Непобедиви

9. ДУГА НОЋ

Рохана је пробудила хладноћа. Полуприсебан, грчио се под ћебетом, заривајући лице у постељу. Покушавао је да заклони лице рукама, али га је захватала све већа хладноћа. Знао је да мора да се пробуди, али још је одлагао тај тренутак ни сам не знајући зашто. Одједном је сео на лежај, у потпуном мраку. Ледена струја удари му право у лице. Скочи пипајући и тихо псујући поче да тражи аклиматизатор. Било је страшно загушљиво када је легао на спавање, да је дугме окренуо на максимално хлађење.

Ваздух мале кабине полако се загревао, али он, у полуседећем положају под ћебетом, није више могао да заспи. Погледао је на светлећи бројчаник ручног сата — било је три часа побродском времену. Опет само три часа спавања, помисли љутито. Још му је било хладно. Саветовање је трајало дуго, разишли су се око поноћи. Толико причања у ветар, помислио је. Сада, у овом мраку, дао би не знам шта само да се поново нађе у Бази, и да ништа не зна о овој проклетој Регис III, о њеном мртвом и мртвачки промућурном кошмару. Већина стратега саветовала је да се изиђе на орбиту, само су главни инжењер и главни физичар од почетка стали на Хорпахово становиште да треба остати онолико дуго колико буде могуће. Изглед да се пронађу четири нестала човека из Регнарове групе износила је можда један наспрам сто хиљада, можда још и мање. Ако нису погинули раније, онда их је само знатна удаљеност од места борбе могла спасти од атомског пакла. Рохан би много дао када би могао да дозна да ли астрогатор није хтео да стартује једино због њих — или су у томе можда играли улогу и други неки обзири. Другачије је све изгледало овде, а другачије би изгледало изложено сувопарним речима извештаја, на мирној светлости Базе, где би требало казати да је изгубљена половина борбених машина, да је изгубљено главно оружје — „Киклоп”, снабдевен бацачем антиматерије, који је од сада имао да представља допунску опасност за сваки брод који се спусти на планету, да је изгубио шесторицу људи, а да је половина осталих хоспитализована, што значи да су неспособни за лет можда за више година, а можда и заувек. А пошто су изгубљени људи и машине и најбоља опрема, побегло се — јер шта би друго био сад повратак, ако не најобичније бекство — испред микроскопских кристалића, творевина мале пустињске планете, мртвих остатака лиранске цивилизације, која је давно престигла земаљску цивилизацију! А да ли је Хорпах био човек који би имао такве обзире? Може бити да ни сам није начисто због чега не стартује? Можда је рачунао на нешто? Али на шта?

Свакако — биолози су смислили начин да се мртви инсекти победе њиховим сопственим оружјем. Самим тим што је та врста еволуирала, расуђивали су, могла би да се узме у руке даља њена еволуција. Треба најпре унети у знатан број ухваћених примерака мутацију, наследне промене одређеног типа које ће током размножавања бити пренете у наредна покољења и учинити нешкодљивом целу ту кристалну расу. Морала би то да буде промена сасвим нарочита, од које би имали непосредне користи и која би истовремено проузроковала да та нова врста, тај огранак, стекне некакву Ахилову пету, слабу тачку у коју би се ударило. Али баш је то било типично учењачко нагваждање: нису имали појма каква би то требало да буде мутација, каква промена, како је спровести, како ухватити велику количину тих проклетих кристалића, не упуштајући се у наредну битку у којој би, у ствари, могли да доживе пораз још гори од јучерашњег. А када би све то и успели, колико би дуго требало чекати на ефекте те даље еволуције? Свакако не дан и не недељу дана. Према томе, требало би да се врте око Региса као на вртешци годину, две, можда и пуних десет година?! Све то заједно није имало никаквог смисла. Рохан је осећао да је претерао с аклиматизатором: сада је поново било претопло. Устао је, збацио ћебе, умио се, брзо се обукао и изишао.

Лифта није било. Позвао га је и док је чекао у полумраку, осветљеном скакутавим светлашцима индикатора, осећајући у глави огроман терет од непроспаваних ноћи и дана пуних напетости, кроз шум крви у слепоочницама ослушкивао је ноћну тишину на броду. Понекад би забрујало нешто у невидљивим проводницима, с нижих спратова преносило се пригушено мумлање трансмисија које су јалово радиле, јер су стално били у пуној спремности за старт. Сув дах металног укуса ударао је из окомитих бунара с једне и друге стране платформе на којој се налазио. Врата се помакоше, он уђе у лифт. На осмом спрату изиђе. Ту је ходник скретао, водећи дуж главног оклопа, обасјан линијом плавих лампица. Ишао је тако не знајући ни сам куда, махинално је дизао ноге на потребним местима, прекорачујући високе прагове херметичких преграда, док није опазио сенке људи из послуге главног реактора. Смештај је био мрачан, сијало је само неколико десетина сатова на таблицама. Људи су седели испод њих, на расклопљеним фотељама.

„Нису живи”, рече неко. Рохан не препознаде ко говори. „Хоћеш ли да се кладиш? У радијусу од пет миља било је хиљаду рендгена. Нема их више. Можеш да будеш миран.”

„Па зашто онда овде седимо?” прогунђа други човек. Не по гласу, него по месту које је заузимао — у гравиметричкој контроли — Рохан разабра да је то боцман Бланк.

„Зато што стари неће да се врати.”

„А ти би се вратио?”

„Шта друго може да се учини?”

Било је ту топло и у ваздуху се ширио онај нарочити запах, вештачки мирис четинара, којим су аклиматизатори покушавали да пригуше задах што га производе гомиле пластичног материјала и лима из оклопног омотача, који се загревају за време рада. Као резултат добијала се из тога смеса која није била налик ни на шта друго сем на мирис осмог спрата. Рохан застаде, невидљив за оне што су седели, наслонивши се леђима на пенасту пресвлаку преграде. Не зато што је желео да се крије: просто није желео да се меша у тај разговор.

„Он би сад могао да приђе…” проговори неко после краћег ћутања. Лице овога што је говорио појави се за тренутак, када се нагнуо напред; једна половина лица била му је румена, друга жута, од блеска контролних светала, којима зид реактора као да је гледао на згрчене људе. Као и сви остали, Рохан је одмах схватио о коме је реч.

„Имамо поље и радар”, прогунђа мрзовољно боцман.

„Много ћеш имати од поља када ти се примакне на билиерг удара.”

„Радар га неће пустити.”

„Мени то причаш? Ваљда га ја знам, као свој нож.”

„И шта с тим?”

„То што он има антирадар. Систем за ометање…”

„Али он је растројен. Електрични лудак…”

„Леп лудак. Био си у командној кабини?”

„Нисам. Овде сам био.”

„Но. А ја сам био. Штета што га ниси видео како је обарао наше сонде.”

„И шта то онда значи? Да су га они престројили? Да је већ под њиховом контролом?”

Сви говоре „они”, помисли Рохан. Као да су одиста у питању жива, разумна бића…

„А протон га знао. Кажу да се само растројила веза.”

„Па зашто би на нас ударио?”

Опет завлада тишина.

„Не зна се где је он сада?” упита онај што није био у командној кабини.

„Не. Последњи извештај био је у једанаест. Краљик ми је рекао. Видели су га како тумара по пустињи.”

„Далеко?”

„А шта, имаш вуну? Неких деведесет километара одавде. За њега је то непун час. Или и мање.”

„Можда је већ доста тог претакања из шупљег у празно?” Ијутито се умеша боцман Бланк, показујући свој оштри профил испред подлоге на којој су шарено жмигала светлашца.

Сви ућуташе. Рохан се полако окрете и удаљи се исто онако тихо као што је и дошао. Уз пут прође поред две лабораторије; у великој су светла била угашена, у малој су још била упаљена. Видео је светло како пада на ходник кроз илуминаторе под таваницом. Погледао је унутра. За округлим столом су седели сами кибернетичари и физичари — Јазон, Кронотос, Сарнер, Ливин, Саурахан и још неко, који је, окренут леђима према осталима, у сенци искошене преграде, програмирао велики електронски мозак…

„…постоје два ескалациона решења, једно анихилирајуће, једно с уништењем, а остали су помирљиви”, говорио је Саурахан. Рохан не ступи у просторију. Опет је застао и ослушнуо шта се говори.

„Ескалационо прво заснива се на стављању у покрет лавинског процеса. Потребан је бацач материје који ће ући у кланац и тамо остати.”

„Један је тамо већ био…” рече неко.

„Ако не буде имао електрични мозак, може да делује чак и када температура прекорачи милион степени. Потребан је бацач плазме; плазма се не боји звездане стене. Облак ће се понашати као и пре — трудиће се да га угуши, да уђе у резонанцу с крмним водовима, али неће бити никаквих водова, ничега сем нуклеарне реакције. Што више материје уђе у реакцију тим ће она постати силовитија. На тај начин може да се привуче на једно место и анихилира цела некросфера планете…”

„Некросфера…” помисли Рохан — аха, јер ти кристалићи су мртви: што су ти учењаци! Увек измисле неки леп, нов назив…

„Највише ми се допада варијанта са самоуништењем”, рече Јазон. „Али како то замишљате?”

„Па ето, заснива се на томе да се најпре доведу до консолидације два велика „облакомозга”, а затим да се они наведу у међусобни судар — поступак има за циљ да један облак схвати да му је онај други конкурент у борби за опстанак…”

„Разумем, али како то мислите да учините?”

„Није лак задатак, али је изводљив уколико је облак само псеудомозак, што значи, ако не поседује способност мишљења…”

„Али сигурнија је ипак помирљива варијанта, са снижењем просека зрачења…” рече Сарнер. „Потребне су четири хидрогенске гранате од по педесет до сто мегатона на сваку полукуглу — заједно непуних осамсто… Океанска вода ће, испаравајући се, повећати слој облака, повећаће се албедо и остали симбијонти неће моћи да им обезбеде минимум енергије неопходан за размножавање…”

„Рачун је заснован на непоузданим подацима”, побуни се Јазон. Видећи да треба да се распламса препирка међу учењацима, Рохан се повуче од врата и пође својим путем.

Уместо лифтом, враћао се у своју кабину завојним челичним степеницама, које нормално никад нису коришћене. Редом је пролазио кроз пролазе све виших и виших спратова. Видео је како у ремонтној хали де Врисове екипе послују упаљеним апаратима за заваривање око непокретно великих арктана. Издалека је запазио илуминаторе прозора бродске болнице, у којима су сијала љубичаста, замрачена светла. Један лекар у белој кецељи бешумно прође кроз ходник, за њим је приручни аутомат носио комплет блештавих инструмената. Даље је Рохан прошао кроз празне и мрачне кантине, клупске просториије, библиотеку, најзад се нашао на свом спрату; прошао је поред астрогаторове кабине и застао на пола корака испред врата, као да је пожелео да и њега ослушне, али иза глатке површине врата није допирао никакав звук, никакав прамен светлости, а округли илуминатори били су чврсто затворени причвршћеним завртњима с бронзаним главама.

Тек у кабини је поново осетио замор. Руке су му се опустиле, тешко је сео на лежај, збацио ципеле с ногу и наслонио врат на прекрштене прегибе руку. Седећи тако гледао је у ниску таваницу, слабо осветљену ноћном лампицом; на таваници је постојала пукотина на плавом лаку, која је ишла средином и делила таваницу надвоје.

Ово његово лутање по броду није предузео због некаквог осећања обавезе, нису су га занимали разговори ни живот других људи. Он се напросто бојао таквих ноћних часова, јер су га тада опседале слике којих није желео да се присећа. Од свих успомена најгора је била успомена на човека кога је убио пуцајући изблиза да онај не би убио друге. Морао је да поступи тако, али због тога се није осећао лакше. Знао је, ако сада угаси лампицу, да ће опет угледати ону исту сцену, угледаће како онај са слабим, несвесним осмехом ступа иза Вејровог бацача, који му се љуља у рукама, како прескаче преко тела без руке, које је лежало на камењу…

Тај мртви је био Јарг, који се вратио да тако глупо погине после чудноватог спасења, а секунд касније и онај што је њега погодио требало је да се свали на Јаргово тело, с поцепаним комбинезоном, који се пушио на грудима. Узалуд би било Роханово настојање да одагна ту слику која му се самовољно стварала пред очима, осећао је оштар задах озона, врели трзај дршке, коју је тада стискао ознојеним прстима, док су око њега цвилели људи које је касније сав задихан вукао да би их повезао као снопље, и сваки пут би га блиско, познато, као изненада ослепело лице покошеног човека изненадило својим изразом очајничке беспомоћности.

Нешто лупну; пала је књига коју је почео да чита још у бази. Ставио је између страна бели лист, али није прочитао ни ретка, јер кад би стигао. Сместио се удобније на лежају. Помислио је на стратеге који су смишљали планове како да се уништи облак и лице му се искриви у презривом осмеху. То све заједно нема смисла… размишљао је. Хоће да униште… а у ствари и ми, сви ми хоћемо то да уништимо, али никога тиме не можемо да спасемо. Регис је ненастањена, човек нема на њој шта да тражи. Откуда онда тај бес? Јер то је исто као да је наше људе побила бура или земљотрес. Ничија свесна намера, никаква непријатељска мисао није нам препречила пут. Мртви процес самоорганизације… је ли вредно упропашћивати све снаге и енергију зато да бисмо облак уништили само зато што смо га одмах примили као притајеног непријатеља, који је најпре из заседе унштио „Кондора”, а затим нас? Колико таквих невероватних, људском схватању страних појава можда крије у себи Космос? Зар треба свуда да стижемо с разорном силом на бродовима, да бисмо смрвили све оно што је у супротности с нашим схватањем? Како су је оно научници назвали — некросфера, према томе и некроеволуција, еволуција мртве материје, можда би Лирани имали шта да нам кажу о томе, Регис III је била у њиховом домену, можда су хтели да је колонизују када су њихови астрофизичари предсказали промену Сунца у Нову… то је можда за њих била последња нада. Када бисмо ми били у таквој ситуацији, очевидно бисмо се борили, разарали бисмо овај црни, кристални накот, али овако?… Цео парсек далеко од базе, која је са своје стране удаљена од Земље толико светлосних година, у име чега, у ствари, ми овде стојимо, губећи људе, зашто ноћима стратези истражују најбоље анихилационе методе, јер о освети не може да буде ни говора…

Када би се Хорпах појавио пред њим, рекао би му у том тренутку све то. Како је смешно и лудо истовремено то „освајање по сваку цену”, та „херојска истрајност човека”, та жеља да се освети смрт другова који су погинули зато што су послати у ту смрт… Били смо напросто неопрезни, превише смо поверења имали у наше бацаче и сатове, починили смо грешке и сада испаштамо последице. Мислио је тако, држећи због слабог светла затворене очи, које су га пекле као да је под капцима имао песак. Човек се, схватио је то сада без речи, још није уздигао на праву висину, још није заслужио тако лепо названу галактоцентричну висину, која се, одавно прослављена, не заснива на томе да треба тражити само себи сличне и само такве схватити, него на томе да се човек не меша у нељудске, туђе проблеме. Освајати пустињу, свакако, зашто да не, али не нападати оно што постоји, што је током многих милиона година створило своју сопствену равнотежу трајања, која не подлеже никоме и ничему, сем ваздушним и материјалним силама; а то активно трајање није ни боље ни горе од трајања беланчевинастих спојева, називаних животињама или људима.

Управо таквог Рохана, пуног те узвишености галактоцентричног сверазумевања сваке постојеће форме, трже понављано продорно завијање алармних сирена, које се заривало у нерве.

Све то о чему је пре једног секунда размишљао, изгуби се, би очишћено нападним звуком, који је испуњавао све спратове. У следећем тренутку изјурио је на ходник и трчао заједно с осталим људима у тешком ритму уморних корака, уз топао људски дах, и још пре но што стиже до лифта, осети — не неким чулом, не чак ни целим собом, него некако као да то беше осетио целим трупом брода, у чију се молекулу претворио — удар, у ствари, на изглед неизмерно далек и слаб, али који је прожимао труп крстарице од кракова подножја, па до прамца, удар силе која се ни с чим није дала упоредити, удар који је — и то је осетио — прихватило и еластично испарило нешто још веће но што је „Непобедиви”.

„То је он! Он је!” чули су се повици људи што су трчали. Редом су нестајали у лифтовима, врата су се с треском померала, екипе су стрмоглаво тутњале низ завојите степенице, не могући да дочекају да стигну на ред у лифт, али кроз збуњене гласове, дозиве, звиждук боцмана, понављани звук алармних сирена и штропот на горњем спрату пробио се други, безгласни, али тим некако силнији потрес од наредног удара. Светла у ходницима трепнуше и поново блеснуше. Рохан никад није помислио да лифт може да се спушта толико дуго. Стајао је, чак и не схватајући да још свом снагом притиска дугме, а поред њега се налазио још само један човек, кибернетичар Ливин. Лифт стаде и искачући из њега Рохан чу најтањи звиждук који се могао замислити, звиждук чији виши регистри, знао је то, нису више били разговетни за људско ухо. Било је то нешто попут заједничког јаука свих титанских спојева крстарице. Упаде кроз врата командне кабине, схвативши да је „Непобедиви” одговорио ватром на ватру.

Али то је, у ствари, био крај судара. Пред екраном је, на његовој ужареној подлози, стајао црн и крупан астрогатор; горња светла су била угашена, можда намерно — кроз пруге што су уздужно пресецале екран, помућујући целу површину виднога поља, штрчала је, доњим делом прилепљена уз тле, а на врху гигантска, трбата, истурена клупчастим масивима на све стране хоризонта, привидно сасвим непомична гљива од експлозије, која је разбила у атоме и уништила „Киклопа” на тројном периметру, а у ваздуху је још висило стравично, стакласто треперење од експлозије која се разилазила и кроз коју се чуо монотони глас техничара:

„Двадесет и шестсто, у тачки Нула… девет и осамсто у периметру… један и четири и двадесет два у пољу…”

Имамо 1420 рендгена у пољу, то значи да је зрачење пробило енергетски закон… схвати Рохан. Није знао да је тако нешто могуће. Али кад је бацио поглед на штит главне диспозиције силе, схватио је какав је набој употребио астрогатор. Том енергијом би се могло скувати унутарконтинентално море средње величине. Шта има — Хорпах је више волео да не ризикује поновне хице. Можда је претерао, али сада су бар поново имали само једнога противника.

На екранима се, међутим, развијао необичан призор: кудрав и истовремено карфиоласт врх гљиве горео је у свим преливима дугиних боја, од најсребрнастије зелене, па до дубоких, кајсијастих и карминских скерлетних боја. Пустиња се — Рохан је то тек сад запазио — уопште није видела, попут дебеле магле прекрио ју је неколико десетина метара високо заопшијан песак, који је стајао тако, таласајући се, сасвим као да се претворила у право море. А техничар је стално понављао цифре које је читао са скале:

„Деветнаест хиљада у тачки Нула… осам и шездесет у периметру… један један и нула два у пољу…”

Победа над „Киклопом” примљена је у глухом ћутању, јер, руку на срце, тријумф у разбијању своје сопствене, и уз то најјаче борбене справе није био нарочито достојан слављења. Људи су почели да се разилазе, док је гљива од експлозије настављала да расте у атмосферу и нагло се при врху распламсала у дугу гаму боја, овога пута погођена зрацима сунца, које је још стајало под хоризонтом. Пробила је већ највише слојеве ледених цируса и високо изнад њих попримила је љубичастозлатну, ћилибарскожуту и платинасту боју; те блештаве боје у таласима су силазиле са екрана и испуњавале целу командну кабину, која се преливала, као да је на бело емајлираним пултовима неко мутио боје земаљског цвећа.

Рохан се зачудио још једном, угледавши Хорпахово одело. Астрогатор је био у шињелу — оном снежнобелом гала шињелу који је последњи пут видео на њему на опроштајној свечаности у Бази. Мора да је зграбио први део одеће који му се нашао под руком. Стојећи с рукама у џеповима, с накострешеном седом косом на слепоочницама, очима је прешао преко окупљених.

„Колега Рохане”, рече неочекивано меким гласом, „молим вас да изволите к мени.”

Рохан му приђе и махинално се исправи, а тада се астрогатор окрену и пође према вратима. Ишли су тако један за другим кроз ходник, а кроз окна за вентилацију чуло се, кроз шум кондензованог ваздуха, потмуло и некако налик на гневно гунђање масе људи, који су испуњавали доњи део брода.