховима, докле год је поглед сезао.

С малог превоја под врхом узвишења могли су најзад да погледају у дубину простора који им је дотле био недоступан.

Блага косина прелазила је у таласаста поља, низ која су ишли дуги низови шиљатих јарбола. Најдаљи су се губили у подножју плаве конструкције, која се једва назирала у треперавом ваздуху. Над ближима је ваздух изразито треперио у усправним стубовима, као да је јако загрејан. Између редова јарбола протицале су десетине бразда, скупљале се у чворове, гранале, укрштале и водиле све на једну страну — према источној граници видокруга. Тамо се у бледом, помућеном мозаику неправилних заломљених линија, златастих и сребрнастих шиљкова, оцртавало мноштво грађевина, сливено због знатне удаљености у плавичасто сипећу масу. Небо је на тој страни било нешто тамније, а на неким местима дизала су се увис млечна испарења и ширила се гљивасто у танак слој или магле или облака у коме би се, кад би се поглед до крајности концентрисао, показивале и губиле ситне тачкице.

„Град…” шапну Инжењер.

„Видео сам га, оно онде”, такође тихо рече Координатор.

Почеше се спуштати. Први ред јарбола, односно стубова пресекао им је пут на крају нагиба.

Из земље су се дизали купасти туљци с површином црном као смола. Та црна површина завршавала се на нека три метра над земљом, а даље се дизао полупровидан стуб, са средишњом срчиком која је просијавала као да је од метала. Ваздух у висини је снажно треперио, и чуло се уједначено, потмуло шиштање.

„То је неки пропелер?” рече полуупитно Физичар.

Најпре опрезно, а затим све смелије почеше да дотичу смоласти основ јарбола. Није се могао осетити ни најлакши дрхтај.

„Не, тамо ништа не кружи”, рече Инжењер, „не осећа се никакво струјање ваздуха. То је некакав отпремник, шта ли…”

Наставили су пут преко терена са благим, плитким наборима. Град су већ давно изгубили из вида, али нису могли залутати. Правац су показивали не само дуги двореди стубова, него и многобројне бразде на пољима. С времена на време, промакло би на једну или другу страну ковитлаво клупко, али увек на толикој раздаљини, да нису ни покушавали да се крију.

Пред њима се као маслинастожута мрља оцртао гај. У почетку хтедоше да га заобиђу, као што је то чинила линија јарбола, али пошто се ипак ширио подалеко и на једну и другу страну, и морали би да превале много већи пут, одлучише да иду преко њега, пробијајући се кроз честар.

Окружише их дишућа дрвета. Сухо, мехурасто лишће, с површином која је непријатно шкрипала под потплатама при сваком кораку, покривало је земљу обраслу цевастим растињем и беличастом маховином. Ту и тамо су се између дебелог корења помаљале њушкице бледих, меснатих цветова са бодљама што су из средине штрчале као шила. Низ грубу кору стабала клизиле су капље мирисне смоле.

Инжењер, који је ишао напред, одједном успори корак и незадовољно рече:

„До ђавола, није требало овуда ићи.”

Међу дрвећем се отварала дубока јама од ишчупаног дрвета. Њени глинасти зидови били су покривени гирландама дугог, змијастог растиња. Ушли су превише дубоко да би се сад враћали, па се спустише низа зид покривен гипким лијанама на дно, којим је цуркала ситна нит воде. Супротна страна јаме била је превише стрма, те пођоше низ њено дно, тражећи место где би се лакше попели. Пређоше тако стотинак корака. Увала се проширивала, обале су јој се снизиле, и постало је мало светлије.

„Шта је ово?” повика одједном Инжењер и стаде. Дашак ветра донео је бљутав, слаткаст мирис паљевине. Зауставише се. Намах их обасу пљусак сунчаних капљи, па се мрак појача. У висини су у потмулим таласима шумеле крошње дрвећа.

„Тамо нешто има”, шапну Инжењер. Могли су већ да се попну на другу страну јаруге, спљоштену и ниску, али држећи се близу један другога, лако погнути напред, наставили су да иду према зиду растиња, кроз који се на тренутке, кад би налет ветра правио на њему танке пукотине, назирала нека издужена, бледа маса. Терен је постајао глибав, мљацкао им под ногама. Они не обратише на то пажњу. Размакнуте стабљичице, покривене гроздастим нараслинама, показаше пољану обасјану сунцем, дрвета су се повлачила и поново се састајала у даљини, раздељена само уским просеком, из кога је на пољану излазила бразда. Завршавала се крај правоугаоног рова, окруженог избаченом глином, и они као укопани стадоше у ивичном честару. Слободно увијане стабљичице су са шуштавим звуком стругале по њиховим комбинезонима, гроздастим израслинама лењо им додиривале стопала и исто тако лењо се повлачиле. Они су стајали и гледали.

Воштани бедем на рубу рова у први мах им се учинио као монолитан, набрекао блок. Страшан смрад једва им је допуштао да дишу. С тешкоћом су успевали да разаберу поједине облике, онако како су их препознавали. Неки су лежали грбама навише, други на боку, између гомила грудних мишића помаљала су се слабачка, бела попрсја са окренутим лишцима, приљубљеним уз друга. Велики трупови, збијени, пригњечени, испремешани с туђим ручицама чворастих прстију — пуно их је опуштено висило дуж надувених бокова — покривали су жуте трагове цурења.

Доктор је тако снажно стискао руке људи што су стајали крај њега, да би сигурно викнули, само да су стезање осећали.

Полако ступише неколико корака напред.

Раме уз раме, приближавали су се све више, с очима заривеним у оно што је испуњавало ископ.

Крупне капи водњикаве течности која је просијавала на сунчаним мрљама, сливале су се низ воштана леђа, низ бокове, гомилале се у удубљењима лица без очију, људима се чинило да чују како капи одмерено падају.

Далек, наилазећи звиждук напреже им мишиће. У трен ока бацише се према честару, разгрнуше га и приљубише се уза земљу, а руке су им саме хватале кундаке електројектора. Стабљичице су се још њихале над њима кад усправни круг слабо осветли ваздух између наспрамног дрвећа и укотрља се на пољаницу.

Двадесетак корака испред рова успорио је, али се његово звиждање још више појачало, бесно просецани ваздух засветлуца, окружи ров, приближи му се, од чега глина одједном шикну увис, риђаст облак готово до половине заклони светли штит. Град отпадака осу на честар, на људе, приљубљене уз земљу. Зачу се туп глас, као да је дивовска мамуза цепала комад мокрог платна. Усковитлани штит је био већ на другом крају пољане, опет се приближио, за тренутак застао на месту, његов дрхтави стуб се љуљао час десно, час лево, као погођен, онда убрза, и друга страна рова покри се облаком с треском избачене глине. Круг је зујао, тресао се у месту и изгледало је као да се надима. Опазише огледалске куполе с обеју његових страна. У њима су се одсликавала умањена дрвета и жбуње. Унутра се нешто кретало, медведаста сенка, онда треперав звук нагло ослаби, и круг појури натраг истом оном браздом којом је стигао.

На пољани се сада дизао висок бедем свеже глине, кроз који је ишла готово метар дубока бразда.

Доктор први погледа у очи својим друговима. Полако су се подигли, махинално стресли с комбинезона остатке растиња и паучинастих кончића. Затим, као по договору, почеше се враћати истим путем којим су стигли. Оставили су далеко иза себе јаругу, дрвеће и низове јарбола, и таман дођоше до половине падине над којом је светлуцала огледалска купола, кад Инжењер рече:

„Можда су то ипак само животиње?”

„А шта смо ми?” истим тоном, као одјек, одврати му Доктор.

„Не, ја мислим…”

„Јесте ли видели ко је седео у том усковитланом точку?”

„Нисам уопште видео да је тамо неко био”, рече Физичар.

„Био је. Него шта. То у средини, то је као гондола. Површина је политирана, али пропушта мало светлости. Видео си?” обрати се Координатор Доктору.

„Видео сам, али нисам сигуран. То значи…”

„То значи — више волиш да не будеш сигуран?”

„Да.”

Ишли су даље. Ћутке превалише ланац највиших брегова, али већ на другој страни, крај потока, кад видеше како се од наредног гаја приближавају светли штитови, бацише се на земљу.

„Комбинезони имају добру боју”, рече Хемичар кад устадоше и наставише пут.

„Ипак је чудно што нас још нису запазили”, добаци Инжењер.

Координатор, који је дотле ћутао, нагло застаде.

„Доњи вод РА је неоштећен, је ли тако, Хенриче?”

„Јесте, цео је. На шта мислиш?”

„Генератор има резерву. Могло би да се испусти мало раствора.”

„Чак и двадесет литара!” рече Инжењер и лице му се озари пакосним осмехом.

„Не разумем?” обрати им се Доктор.

„Они хоће да испусте раствор обогаћеног урана, да напуне бацач”, објасни Физичар.

Доктор пребледе.

„Не мислите ваљда…”

„Ништа не мислимо”, одврати Координатор. „Од тренутка кад сам ово видео, престао сам уопште да мислим. Мислићемо потом. А сада…”

„Пазите!” викну Хемичар.

Светли круг их претече, већ се смањивао када успори и описујући велики лук поче да им се приближава. Пет цеви се подиже са земље, ситних као дечји пиштољчићи наспрам грдосије која је својим светлуцањем заклонила пола неба. Она одједном закочи, зујање се појача, затим ослаби, нешто се ковитлало све успореније и пред њиховим очима изненада се показа громадни многоугаоник, провидна конструкција која се наже у страну као да ће пасти, али је подупреше две искошене руке. Из централне гондоле, која је изгубила огледалски сјај, изиђе нешто невелико, космато и тамно што је муњевитом брзином пребирало ножицама спојеним таласастом опном, склизну низ искошену, шупљикаву летву, скочи на земљу и пљоснато се приљубљујући уз њу, поче да пузи право према људима.

Готово истовремено цела гондола се отвори одједном на све стране, као водоравна цветна чаша, и велики, блештави труп склизну доле на нечем што се, у почетку овално и дебело, тренутно стањило и нестало.

Тада се велики створ који је напустио гондолу полако усправи свом висином. Препознаше га, мада је био чудно промењен — покривен супстанцом сјајном као сребро, која га је спиралним навојима окруживала одоздо до горе, где се у црно уоквиреном излазу појавило мало, равно лице.

Космата животиња, која је прва искочила из заустављеног круга, пузила је према њима брзо и окретно, не одвајајући се од земље. Тек сад запазише да је са собом вукла нешто што је изгледало као врло велики, лопатасто спљоштен реп.

„Пуцам”, процеди тихо Инжењер. Притискао је лице уз кундак.

„Не!” викну Доктор.

„Чекај”, хтеде рећи Координатор, али Инжењер је већ пустио серију. Нанишанио је пузеће створење и промашио, лет електричног пуњења био је невидљив, само зачуше слабо шиштање. Инжењер грчевито притисну обарач. Створ сјајан као сребро није се померао с места. Одједном начини нешто — и звизну. Бар им се тако учинило.

Оно што је пузало, тренутно се отрже од земље и у скоку превали око пет метара. Приземљујући, скупило се као кугла, накострешило, чудно се испупчило, лопатасти реп се раширио. Усправило се, раширило у горњем делу и на странама, у његовој као шкољка удубљеној површини нешто бледо блесну и полете према њима, као ношено ветром.

„Пали!” рикну Координатор.

Не већа од ораха, ватрена кугла благо се таласала у ваздуху, скретала час на једну, час на другу страну, али је стизала све ближе. Већ су чули њено сиктање, као од капље воде што поиграва на распаљеном лиму. Сви сложно запуцаше.

Погођено више пута, створењце паде, грчећи се, лепезасти реп га сасвим покри, ватрени орах готово истовремено поче да лети низ ветар у страну, као да је нагло изгубио правац, заобиђе их на раздаљини од неколико корака и нестаде га.

Сребрни див се усправи још више, над њим се појави нешто танко и он се поче пети по томе према отвореној гондоли. Сви зачуше тресак, а затим га погодише серије њихових електројектора.

Див се сломи и потмуло зари у земљу. Устадоше и потрчаше према њему.

„Пажња!” викну још једном Хемичар.

Два блештава круга изронише из шуме и појурише према брежуљцима. Путници се бацише на земљу у удубљењу, спремни на све, али догоди се нешто чудно — оба круга, чак и не успоривши, одјурише даље, све док се не изгубише иза гребена брда.

Неколико секунди касније разлеже се пригушен тресак, они се окренуше, тресак је допирао из гаја дишућег дрвећа који су имали иза себе. Расцепљено на средини, једно од најближих стабала се сруши уз избијање густе паре и ломљаву грања.

„Брзо! Брзо!” викну Координатор. Он потрча према косматој животињици чије су шапице вириле испод покривача од меснатог и огољеног репа и, циљајући у њега из спуштене цеви, угљениса га ватром за неколико секунди, а онда му ногом разбаца остатке и угази их у земљу. Инжењер и Физичар стајали су испод шупљикавог големог тела које се ослањало на искошене шапе, пред сребрнастим груменом. Инжењер дотаче његову истурену грбу, која као да је полако расла.

„Не можемо га овако оставити!” викну Координатор. Притрча к њима веома блед.

„Па нећеш претворити у пепео оволику масу”, промумла Инжењер.

„Видећемо!” одговори кроз зубе Координатор, и поче да пуца са размака од два корака. Ваздух је дрхтао око цеви. Сребрни труп се одмах покри црнкастим мрљама, чађ се усковитла у ваздуху уз грозан задах спаљеног меса, нешто заклокота. Хемичар је само за тренутак то гледао, побелела лица, онда се нагло окрете и отрча од њих. Кибернетичар пође за њим. Кад се Координаторово оружје испразнило, он узе Инжењеров бацач.

Поцрнела телесина се срозала, спљоштила. Над њом се дизао дим и пепео. Звук кључања пређе у пуцкетање, као од дрвета захваћеног пламеном, а Координатор је укоченим прстом и даље притискао обарач, све док се остаци не распадоше у безобличну гомилу пепела. Подигавши увис свој електројектор, он скочи у пепео и поче ногама да га разбацује.

„Помозите ми!” викну промуклим гласом.

„Не могу”, простења Инжењер. Стајао је затворених очију, чело му се било облило знојем. Обема рукама држао се за грло, као да га је хтео придавити. Доктор стисну зубе да зашкрипаше, и скочи у врели пепео за Координатором, који викну:

„А мислиш да ја могу?!”

Доктор је газио и газио, не гледајући под ноге. Мора да су смешно изгледали док су тако скакали у месту. Утабавали су недогореле делиће и земљу, утискивали у њу пепео, затим су нагртали земљу, користећи за то и кундаке, све док не засуше и последње трагове.

„Због чега смо ми бољи од њих?” упита Доктор кад мало застадоше, обливени знојем и тешко задувани.

„Он је нас напао”, промумла Инжењер бесно, гадљиво отирући трагове гара с лежишта електројектора.

„Дођите овамо, готово је!” довикну им Координатор. Остали се полако приближише. Доктор и Координатор су тешко дисали. У ваздуху се ширио тежак задах паљевине, травнато растиње било је угљенисано у широком кругу.

„А шта с овим?” упита Кибернетичар, показујући на шупљикаву конструкцију.

Дизала се над њима у висини четвртог спрата.

„Покушајмо да га покренемо”, прогунда Координатор.

Инжењеру се раширише очи.

„Мислиш да можемо?”

„Гледајте!” повика Доктор.

Један за другим, три светла круга појавише се на подлози гаја. Путници отрчаше неколико корака даље и бацише се на земљу. Координатор је проверио пуњење и чекао с лактовима широко ослоњеним на оштру маховину. Кругови их заобиђоше и наставише да јуре даље.

„Идеш са мном?” упита Координатор, показујући Инжењеру покретом главе на гондолу што се дизала четири метра над земљом.

Овај без речи притрча конструкцији, ухвати се оберучке за потпорањ, утискујући прсте у отворе и брзо се успуза горе. Координатор се попе за њим. Инжењер се први нашао под гондолом, померио један од доњих иступа, нешто пословао, чуло се како метал лупа о метал, одједном се придиже и нестаде унутра. Помоли се његова рука. Координатор је ухвати и обојица се надоше горе. Дуже време није се дешавало ништа, затим се пет рашчепљених режњева гондоле полако затвори без и најмањег звука те се људи на земљи и против воље стресоше и одмакоше унатраг.

„Шта је била она ватрена куглица?” упита Доктор Физичара. Обојица су гледали навише. У гондоли су се нејасно кретале сенке, замагљене и као удвојене.

„Личило је то на малу кугласту муњу”, с колебањем одговори Физичар.

„Али, пустила ју је та животиња!”

„Да, видео сам. Можда су то некакве овдашње електричне; пази!”

Шупљикава грдосија се одједном затресе и звекну, окрећући се око своје окомите осовине. Умало не паде јер су се шапе, што су је са стране подупирале, беспомоћно размакле. У последњем тренутку, кад се опасно искренула, нешто је у њој звекнуло, овог пута оштрим, високим тоном, цела конструкција се растопила у треперавом кружењу и слаб налет покретаног ваздуха удари у оне што су стајали доле. Круг се ковитлао час брже, час спорије, али није кретао с места. Грмео је као мотор великог авиона и комбинезони ових што су стајали подаље почеше лопотати у неједнаким налетима ваздуха па се они повукоше још даље, онда се једна, а затим друга шапа што је служила за подупирање, повуче и неста у светлом ковитлацу. Одједном, као избачен из праћке, велики круг појури браздом, искочи из ње и нагло успори. Рио је и избацивао земљу, језиво ричући, мада се полако померао. А кад се у једном тренутку поново нађе у бразди, појури вртоглавом брзином, и у неколико секунди се смањи у дрхтаво светлашце на падини поред шуме.

Враћајући се, још једном испаде из усечене бразде, и поново поче да пузи, као с напором, окружен при дну облачком самлевене избачене земље.

Онда зазуја, из светлећег вихора издвоји се танки облик конструкције, гондола се отвори и Координатор, помоливши се из ње, повика:

„Дођите горе!”

„Шта!?” зачуди се Хемичар, али Доктор је одмах схватио.

„Мало ћемо се провозати.”

„Хоћемо ли се сви сместити?” упита Кибернетичар. Држао се за метални подупирач. Доктор се већ пењао.

„Некако ћемо се сместити, пењите се!”

Неколико кругова пројури поред гаја, али ниједан, наизглед, није на њих обраћао пажњу. У гондоли је било врло тесно. Четворица би се још и сместила, али за шесторицу није било места, те двојица морадоше да легну на улегнуто дно. Познати непријатни, горчасти запах голицао их је у ноздрвама. Одједном постадоше свесни свега што се десило и њихове живахности нестаде. Доктор и Хемичар су легли, те тако ништа нису видели. Имали су под собом чунасто ужљебљене, издужене плоче, над главама им се разлегло продорно брујање и осетише да возило креће. Готово одмах, плоче на којима су лежали, постадоше готово сасвим провидне и, с висине од два спрата угледаше равницу, као да су над њом пловили балоном. Унаоколо је трештало. Координатор се грозничаво споразумевао с Инжењером. Обојица су морали да заузму неприродан, врло заморан положај поред перајастог уздигнућа у предњем делу гондоле, да би управљали њеним кретањем. Сваких неколико минута су се смењивали, а дешавало се то у највећој тескоби. Хемичар и Кибернетичар су морали тада готово да леже преко оних што су већ лежали на дну.

„Како то дејствује?” упита Хемичар Инжењера који је, увукавши обе руке у дубоке отворе перајастог избочења, одржавао возило на правој линији. Из гондоле се уопште није видело ковитлање те се могло помишљати да плови кроз ваздух.

„Појма немам”, простења Инжењер. „Хвата ме грч, сад ти!” Он се помери и колико је могао начини место Координатору.

Огромни круг који је хучао око њих заљуља се, искочи из бразде, нагло закочи и поче оштро да скреће. Координатор је силом гурао руке у отворе уређаја за управљање, и мало затим гигантског обада изведе из скретања и успе да га упути у бразду. Тада појурише брже.

„Зашто ван бразде иде тако споро?” упита опет Хемичар. Да би одржао равнотежу, држао се за Инжењерова леђа; између његових размакнутих ногу лежао је Доктор.

„Кажем ти да заиста немам појма”, избаци Инжењер. Масирао је подлактице на којима су се црвенели крвави отисци на местима где је силом био угурао прегибе у дубину машине. „Равнотежу одржава на принципима жироскопа, а што се осталога тиче, ништа не знам.”

Били су већ иза другог ланца брегова. Терен, гледан с висине, изгледао је прозиран. Уосталом, већ су га делимично били упознали док су лутали пешице. Око кабине звиждао је једва приметан круг, бразда је нагло мењала правац, па морадоше да је напусте, ако су хтели да се врате до ракете. Брзина спаде, те нису преваљивали ни двадесет километара на час.

„Оне су, заправо, изван бразда беспомоћне, треба то памтити!” викну Инжењер, надвикујући звиждање и зујање.

„Промена! Промена!” повика Координатор.

Маневар овог пута прође доста глатко. Дизали су се на стрму падину, врло лагано, једва нешто брже од доброг пешака. Инжењер пронађе у даљини јаругу која је водила у равницу. Управо су стизали под дрвеће што се надносило над глиненим одроном, кад га ухвати грч.

„Хватај!” продорно викну.

Истрже руке из отвора. Координатор се баци готово наслепо да га замени, огромни круг се наже и опасно се приближи риђем одрону. Одједном нешто зашкрипа и језиво затрешта, фијучуће кружење досеже својим рубом крошње дрвећа, у ваздуху почеше кружити изломљене гране, гондола силно подскочи и с пакленим треском се свали на бок. Из корена ишчупано дрво прелете крошњом преко неба, последња рука која се кретала збаци га у долину, и са шиштањем се распрснуше хиљаде мехурастих листова. Над сломљеном конструкцијом, заривеном патрљцима у одрон, диже се цео облак од беличастих гљивастих семенки, и све утихну. Гондола се згњеченом страном наслањала на одрон.

„Екипа!” механички викну Координатор, тресући главом. Чинило му се да су му уши набијене ватом, толико је био заглушен. Истовремено је са чуђењем гледао на облак беличастих лоптица што су му летеле око лица.

„Први”, простења Инжењер. Четвороношке се дизао с пода.

„Други”, Физичаров глас допре одоздо.

„Трећи”, Хемичар је једва говорио, држећи се за уста. Крв му је текла низ браду.

„Четврти”, јави се Кибернетичар. Био је бачен унатраг, али ништа му се није десило.

„Пе… ти…” пројеча Доктор. Лежао је под свима, на самом дну гондоле.

И сви почеше да се смеју неким лудачким смехом.

Лежали су један преко другог, засути дебелим слојем летећег, паперјастог семења, које је упадало унутра кроз горње пукотине гондоле. Инжењер је снажним ударцима покушавао да отвори један њен режањ. Сви, заправо, онај ко је могао, ако му је место допуштало, прислонили су рамена, руке, леђа уз удубљену површину. Навлака задрхта, разлеже се слаб тресак, али гондола се није отварала.

„Поново?” мирно упита Доктор. Лежао је на дну и није могао да мрдне. „Да знате, ово ми је већ досадило. Хеј, ко је то, одмах силази с мене, чујеш!”

Иако је положај био невесео, дејствовали су понесени неким обешењачким заносом. Истргнуше заједничким напором зупчасту руку спреда и почеше њоме одмерено да бију, као овном, у горњи режањ. Угибао се, покривао улубљењима, али није попуштао.

„Мени је овог доста”, гневно викну Доктор, напреже се покушавајући да устане, онда нешто у доњем делу тресну и сви као крушке испадоше кроз дно. Скотрљаше се петометарским обронком на дно кланца.

„Ником се ништа није десило?” упита Координатор, сав умазан глином. Први је скочио на ноге.

„Није, али ти си сав крвав! Дај да видим!” повика Доктор.

Координатор је одиста имао дубоко расечену кожу на глави, у коси. Рана је сезала до половине чела. Доктор му је привеза како се дало, други су имали модрице, а Хемичар је пљувао крв — угризао се за усну. Кренуше према ракети. Нису се чак ни осврнули на разбијено возило.