Непобедиви

3. „КОНДОР”

Издалека је ракета изгледала као крива кула. Тај утисак се повећавао због облика пешчаних наслага око ње: западни наноси били су знатно виши од наноса са источне стране, због правца сталних ветрова. Неколико трактора у близини било је засуто готово потпуно, чак и непокретни бацач енергије налазио се под пешчаним наносима до половине трупа. Али само подножје је показивало на излазе млажњача, јер се налазило унутар удубљења које није било затрпано. Захваљујући томе било је довољно разгрнути танак слој песка па да се дође до предмета расутих око свознице.

Људи „Непобедивог” зауставише се на ивици наноса. Возила којима су стигли већ су опколила у великом кругу цео терен и праменови сила избачени из емитора спојили су се у заштитно поље. Транспортере и инфороботе оставили су неколико десетина метара од места на коме је пешчани круг опкољавао темељ „Кондора” и с врха дине гледали су доле.

Свозницу брода делио је од тла размак од пет метара, као да ју је нешто изненада зауставило у покрету, за време спуштања. Скеле особне дизалице стајале су ипак чврсто, а празна кабина с отвореним улазом изгледала је као да позива да се уђе. Поред ње је вирило из песка неколико боца с кисеоником. Њихови алуминијумски зидови блештали су као да су боце напуштене тек пре неколико мунута. Нешто даље штрчао је из песка плави делић неког предмета, за који се показало да је цистерна од пласитчне масе. Уосталом, хаотично разбацаних предмета било је мноштво око подножја брода: кутије од конзерви, пуне и празне, теодолити, фотографски апарати, стативе и мањерке — неке целе, неке с траговима оштећења.

„Као да их је неко у гомилама избацивао из ракете!” помисли Рохан, забацивши главу на ону страну где се у виду црног отвора показивао особни улаз: његов поклопац није био добро затворен. Мали де Врисов летећи извиђач сасвим је случајно наишао на мртви брод. Де Врис није покушао да се пробије унутра, него је одмах обавестио базу. Тек је Роханова група добила задатака да испита тајну двојника „Непобедивог”. Техничари су већ трчали, право од својих машина, носећи сандуке с алатом.

Приметивши нешто округло, покривено танким слојем песка, Рохан га гурну вршком ципеле, мислећи да је то какав мали глобус и још увек не увиђајући шта је, диже ту бледожуту куглу са земље. Готово викну: сви се окренуше према њему. Држао је људску лобању.

Затим пронађоше остале кости и више остатака, као и један цео костур, обучен у комбинезон. Међу отпалом доњом вилицом и зубима горње, још је стајао усник апарата с кисеоником, а показатељ притиска се зауставио на 46 атмосфера. Клечећи, Јарг одврну затварач боце и гас покуља уз отегнуто шиштање. У савршено сухом пустињском ваздуху чак ни траг рђе није оштетио ниједан од челичних делова редуктора и завртњи су се окретали сасвим лако.

Механизам свознице могао је да се покрене с решеткасте платформе, али мрежа је очевидно била без струје, јер притискање дугмади остаде без резултата. Пењање уз конструкцију лифта, високу четрдесет метара, представљало је озбиљну тешкоћу и Рохан се колебао да ли да можда пошаље горе неколико људи на летећем тањиру, али у међувремену двојица техничара, повезавши се конопцем, почеше да се пењу уз унутрашњи стуб носач. Остали су ћутке посматрали њихово пењање.

„Кондор”, брод потпуно исте класе као и „Непобедиви”, само је неколико година раније напустио бродоградилиште и њихов спољни изглед било је немогуће разликовати. Људи су ћутали. Иако се, у ствари, никада о томе није говорило, вероватно би више волели да су угледали само остатке брода који би се распао у каквом несрећном случају — ма и услед експлозије реактора. Ово што је стајало ту, укопано у пустињски песак, мртво нагнуто на једну страну, као да се тле улегло под теретом стубова на којима је стајало, тако окружено хаосом предмета и људских костију, а истовремено тако на изглед недирнуто, ошамутило их је све. Пењачи стигоше до поклопца улаза за људе, без напора га покренуше и изгубише се из вида оних што су их гледали. Није их било толико дуго да се Рохан већ узнемирио, али неочекивано лифт задрхта, диже се метар увис, а затим се спусти натраг на песак. Истовремено се у отвору показа силуета једнога од техничара; давао им је руком знаке да могу да се попну лифтом.

Рохан, Балмин, биолог Хагеруп и један од техничара, Краљик, уђоше у лифт и повезоше се горе. По старој навици Рохан је гледао на снажну облину трупа брода, дуж којег су летели увис, и први, али не и последњи пут тога дана се запањи. Титанскомолибденске плоче оклопа биле су густо нагрижене или искљуцане неким ужасно тврдим предметом; трагови нису били превише дубоки, али су били тако густи, да је цео спољни оклоп брода био као осут. Рохан трже за руку Балмина, али он је такође већ био запазио ту необичну појаву. Обојица су покушавали да се боље загледају у те неравнине на оклопу. Све су биле ситне, као ижљебљене вршком длета, али Рохан је знао да нема таквог длета које би оштетило цементирану површину. Ово је могла да буде само последица каквог хемијског нагризања. Није ипак много дознао, јер лифт стиже до краја свога кратког пута и требало је ући у барокомору.

Унутрашњост брода била је осветљена: техничари су покренули генератор за случај нужде који је радио на компримирани ваздух. Песак, необично мек и ситан, покривао је у доста дебелом слоју само близину високог прага. Ветар га је ту надувао кроз пукотину одшкринутог поклопца. У ходницима га уопште није било. Просторије трећег спрата ређале су се пред придошлицама сасвим чисте, уредне, јасно осветљене, овде-онде лежао је какав напуштени предмет — кисеоничка маска, тањир од синтетике, књига, део комбинезона — али тако је било у ствари само на трећем спрату. Ниже, у картографским и звезданим кабинама, у трпезаријама и кабинама посаде, у радарским просторијама, у главном одељењу за дистрибуцију погона, у палубним ходницима и ходницима између спратова владао је необјашњив хаос.

Још ужаснија слика показала им се у командној кабини. Није било ваљда ниједног преосталог екрана или стакла на сатовима. При том, како су стакла свих апарата била од масе која није стварала окрњке, неки зачуђујући снажни удари претворили су их у сребрнаст прашак, који је покривао пултове, фотеље, па чак и водове и контакте. У суседној библиотеци као каша просута из вреће, лежали су микрофилмови, делимично развијени и сплетени у велика, склиска клупка, поцепане књиге, сломљени шестари, логаритамски рачунари, спектралне и аналитичке траке, заједно са четири велика Камеронова звездана каталога на којима је неко посебно искаљивао свој бес, помамно, али и с невероватним стрпљењем кидајући редом по неколико њихових чврстих, дебелих пластичних листова. У клупској просторији и у суседној сали за пројекције пролази су били забарикадирани гомилама изгужване одеће и комађем коже, стргнуте са фотеља. Речју, изгледало је као да је, према речима босмана Тернера, ракету напало крдо бесних павијана. Просто изгубивши способност говора, људи су, видећи ово пустошење, прелазили с једне палубе на другу. У малој навигационој кутији поред зида лежало је мртво тело, обучено у платнене панталоне и кошуљу покривену мрљама. Било је сада покривено платном, које је преко њега пренабацио неко ко је први ушао у просторију. У ствари, била је то мумија с кожом поцрнелом и прилепљеном уз кости.

Рохан је напустио „Кондора” као један од последњих. Вртело му се у глави; осећао је како га гони на повраћање и свом снагом воље уздржавао је да га не савладају понављани налети мучнине. Чинило му се као да је преживео невероватан кошмарни сан. Лица људи који су га окружавали убеђивала су га ипак да је било истина све оно што је видео. Послаше кратке радиограме „Непобедивом”. Део посаде остаде поред напуштеног „Кондора” да на броду успоставе какав-такав ред. Пре тога Рохан ипак нареди да се тачно фотографишу све просторије брода и да се тачно среде описи стања у којима су просторије затечене.

Враћао се с Балминим и Гарбом, једним од билога; транспортером је управљао Јарг. Његово широко, увек осмехнуто лице, као да се смањило и поцрнело. Машина тешка неколико тона, трзана потресима, којих обично није било кад машином управља искусни возач, кривудала је између дина, разбацујући на бокове читаве водоскоке песка. Испред њих је ишао енергобот без посаде, обезбеђујући им заштитну завесу. Све време су ћутали; свако је мислио своје. Рохан се готово плашио сусрета с астрогатором, јер није знао шта, у ствари, да му каже. Једно од најужаснијих открића, лудо, јер је било крајње бесмислено, сачувао је за себе. У купатилу осмог спрата нашао је комаде сапуна који су носили јасне трагове људских зуба; међутим, на броду није могла владати глад; магацини су били пуни намирница које су остале готово недирнуте; чак се и млеко у хладњацима савршено очувало. На половини пута примили су радио-сигнале с једног малог самоходног возила које им је јурило у сусрет, остављајући за собом зид прашине. Успорише, те се и ова машина заустави. У њој су била два човека, већ постарији техничар Магдов и неурофизиолог Сакс. Рохан искључи поље сила и тако да су могли да разговарају. Непосредно после његовог одласка открили су у хибернатору „Кондора” замрзнуто људско тело. Човек је, можда, могао да буде оживљен; зато је Сакс довозио с „Непобедивог” сву потребну апаратуру. Рохан одлучи да се врати са Саксом, образложивши одлуку тиме што учењаково возило није имало заштиту сила. У ствари, радовао се што ће моћи да одложи разговор с Хорпахом. Окренуше у месту и, рушећи пред собом песак, појурише натраг.

Око „Кондора” је поново завладала ужурбаност. Стално су из песка вађени најразличитији предмети. Посебно, под плахтама, лежала су поређана тела, било их је већ преко двадесет. Свозница је радила, чак је и реактор, намењен за рад када се не лети, давао струју. Издалека су их приметили по прашини коју су дизала њихова возила и отворили им пролаз кроз поље сила. На месту је већ био лекар, мали доктор Нигрен, али није хтео без пратње чак ни да прегледа пажљивије човека нађеног у хибернатору. Користећи се својом привилегијом — јер је ту замењивао самог команданта — Рохан се с лекарима упути на палубу; у међувремену су поразбијане ствари, због којих се у време првог његовог боравка није могло ни прићи вратима хибернатора, све биле уклоњене. Казаљке су стајале на седамнаест степени испод нуле. Оба лекара се, видећи то, спразумеше погледима, али Рохан је о хибернацији знао толико да би разумео да је температура за пуну повратну смрт превише висока, а опет за хипотермички сан — превише ниска. Није изгледало да је човек у хибернатору био посебно припремљен да преживи у одговарајућим условима, него пре да је тамо доспео случајно, на начин исто онако несхватљив и бесмислен, као што је и све остало изгледало на „Кондору”. И заиста, кад већ навукоше на себе термостатичке скафандре, и када, окренувши снажне точкове затварача, отворише тешка врата угледаше на поду испружено тело човека, обученог само у рубље; лежао је на лицу. Рохан поможе лекарима да га пренесу на мали пресвучени сто под трима лампама које нису бацале сенке. То, у ствари, није био операциони сто, него лежај за мање интервенције, какве је понекад требало обавити у хибернатору. Рохан се плашио лица тога човека, јер је добар део људи с „Кондора” познавао. Али овај му је био непознат. Да није ледене хладноће и тврдоће његових делова тела, могло би се помислити да пронађени спава. Очни капци беху му затворени, у сувој и херметички затвореној просторији, кожа чак није изгубила природну боју, само што је била бледа. Али ткиво под њом било је пуно микроскпских ледених кристала. Не говорећи ништа, двојица лекара се опет споразумеше очима. Потом почеше припрему својих оруђа. Рохан је сео на један од празних лежајева. Два дуга реда лежаја стајала су уредно пресвучена; у хибернатору је владао савршен, нормалан ред. Неколико пута звекнули су инструменти, лекари су се нешто шапатом споразумели, и најзад Сакс рече, одлазећи од стола:

„Ништа се не може учинити.”

„Мртав је”, више извлачећи из његових речи једини могућ закључак, него питајући даље, добаци Рохан. Нигрен међутим приђе таблици аклиматизатора. Одмах затим поче да надире топли ваздух. Рохан устаде да изиђе, кад виде да се Сакс враћа к столу. Дигао је с пода омању црну торбу, отворио је, и извадио онај апарат о којем је Рохан више пута слушао, али који никад раније пред њим није био употребљен. Необично мирним покретима Сакс је педантно размотавао клупка водова који су се завршавали пљоснатим електродама. Прислонивши један њихов део уз лобању умрлога, причврстио их је еластичном траком. Чучнувши, извадио је из торбе три пара слушалица. Ставио је себи слушалице на уши и, стално сагнут, покренуо је дугмад апарата који се налазио у футроли. Његово лице затворених очију добило је израз потпуне усредсређености. Онда је одједном скупио обрве, сагнуо се још ниже, придржао руком дугме, и нагло скинуо слушалицу.

„Колега Нигрене”, рекао је некако чудним гласом. Мали доктор узе од њега слушалице.

„Шта?… „готово без даха, уздрхталим уснама, прошапта Рохан. Апарат су звали „ослушкивач гробова6, бар у летачком жаргону. Мртвацу; кога је смрт узела недавно, или кад није дошло до распада тела, као у овом случају због ниске температуре, могао је да се стави на главу овај апарат и да се „ослушне мозак”, што значи, оно што је представљало последњи садржај његове свести.

Апарат је уносио електричне импулсе под лобању; они су ишли путем најмањег отпора — то јест оним нервним влакнима који су творили функционалну целину у предагоналном периоду. Резултати никад нису били поуздани, али се причало да је неколико пута на тај начин постигнут успех и да су примљена обавештења била необично важна. У приликама као што је управо ова, када је толико много зависило од дизања макар и најмањег руба тајне која је сакривала трагедију „Кондора”, примена „ослушкивача гробова” била је неопходна. Рохан се досетио да неуролог уопште није ни рачунао на оживљавање умрлог човека и да је, у ствари, дошао само да би чуо шта ће му пренети његов мозак. Стајао је непомично, осећајући како су му уста чудно суха и како му срце тешко лупа, када му Сакс додаде други пар слушалица. Да није било толико простоте и природности у томе гесту, не би се усудио да их стави. Али учинио је то под спокојним погледом Саксових црних очију; лекар је клечао на једном колену поред апарата, покрећући полако ручицу појачивача.

У почетку Рохан није чуо ништа, сем шума струје, и осетио је то, у ствари, као олакшање, пошто није желео ништа да чује. Више би волео, чак ни сам није знао зашто, када би мозак овог непознатог човека био нем као камен. Сакс устаде и поправи му слушалице на ушима. Тада Рохан кроз светлост која је обливала бели зид кабине, угледа слику сиву, као засуту пепелом, замагљену и убачену на неодређеној раздаљини. И нехотице је склопио очи и оно што је малочас угледао, постаде готово сасвим јасно. Био је то као некакав пролаз унутар брода, са цевима које су ишле дуж таванице; целу ширину пролаза преградила су људска тела. На изглед су се кретала, али то је дрхтала и таласала се читава слика. Људи су били полуголи, остаци одеће висили су на њима у крпама, а њихова, натприродно бела кожа била је посута неком врстом тамних пега, или неком врстом оспе. Можда је и та појава била само случајан споредан ефекат, јер се од истих таквих црних тачкица просто ројило по поду и зидовима. Цела та слика, као нејасна фотографија, начињена кроз дебео слој текуће воде, колебала се, протезала, грчила и таласала. Обузет грозом, Рохан нагло отвори очи; слика посиве и готово се изгуби, и само још сенком као да му је заклањала јаку светлост стварности која га је окруживала. Али Сакс понов помери дугме апарата и Рохан чу — као унутра у глави — слаб шапат:… ала… ама… лала… ала ма… мама…

И ништа више. Струја појачала нагло мјаукну, захуча и испуни слушалице поновљеним певањем, налик на отегнуто штуцање, неку врсту дивљег смеха, подругљивог и ужасног. Али то је била већ само струја, хетеродин је напросто већ почео да генерише само превише јаке дрхтаје…

Сакс је савијао жице, паковао их и гурао у торбу, а Нигрен је дигао крај простирке и покрио њоме тело и лице умрлога, чија су се уста, до тада затворена, можда под утицајем топлоте (у хибернатору је било већ готово топло — барем се Рохану зној сливао низ леђа) лако отворила, и његово лице је добило израз необичног чуђења. И тако је нестало под белим покровом.

„Реците нешто… Зашто ништа не говорите?!” повика Рохан. Сакс је закопчао каишеве на футроли, устао и пришао на корак од њега.

„Молим вас, савладајте се, навигаторе…”

Рохан чврсто затвори очи, стисну песнице, али његов напор је био колико огроман, толико и узалудан. Као обично у таквим тренуцима у њему се будио бес. Њега је најтеже било обуздати.

„Извињавам се…” промуца. „Па добро, шта све то, у ствари, значи?”

Сакс је раскопчавао пространи скафандар који му је склизнуо на под; као да је одједном изгубио привидну величину, Сакс је поново постао мршав, повијен човек упалих груди и танких, нервозних руку.

„Не знам ништа више него ви” рече. „А можда и мање.”

„Како?… Зашто мање?”

„Зато што нисам био ту — нисам видео ништа, сем овог мртваца. Ви сте ту били од јутрос. Зар вам та слика ништа не казује?”

„Не. Они — они су се кретали. Да ли су тада још били живи? Шта су имали на себи? Оне мрље…”

„Нису се кретали. То је варка. Енграми се устаљују као фотографија. Понекад је то спој састављен од неколико слика; у овом случају слика је била једна.”

„А оне мрље? Је ли и то варка?”

„Не знам. Све је могуће. Али чини ми се да није. Шта ви о томе мислите, Нигрене?”

Мали лекар се такође већ ослободио скафандера.

„Не знам”, рече. „Можда то и није био артефакт. На таваници их није било, зар не?”

„Оних мрља? Не. Само на њима… и на поду. И неколико на зидовима…”

„Да је то била друга пројекција, пре би покривала целу слику”, рече Нигрен. „Али ни то није поуздано. У таквим записима има превише случајности…”

„А глас? Оно — муцање?” очајнички се распитивао Рохан.

„Једна реч је била разговетна: „мама”. Чули сте?”

„Да. Али тамо је било још нешто. „Ала”… „лала”… то се понављало…”

„Понављало се, јер сам претражио целу површину темена”, промрмља Сакс. „То значи, целу околину слушног сећања. То је било најнеобичније…”

„Те речи?”

„Не. Не те речи. Самртник може да мисли било о чему; када би мислио о мајци, било би то чак потпуно нормално. Али његова слушна кора је празна. Потпуно празна, разумете?”

„Не. Ништа не разумем. Како празна?”

„Скенирање теменских режњева обично не даје резултата”, објасни Нигрен. „Тамо има превише много анаграма, превише много записаних речи. То је као када бисте покушали да читате сто књига одједном. Из тога произлази хаос. А он”, Нигрен погледа на издужену прилику под белим платном, „није тамо имао ништа. Никаквих речи, сем оних неколико слогова.”

„Да. Прелазио сам од сензорског центра говора па до Роландијевог сулкуса”, рече Сакс. „Зато су се ти слогови понављали, то су биле последње фонемске структуре које су преостале.”

„А остале? А друге?”

„Нема их”, као да је почињао да губи стрпљење, Сакс диже тешки апарат, да зашкрипа кожа дршке. „Просто их нема, и крај. Молим вас, не питајте ме шта се с њим десило. Тај човек је изгубио целокупно слушно сећање.”

„А она слика?”

„То је нешто друго. Њу је видео. Могао је чак и да не схвата шта види, али фотоапарат такође ништа не разуме, а ипак фиксира оно на шта га управимо. Уосталом, не знам да ли је схватао или није.”

„Помоћи ћете ми, колега?”

Лекари узеше апарате и изиђоше. Врата се затворише. Рохан је остао сам. Тада га обузе такво очајање, да приде к столу, диже платно, одмаче га и, раскопчавши покојникову кошуљу, која се откравила и постала већ сасвим мека, пажљиво прегледа његове груди. Стресао се од додира, јер је чак и кожа постала еластична; постепено, како се ткиво кравило, долазило је до опуштања мишића, и глава, до тада неприродно подигнута, пасивно се опустила, као да је тај човек одиста спавао.

Рохан је на његовом телу тражио некакве трагове загонетног тровања, уједа, али не нађе ништа. Два прста леве шаке се размакоше, откривши раницу. Њени рубови беху раширени; раница поче да крвари. Црвене капи падале су на белу пенасту пресвлаку стола. То је било превише за узбуђеног Рохана. Чак и не покривши мртваца платном, истрчао је из кабине и, одгурнувши од себе људе који су били окупљени пред вратима, похитао ка главном излазу, као да га је нешто гонило.

Заустави га Јарг пред барокомором, помаже му да стави кисеонички апарат, чак му и усник тутну међу усне.

„Ништа се не зна, навигаторе?”

„Не, Јарг. Ништа. Ништа!”

Није знао ко је поред њега у лифту којим је силазио доле. Мотори машина су завијали на заокретима. Ветар се појачао и пешчани таласи су се ваљали, секући површину трупа брода, храпаву и неравну. Рохан је већ био заборавио на ту појаву. Пришао је подножју брода и дигавши се на прсте додирнуо је вршцима прстију дебели метал. Оклоп је био као стена, баш као веома стара, на површини огрубела стена, на којој су се виделе тврде чворновате неравнине. Међу транспортерима је опазио високу појаву инжењера Ганонга, али није чак ни покушао да га упита шта мисли о овом феномену. Инжењер је знао исто колико и он. То значи ништа. Ништа.

Враћао се с неколицином људи, седећи у углу кабине највећег транспортера. Њихове гласове је чуо као из највеће даљине. Боцман Тернер је говорио нешто о тровању, али га оштро ућуткаше.

„Тровање? Чиме? Сви филтери су у савршеном стању! Цистерне пуне кисеоника. Залихе воде недирнуте… хране колико хоћеш…”

„Видели сте како је изгледао онај кога смо нашли у малој навигационој кабини?” упита Бланк. „Познавао сам га… Не бих га препознао, али је на руци имао прстен…”

Нико му не одговори. Стигавши у базу, Рохан се упути право Хорпаху. Захваљујући телевизијској трансмисији и рапортима групе која се раније вратила и предала му неколико стотина одличних снимака, Хорпах је већ нешто знао о ситуацији. Рохан и нехотице осети олакшање што не мора команданту да подноси извештај о ономе што је видео.

Астрогатор се пажљиво загледа у њега, уставши од стола на коме су мапе околине биле покривене примљеним фотографијама. Били су сами у великој навигационој кабини.

„Саберите се, Рохане”, рече астрогатор. „Схватам шта осећате, али потребна нам је пре свега разборитост. И сабраност. Морамо разрешити до краја ту идиотску загонетку.”

„Имали су сва средства обезбеђења: енергоботе, ласере, бацаче. Имали су исто што и ми”, безбојним гласом рече Рохан. Нагло седе. „Извињавам се…” рече.

Астрогатор извади из зидног ормана флашу с коњаком.

„Старо средство понекад помаже. Попијте ово, Рохане. Некада се то употребљавало на бојном пољу…”

Рохан ћутке испи јако пиће.

„Проверио сам збирне сатове свих агрегата сила”, рече тоном као да се тужи. „Није их напало ништа. Чак нису испалили ниједан хитац. Просто — просто…”

„Полудели?” мирно добаци астрогатор.

„Хтео бих бар у то да будем убеђен. Али како је то могуће?”

„Видели сте палубну књигу?”

„Нисам. Гарб ју је понео. Имате је?”

„Да. Након датума атерирања постоје само четири записа. Односе се на оне рушевине које сте испитивали и… на „мушице”.”

„Не разумем. Какве мушице?”

„То не знам. Дословно пише овако…” Диже са стола отворену књигу.

„„Никаквих ознака живота на копну. Састав атмосфере”… то су подаци анализе… ево, овде… „У 18,40 друга патрола која се на гусеничарима враћала из рушевина запала је у локалну пешчану олују с великом активношћу атмосферског пражњења. Упркос сметњама, успостављена радио-веза. Патрола јавља о открићу великог броја мушица које налећу…”„

Астрогатор прекиде и врати књигу на сто.

„А даље? Зашто не завршите?”

„То је крај. Ту се прекида последњи запис.”

„И нема ничег више?”

„Остало можете да видите.”

Потури му отворену страну. Била је покривена нечитким жврљаријама. Рохан је разрогаченим очима гутао хаос испремештаних линија.

„Овде је као слово „б”…” рече тихо.

„Да. А овде „Г”. Велико „Г”. Као да је писало мало дете… Не чини вам се?”

Рохан је ћутао с празном чашом у рукама. Заборавио је да је врати на сто. Помислио је на своје недавне амбиције: сањао је да сам једном поведе „Непобедивог”. Сада је био захвалан судбини што не мора он да решава о даљој будућности експедиције.

„Молим вас, позовите руководиоце специјалистичких група. Рохане! Пробудите се!”

„Извињавам се. Саветовање, господине астрогаторе?”

„Да. Нека сви дођу у библиотеку.”

Након четврт часа сви су већ седели у великој, квадратној дворани, са зидовима обложеним обојеним емајлом; зидови су крили у себи књиге и микрофилмове. Најодвратнија је ваљда била невероватна сличност распореда и уређаја просторија на „Кондору” и „Непобедивом”. Разумљиво — били су то бродови близанци — али док је гледао у угао, Рохан није могао да одагна од себе слике лудила које су му се урезале у памћење.

Сваки човек је ту имао своје устаљено место. Биолог, лекар, планетолог, инжењери електронике и веза, кибернетичари и физичари седели су у фотељама поређаним у полукруг. Тих деветнаест људи представљали су стратешки мозак брода. Астрогатор је стајао сам, поред до половине спуштеног белог екрана.

„Јесу ли сви присутни упознати са стањем откривеним на „Кондору”?”

Одговор је било многогласно потврдно мумлање.

„До овог тренутка”, рече Хорпах, „екипе које раде у периметру „Кондора” пронашле су двадесет и девет тела. На самом броду их је нађено тридесет и четири, међу којима једно сачувано савршено, захваљујући замрзнутости у хибернатору. Доктор Нигрен, који се баш вратио оданде, поднеће нам општи извештај…”

„Немам много да саопштим”, рече устајући мали лекар. Полако је пришао астрологу. Био је за главу нижи од њега.

„Нашли смо само девет тела мумификованих. Сем онога једног које је командант споменуо, а које ће бити испитивано посебно. То су, у ствари, костури или делови костура извађени из песка. Мумификација се догађала унутар брода, где су били услови погодни за то: веома мала влажност ваздуха, практични недостатак бактерија које изазивају труљење и не много висока температура. Тела која су се налазила на слободном простору подлегала су распадању, које се појачавало у кишним периодима, јер песак ту садржи знатан проценат ферооксида и феросулфида, који реагују у додиру са слабим киселинама… Уосталом, мислим да су те појединости небитне. Ако би био пожељан приказ реакција које су настајале, ствар би могла да се пренесе колегама хемичарима. У сваком случају, у условима спољног простора мумификација није могла да се догоди тим пре, што је деловало још и присуство воде и супстанција које се у њој растапају, као и због деловања песка, које је трајало неколико година. Тим последњим објашњава се још и углачаност коштаних површина.”

„Извињавам се”, прекиде га астрогатор. „У овом тренутку је најважнији узрок смрти тих људи, докторе…”

„Нема никаквих знака насилне смрти, барем на телима најбоље очуваним”, одмах објасни лекар. Није гледао ни у кога, изгледало је као да посматра нешто невидљиво у руци дигнутој ка лицу. „Слика је таква као да су умрли природно.”

„То значи?”

„Без спољног, насилног деловања. Неке дуге кости, нађене одвојено, јесу сломљене, али таква оштећења су могла да наступе и касније. Да би се то установило, морала би да се обаве дужа испитивања. Они који су на себи имали одећу, имају неоштећене како кожне навлаке, тако и кости. Никаквих рана, ако се не рачунају незнатне огреботине, које сигурно не би могле бити узрок смрти.”

„Па онда, на који су начин умрли?”

„То не знам. Може се претпоставити да су умрли од глади или жеди…”

„Али залихе воде и хране су остале неискоришћене”, примети са свога места Гарб.

„Знам.”

Неко време је владало ћутање.

„Мумификација је пре свега лишавање организма воде”, објасни Нигрен. Упорно није гледао у очи никоме од присутних. „Масна ткива подлежу променама, али њих је могуће открити. И ето, ти људи су практично остали без њих. Баш као после дуготрајног гладовања.”

„Али онај сачувани у хибернатору није”, добаци Рохан, који је стајао иза последњег реда фотеља.

„То је истина. Али он је вероватно умро од замрзавања. Мора да је на непознат начин стигао у хибернатор; можда је напросто заспао док је температура опадала.”

„Допуштате ли могућност скупног тровања?” упита Хорпах.

„Не.”

„Али, докторе… не можете тако категорички…”

„Могу то да кажем”, одговори лекар. „До тровања у планетарним условима може да дође или путем плућа, због удисаних гасова, или путем пробавног система, или кроз кожу. Нека од најбоље очуваних тела имала су на себи кисеоничке апарате. У боцама је било кисеоника. Било би га довољно за још двадесетак часова…”

То је истина, помисли Рохан. Сетио се оног човека: затегнута кожа на лобањи с остацима мрких мрља на јабучним костима, очне дупље из којих се просипао песак.

„Ти људи нису могли појести ништа затровано, јер овде нема ничега што би се могло јести. То значи, на копну. А нису предузимали никакав лов у океану. Катастрофа је наступила убрзо након атерирања. Једва су једну патролу били послали да испита рушевине. То је било све. Уосталом, управо видим Мак Мина. Колега Мин, завршили сте?”

„Да”, рече с врата биохемичар. Све главе се сад окренуше према њему. Прошао је средином између оних што су седели и стао поред Нигрена. На себи је још имао дугу лабораторијску кецељу.

„Извршили сте анализу?”

„Да.”

„Доктор Мак Мин је испитивао тело човека који је остао залеђен у Хибернатору”, објасни Нигрен. „Можда ћете одмах казати шта сте пронашли?”

„Ништа”, рече Мак Мин. Косу је имао тако светлу да није било јасно није ли сасвим седа, и очи је имао исте боје. Чак су и његови очни капци били покривени крупним пегама. Али сада то издужено коњско лице није будило ничији смех.

„Никаквих отрова органских ни неорганских. Сви ензимски скупови ткива у правилном стању. Крв нормална. У желуцу остаци свареног двопека и концентрата.”

„Па од чега је умро?” упита Хорпах. Био је и даље једнако миран.

„Просто се смрзнуо”, одговори Мак Мин, и тек тада опази да има на себи кецељу. Откопча предице и баци кецељу поред себе на фотељу. Клиска тканина склизну и паде на под.

„И какво је ваше мишљење, господо?” упита неумољиви астрогатор.

„Ја немам никакво”, рече Мак Мин. „Могу само да потврдим да ти људи нису умрли од тровања.”

„А некаква радиоактивна супстанца која би подлегала брзом распадању? Или чврсто зрачење?”

„Чврсто зрачење у убиственим дозама оставља трагове: озледе крвних судова, петехије, промене крвне слике. Нема таквих промена. Такође нема радиоактивне супстанце која би, прогутана у смртној дози пре осам година, нестала без трага. Овдашњи ниво радиоактивности је нижи од земаљског. Ови људи нису наишли ни на какав вид зрачне активности. За то могу да јамчим.”

„Али нешто их је ипак убило!” раздраженим гласом рече планетолог Балмин.

Мак Мин је ћутао. Нигрен му нешто рече тихо. Биохемичар климну главом и изиђе, пролазећи поред оних што су седели у редовима. Тада Нигрен сиђе с подијума и седе на своје место.

„Ствар не изгледа добро”, рече астрогатор. „У сваком случају, од биолога се не можемо надати помоћи. Има ли неко други од господе шта да каже?”

„Да.”

Устаде Сарнер, физичар-атомиста.

„Објашњење за „Кондоров” крај налази се на њему самом”, рече. Задржа на свима редом поглед далековиде птице. Мада је косу имао црну, мрежњаче очију биле су му готово беле.

„То значи, оно је тамо, само што ми за сад не умемо да га одгонетнемо. Хаос који смо затекли у кабинама, положај и размештај мртвих тела, оштећења инсталација — све то нешто говори.”

„Ако немате да кажете нешто више…” добаци Гарб.

„Полако. Налазимо се у мраку. Морамо да тражимо некакав пут. За сад знамо веома мало. Имам утисак да немамо храбрости чак ни да се присетимо неких ствари које смо видели на „Кондору”. Зато се тако упорно враћамо хипотези о тровању и скупном лудилу које је које је из тога проистекло. У интересу нас самих — и из обзира према онима са „Кондора” — морамо ипак да будемо неумољиви према чињеницама. Молим или чак улажем категорички захтев да свако од нас каже овде, одмах, шта га је највише шокирало на „Кондору”. Шта је то што, можда, није поверио никоме. За шта је помислио да треба да буде заборављено.”

Сарнер седе. Након краће унутрашње борбе Рохан саопшти о оним комадићима сапуна које је запазио у купатилу.

Затим устаде Гралев. Под слојем поцепаних мапа и књига било је на палубама пуно сасушеног измета.

Неко други исприча о кутији од конзерве, која је носила трагове зуба. Као да је неко покушавао да прогризе лим. Гарб је највише био уплашен жврљаријама у бродској књизи летења и спомињањем „мушица”. Није се задржао на томе.

„Рецимо да је из оне тектонске пукотине у „граду” наишао талас отровних гасова и да га је ветар бацио на ракету. Ако због неопрезности брод није био добро затворен…”

„Није био чврсто затворен само спољни затварач, колега Гарб. О томе сведочи песак у барокомори. Унутрашњи је био затворен…”

„Могли су да га затворе после, када су већ почели да осећају отровно дејство гаса…”

„Али то је немогуће, унутрашњи затварач не можете отворити ако је отворен спољни. Отварају се на смену, то искључује сваку неопрезност или немарност…”

„Али за мене не подлеже сумњи једно, да се то догодило нагло. Скупно лудило — више не говорим о томе да се за време лета кроз празан простор дешавају случајеви скупне психозе, али никада на планетама, и то још дословно неколико дана након слетања. Скупно лудило које захвата целу посаду могло би да буде само последица тровања…”

„Или подетињења”, примети Сарнер.

„Како? Шта ви то говорите?” запањи се Гарб. „Треба ли то да буде… шала?”

„Не шалим се у оваквим приликама. Споменуо сам подетињење, јер нико овде то није споменуо. А ипак — оне жврљарије у књизи летења, они поцепани звездани алманаси, она с муком исписивана слова… видели сте, зар не?”

„Али шта то значи?” упита Нигрен. „Треба ли то да буде јединица болести?”

„Не. Ваљда не постоји таква, зар не, докторе?”

„Сигурно не.”

Опет завлада ћутање. Астрогатор се колебао.

„То би могло да нас гурне у погрешном правцу. Резултати некроптичких ослушкивања су увек непоуздани. Али сада не знам шта би нам још могло нашкодити. Докторе Сакс…”

Неурофизиолог саопшти о слици какву су добили од мозга човека који се смрзао у хибернатору, и не пропусти да спомене слогове који су остали у слушном сећању покојниковом. То изазва праву буру питања; њихова унакрсна ватра закачи и Рохана, јер је и он учествовао у експерименту. Али не дођоше ни до каквог закључка.

„Оне мрље могле би се довести у везу с „мушицама”„, рече Гарб. „Чекајте. А можда су узроци смрти били различити? Рецимо да су посаду напали некакви отровни инсекти — најзад, не да се утврдити траг ситног убода на мумификованој кожи. А онај пронађен у хибернатору просто је покушао да се сакрије од тих инсеката да би избегао судбину другова… и смрзнуо се.”

„Али зашто је пре смрти запао у амнезију?”

„То је губљење памћења, је ли тако? Је ли то утврђено потпуно сигурно?”

„Утолико уколико су сигурни резултати некроптичког испитивања.”

„Али шта кажете о хипотези о оним инсектима? Нека се о том питању изјасни Лауда.”

Био је то главни палеобиолог брода; устао је и сачекао да се сви утишају.

„Није случајно што нисмо уопште говорили о такозваним „мушицама”. Свако ко се макар мало разуме у биологију зна да никакви организми не могу да живе ван одређеног биотопа, то јест више јединице у чији састав улазе средина и све врсте које у њој живе. Тако је у целом познатом Космосу. Живот или ствара огромну разноликост облика, или не настаје уопште. Инсекти не би могли да настану без истовременог развоја надземног биља, других симетричних устројстава, бескичмењака итд. Нећу вам излагати општу теорију еволуције, мислим да је довољно ако вам кажем да је то немогуће. Нема овде никаквих отровних муха нити других чланконогих зглавкара, тврдокрилаца или паукова. Нема такође никаквих њима сродних врста.”

„Не можете бити баш тако самоуверени!” повика Балмин.

„Да сте били мој ђак, Балмине, не бисте стигли на овај брод, јер не бисте положили код мене испит”, рече палеобиолог непоколебљиво, и присутни се против воље осмехнуше. „Не знам како стојите с палеонтологијом, али из еволуције биологије имате слабу!”

„Почиње да се рађа типични спор стручњака… зар није штета времена?…” шапну неко Рохану иза леђа. Рохан се осврну и угледа широко, опаљено лице Јарга, који му даде оком знак.

„Значи, то можда нису инсекти овдашњег порекла”, упорно је остајао при своме Балмин, „можда су однекуд пренесени…”

„Откуда?”

„Са планета Нове…”

Сада сви почеше углас да говоре. Прошло је доста времена док не умирише окупљене.

„Господо”, повика Сарнер, „знам од кога је Балмин преузео своју идеју. Од доктора Гралева…”

„Шта могу — не одричем се ауторства”, рече физичар.

„Одлично. Рецимо да себи више не можемо да допустимо луксуз вероватних хипотеза. Да су нам нужне хипотезе луде. Нека буде и тако. Господо биолози! Рецимо да је некакав брод с планете Нове донео овамо инсекте… Да ли су могли да се прилагоде месним условима?”

„Ако хипотеза треба да буде луда — могли би”, сложи се са свога места Лауда. „Али чак и луда хипотеза мора да објашњава све.”

„То значи?”

„То значи да мора објаснити шта је нагризло цео „Кондоров” спољни оклоп, и то до те мере да, како ми кажу инжењери, брод неће бити способан за лет док се на њему не обави темељан ремонт. Мислите ли можда да би се неки инсекти прилагодили да се хране молибденовом легуром? То је једна од најтврђих супстанци у целом Космосу. Инжењеру Петерсене, шта може да нагризе тај оклоп?”

„Када је добро зацементиран, у ствари, ништа”, рече заменик главног инжењера. „Могуће га је донекле просврдлати дијамантима, али за то треба имати тоне сврдала и хиљаде часова времена. Успешније би могло киселинама. Али то су киселине неорганске, морају да делују на температури од најмање две хиљаде степени и уз одговарајуће катализаторе.”

„А шта је, по вашем мишљењу, нагризло оклоп „Кондора”?”

„Појма немам. Изгледа тако као да је био уроњен у купку с киселином и то на одговарајућој температури. Али како је то учињено — без плазматских лукова и без катализатора — не умем себи да објасним.”

„Ето вам ваших „мушица”, колега Балмине”, рече Лауда и седе.

„Мислим да нема смисла настављати дискусију”, проговори астрогатор, који је дотле ћутао. „Можда је било прерано да је започнемо. Не преостаје нам ништа друго, него да вршимо испитивања. Поделимо се у групе. Једна ће се позабавити рушевинама. Друга „Кондором”. А трећа ће начинити неколико испада у дубину западне пустиње. То је максимум наших могућности, јер чак и ако се покрену неке машине на „Кондору”, не могу с периметра да скинем више од четрнаест енергобота, а и надаље ће обавезивати трећи степен…”