Еден

5

Сунце је дотицало линију хоризонта кад се нађоше крај малог брда. Ракета је бацала дугу сенку која се губила далеко на песку равнице. Пре но што уђоше, пажљиво разгледаше околину, али не запазише никакве трагове који би показивали да је ико за време њиховог одсуства био у близини. Реактор је радио без сметњи. Полуаутомат је успео да очисти бочне ходнике и библиотеку, док се није заглавио у дебелом слоју пластичног и стакленог крша у лабораторији.

После вечере, коју завршише муњевитом брзином, Доктор је морао да зашије Координаторову рану, јер није престајала да крвари. За то време, Хемичар је извршио анализу воде коју су донели из потока и утврдио да је погодна за пиће, мада је садржавала знатну примесу железних соли које су квариле укус.

„Сад морамо најзад да се договоримо”, изјави Координатор. Поседаше у библиотеци на надуване јастуке, а Координатор седе у средину, са главом у белој капи од завоја.

„Шта знамо?” рече. „Знамо да је планета насељена разумним створењима, која је Инжењер назвао дуплашима. Тај назив не одговара ономе што… али није важно. Наишли смо на следеће делиће 'дуплашке' цивилизације: на аутоматску творницу, коју смо оценили као даљински управљану и напуштену — у шта сад нисам баш тако сигуран — друго, наишли смо на огледалске куполе на висовима, напознате намене; треће, наишли смо на јарболе који емитују нешто — вероватно неку врсту енергије — њихова намена нам је такође непозната; четврто, на њихова возила, при чему смо једно када смо били нападнути — освојили, овладали њиме и разбили га; пето, видели смо издалека њихов град о коме ништа конкретно не можемо да кажемо; шесто, напад који сам помињао изгледао је тако, што је 'дуплаш' нахушкао на нас, да тако кажем, животињу, вероватно тако грађену, да је зрачила нешто попут мале кугласте муње и њоме управљала из даљине, док животињу нисмо усмртили; и, најзад, седмо, били смо сведоци засипања рова-гроба, пуног мртвих становника планете. То је, колико се сећам, све. Поправите ме или допуните ово што сам рекао, ако сам се преварио или нешто пропустио.”

„Углавном то је све, готово све…” рече Доктор. „Изузев оног што се прекјуче догодило на броду…”

„Стварно. Показало се да си био у праву. Тај створ је био наг. Можда је покушао просто да се било где заклони, и у паничном бекству упузао у први отвор на који је наишао, а био је то управо тунел који је водио у унутрашњост наше ракете.”

„То је хипотеза једнако привлачна колико и ризична”, одврати Доктор. „Ми смо Ијуди, повезујемо и расуђујемо по своме, земаљски, и услед тога можемо да начинимо тешке грешке, примајући туђе привиде за наше истине. То значи, слажемо неке чињенице у схеме које смо донели са Земље. Ја сам потпуно уверен да смо јутрос сви мислили исто — како смо наишли на гроб жртава насиља, убиства, али истински не знам, не знамо.”

„Понављаш то, мада сам не верујеш”, поче повишеним гласом Инжењер.

„Није у питању то у шта ја верујем”, прекиде га Доктор. „Ако је вера негде нарочито неумесна, онда ту неумесност представља баш Еден. Хипотеза о 'хушкању' електричног пса, на пример…”

„Како?”

„Називаш то хипотезом? Али, то је чињеница!” готово истовремено викнуше Хемичар и Инжењер.

„Варате се. Зашто нас је напао? Ништа о том не знамо. Можда изгледом подсећамо на неке овдашње бубашвабе или зечеве… А ви сте то асоцирали — извињавам се, ми смо тај агресивни поступак одмах асоцирали с оним што смо видели пре тога, а што је на нас деловало тако потресно, да смо изгубили способност мирног расуђивања.”

„А да смо га сачували и да нисмо одмах пуцали, сада би ветар наш пепео разносио тамо поред шумице, је ли тако?” добаци гневно Инжењер. Координатор је ћутао, прелазећи погледом од једног до другог.

„Учинили смо оно што смо морали да учинимо, али је врло вероватно да се десио неспоразум на обема странама… Зар мислите да су сви камичци загонетке већ сложени? А она творница, тобоже напуштена пре неколико десетина година и растројена? Шта је с њом? Где се уклапа тај камичак?”

Потраја неко време ћутање.

„Сматрам да је Доктор доста у праву”, рече Координатор. „Још знамо превише мало. Ситуација је утолико повољна, уколико можемо мислити да они о нама не знају ништа, као што мислим, углавном зато што ниједан од њихових путева, оних бразди, не пролази близу овог места. Тешко је ипак рачунати да ће такво стање потрајати дуго. Молио бих да размотримо нашу ситуацију с те стране, и да свако изнесе своје мишљење.”

„Сада смо у овој олупини заправо беспомоћни. Било би довољно да честито зачепе тунел, па да се овде погушимо као мишеви. Зато је упутна што већа брзина, баш зато што у сваком тренутку можемо да будемо откривени, а колико год хипотеза о агресивности 'дуплаша' била моја земаљска фантазија”, са жаром је говорио Инжењер, „ја ипак, неспособан да расуђујем другачије, предлажем, или заправо захтевам да одмах приступимо поправци свих уређаја, покретању агрегата.”

„Како оцењујеш, колико нам је времена за то потребно?” прекиде га Доктор. Инжењер се поколеба.

„А, видиш…” уморно рече Доктор. „Зашто да се заваравамо? Откриће нас пре но што посао завршимо јер, кажем то мада нисам стручњак, проћи ће дуге недеље док поправке не завршимо…”

„На жалост, то је истина”, сложи се Координатор. „Сем тога, мораћемо да допунимо залиху воде, а да не говорим о невољи коју ћемо имати с овом загађеном, која је преплавила доњи спрат; такође се не зна да ли ћемо у свом обиму моћи да обезбедимо све што ће се показати потребним за надокнаду кварова.”

„Следећи поход биће несумњиво препоручљив”, сложи се Инжењер, „и чак више похода, али можемо их предузимати ноћу, а затим, један део нас, рецимо половина, или двојица, треба стално да буду код ракете… али, зашто само ми говоримо?!” одједном се окрете према тројици ћутљивих слушалаца спора.

„У начелу, треба да што интензивније радимо у ракети и истовремено да истражујемо овдашњу цивилизацију”, рече полако Физичар. „Ти задаци се у великој мери међусобно сукобљавају. Количина непознатих је толико велика, да ће чак и стратегијски рачун мало помоћи. Једно је ван сваке сумње — ризик који граничи с катастрофом нећемо избећи, без обзира на изабрани начин поступања.”

„Видим чему смерате”, још истим ниским, уморним гласом поче говорити Доктор. „Хоћете да уверите саме себе како морамо наставити походе, пошто имамо способност да наносимо снажне, то значи атомске ударе. Разуме се, у самоодбрани. Пошто ће се то завршити тиме да ћемо против себе имати целу планету, немам ни најмање воље да учествујем у таквом пировском подухвату, који ће остати пировски чак и ако они не познају атомску енергију… а то уопште није сигурно. Која врста мотора покреће онај точак?”

„Не знам”, одврати Инжењер, „али није атомски. У то сам готово сигуран.”

„То 'готово' може да нас стаје свега”, рече Доктор. Одмаче се натраг и наслони главу склопљених очију на ивицу библиотечког ормана што је висио по страни, као да више није намеравао да говори.

„Квадратура круга”, прогунђа Кибернетичар

„А кад бисмо покушали… да се споразумемо?” поче с оклевањем Хемичар. Доктор седе усправно и, гледајући га, рече:

„Хвала ти. Већ сам се почињао стварно плашити да то нико неће казати.”

„Али покушати са споразумом, то значи предати им се у руке”, викну Кибернетичар скочивши с места.

„Зашто?” хладно упита Доктор. „Можемо се најпре наоружати, чак атомским бацачима, али се нећемо прикрадати ноћу у њихове градове или творнице.”

„Добро, добро. И како замишљаш такав покушај споразумевања?”

„Да, реци”, додаде Координатор.

„Признајем да не треба то да покушамо у овом тренутку”, одврати Доктор. „Што успемо да поправимо више уређаја на броду, тим боље, наравно. Морамо се и наоружати, мада то не морају бити атомски бацачи… Затим, један део нас остаће уз ракету, а један део, рецимо тројица, поћи ће у град. Двојица ће заостати да би могли добро посматрати трећег, који ће покушати да се споразуме са становницима.”

„Све врло тачно знаш. Чак знаш, наравно, и ко ће бити тај који ће ући у град”, злослутним гласом рече Инжењер.

„Да. Знам.”

„А ја ти нећу дозволити да на моје очи извршиш самоубиство!” викну Инжењер, и прискочи до Доктора који чак и не диже главу. Инжењер се сав тресао. Још га никад нису видели тако разљућеног.

„Ако смо преживели — сви! — овакву катастрофу, ако смо успели да се извучемо из овога гроба у који се била претворила ракета, ако смо изишли читави, предузевши непредвидљив ризик лакомислених шетњи — као да је планета, страна планета терен за излете — онда то није било да бисмо због неких проклетих фантазија, ради млаћења празне сламе…” гнев га је просто гушио. „Знам шта имаш на уму”, викао је држећи стиснуте песнице. „Послаништво човека! Хуманизам! Човек међу звездама! Правда! Дудук си ти са својим сићушним идејама, разумеш?! Нико нас данас није хтео убити! Није записан никакав масовни гроб! А? Је ли тако?! Реци!” нагињао се над Доктором, који га погледа и тада се Инжењер смири.

„Хтели су нас убити. И врло је могуће да је то био гроб побијених”, рече Доктор и сви су видеИи с каквим је напором задржавао мир. „А поћи у град треба.”

„После оног што смо учинили?” проговори Координатор.

Доктор се стресе.

„Да.”, рече. „Спалили смо лешину… јесте. Чините што сматрате да је потребно. Одлучујте. Ја се — потчињавам.”

Устаде и изиђе, прекорачивши пастранце водоравно отворена врата. Затвори их за собом. Остали су за тренутак гледали као у очекивању да ће се Доктор предомислити и вратити.

„Непотребно си тако плануо”, рече тихо Координатор Инжењеру.

„Знаш добро…” поче Инжењер, али погледавши му у очи, сложи се тише:

„Да, није требало.”

„Доктор има право у једном”, рече Координатор. Намести завој који му се смакнуо. „Оно што смо открили на северу не слаже се с оним што смо видели на истоку. Приближно процењујући, град се налази од нас на једнакој раздаљини као на другој страни творница — у ваздушној линији не много више од тридесет, тридесет пет километара.”

„Више”, рече Физичар.

„Могуће. Дакле, не мислим да би се на југу или на западу налазили неки елементи њихове цивилизације исто тако близу — јер би онда значило да смо пали у само средиште неке 'цивилизацијске пустаре', 'цивилизацијске празнине' пречника од шездесет километара. Био би то превише чудан, а тиме и превише невероватан случај. Слажете ли се са мном?”

„Да”, рече Инжењер. Није гледао ни у кога. „Да”, климну главом Хемичар, и додаде: „Од почетка је требало говорити тим језиком.”

„Слажем се са Доктором у сумњама”, настави Координатор, „али његов предлог сматрам наивним и непримењивим у нашој ситуацији. Сматрам да нисмо за тако нешто дорасли. Правила контакта са страним бићима су вам позната, али не предвиђају ситуацију у каквој смо се ми нашли — готово беспомоћни бродоломници, становници олупине укопане у земљу. Морамо, наравно, поправити оштећења на броду, аИи истовремено, ипак, траје трка у прикупљању информација — између нас и њих. Бар засад, ми смо у предности. Онога који нас је напао, уништили смо. Не знамо зашто је то учинио. Можда одиста подсећамо на неке њихове непријатеље — то такође, треба, колико је могуће, утврдити. Пошто покретање брода није у најближој будућности реално, морамо бити спремни на све. Ако је цивилизација која нас окружује довољно висока — а мислим да је управо тако — ово што сам учинио — што смо учинили — у најбољем случају ће само донекле успорити њихово настојање да нас пронађу. Главни напор морамо сада усмерити на наоружање.”

„Могу ли нешто да кажем?” јави се Физичар.

„Реци.”

„Хтео бих да се вратим на Докторово виђење. Он је, рекао бих, пре свега емотиван, али иза њега стоје и други аргументи. Сви познајете Доктора. Знам да не би био усхићен овим што могу да наведем у одбрану његовог предлога, али рећи ћу то. Уопште није споредна ситуација у којој ће доћи до првог контакта између нас и њих. Ако они дођу к нама — доћи ће по… траговима. Тада ће о споразумевању чак тешко бити мислити. Без сумње ће уследити напад, а ми ћемо морати да се боримо за живот. А ако ми пођемо к њима, изгледи за споразумевање, мада и мали, ипак ће постојати. И тако, са стратешког становишта, боље је задржати иницијативу и активност, без обзира на то какви се о томе могу износити морални закључци.”

„Па добро, али како то треба да изгледа у пракси?” упита Инжењер.

„У пракси се засад ништа неће променити. Морамо имати оружје и то што пре. Реч је о томе да, снабдевши се оружјем, приступимо покушајима контакта али не на истраженом терену.”

„Зашто?” упита Координатор.

„Зато што је веома вероватно да ћемо, пре но што стигнемо на место, бити увучени у бој. Нећеш се споразумети са бићима која лете у овим штитовима. То су најгори услови које је могуће замислити.”

„А откуд знаш да ћемо негде другде наићи на боље?”

„Не знам, али знам да на северу и на истоку немамо шта да тражимо. Бар засад.”

„Размотрићемо то”, рече Координатор.” Шта даље?”

„Треба покренути Бранитеља”, каза Хемичар.

„У ком времену је то могуће учинити?” обрати се Координатор Инжењеру.

„Не могу да кажем. Без аутомата нећемо стићи чак ни до Бранитеља. Тежак је четрнаест тона. Нека Кибернетичар каже.”

„Да бих га прегледао, треба ми два дана. Најмање”, подвуче своје последње речи Кибернетичар. „Али најпре морам да имам аутомате у раду.”

„У том времену имаћеш све аутомате у покрету?” упита са сумњом Координатор.

„Откуда! Два дана узеће ми само Бранитељ — касније, када покренем бар један аутомат. Поправљачки. А морам имати још један. За терете. Да бих стигао да их прегледам, опет су ми потребна два дана, с тим што не знам да ли их је уопште могуће покренути.”

„А не може ли из Бранитеља да се демонтира срце и да се намести иза провизорног оклопа овде, горе, под заштитом трупа?” настави да се распитује Координатор и погледа упитно Физичара. Овај одмахну главом.

„Не. Сваки пол срца тежи више од тоне. Сем тога, полови се не могу сместити у тунел.”

„Тунел се може проширити.”

„Неће проћи кроз отвор. А теретна клапна је пет метара над земљом и преплављена водом из напрслог управљачког резервоара, то знаш.”

„Јеси ли испитао загађеност те воде?” упита Инжењер.

„Да. Стронцијум, калцијум, церијум, сви изотопи баријума, и што год ти драго. Не може ни да се испусти, затровала би нам цео терен у распону од четири стотине метара, ни да се прочисти, све док антирадијатори немају исправне филтре.”

„А ја не могу да очистим филтре без микро-аутомата”, додаде Инжењер. Координатор, који је прелазио погледом с једног на другог, онако како су говорили, изјави:

„Регистар наших 'немогућности' је велики, али то не смета, добро је што смо га претресли с те стране, мислим на наоружање. Остају нам, значи бацачи, је ли тако?”

„То нису никакви бацачи”, с примесом љутње рече Инжењер. „Не упадајмо сами у грешку. Доктор је подигао око њих толику вику, као да смо баш намеравали да овде отпочнемо атомски рат. Наравно, може из њих да се баца обогаћени раствор, али домет не прекорачује чак ни седамсто метара. То су ручни шмркови, ништа више, а уз то опасни за онога који пуца, ако нема на себи оклоп. А оклоп је тежак тридесет килограма.”

„Стварно, имамо на броду све само тешке ствари”, рече Координатор таквим тоном, да нико није знао не говори ли то у шали. „Побројао си све то, је ли тако?” упита Физичара.

„Јесте. Имамо још овакву варијанту: два бацача, удаљена један од другог најмање сто метара, гађају тако да се оба избацивана млаза секу на циљу. Тада из двају подкритичних млазова настаје надкритичан и јавља се ланчана реакција.”

„То је добро за играње на полигону”, примети Хемичар. „Не могу да замислим такву прецизност у пољским условима.”

„Другим речима, немамо ниједан атомски бацач?” зачуди се Кибернетичар. Наже се напред. Видело се да га је обузео бес.

„Чему је онда била сва ова дискусија, спор, препирка треба ли да крећемо страшно наоружани или не? Просто губимо главу.”

„Слажем се да много чинимо безглаво”, рече још једнако миран Координатор. „Да смо досад чинили”, додаде. „Али такав луксуз не можемо себи више да дозволимо. Није сасвим тако као што говориш”, гледао је Кибернетичара, „јер постоји прва варијанта коришћења бацача, избацивање половине капацитета пуњења, и тада ће на циљу доћи до експлозије. Само треба гађати из што је могуће бољег заклона и увек са максималне раздаљине.”

„То значи да пре но што отворимо ватру, треба да се увучемо метар дубоко у земљу, је ли тако?”

„Најмање метар и по, са двометарским грудобраном”, добаци Физичар.

„Али то је добро у позиционом рату. На походима је беспредметно”, рече с презиром Хемичар.

„Заборављаш на нашу ситуацију”, одврати Координатор. „Ако буде, неопходно, један човек са бацачем заклониће осталима повратак.”

„Аха! Без копања метарских насипа?”

„Ако за то не буде времена, без копања.”

Мало поћуташе.

„Колико још имамо воде погодне за употребу?” упита Кибернетичар.

„Непуних хиљаду двеста литара.”

„То је врло мало.”

„Врло мало.”

„Молим сад конкретне предлоге”, рече Координатор. На његовој глави у белим завојима појави се црвена мрља. „Наш циљ је да спасемо себе и… становнике планете.”

Завлада тишина. Одједном се све главе окренуше на једну страну. Иза зида је допирала пригушена музика. Лагани тактови мелодије коју су сви знали.

„Апарат! Издржао!…” прошапта зачуђено Кибернетичар. Нико му не одговори.

„Чекам”, рече Координатор. „Нико? Према томе, одлучујем: походи ће бити настављени. Ако нам пође за руком да успоставимо контакт у повољним условима, учинићемо све што буде могуће да остваримо споразум. Наша залиха воде је необично мала. Због недостатка транспортних средстава не можемо је одмах увећати. Морамо зато да се поделимо. Половина екипе стално ће радити на броду, друга половина ће истраживати терен. Сутра приступамо поправци џипа и монтирању бацача. Ако успемо, већ увече идемо у поход на точковима. Ко хоће нешто да каже?”

„Ја”, рече Инжењер. Згрчен, с лицем у шакама, изгледало је да између прстију гледа у под.

„Нека Доктор остане у ракети…”

„Зашто?” зачуди се Кибернетичар. Сви остали су схватили.

„Он… неће предузети ништа против нас… ако то имаш на уму”, полако, опрезно бирајући речи, рече Координатор. Црвена мрља на његовом завоју мало се увећала. „Вараш се ако мислиш…”

„Он… зар не можемо да га дозовемо? Нећу овако!”

„Говори”, рече Кибернетичар.

„Знате шта је учинио код оне творнице. Могао је да погине.”

„Да. Али он ми је једини помогао… да изгазим…” Координатор не заврши.

„То је истина”, сложи се Инжењер. Није скидао руке с лица. „Према томе, ништа нисам рекао.”

„Ко тражи реч?” Координатор се лако усправи, диже руку до главе, додирну завој и погледа прсте. Музика иза зида се и даље чула.

„Овде или на терену, не зна се где ћемо их прво срести”, стишаним гласом добаци Физичар Инжењеру.

„Извлачићемо срећку?” упита Хемичар.

„Не, мораће да остану увек они који на броду имају посла, то значи, стручњаци”, рече Координатор. Устајао је полако, некако несигурно. Инжењер прискочи и придржа га. Загледа му се у лице.

„Момци”, рече извивши обрве. Физичар обухвати Координатора с друге стране. Он пусти да га подигну, остали раширише јастуке на поду.

„Нећу да лежим”, рече. Очи је имао затворене. „Помозите ми, хвала. Није то ништа, изгледа само да је шав попустио.”

„Одмах ће бити тишина”, рече Хемичар и упути се вратима. Координатор широм отвори очи.

„Не, али не, нек свира…”

Позваше Доктора. Он замени завој, стави нове копче и даде Координатору неке таблете за јачање. Било је већ скоро два после поноћи кад најзад угасише светлост и кад на броду завлада мир.