Непобедиви

6. ЛАУДИНА ХИПОТЕЗА

Доктор Лауда покуца на врата астрогаторове кабине. Кад уђе, угледа астрогатора како нешто бележи на фотограмометричкој карти.

„Изволите?” не дижући главу рече Хорпах.

„Хтео сам нешто да вам кажем.”

„Је ли хитно? За петнаест минута стартујемо.”

„Не знам. Чини ми се да почињемо да схватамо шта се овде дешава…” рече Лауда.

Астрогатор одложи шестаре. Очи им се сретоше. Биолог није био ништа млађи од команданта. Било је чудно што су га уопште пуштали да лети. Очевидно му је много било до тога стало. Више је личио на старог механичара, него на учењака.

„Тако вам се чини, докторе? Слушам вас.”

„У океану има живота”, рече биолог. „У океану има, а на копну га нема.”

„Зашто? На копну је такође било живота, Балмин је пронашао трагове.”

„Јесте, али они су стари више од пет милиона година. После тога је све што је живело на копну — уништено. Ово што ћу казати звучи фантастично, астрогаторе, и у ствари немам за то никаквих доказа, али… тако је. Молим вас да прихватите да је некада, управо пре више милиона година, слетела овамо ракета из другог система. Можда из региона Нове.”

Говорио је сада брже, али мирно.

„Знамо да су пре ерупције џете Лире шесту планету система насељавала разумна бића. Имала су високо развијену цивилизацију технолошког типа. Претпоставимо да се овде спустио извиђачки брод Лирана и да је дошло до катастрофе. Или до другог неког несрећног случаја у коме је погинула цела посада. Рецимо, некаква експлозија у реактору, ланчана реакција… довољно, да олупина која је пала на Регис није на палуби имала више ниједног живог бића. Преживели су само… аутомати. Лирани вероватно такође нису били човеколики. Дакле, ти аутомати су преживели и спустили брод. Били су то изванредно специјализовани хомеостатички механизми, способни да истрају чак и у најтежим условима. Нису над собом имали никога више ко би им издавао наређења. Онај њихов део који је у развојном погледу био најсличнији Лиранима можда се трудио да брод поправи, иако у насталој ситуацији то није имало значаја. Али знате како је. Робот поправљач поправљаће оно што му је одређено без обзира на то да ли то неком служи или не. Потом су превагу однели други аутомати. Постали су независни од првих. Може бити да је месна фауна покушала да их нападне. Ту су постојали гуштерасти — гмазови, било је, значи, и грабљиваца, а грабљиве животиње извесног типа нападају све што се креће. Аутомати су започели с њима борбу и уништили их. За ту борбу морали су да се прилагоде. Преобразили су се тако да би се што боље прилагодили условима који су владали на планети. Кључно питање било је, по мом мишљењу, то што су ови аутомати поседовали способност да производе друге, зависно од потреба. Дакле, рецимо, за савладавање летећих гуштера били су потребни летећи механизми. Никаквих конкретних појединости, дабоме, немам. Говорим онако како бих сличну ситуацију замислио у условима природне еволуције. Можда овде није било летећих гуштера, можда су постојали подземни, кртични гмазови. Не знам. Углавном, током времена они механизми који су постојали на копну савршено су се прилагодили условима — и успешно су победили све облике животињског света на планети. Биљног такође.”

„Биљног такође? Како то објашњавате?”

„Нисам баш сигуран. Могао бих да изнесем чак и неколико различитих хипотеза, али више волим да то не чиним. Уосталом, још нисам казао оно најважније. Током свог битисања на планети потоњи механизми, после многих стотина покољења, престали су да буду слични онима који су их првобитно створили, то значи — производима лиранске цивилизације. Схватате? То значи да је започела мртва еволуција. Еволуција механичких уређаја. Шта је првенствено начело хомеостата? Истрајати у условима који се мењају, чак и у најнепријатељскијим, најтежим. Даљим формама те еволуције металних система који имају моћ самосталне организације главна опасност није уопште претила од животиња или биља са домаће планете. Морали су да освоје изворе енергије и материјала од којих би могли да производе резервне делове и организме потомке. Развили су дакле неку врсту рударства, у потрази за рудама метала. Првобитни њихови потомци, они што су овамо стигли на оном хипотетичном, броду, били су без сумње покретани нуклеарном енергијом. Али на Регису нема уопште радиоактивних елемената. Дакле, извор енергије био је за њих затворен. Морали су да траже други. Морало је да дође до оштре енергетске кризе, и мислим да је тада дошло до узајамне борбе тих уређаја. Напросто, до борбе за опстанак, за живот. А на њој се заснива еволуција. На селекцији. Уређаји који су у интелектуалном погледу стајали високо, али неспособни да истрају, рецимо због својих размера, који су захтевали знатне количине енергије, нису могли да издрже у конкуренцији с уређајима у том погледу неразвијенијим, али који су ипак били економичнији и енергетски уноснији…”

„Та чекајте. Није важна фантастичност, али у еволуцији, у еволуционој игри увек добија биће с развијенијим нервним системом, зар не? У том случају уместо нервног био је, рецимо, некакав електрични, али принцип остаје исти.”

„То је истина, астрогаторе, али само када су у питању једнородни организми, настали на планети на природни начин, а не они који стигну из других звезданих система.”

„Не разумем.”

„Напросто, биохемијски услови функционисања бића на ЗемИји јесу и увек су били готово исти. Алге, амебе, биљке, животиње ниже и више изграђени су од ћелија готово идентичних, имају готово исту размену материје — беланчевинасту — па према таквом једнаком старту, чинилац који их разликује постаје онај о коме сте говорили. Није то чинилац једини, али у сваком случају је један од најважнијих. Овде је, међутим, било другачије. Најразвијенији од механизама који су се спустили на Регис црпли су енергију из властитих радиоактивних залиха, али простији уређаји, некакви мали ремонтни системи, претпоставимо, могли су да имају батерије које су се пуниле сунчаном енергијом. Били би тада необично привилегованији у односу према првима.”

„Али ови виши могли су баш њих да експлоатишу, да им одузму сунчане батерије… а уосталом, куда води овај спор? Можда не вреди дискутовати о овоме, Лауда?”

„Не, то је битна ствар, астрогаторе, то је веома важна тачка, јер је по моме мишљењу овде дошло до мртве еволуције веома специфичног карактера, започете у изузетним условима, које је створио стицај околности. Укратко речено, видим то овако: у овој еволуцији победила су устројства, прво, која имају способност најуспешнијег минијатурисања, а друго, устројства везана за земљу. Она прва дала су почетак такозваним црним облацима. Ја лично мислим да су то веома мали псеудоинсекти који могу да се сједињују у случају потребе, у некаквом заједничком интересу, у велике доминирајуће системе. Баш у виду облака. Тим путем је пошла еволуција покретних механизама. Они пак са сталним боравком започели су ону чудну врсту металне вегетације, коју представљају рушевине такозваних градова…”

„Значи, по вашем мишљењу то нису градови?”

„Наравно да нису. То су једино велике скупине неномадских механизама, мртвих творевина, способних да се размножавају и да црпу сунчану енергију помоћу својеврсних органа… А ти органи су, како ми се чини, оне троугласте плочице…”

„Значи, ви сматрате да тај „град” и даље вегетира?”

„Не. Имам утисак да је због неког узрока, нама непознатог, тај „град”, у ствари, та „метална шума” изгубила битку за живот и сад представља једино остатке који рђају. Преостала је само једна форма: покретних структура које су овладале свим копнима планете.”

„Зашто?”

„Не знам. Подуватао сам се разних израчунавања. Може бити да се током последњих три милиона година сунце Региса III хладило брже него раније, тако да они велики, „настањени” организми нису из њега могли више да црпу довољне количине енергије. Али то су само магловита нагађања.”

„Рецимо да је тако као што говорите. Да ли претпостављате да ти „облаци” имају какав диспозициони центар, на површини или у подземљу планете?”

„Мислим да ништа такво не постоји. Можда ти микроорганизми сами постају такав центар, некакав „мртви мозак” када се спајају на одређени начин. Раздвајање може за њих да буде корисно. Представљају слободне ројеве, могу захваљујући томе да стално пребивају под сунцем, или да иду за бурним облацима, јер није искључено да црпу енергију из атмосферских пражњења. Али у тренутку опасности или — шире — наглих промена које запрете њиховом постојању, сједињују се…”

„Нешто мора ипак да ослободи ту реакцију међусобног сједињавања, уосталом, где се за време „ројења” налази невероватно компликовано памћење о целом систему? Јер електрични мозак је „мудрији” од свих својих елемената, Лауда. Како би онда ти елементи могли, пошто га раставе, сами да ускоче на права места; најпре би морао да настане план целог мозга…”

„Није баш неопходно. Било би довољно да сваки елеменат чува памћење о томе с каквим се другим елементима непосредно спајао. Рецимо, елеменат број један има да се сретне одређеним површинама са шест осталих; сваки од њих „зна” само то о себи. На тај начин количина информације која се налази у поједином елементу може да буде врло незнатна, али ван ње је потребан само некакав изазивач, некакав сигнал типа „пажња! опасност”, на који сви улазе у потребне конфигурације и у тренутку настаје „мозак”. Али то је само примитивна схема, астрогаторе. Претпостављам да је ствар далеко сложенија, макар и због тога што такви елементи сигурно доста често подлежу уништењу, што ипак не може да се одрази на деловање целине…”

„Добро. Немамо времена да даље разматрамо такве појединости. А да ли видите некакве конкретне закључке за нас — у својој хипотези?”

„У извесном смислу да, али негативне. Милиони година механичке еволуције и појава с каквима се човек у Галактици до сад није срео. Молим вас да обратите пажњу на темељно питање. Све машине које познајемо не служе саме себи, него некоме. Тако је, дакле, с људске тачке гледишта бесмислено постојање металних честара на Регису који се размножавају, или њених железних облака — док се, додуше, исто тако „бесмисленима” могу назвати на пример кактуси у пустињи Земље. Суштина ствари је у томе што су се они савршено прилагодили за борбу против живих бића. Имам утисак да су они убијали једино у првим почецима оне борбе, када је на копну врвело од живота; утрошак енергије на убијање показао се неекономичан. Због тога примењују друге методе, чији је резултат била и „Кондорова” катастрофа и Кертеленов случај, и, најзад — уништење Регнарове групе…”

„Какви су то методи?”

„Не знам тачно, на чему се заснивају. Могу једино да искажем сопствено мишљење: Кертеленов случај — то је уништење готово целокупне информације какву садржи човечији мозак. Животињски сигурно такође. Тако унакажена жива бића морају природно да угину. То је начин истовремено простији, бржи, економичнији од убијања… Мој закључак који произлази из тога је, на жалост, песимистичан. Можда је то преслаб израз… Ми смо у ситуацији неупоредиво горој од њих и то из неколико разлога. Најпре, живо биће је могуће уништити далеко лакше него механизам или технички уређај. Даље, они су еволуирали у таквим условима да су се борили истовремено са живим створовима — и са својом металном „браћом”, с разумним аутоматима. Водили су, дакле, рат на два фронта истовремено, уништавајући све адаптационе механизме живих створова као и свако испољавање интелигенције разумних машина. Резултат такве борбе која је трајала неких милион година морао је да буде необичан универзализам и савршенство разорног деловања. Бојим се, ако бисмо хтели да их уништимо, да бисмо морали, у ствари, да их уништимо све, што је готово немогуће…”

„Тако мислите?”

„Да. То значи, наравно, да би се уз одговарајућу концентрацију средстава могла уништити цела планета… али то ипак није наш задатак, не треба ни да помињем да немамо довољно снаге за то. Ситуација је одиста јединствена, пошто смо — како ја то видим — ми, у ствари, интелектуално надмоћни. Ови механизми не репрезентују уопште никакву духовну снагу, они су напросто одлично прилагођени условима планете… да уништавају све што је разумно и све што је живо. Они сами су, међутим, мртви. Због тога оно што је за њих нешкодљиво, за нас може да буде убиствено.”

„Али како можете бити сигурни да не поседују разум?”

„Могао бих сада да ретерирам, да се заклоним незнањем, али рећи ћу вам: ако сам у ишта уверен, онда сам у то уверен. Због чега не представљају интелектуалну силу? Тја! Када би је имали, већ би се с нама обрачунали. Ако пређете у мислима кроз све догађаје на Регису од тренутка нашег атерирања, запазићете да је све ишло без неког стратегијског плана. Нападају од случаја до случаја.”

„Но… начин на који су Регнара лишили везе с нама, а затим напад на извиђачке машине…”

„Али они просто чине оно што су чинили пре више хиљада година. Јер они виши аутомати које су они уништили споразумевали су се међусобно баш радио-таласима. Растројење такве размене информација, раскомадавање везе, то је био један од првих њихових задатака. Решење се наметало некако само по себи, јер метални облак екранизује боље од ичег на свету. А сада? Шта да радимо даље? Морамо да чувамо себе и наше аутомате, наше машине, без којих бисмо били ништа — док ови механизми, међутим, имају пуну слободу маневрисања, имају на месту практично неисцрпна врела за препорађање, могу да се умножавају ако уништимо један њихов део, а при свему томе, никаква убиствена средства не могу да им угрозе живот. Биће нам неопходна наша најмоћнија средства: удар антиматеријом… али ни на тај начин не можемо их све уништити. Приметили сте како се понашају погођени? Напросто се расипају… сем тога, ми морамо стално да се налазимо под заштитном завесом, што ограничава нашу стратегију, а они могу до миле воље да се уситњавају, да прелазе с места на место… и кад бисмо их разбили на овом континенту, пренели би се на други. Али то најзад није наш задатак — да их уништимо све. Сматрам да треба да одлетимо.”

„Ах, тако!”

„Јесте. Јер пошто за противнике имамо творевине мртве еволуције и сигурно апсихичке, не можемо проблем да разматрамо у категоријама освете или наплате за „Кондора”, за судбину његове екипе. Било би то исто као шибање океана због тога што је потопио брод и људе.”

„То што говорите било би и те како оправдано, ако би ствари одиста изгледале тако” рече, устајући, Хорпах. Наслони се оберучке на исподвлачену мапу. „Али то је најзад само хипотеза, а ми не можемо да се вратимо с хипотезама. Не освета, него сигурност. Тачна дијагноза, утврђивање чињеница. Ако их утврдимо, ако у резервоарима „Непобедивог” будем имао узорке те — те летеће механичке фауне — уколико она одиста постоји, тада ћу наравно признати да немамо овде више шта да радимо. Тада ће база морати да одлучи како даље да се поступа. Узгред буди речено, нема никаквог јемства да ће створови остати на овој планети, можда ће се развијати и на крају почети да угрожавају космичке летове у овој области Галактике.”

„Када би чак и тако било, неће се то догодити још много стотина, па и милиона година. Ви, господине астрогаторе, бојим се, стално резонујете као да стојимо око у око с мисаоним противником. Оно што је некада било оруђе разумних бића, после њиховог нестанка се осамосталило и током милиона година је постало, у ствари, део природних сила планете. Живот је остао у океану, јер тамо не сеже механичка еволуција, али она не допушта приступ формама морског живота на копно. Тиме се објашњава умерен постотак кисеоника у атмосфери — производе га океанске траве — као и изглед површине континената. Та је површина пустиња, јер ови створови ништа не граде, не поседују никакву цивилизацију, немају уопште ништа сем себе, не стварају никакве вредности: зато морамо да их третирамо као природну силу. Природа такође не ствара ни оцене, ни вредности. Ови су створови просто оно што јесу, трају и делују тако да би се то трајање настављало…”

„А како објашњавате уништење летелица? Штитило их је поље сила…”

„Поље сила може да се пригњечи другим пољем сила. Уосталом, господине астрогаторе, да би се у делићу секунде уништило целокупно памћење у човековом мозгу, треба у једном трену образовати око главе човека магнетно поље такве снаге, какву бисмо тешко остварили чак и ми овде, уз помоћ средстава каква имамо на броду. Били би за то потребни некакви гигантски трансформатори, прерађивачи, електромагнети…”

„А ви мислите да они имају све то?”

„Ни случајно! Ништа немају! Они су просто циглице од којих нужда тренутка гради оно што је неопходно. Наилази сигнал: опасност! Нешто се појавило, нешто што се да открити изазваним променама, на пример променама електростатичног поља… одмах се летећи рој распоређује и ускладује у тај некакав „облако-мозак” и у њему се буди скупно сећање: таква бића су већ постојала, поступало се с њима тако и тако, након чега су бивала уништена… и понављају тај начин поступања…”

„Добро”, рече Хорпах, који већ дуже време није слушао шта говори стари биолог. „Одлажем старт. Сазваћемо саветовање; више бих волео да то не учиним, јер унапред очекујем велику дискусију, распалиће се учењачке страсти, али не видим другог излаза. За пола часа у главној библиотеци, докторе Лауда…”

„Нека ме убеде да се варам, и тада ћете на броду имати једног човека одиста задовољног…” Рече мирно доктор и исто онако тихо као што је и ушао, напусти кабину.

Хорпах се усправи, приђе зидном информатору и притиснувши тастер унутрашње мреже звучника позва редом све учењаке на саветовање…

Као што се показало, већина специјалиста је потхрањивала сличне претпоставке као и Лауда, само што је он био први који их је тако категорички формулисао. Спор је избио једино око проблема психичности или апсихичности „облака”. Кибернетичари су се више приклањали гледишту да облак представља мисаони систем, обдарен способношћу стратегијског деловања. Лауду су оштро нападали; Хорпаху је било јасно да је страст ових напада била изазвана не толико самом Лаудином хипотезом, колико разлогом што ју је он, уместо с колегама, најпре продискутовао с њим самим. Поред свих веза с посадом, учењаци су на броду ипак представљали неку врсту „државе у држави” и држали су се извесног неписаног кодекса поступања.

Главни кибернетичар Кронотос питао је на који начин је, по Лаудином мишљењу, облак, иако лишен интелигенције, научио да напада људе.

„Па то је једноставно”, одговори биолог. „Није радио ништа друго током више милиона година. Имам на уму борбу с првобитним становницима Региса. Биле су то животиње снабдевене централним нервним системом. Научиле су да га нападају исто као што земаљски инсекат напада жртву. Чине то с аналогном прецизношћу с каквом оса уме да убризга отров у нервне вијуге вилиног коњица или хрушта. То није интелигенција, то је нагон…”

„А откуда су знали како да нападну летелице? С летелицама се до сад нису сретали…”

„То не можемо да знамо, колега. Борили су се, као што сам већ говорио, на два фронта. Са становницима Региса — живим и мртвим, то јест са другим аутоматима. Ти аутомати су, силом прилика, морали употребљавати различите врсте енергије у циљу одбране и напада…”

„А ако међу њима није било летећих…”

„Погађам до чега је доктору стало…” примети заменик главног кибернетичара Саурахан.

„Ти велику аутомати, макроаутомати, одржавали су међусобну комуникацију у циљу кооперације, и најлакше их је било уништити путем изолације, раздвајања, за шта је најбољи начин био блокирање комуникаћије…”

„Није у томе ствар”, одговори Кронотос, „да ли се поједини облици понашања „облака” могу објаснити без позивања на хипотезу интелигенције, пошто нас не обавезује Окамова оштрица. Није наш задатак, барем у овом тренутку, да стварамо хипотезу која ће најекономичнијим средствима разјаснити све, него такву хипотезу која ће омогућити најпоузданије деловање. Зато пре треба признати да је „облак” можда обдарен интелигенцијом, јер ће то бити далеко смотреније. У том случају ћемо поступати опрезније. Када бисмо одмах прихватили Лаудино гледиште да облак не поседује разум, а он га у стварности ипак има, лако бисмо такву грешку могли скупо да платимо… Говорим то не као теоретичар, него пре свега као стратег.”

„Не знам кога хоћеш да победиш — облак или мене”, мирно одговори Лауда. „Ја нисам за напуштање опрезности, али облак нема интелигенције другога типа но што је има инсекат, што значи, не толико појединачни инсекат, колико, рецимо, један мравињак. Јер када би било другачије, већ одавно не бисмо били међу живима…”

„Докажи то.”

„Нисмо за облак били први противник типа хомо, пошто је већ имао посла с њим: подсећам да је пре нас био овде „Кондор”. И ето, да би се пробиле у простор нашег поља сила било би довољно да се те микроскопске „мушице” увуку у песак. Поље досеже само до његове површине. Оне су знале за „Кондорово” поље сила, те су дакле могле да науче тај начин нападања. Међутим, ништа слично нису учиниле. Или је, према томе, „облак” будала, или делује инстинктивно…”

Кронотос не хте да се покори, али ту се умеша Хорпах с предлогом да се даљи део дискусије одложи. Замоли да се изнесу конкретни предлози, који би произилазили из онога што је с великом вероватноћом утврђено. Нигрен упита не би ли се људи могли екранизовати тиме што би им се на главе ставили метални шлемови, који онемогућавају деловање магнетног поља. Физичари ипак додоше до закључка да то не би много вредело, пошто веома јако поље ствара у металу струјне вртлоге, који загревају шлем до високе температуре. Кад почне да прљи, неће бити друге, него да га човек скине с главе, а последице су познате.

Била је већ ноћ. Хорпах је у једном крају дворане разговарао с Лаудом и лекарима; посебно су се окупили кибернетичари.

„Ипак је необично то што бића с вишом интелигенцијом, они макроаутомати, нису победили”, рече неко. „Био би то изузетак који потврђује правило да еволуција иде у правцу компликације усавршавања хомеостазе… питања информације, њеног искоришћавања…”

„Ти аутомати нису имали изгледа баш зато што су већ на самом почетку били тако високо развијени и компликовани” одговори Саурахан. „Схвати, били су високо специјализовани за сарадњу са својим конструкторима, Лиранима, а када је Лирана понестало, остали су као осакаћени, лишени вођства. Међутим, они облици од којих су настале данашње „мушице” (не тврдим уопште да су оне већ тада постојале, сматрам то чак искљученим, морале су настати далеко касније), ти облици су били релативно примитивни и због тога су имали пред собом много путева за развој.”

„Можда је постојао чак и далекосежнији чинилац”, добаци доктор Сакс, који им се прикључио, „имамо посла с механизмима, а механизми никад не показују тенденцију да се самопоправљају, као живе животиње, живо ткиво које се само обнавља после озледе. Макроаутомат, ако би чак и могао да поправи други, мора у том циљу да поседује оруђа, цео машински парк. Било је, значи, довољно одсећи их од тих алата, па да ослепе. Тада су постали готово беспомоћан плен летећих створова, који су били далеко мање подложни оштећењима…”

„То је невероватно занимљиво”, рече одједном Саурахан. „Из тога произилази да аутомате треба градити сасвим другачије но што ми чинимо, како би били одиста универзални: треба полазити од малих елементарних циглица, од псеудоћелија које могу међусобно да се замењују…”

„То није тако ново”, осмехну се Сакс, „јер баш еволуција живих форми поступа на тај начин, и то није случајно… Зато и ово што се „облак” састоји из таквих замењивих елемената сигурно није случајност… То је ствар материјала: оштећени макроаутомат захтева делове које може да произведе само развијена индустрија, док систем сложен од неколико кристалића или термистора или других простих елемената може да подлегне уништењу и да му то не донесе никакве штете, јер га одмах замењује један од милијарде сличних.”

Видећи да не може од њих много очекивати, Хорпах напусти окупљене, који његов одлазак готово и не запазише, утонули у дискусију. Хорпах се упути у командну кабину да обавести Роханову екипу о хипотези „мртве еволуције”. Био је већ мрак када је „Непобедиви” успоставио контакт са суперкоптером који се налазио у кратеру. Путем микрофона се огласио Гарб.

„Имам овде само седморицу”, рече, „од тога два лекара поред оних несрећника. Остали сад спавају, сем телеграфисте који седи уз мене. Да… имамо пуну заштиту поља сила. Али Рохан се још није вратио.”

„Још се није вратио?! А кад је отпутовао?”

„Око шест по подне. Узео је шест машина и све остале људе… договорили смо се да ће се вратити након сунчева заласка. Сунце је зашло пре десет минута.”

„Имате ли с њим радио-везу?”

„Изгубио сам је пре један сат.”

„Гарб! Зашто ме нисте одмах обавестили?”

„Зато што је Рохан рекао да ће се веза за неко време прекинути, зато што се они спуштају у један од оних дубоких кланаца, знате. Падине тих кланаца су обрасле оном металном гадошћу која ствара такве одразе да практично нема говора о хватању сигнала…”

„Молим вас да ме обавестите одмах чим се Рохан врати… Одговараће ми за то… на тај начин брзо можемо да изгубимо све људе…”

Астрогатор је још говорио, када га прекину Гарбов усклик:

„Наилазе, астрогаторе! Видим светла, пењу се уз падину, то је Рохан… један — два — не, само једна машина… одмах ћу сазнати све…”

„Чекам.”

Видећи светла рефлектора која су се љуљала ниско над самом земљом, ударајући сваки час у табориште и поново нестајући у удубинама терена, Гарб дограби ракетни пиштољ који је лежао мало даље и испали увис две ракете. Ефекат је био изврстан — сви који су спавали скочише на ноге, а машина описа лук, телеграфиста који је спавао у централи отвори пролаз на заштитном појасу сила, и кроз пролаз, обележен плавим рефлекторима, утутња гусеничар покривен прашином, заставши пред пешчаним наносом на коме је стајао суперкоптер. На свој ужас Гарб у приспелој машини препознаде малу троседу извиђачку амфибију, радио-кола. Заједно с осталима, кроз снопове рефлекторске светлости, журно управљене на ту страну, похитао је у сусрет машини. Пре но што се честито зауставила, из ње је искочио човек у поцепаном комбинезону, с лицем тако умазаним блатом и крвљу, да га не препознаше док се овај не одазва.

„Гарб!” јаукну, хватајући учењака за рамена, и ноге се подсекоше под њим. Прискочише и остали, прихватише га вичући:

„Шта се десило?! Где су остали?…”

„Нема — осталих… никога…” прошапта Рохан и клону им на рукама онесвешћен.

Око поноћи лекари успеше да га врате к свести. Лежећи под алуминијумским заклоном бараке, у кисеоничкој комори, испричао је оно што је Гарб пола часа касније телеграфски пренео „Непобедивом”.