Непобедиви

7. РОХАНОВА ГРУПА

Колона коју је Рохан повео састојала се од два велика енергобота, четири теренска гусеничара и мале амфибије. У њој се налазио Рохан са шофером Јаргом и боцманом Тернером. Кретали су се у поретку одређеном правилником процедуре III степена. Као први ваљао се енергобот без људи, за њим је ишла Роханова извиђачка амфибија, даље — четири машине у којима су седела по два човека, а колону је затварао други енергобот; оба су штитила целу групу заклоном поља сила.

Рохан се одлучио да крене на овај поход пошто је још из кратера, помоћу „електричних паса” — олфактометријских мерача — успео да пронађе трагове четворице несталих људи из Регнарове групе. Било је очевидно да, ако их не нађу, сви изгубљени морају умрети од глади или жеђи, тумарајући по непролазном камењару беспомоћнији од мале деце. Прве километре прешли су уздајући се у податке које су показивали њихови апарати. На улазу у један од широких и на томе месту плитких кланаца, открише, око седам часова, утиснуте у муљу једног усахлог потока трагове ногу. Издвајала су се три трага, одлично сачувана у меком муљу, који се само незнатно сасушио у току дана; био је тамо и четврти траг, не сасвим јасан, јер га је вода била спрала, сливајући се у танкој струји кроз камење. Ти трагови, веома карактеристични, показивали су да су их оставиле тешко обувене ноге људи из Регнарове групе. Очевидно је било да су кренули у дубину кланца. Нешто даље тргови су се губили на камењу, али то, наравно, није поколебало Рохана, јер је видео да падине кланца постају при дну све стрмије. Тим самим је било невероватно да би бегунци, погођени амнезијом, били кадри уз њих да се попну. Рохан је рачунао на то да ће их пронаћи одмах на дну кланца, непровидног због многобројних и оштрих кривина. Након кратког договарања колона крену даље, док не стиже на место где је на обе падине расло чудновато, необично збијено, метално жбуње. Биле су то приземне творевине, четкасте, високе мање-више од једног до једног и по метра. Расле су из пукотина голе стене, пуних мрког муља. Најпре су се појавили појединачно, а затим су прешли у густ честар, који је четкастим, рђастим слојем покривао обе стране кланца готово до самог дна; између њих се цедила, скривена под великим каменим блоковима, танка водена нит.

Ту и тамо измеду „жбунова” зјапили су отвори пећина. Из једних су истицали танушни млазови воде, а друге су биле суве или привидно усахле. У такве чији су се отвори налазили ниско, Роханови људи покушаше да завире, осветљавајући их рефлекторима. У једној од тих пећина пронађоше знатну количину ситних троугластих кристалића, делимично прекривених водом која је капала са свода. Рохан их је имао у џепу пуну прегршт. Возили су се неких пола километра кроз кланац, спуштајући се све ниже и ниже. Све дотле гусенице машина одлично су савладавале косину, а пошто су на два места поново открили људске стопе утиснуте у сасушеном муљу крај поточића, били су уверени да иду добрим трагом. Иза једнога од заокрета радио-веза коју су дотле одржавали са суперкоптером знатно се погоршала, што је Рохан приписао екранизујућем деловању металног честара. Са обе стране кланца, широког двадесетак метара горе и неких дванаестак метара при дну, дизали су се местимично готово окомити зидови, прекривени жичаном масом жбуња, налик на круто, црно крзно. Тог жбуња је с обе стране кланца било толико да је стварало монолитан честар, који је сезао до самог врха.

Поворка је прошла кроз две доста широке стеновите капије; тај пролаз им је одузео нешто времена, јер су техничари поља морали врло прецизно да сузе његов распон, како не би закачили стене. Стене су биле веома крхке и испуцале од ерозије, те је сваки удар енергетског поља о стеновити стуб могао да покрене читаву лавину камења. Они се, наравно, нису плашили за себе, него за своје нестале другове, које би такав усов — ако би се нашли у близини — могао да озледи или убије.

Прошао је можда један час од престанка радио-везе, када се на магнетним екранима појавише густе светле линије. Пеленгатори су им се изгледа покварили, јер кад хтедоше да прочитају на њима правац из ког стижу ови импулси, показивали су све стране света одједном. Тек бројчаницима напона и поларизаторима успеше да утврде да су извори колебања магнетног поља честари што покривају стране кланца. Тек тада приметише такође да тај честар другачије изгледа на том делу кланца него на пређеном путу: није имао слој рђе на себи, жбуње које га је сачињавало било је више и некако као црње, јер су њихове жице или гранчице имале на себи чудновата задебљања. Рохан се није одлучио да их изближе загледа, јер није хтео да ризикује и отвори енергетски заклон.

Кренули су нешто брже, док су њихови импулсометри и магнетни мерачи показивали све разнороднију активност. Када би поглед дигли горе, могли су да виде како ваздух трепери над целом површином црнкастог честара, као да је загрејан до високе температуре, а иза друге камене капије запазише како над жбуњем круже мали облачци, налик на дим који се разилази. Дешавало се то ипак тако високо на падини да се није могла одредити њихова природа чак ни помоћу догледа. Додуше Јарг, који је возио Роханова кола, био је обдарен веома бистрим погледом и тврдио је да му ти „димни облачци” личе на рој ситних инсеката.

Рохан је већ постајао помало узнемирен, јер је пут трајао дуже него што се надао, а још се није назирао крај кривудавог кланца. Могло се, истина, возити брже, јер су нестале гомиле камења на какве су наилазили раније на дну потока, који је на томе месту већ готово престао да постоји, сакривен дубоко под шљунком, и само кад би машине застале, у тишини би могао да се чује шум невидљиве воде.

Иза наредног завијутка појави се капија тешња од претходних. После обављеног мерења техничари закључише да кроз њу не могу проћи са укљученим пољем сила. Као што је познато, такво поље може да поприми произвољне размере, али увек представља варијанту обртног тела, дакле кугле, елипсоида, хиперболоида. Раније им је полазило за руком да се провуку кроз теснац кланца, сужавајући заштитно поље на облик спљоштеног стратосферског балона, који је, наравно, био невидљив.

Сада, пак, не би то могли да постигну никаквим маневром. Рохан се посаветова с физичаром Томаном и двојицом техничара поља, након чега донеше одлуку да ризикују пролаз с тренутним и уз то само делимичним искључивањем енергетског заклона. Као први требало је да прође безљудни енергобот са искљученим емитором поља; међутим, одмах кад прође кроз капију, требало је да га укључи и обезбеди пуну истурену завесу у облику избоченог штита. За време пролаза четири велике машине и Роханове мале извиђачке амфибије кроз уски пролаз, требало је да људи буду лишени заклона само одозго; последњи енергобот, који је затварао колону, требало је да споји свој „штит” са „штитом” првога одмах иза камених врата, успостављајући на тај начин потпун заклон.

Све је ишло по овом плану и последња од четири машине са гусеничном траком управо је пролазила између камених стубова, када ваздух уздрма нарочити потрес — не звук, него потрес, као да се у близини срушила нека стена — четкасти зидови кланца се задимише, из њих се диже црни облак и с невероватном брзином се сручи на колону.

Рохан, који је одлучио да испред своје амфибије пропусти велике транспортере, стајао је у том тренутку, чекајући на пролаз последњег; одједном је угледао како црна ерупција избија из падина кланца и огромни блесак напред, где је предњи енергобот који се већ налазио иза каменог теснаца укључио поље у коме су горела клупка облака који је нападао, али већи део облака прешао је изнад пламена и сручио се на све машине одједном. Рохан викну Јаргу да одмах укључи задњи енергобот и да споји своје поље с пољем предњег енергобота, јер у тој ситуацији опасност од камене бујице више није имала значаја. Јарг покуша да то учини, али поље се није дало укључити. Вероватно су — као што је касније приметио главни техничар — клистрони апаратуре били прегрејани. Да их је техничар задржао под напоном још који секунд, поље би се несумњиво укључило, али Јарг је изгубио главу и уместо да понови покушај, скочио је из машине. Рохан га зграби за комбинезон, али, захваћен безумним страхом, Јарг му се оте и поче да бежи низ кланац. Рохан сам прискочи апаратури, али већ беше касно.

Људи изненађени у транспортерима почеше да искачу из њих и да беже на све стране, готово невидљиви кроз густе колутове ускомешаног облака. Тај призор је био толико невероватан да Рохан и не покуша да било шта предузме. (Било је то, уосталом, немогуће, јер би укључивањем поља уништио своје другове, који су покушавали чак и да се успентрају уз падине, као да су тражили заштиту у металном честару.) Стајао је сада пасивно у напуштеној машини и чекао да и њега снађе иста судбина. Иза његових леђа је Тернер, до пола помоливши се из своје стрељачке кабине, стрељао из компресионих ласера увис, али та ватра није имала значаја, јер се већи део облака налазио већ превише близу. Од осталог дела колоне Рохана није раздвајало више од шездесет метара. На том простору су се бацали и ваљали по земљи, као захваћени црним пламеном, несрећни људи, сигурно вичући, али њихов крик, као ни све остале гласове, заједно с хучањем предњег енергобота на чијем су се енергетском заклону стално спаљивале миријаде напасника, није могао да чује, јер су се губили у потмулом тутњању облика.

Рохан је остао да стоји, допола помољен из своје амфибије, чак и не покушавајући да се у њој сакрије, не из очајничке храбрости, како је понављао касније, него просто зато што му то — као нити било шта друго — уопште није пало на памет.

Та слика коју није могао да заборави — људи под црном лавином — нагло се на невероватан начин променила. Нападнути су престали да се ваљају по камењу, да беже, да се увлаче у жбунасти честар. Полако су седали или застајали, а облак, поделивши се у низ точира, формира над сваким као некакав локални вртлог, једним додиром заокружи његово тело или главу, након чега се ускомешано удаљи, хучећи све више између падина кланаца, просто заклонивши светлост вечерњег неба, а затим, уз све слабије брујање увуче се у стење, спусти се у црну џунглу и нестаде, тако да су само ситне црне тачкице које су овде-онде лежале међу обезвлађеним људима сведочиле о реалности онога што се малочас догодило.

И даље не верујући да је остао читав, и не схватајући чему има то да припише, Рохан очима потражи Тернера. Али стрељачка купола је стајала празна; боцман мора да је искочио из ње, али не зна се када; угледао га је како лежи мало даље, с ласерима чије је кундаке још стезао на грудима, гледајући пред себе непомичним очима.

Рохан изиђе из кола и поче да трчи од једног човека до другог. Нису га препознавали. Ниједан му се не одазва. Већина је изгледала спокојно. Лежали су на камењу или седели, а њих двојица или четворица устадоше и пришавши машинама почеше да опипавају њихове бокове лаганим, неспретним покретима слепаца.

Рохан угледа како изврсни радариста, Јаргов пријатељ, Жанли, попут дивљака који први пут у животу гледа машину, полуотворених уста покушава да помери дршку, којом се отвара улаз у транспортер.

У следећем трену Рохан схвати шта је означавала округла бушотина испаљена у једну од преграда „Кондорове” кормиларске кабине, јер када је, клекнувши, ухватио за рамена доктора Балмина и свом снагом га очајнички продрмусао, у нади да ће га на тај начин отрезнити, изнад главе гласно му шикну љубичасти пламен. То је један од људи што су седели мало даље, извадивши из футроле свој Вејров бацач, нехотице притиснуо обарач. Рохан викну на њега, али човек се на то и не осврте. Може бити да му се блесак допао, као ватромет малом детету, јер поче да пуца, празнећи атомски магацин, да ваздух зацврча од јаре и Рохан, павши на земљу, мораде да се увуче међу камење. У том тренутку се разлеже гласан топот ногу и иза завијутка дотрча, сав задихан и ознојена лица, Јарг. Трчао је право на лудака који се играо бацачем пламена. „Стој! Лези! Лези!” крикну Рохан колико га грло носи, али пре но што се Јарг разабра и застаде, пражњење га ужасно погоди у лево раме, тако да Рохан угледа његово лице кад му је цело одваљено плеће летело кроз ваздух, а из страшне ране му бризнула крв. Овај што је пуцао као да то није ни приметио, а Јарг, погледавши у неизмерном чудењу најпре окрвављени батрљак, а затим откринуту руку, заврте се и паде.

Човек с Вејром устаде. Рохан виде како стални пламен из разгрејаног бацача укресава из кремених стена искре из којих се ширио карактеристичан задах дима. Безумник се кретао колебљиво; ти покрети су били баш као покрети малог детета које држи звечку. Пламен просече ваздух измеду двојице људи који су седели један поред другог, а нису чак ни очи затворили пред његовим заслепљујућим блеском; мало је требало па да један од њих добије цело пражњење прво у лице. Рохан — то опет није била одлука, него рефлекс — истрже из футроле свој бацач и опали, само једном. Болесник се у размаху удари обема згрченим рукама по грудима, његово оружје удари о камен, а он сам паде на њега, на лице.

Тада Рохан скочи. Спушта се мрак. Требало је да све људе што пре превезе у базу. Имао је само своју малу амфибију, а када је покушао да покрене неки од транспортера, показа се да су се два сударила на најужем месту каменог теснаца и да би само дизалица могла да их растави. Преостао је задњи енергобот који би могао да прими највише петорицу људи, а имао их је — живих, мада обезвлађених — девет. Помислио је да ће најбоље бити да их све сакупи и повеже, како не би могли никуда да одлутају или да се озледе, да укључи поља оба енергобота која би их штитила, а он сам да оде да доведе помоћ. Није хтео да повезе никог, јер је његова мала теренска амфибија била потпуно ненаоружана, те је за случај напада више волео да изложи опасности само свој живот.

Била је већ позна ноћ када је завршио тај грозни посао; људи су допустили да их повеже без икаквог отпора. Одвезао се задњим енергоботом, како би могао да изиђе на слободан простор својом амфибијом, поставио је оба емитора, издалека је укључио енергетски заклон, ставио под њега све завезане, а сам кренуо натраг.

На тај начин је двадесет и седам дана после искрцавања готово половина посаде „Непобедивог” била избачена из строја.