Непобедиви

10. РАЗГОВОР

Рохан је ступио у астрогаторову кабину нимало изненађен његовим позивом. Бивао је у њој, додуше, ретко, али пошто се сам вратио у базу из кратера био је позван на „Непобедивог” и Хорпах га је примио баш код себе. Такви позиви најчешће нису обећавали ништа добро. Истина, Рохан је тада био превише потресен катастрофом у кланцу да би се плашио астрогаторова гнева. Уосталом, овај га није ни речју прекорео, само што га је веома подробно испитивао о околностима које су пратиле напад облака. У разговору је учествовао и доктор Сакс, који је изразио претпоставку да се Рохан спасао зато што га је био захватио „ступор”, запањеност која депримира електричну делатност мозга, тако да га је облак сматрао већ избаченим из строја, једним од погођених. Што се Јарга тиче, неурофизиолог је сматрао да се шофер спасао чистом случајношћу, јер се, побегавши, нашао ван нападнутог терена. Тернер међутим, који се готово до краја трудио да брани себе и друге, пуцајући из ласера, понео се истина онако како му је налагала дужност, али сасвим парадоксално, баш га је то убило, јер је његов мозак радио нормално и тиме је навукао на себе пажњу облака. Облак је, наравно, слеп према људском схватању и човек је за њега представљао само известан покретљив објекат, који своју присутност манифестује електричним потенцијалима мождане коре. Хорпах, лекар и он разматрали су такође могућност заштите људи тиме што би били доведени у стање „вештачке омамљености”, захваљујући примени одговарајућег хемијског препарата, али Сакс је изразио мишљење да би такав лек деловао с превише великим закашњењем кад би се указала стварна потреба за „електричном камуфлажом”, а опет, слати у акцију људе у стању помрачености — немогуће је. И тако на крају све то испитивање Рохана, није донело конкретних резултата. Хорпах је желео да се још врати на то питање. Застао је на средини кабине, једно двапут веће но што је његова. У зиду су се налазили уређаји за успостављање непосредне везе с командном кабином и цео низ микрофона унутрашње инсталације, али сем тога у кабини није било ничега што би одавало да ту већ годинама станује командант брода. Хорпах је збацио шињел. Имао је испод њега панталоне и мрежасту кошуљу. Кроз њена окца пробијале су се густе, седе длаке његових широких груди. Сео је мало постранце од Рохана који је стајао. Тешким рукама ослонио се на сточић, на коме није било ничега сем једне Рохану непознате књижице, увезане у излизану кожу. Преневши поглед с те њему непознате лектире свога шефа на њега самог, осетио се као да га је угледао први пут. Био је то човек смртно уморан, који није покушавао чак ни да прикрије пред њим дрхтање руке, дигнуте према челу. Рохан је тада, као озарен, схватио да уопште не познаје Хорпаха под чијом је командом служио већ четврту годину. Никад му није пало на ум да се замисли због чега у астрогатовој кабини нема ничега личног, ниједне од оних ситних, понекад забавних или невиних ствари какве људи носе у простор, као што су успомене из детињства, или успомене из куће. Сада му се учинило да је схватио због чега Хорпах није имао ништа, због чега чак ни на зидовима његове кабине није било никаквих старих фотографија, које би му показивала лица блиских људи, који су остали на Земљи. Није осећао потребу за нечим таквим, јер је сав био овде, на броду, и Земља му није била дом. Али можда је жалио због тога сада, први пут у животу? Његова тешка плећа, руке и врат нису одавали старост. Стара је била само кожа на астрогаторовим рукама, груба, безвољно наборана на зглавцима прстију, која је постајала бела када би их исправио и гледао на њихово лако подрхтавање, на изглед с равнодушном и уморном заинтересованошћу, као да констатује нешто што му је до тада било туђе. Рохан није хтео то да гледа. Али командант му, нагнувши лако главу, погледа у очи и са стидљивим смешком прогунђа:

„Пресолио сам, а?”

Рохан осети ошамућеност не толико због самих речи, колико због њиховог тона и целокупног астрогаторовог понашања. Ништа не рече. Наставио је да стоји, а командант, протрљавши широком шаком длакаве груди, додаде:

„Можда је тако и боље.”

И неколико секунди касније, са искреношћу необичном за њега:

„Нисам знао шта да радим…”

Било је у томе нечег потресног. Рохан као да је и сам наслућивао да је астрогатор последњих неколико дана исто тако беспомоћан као и сви они, али тек у том тренутку је постао свестан да то није било право сазнање, јер је у суштини веровао да астрогатор види за неколико копаља даље од сваког другог човека, јер тако мора да буде. И ево, одједном се пред њим откривала суштина команданта некако двоструко, јер је видео полуобнажене Хорпахове груди, то тело толико уморно, с рукама које су дрхтале; постојање тога тела никада дотле није допирало до Роханове свести, а сад је истовремено чуо речи које су потврђивале истинитост његовог открића.

„Седи, момче”, рече командант.

Рохан седе. Хорпах се диже, приђе умиваонику, испљуска водом лице и врат, брзо се истрља, журно обуче блузу, закопча је и седе наспрам Рохана. Гледајући му у очи својим бледим и увек мало сузним очима, као од ветра, упита као против воље:

„Како је с тим твојим… имунитетом? Прегледали су те?”

Ах, значи само то — промаче Рохану кроз главу. Прочисти грло.

„Јесу, прегледали су ме лекари, али ништа нису открили. Вероватно је Сакс у праву, што се тиче ступора.”

„Да. И ништа више нису рекли?”

„Мени нису. Али чуо сам… размишљали су, због чега облак напада човека само једном, а после га препушта судбини.”

„То је занимљиво. И шта кажу?”

„Лауда сматра да облак разликује нормалне од погођених захваљујући разлици електричне активности у мозгу. Код оних који су претрпели шок, мозак показује активност као у новорођенчета. Или бар сасвим сличну. Изгледа да је у онаквој запањености, у каквој сам се ја нашао, слика веома слична. Сакс претпоставља да би се могла начинити танка метална мрежа, која би могла да се сакрије у коси… она би слала слабе импулсе, управо онакве какве шаље мозак озлеђеног човека. Нешто попут „капе-невидимке”. На тај начин људи би могли да се маскирају пред облаком. Али то је само нагађање. Не зна се да ли би то донело користи. Хтели би да изведу неколико експеримената. Немају ипак двољну количину тих кристалића — а ни оне које је „Киклоп” требало да им достави, нисмо добили…”

„Но, добро” уздахну астрогатор. „Нисам о томе хтео с тобом да разговарам… Ово о чему ћемо разговарати, нека остане међу нама. Важи?”

„У реду…” рече полако Рохан и поново постаде напет. Астрогатор га сад није гледао, као да му је било тешко да почне.

„Нисам још донео одлуку”, рече нагло. „Неко други на мом месту бацио би новчић. Вратити се — не вратити се… Али ја нећу то. Знам колико се често не слажеш са мном…”

Рохан отвори уста, али старешина лаким покретом руке заустави његове речи пре но што се родише.

„Не, не… Ево, имаш шансу. Дајем ти је. Ти ћеш одлучити. Учинићу како кажеш.”

Погледао му је у очи и одмах скрио поглед под тешким капцима.

„Како… ја?” промуца Рохан. Све би друго очекивао, само то не.

„Да, баш ти. Наравно, договорили смо се: то ће остати међу нама. Ти ћеш преузети одлуку, а ја ћу је спровести. Ја ћу за њу одговарати пред Базом. Погодни услови, зар не?”

„Ви то говорите… озбиљно?” упита Рохан само да би добио у времену, јер је и без тога знао да је све истина.

„Дабоме. Да те не знам, дао бих ти времена. Али знам да ходаш и мислиш своје… да си већ одавно донео одлуку… али можда је не бих од тебе извукао. Зато ћеш ми је рећи, овде, одмах. Јер то је наређење. У том тренутку ти ћеш бити командант „Непобедивог”… Нећеш одмах? Добро. Имаш минут времена.”

Хорпах устаде, приђе умиваонику, протрља дланом образе да му под прстима зашушташе седе чекиње, и поче да се, као да је све у најбољем реду, брије електричним апаратом. Гледао је у огледало.

Рохан га је видео и истовремено га није видео. У први мах се ражестио на Хорпаха, који с њим поступа тако безобзирно, дајући му право, а у ствари обавезу да сам одлучи, везујући га речју, а истовремено примајући унапред целокупну одговорност на себе. Рохан га је толико познавао да је знао како је о свему овом добро размислио и да повратка нема. Секунди су јурили и требало је говорити, за тренутак, одмах, а он ништа није знао. Сви аргументи које би тако радо бацио астрогатору у лице, које је припремао као камење током својих ноћних премишљања, нестадоше. Она четворица нису живи — готово поуздано. Да није тога „готово”, не би требало ништа размишљати, преокретати, напросто би у зору одлетели. Али сад ово „готово” поче у њему да расте. Док је био поред Хорпаха, сматрао је да треба сместа да полете. Сада је осећао да му такво наређење неће проћи кроз грло. Знао је да то не би био крај проблема Регис, него почетак проблема. Није то имало ничег заједничког с одгворношћу према Бази. Та четири човека остала би на броду, и никад више не би било као пре. Посада је желела да се врати. Али Рохан се сетио свога ноћног лутања по броду и схватио је да би после неког времена људи почели о томе да мисле, а затим и да говоре. Рекли би: „Видите? Оставио је четворицу људи и полетео.” И не би се рачунало ништа друго. Сваки човек је морао да зна да га други неће оставити — ни у каквим околностима. Да се може изгубити све, али да на броду треба имати све чланове посаде — живе или мртве. Тај принцип није био уписан у правилник. Али када се не би тако поступало, нико не би могао да лети.

„Слушам вас”, рече Хорпах. Одложио је апарат за бријањеи сео наспрам Рохана.

Рохан облиза усне.

„Треба покушати…”

„Шта?”

„Да се пронађу они…”

Догодило се. Знао је да му се астрогатор неће успротивити. Био је сад, у ствари, потпуно уверен да је Хорпах баш на то рачунао: да је то учинио намерно, како у предузетом ризику не би био усамљен.

„Они. Разумем. Добро.”

„Али потребан је план. Некакав начин, разуман…”

„Разумни смо били до сада”, рече Хорпах. „Резултате знаш.”

„Могу ли нешто да кажем?”

„Изволи.”

„Био сам ноћас на саветовању стратега. То значи, чуо сам их… уосталом, није важно. Разрађују различите варијанте анихилације облака… али задатак се не састоји у томе да облак буде уништен, него да се пронађу она четворица. Значи, ако се предузме некакав антипротонски масакр, онда, чак ако је који од те четворце и жив, из другог таквог пакла неће изићи читав, то је сигурно. Нико. Било би немогуће…”

„И ја тако мислим”, олако одговори астрогатор.

„И ви?! То је добро… па онда?”

Хорпах је ћутао.

„Јесу ли они… јесу ли пронашли неко друго решење?”

„Они?… Нису.”

Рохан хтеде још нешто да упита, али није имао храбрости. Речи су му замрле на уснама. Хорпах га је гледао, као да је на нешто чекао. Али Рохан није знао ништа — није ваљда командант претпостављао да би он сам, на своју руку, био кадар да смисли нешто савршеније од свих учењака, кибернетичара и стратега, заједно с њиховим електронским мозговима? То би била бесмислица. А ипак га је стрпљиво гледао. Ћутали су. Вода је одмерено капала из славине, небично гласно у потпуној тишини. И из тог ћутања између њих се родило нешто што леденим дахом запљусну Роханово лице. Убрзо цело лице, кожа, од врата па преко вилица, поче да му се грчи, да постаје некако тесна, док је гледао у сужене, сада безизражајне Хорпахове очи. Ништа друго није видео сем тих очију. Знао је већ.

Полако је климнуо главом. Као да каже „да”. Разумеш? питао је астрогаторов поглед. Разумем, одговорио је погледом Рохан. Али што је та свест постајала у њему јаснија, осећао је да је то немогуће. Да нико нема права да то захтева од њега, чак ни он сам. И тако су и даље ћутали. Ћутао је, али сад правећи се да ништа не зна; хватао се за ту наивну наду да, пошто ништа није речено, оно што је прешло из очију у очи може да буде порекнуто. Могао би слагати да је у питању недосетљивост — јер је схватао, јер је осећао да му Хорпах сам то никад неће казати. Али Хорпах је видео то, све је видео. Седели су непокретни. Хорпахов поглед омекша. Није више изражавао очекивање, ни пожурујућу наметљивост, него само саесећање. Као да је говорио: „Разумем. Добро. Нека буде и тако.” Командант обори поглед. Још само тренутак, и ова недореченост би се изгубила, те би обојица могли да се понашају као да се ништа уопште није догодило. Али тај оборени поглед је пресудио. Рохан зачу сопствени глас.

„Поћи ћу”, рекао је.

Хорпах одахну тешко, али Рохан, обузет паником коју је у њему побудила реч коју је сам изговорио, није то запазио.

„Не”, рече Хорпах. „Тако нећеш поћи…”

Рохан је ћутао.

„Нисам могао то да ти кажем…” поче астрогатор. „Чак ни да тражим добровољца. Немам права. Али сада већ и сам знаш да не можемо да одлетимо тек тако. Само један усамљен човек може тамо да уђе… и да изиђе. Без шлема, без машина и без оружја.”

Рохан га је једва чуо.

„Сада ћу ти изнети свој план. Размислићеш о њему. Моћи ћеш да га одбациш, јер све и даље остаје међу нама двојицом. Замишљам то овако: апарат с кисеоником начињен од силикона. Никаквих метала. Послаћу тамо два џипа, без људи. Они ће на себе навући облак, који ће их уништити. У том истом часу поћи ће трећи џип. С човеком. У томе и јесте највећи ризик: треба, наиме, колима прићи што је ближе могуће, како се не би губило времена у прелажењу преко пустиње. Залиха кисеоника довољна је за осамнаест часова. Имам овде фотограме целога кланца и околине. Сматрам да не треба ићи путем досадашњих експедиција, него да се треба довести што је могуће ближе северном рубу висоравни и оданде сићи пешице низ стене доле. У горњи део кланца. Тамо су могли да се спасу. Терен је тежак, много пећина и пукотина. Када би их пронашао све, или само некога од њих…”

„Заиста. Како да их покупим?” упита Рохан, осећајући убод ћудљиве сатисфакције. На томе месту план се кварио. Како је Хорпах био спреман да га лако жртвује…

„Имаћеш одговарајуће средство које ће их лако ошамутити. Постоји тако нешто. Наравно, оно ће бити потребно само у случају ако пронађени не буде хтео да иде добровољно. Срећом они у том стању могу да ходају…”

Срећом… помисли Рохан. Стискао је песнице под столом, пазећи да Хорпах то не запази. Није се уопште бојао. Још није. Све заједно било је превише нестварно…

„У случају да се облак… заинтересује за тобе, мораш да легнеш на земљу и останеш непомичан. Мислио сам о некаквом препарату за такав случај, али деловао би с превеликим закашњењем. Остаје само тај заклон за главу, тај струјни симулатор о коме је говорио Сакс…”

„Зар тако нешто већ постоји?…” упита Рохан. Хорпах разумеде скривени смисао питања. Али сачува мирноћу.

„Не постоји. Али може да се начини за један сат. Мрежа скривена у коси. Мали апарат који генерише струјне ритмове биће сакривен у оковратнику комбинезона. Сада… дајем ти сат времена. Дао бих ти више, али са сваким наредним сатом изгледи да они буду спасени — смањују се. И овако су ништавни. Када ћеш донети одлуку?”

„Већ сам је донео.”

„Што си глуп? Зар не чујеш шта ти говорим? Оно је било само да схватиш да још не смемо да стартујемо…”

„Али ви знате да ћу и тако поћи…”

„Нећеш поћи ако ти не дозволим. Не заборави да сам још ја овде командант. Пред нама је проблем у коме се не води рачуна о било чијим амбицијама.”

„Разумем”, рече Рохан. „Ви не желите да се осетим примораним?… Добро. Према томе… али ово што говоримо још је обухваћено оном речју?”

„Да.”

„Према томе, хоћу да знам шта бисте ви учинили на моме месту. Заменимо се… обрнуто него малочас…”

Хорпах мало поћута.

„А када бих ти казао да не бих пошао?”

„Онда ни ја нећу поћи. Али знам да ћете казати истину.”

„Онда нећеш поћи? Часна реч? Не, не… Знам да је то непотребно…”

Астрогатор устаде. Тада устаде и Рохан.

„Ви ми нисте одговорили.”

Астрогатор га је гледао. Био је виши, доста крупнији и шири у раменима. Његове очи добиле су онај уморни изглед као на почетку разговора.

„Можеш да идеш”, рече. Рохан се махинално исправи и упути се ка излазу. Астрогатор тада начини покрет као да хтеде да га заустави, да га ухвати за руку, али Рохан то није опазио. Изишао је, а Хорпах је стајао непомично у вратима која су се затварала, и дуго је још тако остао.