Непобедиви

11. „НЕПОБЕДИВИ”

Прва два џипа спустила су се са свознице у освит. Подсунчане хумке дина биле су још црне, покривене ноћном тамом. Поље се отворило, пропустивши машине, и затворило, блештећи плавим сјајем. На задњем седишту трећега, одмах поред подножја крстарице, у комбинезону, без шлема и заштитних стакала, само с малом маском кисеоничког апарата на устима, седео је Рохан, обухватајући колена прекрштеним рукама, јер му је тако било угодније да гледа на скакутаву казаљку секундаре.

У левом горњем џепу комбинезона имао је четири ампуле ињекција, а у десном — пљоснато упресоване таблете хранљивог концентрата, а џепови надколеница били су му испуњени ситним инструментима: мерачем зрачења, малим магнетомером, компасом и микрофотограметричком картом терена, не већом од дописнице, коју је требало гледати помоћу јаке лупе. Опасан је био шестоструким намотајима најтањег пластичног ужета, а цела његова одећа практично је лишена свих металних делова. Жичану мрежу, сакривену у коси, уопште није осећао — сем ако не би намерно померио кожу на глави; није осећао ни присутност струје која је пролазила кроз њу, али је могао да контролише рад микропредајника ушивеног у оковратник, ако би на то место ставио прст: тај мали тврди цилиндар куцао је одмерено и тај пулс је могао да се осети додиром.

На истоку је стајао црвени појас и ветар је почињао да се буди, кварећи пешчане врхове дина. Ниски гребен кратера, који је представљао границу хоризонта, изгледао је као да се полако растапа у повећаном црвенилу. Рохан диже главу: морао је да буде лишен двостране везе с бродом, јер би предајник својим радом одмах одао његово присуство. Али у његовом уху је стајао пријемни апарат, не већи од коштице; „Непобедиви” је могао — бар привремено — да му шаље сигнале. Управо сада је апарат проговорио, и било је то готово као да се јавио унутрашњи глас у његовој глави.

„Пажња, Рохане. Овде Хорпах… апарати с прамца бележе пораст магнетне активности. Џипови су вероватно већ под облаком… шаљем сонду…”

Рохан погледа у небо које се разведравало. Није могао да види сам старт ракете која се пробила увис нагло, усправно, попут светлосног сигнала, вукући за собом танки прамен белога дима, запрашивши њиме врх брода и вртоглавом брзином отпловила у правцу северо-истока. Пролазили су минути. Већ је половина набрекиог штита старога сунца седела на бедемима кратера, као да га је опкорачила.

„Омањи облак напада први џип…” разлеже се глас у његовој глави. „Други за сад наставља без проблема… први се приближава стеновитој капији… пажња! У овом трену изгубили смо контролу над првим. Оптичку такође — облак га је прекрио. Други стиже до заокрета поред шестог теснаца… није нападнут… почело је! Изгубили смо контролу над другим. Покрише га… Рохане! Пажња! Твој џип ће кренути за петнаест секунди — отада ћеш поступати према сопственом нахођењу. Укључујем стартни аутомат — свако добро…”

Хорпахов глас се нагло удаљио. Заменило га је механичко куцање, које је одмеравало секунде. Рохан се боље намести на седишту, упре се ногама, пребаци руку кроз електричну омчу причвршћену уз горњи ручни наслон џипа. Лака машина се нагло стресе и глатко крену напред. Хорпах је све људе држао унутра у броду, Рохан му је због тога био готово захвалан, јер не би поднео никаква опраштања. И тако је, причвршћен за седиште џипа који је скакао видео само огроман стуб „Непобедивог” који се полако смањивао; плави блесак који је неко време трептао на падинама пешчаних дина подсетио га је да машина управо пролази кроз границе поља сила. Али одмах потом брзина се повећала и риђи облак, који су дизале надуване гуме заклонио му је видик; једва је кроз њега могао да види небо које је светлуцало. Није то било баш добро — могао је да буде без упозорења нападнут. И зато, уместо да седи, како је било планирано, он се окренуо, устао и држећи се за наслон, стајао је сад на папучици. Захваљујући томе могао је изнад спљоштених леђа празне машине да гледа у пустињу која му је јурила у сусрет. Џип је јурио максималном брзином, повремено одскачући и готово летећи, тако да је Рохан свом снагом морао да се држи да с њега не слети. Мотор се готово није чуо, само му је ветар зујао око главе, зрнца песка шибала су га по лицу и очима, а с обе стране машине дизали су се водоскоци песка стварајући непрозиран зид, тако да није ни знао када се нашао ван круга кратера. Џип је очевидно прелетео преко једног од пешчаних превоја на његовој северној страни.

Рохан зачу отегнут сигнал који се нагло приближавао; био је то предајник телесонде избачене на велику висину тако да је он није могао запазити на небу, иако је напрезао поглед. Мора да се дигла веома високо, како не би навукла на њега пажњу облака, а истовремено је њено присуство било неопходно — јер иначе брод не би могао да управља кретањем џипа. На задњи зид џипа намерно је причвршћен бројач километара, да би му олакшао оријентацију. Превалио их је до сада деведесет и сваки час је очекивао да се пред њим појаве прве стене. Али ниски сунчани диск, који му је до тада био с десне стране, једва се назирући својим црвенилом кроз подигнуту прашину, преместио се мало позади. Џип је, значи, скретао лево — Рохан се узалуд трудио да оцени да ли се тај маневар уклапа у претходно обележени правац, или је већи: то би значило да су у командној кабини запазили неки непредвиђени маневар облака и да желе од њега да га удаље. Сунце се тренутак потом изгубило иза првог, доста ниског стеновитог гребена. А онда се опет појавило. У косом осветљењу његових зрака пејзаж је изгледао дивље и није личио на онај који је памтио из свога последњег похода. Али тада га је посматрао с веће висине, јер је седео у торњићу транспортера. Џип изненада поче тако нагло да се тресе и одскаче, да се Рохан неколико пута болно удари грудима о оклоп. Морао је сада да напрегне сву снагу да га силина тих бесних подбачаја, које нису могле да амортизују чак ни балонасте гуме, не избаци с високе папучице. Точкови су играли по камењу, бацали високо у ваздух шљунак, који је гласно летео низ падину, повремено се бесно окретали у месту, тако да је Рохан имао утисак да та паклена вожња мора бити видљива с удаљености од неколико километара, те је озбиљно помишљао на то да заустави машину — одмах испод плећа имао је истурену дршку кочнице, уграђене споља — и да искочи. Али тада би га чекало вишекилометарско лутање пешице, што би смањило и без тога невелике изгледе да стигне до циља. Стиснувши зубе, с рукама чврсто приљубљеним уз држаче, који му сада уопште више нису изгледали онако чврсти као при поласку, само је, зачкиљивши, гледао изнад равног чела машине у горњи део падине. Пев радиосонде повремено је слабио, али мора да се још уздизала над њим, јер је џип окретно маневрисао, заобилазећи гомиле непроходних стена, повремено се нагињао, успоравао, а онда би опет свом снагом појурио узбрдо.

Бројчаник је показивао двадесет и седам преваљених километара. Обележени пут износио је на мапи шездесет, али мора да је у стварности био дужи, с обзиром на непрестана кривудања и скретања. Сада више није било ни трага од песка; сунце, огромно, које готово уопште није грејало, висило је тешко и некако грозоморно, својим штитом стално додирујући стеновите гребене, машина се уз грозничаво подрхтавање без престанка бесно пробијала преко шљунчаника, повремено клизећи заједно с њиховим шкрипавим усовом, гуме су пиштаво завијале, тарући се беспомоћно о камен, на нагибу који се све више и више увећавао. Двадесет девет километара — сем певушећег сигнала сонде није чуо ништа друго. „Непобедиви” је ћутао; зашто? Рохану се чинило да је нејасан обронак, обележен црнкастим линијама, који се назирао испод црвенкастог сунца, горњи руб кланца, у који он треба да се спусти, али не ту, него тек знатно даље, на северу. Тридесет километара. У сваком случају није видео ни трага од црног облака. Мора да се већ разрачунао са оне две машине. Или их је просто напустио, задовољивши се тиме што их је одсекао од брода, блокиравши им везу? Џип се сав бацакао, као очајна животиња; повремено му је зујање мотора, који је радио на максималним обртајима, улазио под грло. Темпо се стално смањивао, али и тако је напредовао изузетно добро; можда је требало да употреби ваздушни јастук? Али то би била машина превише велика и тешка, а сем тога, не вреди сад о томе мислити, чим се ништа не може изменити…

Хтеде да погледа на сат. Није то могао да учини јер ни за секунд није смео да принесе руку очима. Покушавао је да савијеним коленима пригуши страховите потресе, од којих му се мутила цела утроба. Али машина је нагло појурила напред и на врат на нос почела да се стрмоглављује истовремено и на страну и наниже, кочнице зашкрипаше, али шљунак је већ летео на све стране, звучно добовао по плочама танког оклопа, а затим џип грчевито скрену, забаци се, за тренутак настави постранце преко шљунчане реке, и то кретање замре…

Онда се машина полако окрену и опет поче упорно да се пење уз падину. Сада је Рохан већ видео кланац. Познавао га је по црнкастим закрпама одвратног честара, налик на боровину, која је покривала стрме стене. Од падина кланца делило га је ваљда свега пола миље. Тридесет и четврти километар…

Падина коју је требало још да превали изгледала је као море хаотично нагомиланих блокова. Изгледало је немогуће да машина кроз њих пронађе пут. Већ је престао да тражи очима могуће пролазе, пошто и онако није у његовој моћи било да управља маневрима. Више је настојао да не скида поглед са стена које су окружавале ждрело. У сваком тренутку оданде је могао да искрсне црни облак.

„Рохане… Рохане…” зачу изненада. Срце му јаче закуца. Препознао је Хорпахов глас.

„Вероватно џип неће моћи да те довезе до циља. Одавде не можемо тачно да оценимо нагибе падине, али изгледа да имаш још само пет до шест километара вожње — када се џип заглави, мораћеш даље пешице… Понављам…”

Хорпах је још једном изговорио исто. Највише 42–43 километра… остаће ми око седамнаест — по овом терену најмање четири часа, ако не и више — муњевито срачуна Рохан. Али можда се варам, можда ће џип проћи…

Глас са брода ућута и опет се чуло само ритмично понављано певушење сонде. Рохан стисну зубима усник маске, јер му је на оштрим трзајима стругао унутрашњу површину усана. Сунце више није било приљубљено уз најближу планину, али као да се није ни дизало. Пред очима је имао веће и мање камене блокове, стеновите плоче, повремено га је прекривала њихова хладна сенка, а машина је ишла много спорије; подигавши поглед, угледао је бледе, паперјасте облаке који су се разилазили по небу. Сијало је на њему неколико звезда. Одједном се са џипом догоди нешто чудно. Његов задњи део почучну, а предњи полете увис… сав се љуљао извесно време, попут коња када се пропне… само још секунд, и свалио би се, поклопивши Рохана, да овај нагло не искочи доле. Пао је на колена и руке, кроз дебеле заштитне рукавице и надколенице осетио је болан ударац, и откотрљао се два метра по шљунку док се није зауставио. Џип је још једном зашкрипао точковима и замро.

„Пажња… Рохане… то је тридесет и девети километар… машина даље не може — мораш пешице… снаћи ћеш се по мапи… џип ће остати на томе месту — за случај да не будеш могао да се вратиш другачије… налазиш се на пресеку координата 46 и 192…”

Рохан се полако диже на ноге. Болели су га сви мишићи. Али тешки му беху само први кораци; потом се уходао. Хтео је што више да се удаљи од џипа, укоченог између два стеновита прага. Под једним великим обелиском је сео, извадио из џепа карту и покушао да се снађе где је. Није то било лако. Најзад је одредио свој положај. Од горње ивице кланца дели га још отприлике километар у ваздушној линији, али на томе месту није се могло ни сањати о силаску доле; падине је прекривао непроходан метални честар. Зато Рохан крену навише, све време размишљајући о покушају да сиђе на дно кланца на ближем месту но што је било договорено. До тога циља морао би да иде најмање још четири часа. Чак и када би успео да се врати џипом, морао би да рачуна на даљих пет часова повратног пута, а колико је времена требало да предвиди за силазак у кланац, не рачунајући ту и тражење изгубљених? Одједном му се цео план учини потпуно лишен смисла. Био је то напросто исто тако узалудан, колико и херојски гест, којим је Хорпах, жртвујући и њега, Рохана, могао умирити сопствену савест. Неко време раздирао га је такав бес што се дао насанкати као какав балавац, јер је астрогатор све био унапред срачунао — да готово није ни видео околину. Полако се охладио. Нема враћања, понављао је себи, покушаћу. Ако не успем да сиђем, ако не нађем никог до три часа, враћам се. Било је петнаест минута после седам. Трудио се да иде дугим и одмереним корацима, али не превише брзо, јер се при већем напору употреба кисеоника повећавала.

На прегибу десне руке причврстио је компас да не би скретао са изабраног правца. Неколико пута морао је ипак да заобилази раселине са окомитим странама. На Регису је владала тежа знатно мања него на Земљи, што је барем давало изгледа на већу слободу кретања чак и по овако тешком терену. Сунце се дигло. Роханов слух, навикао на сталну пратњу свих оних звукова којима су га, попут заштитне баријере на досадашњим походима окружавале машине, постао је као огољен и посебно изоштрен. С времена на време чуо је само ритмично, далеко слабије него пре, певушење сонде, али зато је сваки налет ветра, који је ударао о бридове стена, тровао његову пажњу, јер му се причињавало да у њему чује слабо зујање, које је тако добро познавао и упамтио. Полако се уклопио у тај марш и тиме стекао слободу размишљања, ступајући аутоматски с камена на камен. У џепу је имао коракомер; није хтео да погледа на његов бројчаник превише рано, јер је одлучио да то учини тек када прође један сат. Није ипак издржао и извадио је апарат налик на часовник пре но што је протекао одређени сат времена. Било је то болно разочарање: није превалио ни три километра. Мора да му је превише много времена односило пењање у висину и то је отежавало напредовање. Значи, не три, и не четири часа, него најмање још шест… помислио је. Извадио је карту и, клекнувши на колена, проучио је по други пут. Горње ивице кланца назирале су се неких седамсто до осамсто метара на исток, и зато се све време кретао мање-више упоредно с њима. На једном месту честар на падини био је пресечен, подељен кончастим, кривудавим просеком: вероватно корито усахлог потока. Трудио се да погледом испита то место. Клечећи, у налетима ветра који му је звиждао око главе, осетио је тренутак колебања. Као да још није био свестан шта ће урадити, устао је, механички вратио карту у џеп и почео да корача под правим углом у односу према правцу дотадашњег пута, упутивши се на тај начин ка ивици кланца.

Приближавао се ћутљивим, искиданим стенама, као да је у сваком тренутку требало да се земља под њим отвори. Одвратан страх стезао му је срце. Ипак је ишао, стално једнако размахујући рукама, које су му биле страхотно празне. Одједном је застао и погледао наниже, према пустињи, где је стајао „Непобедиви”. Није га могао видети, брод се налазио ван видокруга. Знао је то, али је гледао у небо, риђасте боје дуж хоризонта, које се полако испуњавало клупчастим облацима. Сигнално певушење сонде постало је толико слабо да није знао није ли то што чује још само варка. Зашто је „Непобедиви” ћутао?

Зато што нема више шта да ти каже — одговорио је сам себи. Горње стене су биле одмах пред њим, налик на гротескне фигуре, изједене ерозијом. Кланац се отворио пред њим као оргоман ров, пун мрака, сунчани зраци још нису стизали ни до половине његових страна, покривених црним честаром. Ту и тамо пробијале су се кроз четкасти густиш беле иглице, као да су од креча. Обухватио је једним погледом цео огромни простор, све до каменог дна, удаљеног пола километра у низину, и до те мере се осетио изложен ударцима, до те мере се осетио беспомоћан, да је махинално поклекнуо, како би се приљубио уз камење и постао један од тих каменова. Било је то бесмислено, јер му није претила опасност да буде запажен. Оно чега је имао да се боји није имало очију. Лежећи на слабо загрејаној каменој плочи, гледао је наниже. Фотограметрична мапа је говорила истину, најнекориснију, јер је показивала терен из птичје перспективе, у страхотној окомитој сажетости. Није могло бити ни говора да сиђе уском ћелавом стазом између две стране црних честара. Не двадесет и пет метара ужета, него ваљда најмање сто метара морао би да има, а и тако би му били неопходни некакви клинови, чекић, а он није имао ништа такво, није био прилагођен за пењање по стенама. У почетку је тај уски жљеб силазио наниже доста благо, али је даље био пресечен, нестајао под избоченом грбом стене и указивао се далеко доле, већ кроз плавичасту ваздушну измаглицу. Паде му на ум идиотска мисао, да кад би имао падобран…

Упорно је прегледао падине на обе стране од места на коме је лежао, завучен под велики, печуркасти камен. Тек је сад осетио да кроз велику пустош која се под њим отвара, плови блага струја загрејаног треперила. Честар је био акумулатор сунчаних зрака. Идући погледом ка југо-западу, пронашао је врхове шиљатих стена, чији су темељи представљали камена врата, место катастрофе. Не би их препознао да нису, за разлику од свих осталих стена биле сасвим црне и сијале као да су покривене дебелом глазуром — њихови горњи делови мора да су били усијани за време „Киклопове& битке с облаком… Али ни транспортере, па чак ни трагове атомске експлозије на дну кланца није могао да сагледа с места на коме се налазио. Лежао је тако и одједном га је захватило очајање: морао је да сиђе тамо доле, а није било пута. Уместо олакшања што може, да се врати и да астрогатору саопшти да је учинио све што је могао, наступила је одлучност.

Устао је. Некакво кретање у дубини кланца, примећено крајичком ока, махинално га притиште поново уз камење, али онда се усправи. Ако будем сваки час падао на лице, нећу много учинити… помислио је. Сада је ступао дуж кланца, тражећи пролаз; сваких неколико стотина корака нагињао се над празнином и видео увек исту слику — тамо где је падина била блага, била је начичкана црним честаром, а где је била необрасла, спуштала се окомито. Једном му се камен одрони испод ноге и скотрља се доле. Повуче за собом друге; мали усов, уз клокотање, сручи се оштро на космати зид неких стотинак корака испод њега; из честара се диже прамен дима који је светлуцао на сунцу, прошири се у ваздуху и за часак остаде тако, као да гледа око себе, а Рохан се сав следи; после више од једног минута облак се разреди и бешумно утону у светлуцави честар.

Ближило се девет часова када, провиривши иза наредног каменог блока, Рохан угледа доле, на самом дну долине — која се ту знатно проширила — мрљу која се разговетно кретала. Уздрхталом руком Рохан извади из џепа мали доглед на склапање управи га…

Био је то човек. Увећање је било превише мало да би могао да угледа макар његово лице — али је одлично видео равномерно кретање ногу. Ишао је полако, мало шантуцајући, као да вуче озлеђену ногу. Да ли да га позове? Није се одважио. Додуше, покушао је, али му глас не прође кроз грло. Мрзео је себе због тог проклетог страха. Знао је само да сад сигурно неће отићи. Добро је упамтио место којим је онај доле ишао — кретао се преко све шире долине према беличастим купама насталим од плазина — и почео је да трчи у истом правцу, дуж стрмине, прескачући камење, прескачући мање пукотине, док не осети како му дах шишти пролазећи кроз усник и како му срце снажно бије. Ово је лудост, не могу овако… помислио је беспомоћно. Успорио је, и баш тада се пред њим створио широк жљеб, који се гостољубиво отварао пред њим. С обеју страна ограђивао га је при дну црни честар. Нагиб се при дну повећавао… можда је тамо нека избочина?

Одлучио је сат: било је готово девет и тридесет. Почео је да се спушта, најпре лицем према провалији, а затим, када је стрмина постала превише оштра, окренуо се и почео се спуштати помажући се рукама; ишао је корак по корак, црно жбуње је било близу, чинило му се као да га прљи непокретном, ћутљивом јаром. У слепоочницама му је тутњало. Застао је на једном иступу у стени, који је ишао укосо, зарио леву ногу између два иступа и погледао доле. Неких четрдесет метара ниже видео је широк испуст, од кога је силазила изразита, гола камена греда, уздигнута изнад оштрих мртвих метлица црног жбуња. Али од тог спасоносног испуста делио га је празан простор. Погледао је увис — спустио се већ добрих двеста метара, можда и више. Чинило му се да се цео ваздух потреса од снажног лупања његовог срца: затрептао је неколико пута очима. Полако, слепим покретима, почео је да размотава конопац. Нећеш ваљда бити тако луд… рече у њему нешто. Померајући се постранце наниже, стигао је до најближег жбуна. Његове оштре младице биле су покривене наслагом рђе, која се прашила под додиром. Дотакао га је, надајући се ко зна чему. Али ништа се не догоди. Зачуо је само сухо, шкрипаво шуштање, повукао је снажније, жбун је стајао поуздано, онда га обави ужетом при дну, још једном повуче… у наглом налету смелости обави и приземне скупине другог и трећег жбуна и повуче из све снаге. Држали су чврсто, урасли у, распуклу стену. Поче да се спушта, у почетку је могао још да пребаци део терета на стену, захваљујући трењу потплата на обући, али убрзо се заљуља и нађе се у висећем положају. Све је брже попуштао уже испод колена, придржавајући његово клижење покретима десне руке док се, гледајући пажљиво доле, не нађе на испусту. Тад покуша да ослободи уже, вукући један његов крај. Жбуње га није пуштало. Повуче неколико пута. Закачило се. Тада објаха греду и поче да вуче уже свом снагом, док он одједном с језивим фијуком не исклизну и не ошину га по врату. Сав се стресао. Остао је да седи неколико минута, јер су му ноге биле превише клецаве да би се усудио да крене на даље лутање. Али зато је угледао прилику онога што је ишао далеко доле. Прилика је садабила мало већа. Учинило му се чудно што је тако светла: а такође је било нечег необичног и у облику главе, или тачније онога чиме је тај човек покрио главу.

Преварио би се ако би помислио да је најгоре већ превалио преко главе. Истину речено, није тако нешто ни помислио. Нада је ипак, како се показало, била погрешна. Даљи пут био је технички неупоредиво лакши, али мртав, жбуње које је шкрипало од рђе уступило је место жбуњу које као да је блештало црнилом, са жичаним чворовима, засутим, као ситним плодовима, оним задебљањима која је одмах препознао.

С времена на време из њих су избијали светлуцави прамичци дима, кружили у ваздуху, а Рохан би тада замро на месту — само не на дуго, јер иначе никад не би успео да стигне до дна кланца. Неко време се померао опкорачивши греду, као да је на коњу, а затим је греда постала шира и мање стрма, тако да је могао по њој да хода, не без труда, не без помоћи руку, али једва да је могао да прати успех тога свог дугог силажења, пошто му је сва пажња била подељена на обе стране истовремено; некада је морао да пролази толико близу тога жбуња што се ројило, да су му жичане четкице стругале о наборе комбинезона. Ниједном ипак праменови што су пловили у висини и разиграно се искрили на светлу нису пришли ближе к њему. Када је најзад чврсто стао на шљунчану плазину, једва неколико стотина метара далеко од дна кланца, које се беласало од облутака, сухих попут костију — било је већ близу дванаест. Налазио се већ испод појаса црнога жбуња, падина с које се спустио до половине је била обасјана високим сунцем. Сада је могао да оцени какав је и колики био пут који је превалио, али није се чак ни осврнуо. Потрчао је у долину, трудећи се да пребацује терет тела с ноге на ногу, с камена на камен, само што брже, али и тако је огромна маса непоуздане плазине уз гласан штропот почела да се роза заједно с њим, грмела све гласније, кад се одједном, већ сасвим близу усахлог потока, шљунак разлете испод његових ногу и он се, падајући, скотрља двадесетак метара, тако да му се у паду померила кисеоничка маска. Већ је скочио на ноге да потрчи, не обазирући се на то што се угрувао, јер се плашио да му онај кога је видео одозго не нестане с видика — обе падине су, а нарочито она на другој страни, биле пуне црних гротала — када га нешто опомену, још пре но што је разабрао, да се поново прући на оштро камење и да остане тако, раширених руку.

Заклонила га је лака, с висине бачена сенка и, у све јачем хучању које је прелазило у монотонију, обухватајући све регистре, од шиштања па до ниских басова, опколило га је црно, безоблично клупко. Требало је, можда, да затвори очи, али није то учинио. Последња његова мисао била је да му се није случајно онај мали апарат, зашивен у комбинезону, оштетио при паду. А онда је утонуо у непомичност коју је сам себи наметнуо. Није покретао чак ни очне јабучице, а ипак је видео како се ускомешани облак надноси над њим, како пушта наниже један крак који се лењо увијао; угледао је тај крак изблиза — изгледао је као завршетак мастиљавог, сјајног вира. Кожом лобање, образа, целог лица осетио је топли додир ваздуха, дах који као да је био некако раздробљен на милионске честице. Осетио је додир на комбинезону на грудима, нашао се готово у потпуном мраку. А онда се одједном тај крак, налик на минијатурну ваздушну трубу, вратио натраг у облак. Брујање је постало оштро. Осећао је од њега трнце у зубима, осећао га је негде у средини лобање. А онда је постало слабије. Облак се дизао готово окомито у висину, прелазио у црну маглу која се полако ширила од једне до друге стране кланца, распао се на појединачна клупка која су се концентрично окретала, а затим су се увукла у непомично крзно жбунова и изгубила се. Дуго је још лежао тако непомично, као мртав. Прође му кроз главу да је с њим можда већ свршено. Да можда неће знати ни ко је, ни откуда се ту нашао, нити шта треба да уради, и при тој помисли осетио је одједном страх, који га је присилио да нагло седне. Пожелео је одједном да се смеје. Јер, ако је могао тако да размишља, значи да је спасен.

Да му облак није ништа учинио, да га је Рохан преварио. Трудио се да савлада тај кретенски, голицав смех што му је навирао у грло, који је, пригушен, почињао целог да га тресе. То је само хистерија — помислио је, дижући се на ноге. Био је већ готово миран, тако му се барем учинило. Поправио је кисеоничку маску и обазрео се око себе. Човека, којег је одозго угледао, више није било. Али чуо је његове кораке. Тај што је пролазио мора да је већ прошао преко овог места и нестао иза преврнутог каменог блока који је до половине заклањао дно кланца. Потрчао је за њим. Одјек корака био је све ближи и необично гласан. Као да је неко ходао у железним чизмама. Трчао је осећајући оштар бол који му је пробадао голеницу од зглавка до колена. Мора да сам угануо ногу… помислио је, очајнички веслајући рукама, поново је осећао недостатак ваздуха, почињао је готово да се гуши када је онога угледао. Тај други је ишао право напред, механичким, крупним корацима, ступајући с камена на камен. Оближње странице кланца понављале су шљапкавим одјеком бат његових корака. И одједном у Рохану све спласну. То је био робот, не човек. Један од арктана. Није уопште помислио на њихову судбину, на то шта се с њима десило након катастрофе; налазили су се у средишњем транспортеру када их је облак напао. Био је сада двадесетак корака од њега. Тада је опазио да лева роботова рука беспомоћно виси, смрвљена, а да је његов, некада сјајан, испупчен оклоп избраздан и улегнут на више места. Разочарање је било велико, а ипак се у души осетио бодријим при помисли да ће при даљим тражењима имати бар таквог друга.

Хтео је да дозове робота викнувши га, али нешто га је од тога задржало, и само је убрзао корак, престигао робота и испречивши му се на путу стао да га чека, али га џин, висок два и по метра, уопште није видео. Рохан је тада приметио да је робот имао смрскан део радарске антене, која је помало налик на зделасто ухо, а на месту на коме се раније налазио објектив левог ока, зјапио је отвор неравних ивица. Робот је ипак сасвим сигурно корачао својим огромним ногама, повлачећи у ходу само леву. Рохан га викну када се размак који их је делио смањио на неколико корака, али је машина ишла право на њега, као слепа, и Рохан у последњем тренутку мораде да му се уклони с пута. Притрчао је по други пут роботу и хтео да га ухвати за металну ручурду, али му је овај отрже равнодушним покретом, и настави да корача даље. Рохан схвати да је и овај арктан постао жртва напада и да на њега не може више да рачуна. Али ипак му беше тешко да препусти беспомоћну машину њеној сопственој судбини, а сем тога, обузела га је и радозналост, куда то робот смера, јер је ишао бирајући колико је могуће раван пут, као да је имао у виду одређени циљ. Након краћег размишљања, за време којег се робот удаљио двадесетак метара, најзад је кренуо за њим. Робот је коначно стигао до подножја осулине и почео је да се пење на њу, не обраћајући ни најмању пажњу на срозавање шљунка, који му је промицао испод широких стопала. Успентрао се тако можда до половине шљунчаног поља, а тада се изненада срушио и склизнуо доле, не престајући да млатара ногама по ваздуху, што би у другим околностима можда подстакло гледаоца да се насмеје. Онда се дигао и почео поново да се пење. Рохан се брзо окренуо и удаљио од тога места, али је још дуго до њега допирао звук осипања шљунка и тешко, метално шљапкање, које је у овом стеновитом кланцу преношено многоструким одјецима. Рохан се сада кретао брзо, јер је и пут по спљоштеном камењу, којим је некада протицао сада усахли поток, био релативно раван и лако се спуштао наниже. Од облака није било ни трага, само је повремено лако подрхтавање ваздуха над падинама сведочило о активности која је кључала у црном честару. Тако је стигао до најширег дела кланца, који је ту прелазио у долину, окружену каменим косинама. Једно два километра даље налазила се камена капија, место катастрофе.

Рохан тек сада схвати колико ће му недостајати олфактометрички бројач, који би му можда помогао у тражењу људских трагова, али то је био апарат превише тежак за пешака. Морао је, дакле, да се сналази без њега. Зауставио се и стао да прелази погледом по свим стенама редом. О томе да би се неко могао склонити у металном честару, није могло да буде ни говора. Остајале су само шпиље, гротла и камене котлине, којих је са овога места набројао четири; њихову унутрашњост заклањали су пред његовим погледом високи прагови стрмих стена, који су наговештавали озбиљне тешкоће да би се на њих попео. Зато је одлучио да најпре завири у шпиље. Већ пре тога, на броду, разматрао је с лекарима и психолозима где треба тражити изгубљене чланове колектива, то значи, где би се могли склонити. Али у суштини није много сазнао на том саветовању, јер је понашање човека погођеног амнезијом било неурачунљиво. То што су се изгубљени удаљили учетворо од осталих Регнарових људи, указивало је на активност која се разликовала од активности осталих; у некој мери и то, што се трагови те четворице све до истраженог места нису разишли, допуштало је могућност да буду пронађени сви заједно. Наравно, ако су уопште још живи, и ако се иза камене капије нису разишли на разне стране. Рохан је редом претражио две мале и четири веће шпиље, чији су улази били лако доступни и захтевали су само неколико минута сигурног пењања уз косо положене велике камене блокове.

У последњој од ових шпиља наишао је на металне остатке потопљене у води; у почетку је помислио да је то скелет другог арктана, али остаци су били необично стари и нису подсећали ни на једну од конструкцијских решења која су му била позната. У плитком језерцу, које се видело захваљујући томе што се малчице дневног светла одбијало од свода глатког, као да је политиран, почивао је необично чудан, издужен облик, помало налик на крст дуг пет метара; лим који га је споља покривао, давно се распао и на дну створио, помешан с пешчаним раствором, муљ риђ од рђе. Рохан није могао себи да дозволи дуже разгледање необичног проналаска, који је можда представљао руину неког од оних макро-аутомата које је уништио облак победник у својој мртвој еволуцији. Понео је само у очима његов обрис, неодређене наговештаје некаквих спојева и шипака, које су служиле пре за летење, него за ходање; али сат је наређивао све већу журбу, и Рохан, не губећи време, поче да претражује остале пећине. Било их је толико много, да су изгледале некад са дна долине као прозори пуни црнине на каменим зидовима, или као подземни ходници, често испуњени водом, који су водили понекад до окомитих бунара и сифона са жуборавим воденим струјама, а биле су тако кривудаве, да се нипошто није усуђивао да се упусти дубље у њих. Имао је уосталом само малу лампу, која је давала релативно слабу светлост, беспомоћну нарочито у пространим шпиљама с високим сводовима и са много спратова, јер је наишао и на неколико таквих. Најзад је, просто посрћући од умора, севши на огроман, пљоснати камен, загрејан сунчевим зрацима, пред излазом једне пећине коју управо беше претражио, почео да жваће таблете упресованог концентрата, заливајући сухе залогајиће водом из поточића. Неколико пута учинило му се да чује брујање наилазећег облака, али то мора да су били гласови сизифових напора оног арктана, који су сада допирали с вишег краја долине. Пошто је појео своје скромне залихе, осетио се далеко бодријим. Најчудније је за њега самога било то што се, у ствари, све мање плашио језивог суседства — јер су се црни честари пели уз све падине, ма на коју страну да је уперио поглед.

Сишао је са узвисине испред пећине, где се био задржао, и тада је угледао нешто попут танушног појаса боје рђе на сухом камењу на другој страни долине. Приближивши се, препознао је у тим мрљама трагове крви. Били су већ потпуно суви, чак су променили и боју, и да није изузетне белине стене, која није заостајала за кречњаком, сигурно их не би ни запазио. Неко време покушавао је да одгонетне на коју је страну ишао човек који је крварио, али није то могао да утврди. И онда је, насумице, пошао у горњи део долине, помисливши да се то можда човек, који је био рањен за време борбе „Киклопа” са облаком, удаљавао од њеног средишта. Трагови су се укрштали, на неколико места губили, док га не доведоше у близину пећине, коју је био претражио као једну од првих. Тим веће је било његово изненађење када се показало да се поред њеног излаза, отвара уска пукотина, стрма, слична бунару, коју пре тога није запазио. И баш тамо је водио крвави траг. Рохан клече и наже се над полумрачни отвор, али мада је био припремљен на најгоре, не могаде да задржи пригушени крик, јер је угледао Бенигсенову главу са исцереним зубима, која је гледала равно у њега празним очним дупљама. Препознао га је по златним оквирима наочара, чија су стакла, слепом иронијом случаја, остала цела и блештала су у одблеску који је падао с вапнене плоче, нагнуте изнад тога каменог гроба. Геолог је висио између камених блокова, зато је његово тело остало усправно, уклињено раменима у природној лубури каменог бунара. Рохан не хтеде да остави тако ове људске остатке, али када је, савладавајући се, покушао да подигне мртво тело, осетио је кроз дебели материјал комбинезона како му се распада у рукама. Убрзано деловањем сунца које је завиривало на то место свакога дана, распадање је учинило своје. Рохан тада само отвори патент-затварач на прсном џепу Бенигсеновог комбинезона и извади из њега учењаков знак за распознавање; пре одласка, напрегавши сву снагу, подигао је једну од оближњих камених плоча и покрио њоме камени гроб.

То је био први пронађени. Пошто се већ удаљио од тог места, Рохан помисли да је, у ствари, требало да испита радиоактивност леша, јер је у извесној мери то могло да расветли судбину самог Бенигсена и осталих: знатно појачано зрачење, наиме, сведочило би о томе да се покојник налазио у близини места атомског судара. Али заборавио је да то учини, а сада не би нипошто пристао да поново дигне надгробни камен. Истовремено Рохан увиде колику велику улогу у његовом тражењу игра случај, јер је близину тога места био претражио раније, и то, како му се чинило, веома пажљиво.

Подстакнут новом мишљу, пожурио је сада трагом крви тражећи његов почетак. Траг је водио готово равном линијом у доњи део долине, као да води ка атомском разбојишту. Али већ неколико стотина метара даље, траг нагло скрену у страну. Геолог је изгубио огромну количину крви и тим је чудније било што је и поред тога могао да оде толико далеко. Камење које од времена катастрофе није попрскала ни кап кише, било је обилно пошкропљено крвљу. Рохан се попе по великим каменим комадима, који нису стајали баш много чврсто и нађе се у пространој, наћвастој ували под голим каменим ребром. Прва ствар коју је угледао била је натприродно велика потплата роботове металне стопе. Робот је лежао постранце, готово преполовљен серијом, сасвим очевидно испаљеном из Вејра. Нешто даље, ослоњен на камен, налазио се у полуседећем положају, готово пресавијен на двоје, човек са шлемом на глави; облина шлема била је сва црна од гара. Човек је био мртав. Бацач је још висио у његовој опуштеној руци, додирујући блештавом цеви камену подлогу. Рохан у први мах не смеде да додирне мртваца, него покуша из клечећег положаја да се загледа у његово лице, али и ово је било до те мере унакажено распадањем, као и Бенигсеново. Уто препознаде широку и пљоснату геолошку торбу, пребачену преко смањених плећа овога што је седео. Био је то сам Регнар, вођа експедиције која је нападнута у кратеру. Радиоактивност је показивала да је арктан уништен пражњењем из Вејра: индикатор је регистровао карактеристично присуство ретких изотопа ретких. Рохан хтеде да узме знак за препознавање из геологова џепа, али овог пута није могао на то да се присили. Само је откопчао торбу, јер тако није морао да додирне покојниково тело. Али торба је била испуњена самим комађем минерала. Након краћег размишљања отргнуо је једино геологов монограм, причвршћен уз кожни ремен, ставио га у џеп и погледавши још једном с висине каменог блока на непомичну сцену, настојао је да схвати шта се ту, у ствари, догодило. Изгледало је да је Регнар пуцао у робота, али да ли је овај напао њега, или Бенигсена? Да ли уосталом човек погођен амнезијом може да се брани од било каквог напада? Знао је да не може решити ту загонетку, а и морао је у даљњу потрагу. Поново је погледао на сат: ближило се пет часова. Кад би имао да рачуна само на своју залиху кисеоника, морао би већ да крене натраг. Зато му је пало на ум да би могао да скине флаше с кисеоником са Регнаровог апарата. Зато је скинуо цео апарат с леђа умрлога, утврдио да је једна боца још пуна, и оставивши своју, празну, почео је да гомила камење око леша. Однело му је то готово цео сат, али је сматрао да га је покојник и онако богато наградио, уступивши му своју залиху кисеоника. Када је мала хумка била готова, Рохан је помислио да би било добро када би се снабдео и оружјем, јер је мали Вејр сигурно још радио. Али и ова помисао пала му је на ум касно и морао је да оде празних руку.

Ближило се шест часова; био је тако уморан да је једва вукао ноге. Имао је још четири таблете за окрепљење, узео је једну и минут после тога је устао, осећајући како му се враћа снага. Није уопште имао представу о томе одакле да почне даљње тражење, и зато је кренуо право напред, према каменој капији. Био је од ње удаљен отприлике километар, када га показивач опомену на појачано радиоактивно зрачење. Било је још доста ниско, и наставио је да иде даље, осврћући се пажљиво на све стране. Пошто је кланац ишао кривудаво, само неке стене су на површини имале трагове прегрејаности; али како је ишао даље, ове карактеристичне, испуцане глазуре је било све више, и најзад је наишао на простор где су огромни камени блокови били претворени у укочене мехурове — јер је њихова површина прошла кроз фазу кључања под силином термичких удара. У ствари није ту више имао шта да ради, а ипак је ишао стално напред: његов показивач на прегибу руке сада је гласније куцао, све брже, а казаљка је скакала по скали као луда, играјући на подеоцима. Најзад је из даљине угледао остатке камене капије, сваљене на улегнути котао, налик на језерце воде, које се на невероватан начин укочило за време силног распрсквања; камено насеље претворило се у дебелу кору лаве, а некада црна крзна металних честара претворила су се у сагореле крпе; на терену су сред камених зидина зјапили огромни проломи светлије боје. Рохан се журно врати с тог места.

И опет му случај прискочи упомоћ, када је већ стигао до следеће камене капије иза разбојишта, знатно шире од оне пређашње: у близини места које је пре тога прошао, паде му у очи неки блештав метални предмет. Био је то алуминијумски редуктор кисеоничког апарата; у плиткој пукотини између стене и усахлог корита потока црнела су се плећа у опаљеном комбинезону. Мртвац је био без главе. Стравична сила ваздушног удара бацила га је изнад камене гомиле и смрскала о стену. Мало даље лежала је неоштећена футрола и у њој чврсто смештен, сјајан, као да је био управо очишћен, Вејров бацач пламена. Рохан га узе. Покуша да идентификује нађенога, али то је било немогуће. Кренуо је даље у горњи део кланца, а светлост на његовој источној падини већ је била црвена и, попут црвене завесе, дизала се све више, онако како се сунце клонило ка западу, залазећи за планинске гребене. Било је четврт часа до седам. Рохан се нашао у истинској дилеми. Све до сад имао је успеха, бар у том смислу што је извршио свој задатак, што је преживео и могао је да се врати у базу. Смрт четвртог човека по његовом уверењу, више није подлегала сумњи, али најзад то је било неизмерно вероватно још и док се налазио на „Непобедивом”. Дошао је овамо да се убеди. Према томе, је ли имао права да се врати? Залиха кисеоника, за коју је имао да захвали Регнаровом апарату, била је довољна још за шест часова. Имао је ипак пред собом целу ноћ, током које није могао ништа да ради, ако не из обзира према облаку, а оно макар због тога што је био на крају снаге. Прогутао је следећу таблету за открепљење и чекајући да она почне да делује, покушао је да састави неки бар умерено разуман план за даљу акцију.

Црни честар високо изнад њега, на стеновитим падинама, замењивао је све црвенији одсјај сунчевог заласка, а на тој светлости појединачне оштрице жбуња су се преливале и опализовале у тамнољубичастој боји.

Рохан никако није могао да донесе коначну одлуку. Док је тако седео у подножју високог бедема чуо је издалека тешко брујање облака. И зачудо — уопште се није уплашио. Његов однос према облаку током једнога дана доживео је зачуђујућу промену. Знао је — или му се барем чинило да зна шта себи може да дозволи, попут алпинисте кога не плаши смрт што вреба у ледњачким стенама. Додуше, он ни сам није био много свестан те промене у себи, јер у сећању није забележио тренутак у коме је — први пут — када се црни честар на камењу преливао у свим тоновима љубичасте боје — запазио његову суморну лепоту. Али сада, када је већ угледао црне облаке — а наилазила су два, изројивши се из наспрамних планинских падина — није се уопште померио, није тражио заклона приљубивши се лицем уз камење. Најзад, положај у коме се налазио није могао да буде од значаја, само ако је скривени апарат још деловао. Врховима прстију дотакао је кроз материјал комбинезона његово дно округло попут металног новчића и осетио на јабучицама прстију нежно треперење. Није желео да изазива опасност, и зато се само угодније сместио, да не би непотребно мењао положај тела. Облаци су сада заузимали обе стране кланца; кроз њихове црне слојеве пролазила је нека врста сређивачке струје, јер су се облаци згушњавали на крајевима, творећи готово усправне стубове, док су се њихови унутрашњи делови надимали један према другом и све се више приближавали. Било је то као да их је неки титански вајар с необичном брзином обликовао невидљивим поступком. Неколико кратких пражњења просече ваздух између најближих тачака оба облака, који су наизглед хрлили један према другом, а у ствари је сваки остао на својој страни, треперећи само централним избочинама у све оштријем ритму.

Блесак ових муња био је чудно таман; оба облака су у једном трену блеснула као милијарде црно-сребрних кристала, заустављених у лету. Затим — када стене неколико пута поновише ехо громова, слабо и пригушено, као да их је нагло прекрио некакав материјал који упија звуке, треперећи, напете до крајности, обе стране црнога мора спојише се у узајамном прожимању. Ваздух под њима потамне, као да је сунце зашло, и истовремено се у њему појавише несхватљиве, савитљиве линије, и Рохан тек после неког времена схвати да су то гротескно изобличени одрази каменог дна долине. А међутим, она ваздушна огледала под сводом облака таласала су се и растезала; док најзад Рохан не угледа огромну људску појаву која је главом досезала до таме, и гледала га непомично, мада је сама слика непрестано подрхтавала и играла, као да се стално гасила и да је стално била поново подстицана тајанственим ритмом. И опет протече више секунди пре но што у слици он не препознаде свој сопствени одраз, обешен у празнини између бочних извесина облака. Био је тако зачуђен, до те мере запањен несхватљивим деловањем облака, да је на све заборавио. Синула му је помисао да облак зна за њега, за микроскопску присутност последњег живог човека усред камења што испуњава кланац, али ни те мисли се не уплаши, не зато што је била превише невероватна: ништа више он није сматрао немогућим — него је напросто желео да учествује у овој све мрачнијој мистерији, чије значење — био је у то убеђен — неће схватити никад. Његова гигантска слика, кроз коју су се слабо одражавале стеновите падине, у горњем делу долине, до које није сезала сенка облака, сасвим се расула. Истовремено из облака се спустише многобројни кракови; када би облак усисао једне, други би заузимали њихово место. Из њих је почела да пада све гушћа, црна киша. Ситни кристалићи су падали и на њега, погађали га лако у главу, спадали низ комбинезон, гомилали се у његовим наборима; црна киша није престајала да пада, а глас облака, оно хучање које је потпуно обухватало не само долину, него и целу атмосферу планете, све се више појачавало; настадоше у облаку локални вирови, окна кроз која се пробило светло небо, црни покров се прасцепио по средини и у виду два бедема тешко полетео, као против воље, ка честарима, док није утонуо у њихову непомичност и изгубио се. Рохан је и даље седео непомично. Није знао сме ли да стресе кристалиће којима је био засут; много их је лежало на камењу; цело, до тада као слоновача бело корито усахлог потока изгледало је као попрскано мастиљавом бојом.

Рохан узе један од троугластих кристалића међу прсте, а тада овај као да оживе, нежно му дахну топлином у длан и диже се у ваздух кад Рохан махинално отвори шаку. Тада као на дати знак узавре цела околина. Тај покрет је само у првом секунду био хаотичан. После тога црне тачкице као да створише слој приземног дима, згуснуше се, сабраше и у стубовима полетеше увис. Изгледало је као да су се саме стене димиле некаквим огромним жртвеним бакљама без пламена и сјаја. Али тек тада наступи несхватљива ствар: јер када узлетели рој застаде у виду готово лоптастог облака тачно над самом средином долине, личећи на подлози неба, које се полако замрачивало, на огроман, баршунасти црни балон, она два велика облака поново изронише из честара и обрушише се на њега с невиђеним бесом. Рохану се учини да чује пречудесни, шкрипави звук ваздушног судара, али то је ваљда била варка. Већ је мислио да посматра борбу, да су облаци избацили из себе и сручили на дно кланца оне мртве инсекте којих су желели да се реше, када се показа да то није судар. Облаци се разиђоше и од паперјасте кугле не остаде ни трага. Велики облаци су је упили у себе. Само тренутак, и опет су само камени врхови стајали осветљени крвавим блеском сунчева заласка, а пространа унутрашњост долине била је тиха и пуста. Рохан тада устаде на ноге, које као да су се угибале под њим. Одједном се самоме себи учинио смешан са својим Вејровим бацачем који је брижљиво узео од мртваца, и још више, осећао се непотребним у томе крају савршене смрти, где су као победници могли да опстану само мртви облици да би обављали тајанствене задатке које није требало да виде никакве живе очи. Не са згражањем, него са дивљењем пуним ошамућености учествовао је малочас у ономе што се догодило. Знао је да ниједан од учењака неће бити способан да подели његова осећања, али је хтео да се врати, сада већ не само као весник о уништењу несталих људи, него и као човек који ће захтевати да се планета остави недирнута. Није све и свуда за вас — помислио је, силазећи полако у низину. Светлост с неба дозволила му је да брзо стигне до разбојишта. Тек је тамо морао да убрза корак, јер је зрачење застакљених стена, које су у све гушћем мраку светлуцале својим кошмарним обрисима постајало све јаче. Најзад је почео да трчи; одјек његових корака понављале су једне камене зидине, предајући га другима, и уз тај непрестани одјек, који је огромно увећавао његову хитњу, скачући у последњем налету снаге с камена на камен прошао је поред остатака машина стопљених тако да их је било немогуће познати, док није стигао до кривудаве падине, али и ту је штит његовог индикатора сијао рубинском бојом.

Није смео да се заустави, иако се гушио, и готово не успоравајући темпо он је до краја одврнуо редуктор кисеоничке боце. Ако је чак требало да му се и кисеоник истроши при излазу из кланца, ако би морао да удише ваздух планете, било је то сигурно далеко боље него да дуже остане ту, где је сваки педаљ стене избацивао из себе убиствено зрачење. Кисеоник му је испуњавао уста хладним таласом. Трчао је добро, јер је површина охлађеног потока лаве, коју је на путу свог пораза остављао „Киклоп” док се повлачио, местимично била глатка готово као стакло. Имао је, срећом, погодне, теренске потплате на ципелама, те се није клизао. У међувремену се спустио такав мрак, да су му тек овде-онде поједини светли каменови, који су просијавали испод стакласте површине, указивали пут који је водио наниже, стално наниже. Знао је да има пред собом још најмање три километра таквог пута. Није могао ни помишијати да тако у трку из све снаге прави било каква обрачунавања, аии је ипак с времена на време бацао поглед на штит индикатора, који је црвенкасто пулсирао. Могао је ту, усред стена искривљених и смрвљених инихилацијом, да остане још један сат отприлике — доза радијације тада неће прекорачити двеста рендгена. Можда сат и четврт; а потом — ако не стигне до обала пустиње, неће имати разлога да жури.

У двадесетом минуту отприлике наступи криза. Срце је осећао као окрутну, несавладљиву присутност; која му је изнутра раздирала и притискивала груди, кисеоник му је палио грло и гркљан живом ватром, у очима су му севале варнице, а најгоре је било то што је почео да посрће. Зрачење је, истина, постало нешто слабије, индуктор је у мраку светлео једва попут жеравице која се гасила, али и тако је знао да мора да трчи, и даље да трчи, а ноге су му већ отказивале послушност. Сваком делићу његовог тела било је већ свега доста, све је у њему викало да стане, па макар и да се сруши на привидно тако хладне, тако нешкодљиве плоче испуцане, стакласте површине. Кад хтеде да погледа увис, ка звездама, спотаче се и полете напред, на раширене руке. Јецајући, хватао је дах. Покренуо се, устао, неколико корака претрчао посрћући лево-десно, а затим му се ритам вратио, понео га. Већ је изгубио осећање за време. Како је уопште могао да се оријентише у том глухом црнилу? Заборавио је на све мртве које је пронашао, на кошћати осмех Бенигсенов, на Регнара који је почивао поред смрсканог арктана, на безглавог човека кога није успео да препозна, заборавио је чак и на облак. Био је сав згрчен од тога мрака који му се навукао од крви навреле у очима што су узалуд покушавале да открију звездано небо над пустињом, чија му је пешчана пустош сада изгледала спасоносна; трчао је наслепо, док су му очни капци били обливени сланим знојем, ношен снагом, чијој се непресушној присутности у себи само још повремено морао дивити. То трчање, та ноћ изгледали су му да никада неће имати краја.

Није, у ствари, знао ништа више — кад његове ноге нагло почеше да се спотичу све чешће, да упадају у тле; осетио је последњи прилив очајања, дигао главу и одједном схватио да је у пустињи. Још је угледао звезде над хоризонтом, а затим, када се ноге већ саме повише под њим, потражио је погледом штит показатеља, али га не пронађе: био је таман, ћутао је, што је значило да је невидљиву смрт оставио иза себе, у дну укоченог корита лаве; то је била последња његова мисао када је лицем осетио оштру хладноћу песка, када је запао не у сан, него у укоченост, у коме је цело његово тело још очајнички радило, ребра су му се надимала, срце му је тукло, али он је кроз тај мрак потпуне исцрпљености већ улазио у други, дубљи, док није изгубио свест.

Пренуо се нагло, не знајући где је. Померио је руке, осетио њима хладноћу песка који му је цурио кроз прсте, сео и против воље јаукнуо. Осетио је гушење. Дошао к себи. Фосфоризујућа стрелица монометра показивала је нулу. У другој флаши било је још осамнаест атмосфера притиска. Одврнуо је затварач и устао. Било је један после поноћи. Звезде су се изоштрено виделе на црном небу. Пронашао је на компасу прави правац и кренуо право напред. У три часа прогутао је последњу таблету. Непосредно пред четири часа истрошио му се кисеоник. Тада је збацио кисеонички апарат и наставио да корача, најпре дишући неповерљиво, али када му свеж ваздух освита испуни плућа, почео је да корача живље, трудећи се да не мисли ни на шта друго, сем на тај марш преко пешчаних наноса у које је повремено упадао и преко колена. Био је мало као пијан, али није знао да ли је то од деловања гасова атмосфере, или просто од умора. Израчунао је, ако буде прелазио четири километра на час, да ће до брода стићи у једанаест, по дану.

Покушао је да провери темпо коракомером, али ништа није постизао. Млечни Пут је огромним беличастим праменом делио небески свод на два неједнака дела. Већ је толико био привикао на слабу звездану светлост, да је могао да заобилази веће дине. Газио је и газио, док испред хоризонта није угледао неки ћошкаст облик, као чудно обликован простор без звезда. И даље не знајући шта је у питању, кренуо је у том правцу, почео да трчи, упадајући у песак све дубље, али чак није ни то осећао, док испруженим рукама као слепац није ударио о тврд метал. Био је то џип, празан, напуштен, можда један од оних које је претходног дана послао Хорпах, а можда неки други, напуштен од Регнарових људи, није мислио о томе, просто је стајао, дишући тешко, обухватајући обема рукама спљоштено чело машине. Умор га је вукао ка земљи. Пасти поред машине, заспати поред ње, па да ујутро, кад сване, крене на пут…

Полако се попео на леђни оклоп, пипајући је пронашао држак клапне, отворио је. Запалише се светла. Свалио се на седиште. Да, сада је знао да је ошамућен, сигурно затрован тим гасом, јер није могао да пронађе прекидаче, није памтио где су, није знао ништа… Док рука сама не пронађе ручицу, не повуче је, а мотор тада лако мјаукну и крену. Отворио је оканце жирокомпаса, још је ту једину цифру знао сигурно, правац повратка; џип се неко време ваљао по мраку, а Рохан је заборавио на постојање рефлектора…

У пет је још владао мрак. Тада је угледао равно пред собом, далеко, међу белим и плавичастим звездама, једну, која је стајала ниско изнад самог хоризонта, рубинске боје. Тупо је затрептао очима. Црвена звезда?… Није било таквих… Чинило му се да поред њега седи неко, сигурно Јарг, хтеде да га упита шта може да буде та звезда, и нагло се прену, као од ударца. То је била прамчана светлост крстарице. Возио је просто према тој рубинској капљици окруженој мраком; дизала се полако, док се није претворила у куглу која је бацала јаку светлост, у којој се преливао и површински оклоп брода. Међу сатовима затрепта црвено око и огласи се зујање, сигнализујући близину поља сила. Рохан искључи мотор. Машина се скотрљала низ падину дине и стала. Није био убеђен да ли ће бити кадар да поново уђе у џип ако га напусти. Зато је пружио руку ка прегратку, извадио ракетни пиштољ и пошто му је клизио у рукама, наслонио је лакат на управљач, придржао шаку другом руком и повукао ороз. Наранџаста светлост букну у мраку. Њен кратки лет распрсну се нагло, погодивши у зид поља сила, као да је ударио у провидно стакло. Стрељао је стално, све док иглица не звекну сухо. Нестало је набоја. Али и тако су га запазили, први су дигли узбуну сигурно стражари у командној кабини, јер готово истовремено испод штита брода блеснуше два велика јупитера и лизнувши песак белим језицима, укрстише се на џипу. Истовремено се осветлела и свозница, и попут хладног пламена, указа се, обасјан сијалицама, цео отвор особне дизалице. Трапови се у трен ока испунише људима који су у групама трчали, рефлектори се запалише и у близини подножја, на динама, и љуљајући се зато што су прелазили преко дина снопови светлости почеше да лижу по пустињи, док не синуше у шпалиру плаве ватре, показујући да је отворен улаз у периметар.

Рохан, коме ракетни пиштољ беше испао из руке, није ни знао када је склизнуо низ бок машине и када је, посрћући и ступајући неприродно крупним корацима, стискајући песнице да би пригушио несносно дрхтање прстију, пошао право ка двадесетоспратном броду, који је у поплави светла, на подлози јутарњег неба, стајао тако величанствен у својој непомичној величини, као да је одиста био непобедив.

Закопане,

Јун 1962–1963.