5. ОБЛАК

Почињали су већ да се привикавају на планету — на њено непроменљиво, пустињско лице са слабим сенкама облака, који као да су се стално разилазили, увек неприродно светли, док су између њих чак и по дану светлеле крупне звезде. На шуштање песка, који је стално клизио под точкове и под ноге, на црвено, тромо сунце, чији је додир био неупоредиво деликатнији од земаљског, тако да када би му човек окренуо леђа, осећао би уместо топлине само неку благу присутност. Ујутро су екипе полазиле на терен, свака на своју страну, енергоботи су нестајали међу динама, љуљајући се као незграпне барке, слегала се прашина, и људи који би остајали поред „Непобедивог” говорили би шта ће бити за ручак, шта је радарски боцман данас рекао везисти, или су покушавали да се присете како се звао пилот који је пре шест година изгубио ногу у несрећи на навигационом сателиту Терра 5. Причали су тако, седећи на празним канистрама поред подножја брода, чија је сенка, попут казаљке дивовског сунчаног сата, кружила издужавајући се чим би дотакла линију енергобота. Од тог тренутка људи би почињали да устају и да мотре враћају ли се другови. А ови опет, кад би се појавили, гладни и уморни, одједном би губили сву живост у којој их је држао рад у металним згариштима „града”; чак је и „Кондорова” екипа, након недељу дана, престала да стиже са сензационалним новостима, које су се мало по мало свеле на то да су у пронађеним остацима успели да препознају неког човека, и оно што је у првим данима представљало ознаку грозе, када је пренесено с „Кондора”, постепено је брижљиво упаковано (јер како другачије назвати тај процес савесног смештања свих људских остатака у херметичне контејнере који су пошли на дно брода) и нестало. Тада, уместо олакшања какво је можда могло да се очекује људи, који су и даље просејавали песак око подножја „Кондора” и чепркали по његовим просторијама, почеше да осећају ужасну досаду, и, као да беху заборавили шта је снашло посаду брода, почеше да се баве прикупљањем идиотских ситница, које су ко зна коме некада припадале, а сада су преостале од непостојећих власника. Тако да су уместо докумената, који би разјаснили тајну, и у недостатку таквих докумената — доносили час какву стару усну хармонику, час какву кинеску играчку, и ти су предмети, већ ослобођени мистичне страхоте свог порекла, ишли у промет, и на неки начин су постајали колективна својина читаве посаде. Рохан, који никад не би поверовао да је тако нешто могуће, након недељу дана се понашао баш као и сви. И само повремено, кад би био сам, постављао би себи питање зашто је он, у ствари, ту, и тада би осећао да је читава њихова делатност, читаво то брижљиво мување, та компликована процедура истраживања, излагања зрачним лучењима, скупљање узорака, бушења стеновитих слојева, отежана непрестаном неопходношћу одржавања III степена будности, са отварањем и затварањем енергетског поља, са спремним ласерима који имају добро прорачуната поља домета, са сталном оптичком контролом, сталним бројањем, сталним одржавањем веза на више канала, да је све то само некакво велико самообмањивање. Да у основи чекају само на неки нови несрећни случај, нову несрећу и само се праве да није тако. У почетку су се ујутро људи окупљали пред болницом „Непобедивог” да би се распитали какво је стање Кертелена. Изгледао им је не толико жртва загонетног напада, него као некакво биће, створ другачији од њих свих, сасвим као да су поверовали у фантастичне бајке и сматрали да је могуће да неке непријатељске, стране силе овдашње планете преобразе човека, некога од њих, у чудовиште. У ствари, он је био само богаљ; показало се, уосталом, да његов разум, наг као разум новорођеног детета и исто тако празан, прима знање које му предају лекари и да постепено почиње да учи да говори, баш као мало дете; из лазарета није више стизало нељудско скичање, ужасно тиме што је бесмислено детиње кмечање долазило из грла зрелог човека. Кертелен је после недељу дана почео да изговара прве слогове и већ је почео да распознаје лекаре, иако није могао да изговори њихова имена.

Тада се, почетком друге седмице, интересовање за њега смањило тим више, што су лекари објаснили да о околностима несреће он неће моћи да каже ништа чак и ако се врати у нормално стање, односно ако заврши чудно, мада неопходно васпитање.

Радови су, међутим, ишли својим током. Нагомилавали су се планови „града”, појединости конструкције његових „жбунастих пирамида”, мада је њихова намена и даље остајала тајна. Закључивши да даља истраживања „Кондора” неће донети ништа, астрогатор их је прекинуо. Сам брод је требало напустити, јер је репарација оклопа превазилазила могућности инжењера, нарочито у условима када су постојали далеко важнији послови. Једино што је у „Непобедиви” пренесено мноштво енергобота, транспортера, џипова и свакојаких апарата, а сама олупина — јер је након таквог потпуног опустошења „Кондор” постао, у ствари, олупина — чврсто затворен уз утеху да ће или они сами или нека наредна експедиција довести ипак крстарицу у матичну луку. Хорпах је тада целу екипу „Кондора” пребацио на север; она се сада, као Регнарова група, прикључила Галагеровој групи: сам Рохан је сада био главни координатор свих истраживања и близину „Непобедивог” напуштао је накратко, па и то не сваког дана.

Обе те групе наишле су, у систему клисура, исплакнутих подземним изворима, на нарочита открића.

Слојеви таложних муљева били су подељени слојевима црнкасто риђе супстанце, која није била геолошког, планетарног порекла. Стручњаци нису могли много да кажу о тој појави. Изгледало је као да су на површини старог базалтног штита, доњег слоја коре, пре неких милион година наталожене огромне наслаге металних одломака — можда напросто металних отпадака (пала је хипотеза да се у атмосфери Регис распрснуо гигантски никлено-железни метеор и да се у виду ватрене кише утопио у стене из те прастаре епохе), који су се, подлежући постепеној оксидацији, улазећи у хемијске реакције са околином, претворили најзад у мрко-црне слојеве, местимично риђе-пурпурних седиментних стена.

Дотадашњи отвори једва да су се усекли у један део слојева терена, чија би геолошка структура могла да изазове вртоглавицу чак и у глави искуснога геолога. Када је начињен прокоп чак до базалта од преко милијарду година, показало се да стене формиране на њему, и поред поодмакле рекристализације, одају присуство органског угља. Помислило се одмах да је то онда било океанско дно. Али у наслагама већ аутентичног каменог угља открише изненада отиске биљних врста које су могле да вегетирају искључиво на копну. Каталог живих континенталних форми планете стално се допуњавао и повећавао. Већ је било познато да су пре триста милиона година по њеним џунглама пролазили примитивни гмизавци. Остаци кичме и рожнатих вилица једнога од њих учењаци донеше у тријумфу, који посада ипак није умела с њима да подели. Еволуција на копну као да се развијала у два правца; први сумрак живога света припадао је епохи од пре око сто милиона година; тада је дошло до наглог изумирања биљног и животињског света, изазваног вероватно недалеком ерупцијом звезде Нове. Живот се после ипак обновио и набујао новим формама; додуше, ни број, ни стање нађених остатака нису допуштали да се створи поузданија класификација. Планета никад није произвела форме сличне сисарима. После даљих двадесет милиона година дошло је, али сада већ у много већој удаљености од планете, до нове звездане ерупције; њени трагови, у виду елементарних изотопа, могли су да се открију. Према приближним проценама тадашња силина тврдог зрачења није била на површини толико јака да би могла да остави иза себе хекатомбе жртава. Тим је несхватљивије било због чега су у младим стеновитим слојевима биљни и животињски остаци постајали све већа рекост. Зато се наилазило на све веће количине оног збијеног „муља” антимонских сулфида, молиоденских оксида, ферооксида, соли никла, кобалта и титана.

Ови слојеви метала, стари осам до шест милиона година, релативно плитки, садржали су местимично снажна радиоактивна жаришта, али та радиоактивност је — у односу на старост постојања планете — била краткотрајна. Било је, значи, тако као да је нешто изазвало у том раздобљу низ силних, али само локалних нуклеарних реакција, чији су производи остали у „металном муљу”. Сем хипотезе о „железасто радиоактивном метеору” падале су и друге, сасвим фантастичне, које су ова чудновата лежишта „радиоактивне врелине” везивали с катастрофом планетарног система Лире и уништењем његове цивилизације.

Претпостављало се, дакле, да је за време покушаја да се изврши колонизација на Регис III дошло до атомских сукоба међу бродовима послатим из угроженог система. Али то опет није пружало основу за објашњење размера чудних слојева метала, који су, током наредних пробних бушења, откривени и у другим, удаљенијим областима. У сваком случају, непобитно се наметала слика колико загонетна толико и очевидна: живот на копнима планете изумро је у исто време, у размаку од неколико милиона година, када су почеле да се стварају наслаге метала. Узрок уништења живих облика није могла да буде радиоактивност: општу снагу зрачења прерачунали су у еквиваленте нуклеарних експлозија. Износила је једва двадесет до тридесет мегатона; распоређене на стотине миленијума такве експлозије нису могле, наравно (ако су то уопште биле атомске експлозије, а не друге некакве нуклеарне реакције), озбиљно угрозити еволуцију биолошких облика.

Доводећи у некакву везу наслаге метала и рушевине „града” учењаци су се залагали за даља истраживања. То је било везано с многобројним тешкоћама, јер су радови на раскопавању захтевали пребацивање знатних количина земљишта. Једино решење било је пробијање окана, али људи који су радили под земљом више се нису налазили под заштитом поља сила. О томе да се радови наставе упркос свему, одлучило је откриће (на дубини од двадесет и нешто метара, у слоју који је богато обиловао ферооксидима) зарђалих остатака, формираних на веома изузетан начин, који су подсећали на остатке распалих елемената неких миркоскопских механизама изједених корозијом.

Деветнаестог дана након слетања над околином у којој су радиле рударске екипе навукле су се масе облака тако громадних и сурих какве до тада на планети још не беху видели. Око подне се разјарила бура, која је силином електричних пражњења превазилазила буре на Земљи. Небо и стене повезали су се изукрштаним сплетом муња које су стално севале. Набујале воде куљајући кроз вијугаве клисуре почеше да испуњавају ископане ходнике. Људи морадоше да их напусте и заједно с аутоматима да се склоне под главни мехур енергетског поља, у који су ударале километарске муње. Бура се полако пребацила ка западу и црни зид, прошаран муњама, запреми цео видик изнад океана. Враћајући се на брод рударске екипе уз пут открише у песку мноштво сићушних црних металних капљица. Закључише да би то могле да буду толико спомињане „мушице”. Брижљиво их покупише и пренеше на брод, где побудише велико интересовање учењака али, није било ни говора о томе да би оне представљале остатке инсеката. Одржа се ново саветовање стручњака, које се у неколико махова претварало у ватрене препирке. Најзад се договорише да пошаљу експедицију у северо-источном правцу, ван терена кривудавих клисура и наслага железних спојева, јер су на гусеницама возила са „Кондора” открили мале количине занимљивих минерала, које нису пронашли на претходно испитиваним теренима.

Одлично снабдевена колона у којој су били енергоботи, бацач са „Кондора” који је ступао на својим ногама, транспортери и роботи, међу којима је било дванаест арктана; екипа је била снабдевена аутоматским багерима и бушилицама, састављена од двадесет и два члана, снабдевена великим залихама кисеоника, хране и атомског горива, кренула је следећег дана на пут под Регнаровим вођством. Са екипом је одржавана стална радио и телевизијска веза све док облина планете није прекратила ток ултракратких таласа у правој линији. „Непобедиви” тада посла у орбиту аутоматски телевизијски предајник, који је омогућио преузимање пријема. Колона је била у маршу читав дан. Ноћу се поставила у одбрамбени кружни поредак и разастрла изнад себе енергетски заклон, а следећег дана је наставила марш. Око подне Регнар обавести Рохана да се зауставља у подножју рушевина готово потпуно засутих песком, смештених унутар плитког, невеликог кратера, јер жели да поближе испита и кратер и рушевине. Сат касније радио-пријем поче да се погоршава услед силних статичких сметњи. Везисти тада пређоше на кратке таласе, и пријем постаде бољи. Убрзо потом, кад грмљавина далеке буре која се померала према истоку, то значи тамо где се упутила експедиција, поче да јењава, пријем се нагло прекиде. Пре губитка везе наступило је двадесетак све јачих и јачих фединга; најчудније од свега било је што се истовремено погоршао и телевизијски пријем, који, у ствари, зато што је преношен посредством ванатмосферског сателита, није зависио од стања јоносфере. У један час веза се прекиде потпуно. Нико од техничара, па чак ни физичара, које позваше у помоћ, није могао да схвати ту појаву.

Изгледало је као да се негде у пустињи спустио метални зид, који је одвојио од „Непобедивог” групу, удаљену од њега 170 километара.


Рохан, који сво то време није напуштао астрогатора, запази његов немир. Њему самоме тај немир се учинио у почетку безразложним. Сматрао је да специјалне екранизаторске особине можда испољава тај градоносни облак, који је јурио управо на ону страну где се налазила експедиција. Физичари ипак, када их упиташе за могућности настанка тако дебелог појаса јонизованог ваздуха, изразише сумњу. Кад бура престаде, а не пође им за руком да успоставе везу, око шест часова, непрестано понављајући сигнале на које није било одговора, Хорпах посла два извиђачка апарата типа летећих тањира.

Један од њих је летео неколико стотина метара изнад пустиње, а други изнад њега на висини од четири километара, служећи првоме као телевизијски предајник. Рохан, астрогатор и Гралев са двадесетак других људи, међу којима су били такође Балмин и Сакс, стајали су пред главним екраном командне кабине, посматрајући непосредно све оно што се налазило у видном пољу пилота прве машине. Ван области кривудавих, дубоким мраком испуњених клисура, отварала се пустиња с њеним бескрајним редовима пешчаних дина, које су сада биле избраздане црним линијама, јер се сунце управо клонило ка западу. У том косом осветљењу, које је видику давало посебно суморан изглед, испод машине која је пловила ниско изретка су промицали омањи кратери, до врха испуњени песком. Неки су били видљиви само захваљујући купи пре много векова угаслог вулкана. Терен се полако дизао и постајао све разноликији. Испод пешчаних таласа израњали су високи стеновити гребени, творећи чудно назубљени ланчани систем. Издвојени стеновити стубови подсећали су на трупове смрсканих бродова или на џиновске фигуре. Падине су биле обележене оштрим линијама жљебова, испуњених изровашеним купама. Најзад се песак сасвим изгубио, уступајући место дивљој области стрмих стена и камењара. Местимично су се вијугали, издалека налик на реке, ровови тектонских пукотина планетарне коре. Пејзаж је постајао сличан ономе на месецу, истовремено је наступило прво погоршање телевизијског пријема у виду треперења и испрекидане синхронизације слике. Са брода послаше наређење да се појача емисиона снага, али то је поправило видљивост само на краће време.

Стене, до тада беличасте боје, почеше прелазити у све тамније. Начичкани гребени, који су измицали из видног поља, имали су мрк прелив, с отровним, металним сјајем; ту и тамо могле су се запазити мрље баршунастог црнила, као да су тамо, на голом камењу, расли густи, али мртви шипрази. Уто се одазва фонија прве машине. Пилот довикну да чује звук аутоматских позиционих отпремника, којима је било снабдевено чеоно возило експедиције. Људи из кормиларске кабине чуше ипак само глас пилота, слаб и некако нејасан, којима је почео да дозива Регнарову групу.

Сунце је стајало већ сасвим ниско. У његовој крвавој светлости указа се испред машине црни зид налик на облак, који је сезао од површине стена до висине од неколико хиљада метара. Све што се налазило иза тог зида било је невидљиво. Да није било спорог, одмереног кретања клупчастих испупчења те местимично мастиљаве, местимично сјајне црне масе, која се пресијавала метално љубичастим преливом скерлетне боје, могло би се помислити да се испред машине налази необична планинска формација. У водоравним зрацима сунца отварале су се у њој пећине пуне несхватљивог, тренутног блеска, у којима као да су се бесно ковитлали ројеви сјајних кристалића црног леда. У први мах гледаоцима се учинило да облак јури у сусрет летећој машини, али то је била варка. То се само летећи тањир приближавао једнаком брзином овој необичној препреци.

„ТЛ 4 јавља се бази. Треба ли да се дигнем изнад облака, пријем”, разлеже се пригушен пилотов глас. После делића секунде астрогатор одговори:

„Први поручује к ТЛ 4, задржи се испред облака!”

„ТЛ 4 бази, стопирам”, одговори одмах пилот и Рохану се учини да је у његовим речима осетио олакшање. Једва је неколико стотина метара делило машину од необичне творевине, која се ширила на једну и другу страну, као да је сезала до хоризонта. Сада је готово цео екран запремала површина гигантског мора, које као да је створено од угља и које је изгледало немогуће, јер је стајало окомито. Кретање машине било је заустављено, али изненада, пре но што ико стиже да се огласи, тешко усталасана маса избаци из себе дуге, праменасте стубове, који замрачише слику. Истовремено се летећи тањир заломи, задрхта и нестаде прошивен нитима све слабијих и слабијих пражњења.

„ТЛ 4, ТЛ 4!” дозивао је телеграфиста.

„Говори ТЛ 8”, јави се одједном глас пилота друге машине, која је дотле служила само као предајник прве. „ТЛ 8 пита базу, треба ли да предам слику, пријем!”

„База ТЛ 8, дај слику!”

Екран се испуни хаосом бесно усковитланих, црних струја. Била је то иста слика, само виђена с висине од четири километара. Видело се да облак стоји као дуг, монолитни бедем који се дизао дуж високог планинског крака, као да брани приступ к њему. Површина бедема кретала се лењо, као полужитка мазива супстанца у хлађењу, али прву машину, коју је маса малочас прогутала, не могоше да сагледају.

„База ТЛ 8, чујеш ли ТЛ 4, пријем.”

„ТЛ 8 бази, не чујем, прелазим на интерференцијску фреквенцију, пажња, ТЛ 4, овде ТЛ 8; одазови се, ТЛ 4, ТЛ 4!” чуо се глас пилота. „ТЛ 4 не одговара, прелазим на инфрацрвене таласе, пажња ТЛ 4, овде ТЛ 8, одазови се, ТЛ 4, не одговара, покушаћу да сондирам облак радаром…”

У затамњеној командној кабини није се чуло ни дисање. Сви беху замрли у ишчекивању. Слика, остављена самој себи, није се мењала, стеновити гребен је штрчао изнад мора црнила попут острва у океану мастила. Високо на небу догоревали су паперјасти, златом засићени облаци, сунчани диск је већ дотицао линију видокруга, за неколико минута завладаће прави мрак.


„ТЛ 8 бази”, одазва се глас пилота, некако као измењен за ових двадесетак секунди колико је прошло откад је ућутао. „Радар показује потпуни метални одраз, пријем!”

„База к ТЛ 8, пребаци радарску слику на екран, пријем!”

Екран потамне, угаси се, за тренутак остаде празан, затим пређе у зелено, подрхтавајући од милијарди искара.

„Тај облак је од жељеза”, неко рече, или, у ствари, уздахну иза Роханових леђа.

„Јазоне!” викну астрогатор. „Је ли ту Јазон?”

„Ту сам”, приступи нуклеоничар, издвојивши се из групе.

„Може ли ово да се подгреје?…” упита мирно астрогатор показујући на екран, и сви га схватише. Јазон мало одужи са одговором.

„Требало би опоменути ТЛ 4 да максимално прошири енергетски омотач…”

„Без глупости, Јазоне. Немам контакта с њим…”

„До четири хиљаде степени… с невеликим ризиком…”

„Хвала. Бларе, микрофон! Први к ТЛ 8, управи ласере на облак, малом снагом, до билиерга у епицентар, ватра стална дуж азимута!”

„ТЛ 8, ватра стална, до билиерга”, одговори одмах пилотов глас. Можда један секунд ништа се не деси. Онда блесак — и централни облак, који је испуњавао доњи део екрана, промени боју. Најпре као да поче да се размазује, а затим поцрвене и узавре; створи се тамо нека врста точира с ватреним зидовима, у који су упадали, као да беху усисавани, суседни делови облака. Тај покрет нагло престаде, облак се раствори у огромном луку, показујући кроз отворено окно хаотичну нагомиланост стена, само што се у ваздуху још дизала ситна, црна прашина, у облику лелујавог гара.

„Први ТЛ 8, сиђи на дистанцу максималне ефективности ватре!”

Пилот понови наређење. Облак, окружавајући усталасаним бедемом створени пролом, покушаваше да га испуни, али после свакога пута, кад би истурене рубове захватио блесак ужарености увлачио би их поново. Трајало је то неколико минута. Стање се није могло продужавати. Астрогатор није смео да удари на облак свом снагом бацача, јер се негде унутра у облаку налазио други летећи тањир. Рохан је схватио на шта је Хорпах рачунао: гајио је наду да ће се заробљена машина пробити у очишћени простор. Али ње никако није било у видном пољу. ТЛ 8 је сада висио готово непомично, разарајући заслепљујућим ударима ласера ускомешане зидове црнога круга. Небо над њим је било још доста светло, али стене под машином су полако почињале да тону у мрак. Сунце је залазило. Одједном мрак, који се у долини згушњавао, затрепта у страховитом блеску. Црвенкаст и прљав пламен, као грло вулкана виђеног кроз стуб експлозије, покри уздрхталим покровом цело видно поље. Сада се видела само чврсто збијена тама, у чијој је дубини кључала и шикљала ватра. То је супстанца облака, без обзира од чега се састојала, нападала прву прогутану машину и ригала ужасну ватру на заштитно енергетско поље око ње.

Рохан погледа на астрогатора, који је стајао као мртав, с лицем без израза, обливеним лелујавим одблеском пожара. Црно ковитлање и пожар који је горео у његовој средини, пуштајући само повремено појачане краке, заузимао је средину екрана. У даљини се видео висок планински врх, обливен скерлетним руменилом, сав у блеску тог последњег светла, у овом часу невероватно земаљског изгледа. Тим је невероватнији био призор који се догађао унутар облака. Рохан је чекао; на астрогаторовом лицу није се дало прочитати ништа. Али морао је да донесе одлуку: или да нареди горњој машини да пође у помоћ заробљеној, или да ту заробљену препусти њеној судбини, наредивши горњем извиђачу да настави даљи лет на северо-исток.

Одједном се догоди нешто неочекивано. Да ли је пилот доње, у облаку затворене машине изгубио главу, или се на њој догодила каква хаварија, углавном црни вртлог прострели блесак, чији је центар постао заслепљујуће усијан и дуги праменови облака разбијеног од експлозије букнуше на све стране, а ударни талас беше толико јак да се цела слика узљуља, заједно са скоковима у које западе ТЛ 8, понесен потресом одоздо. Потом се црнило врати, и сем њега није се видело ништа друго.

Астрогатор се наже и рече нешто телеграфисти при микрофонима тако тихо, да до Рохана не допреше његове речи; али овај их одмах понови готово вичући:

„Спремај антипроне! Пуном снагом, на облак, постојана ватра!”

Пилот понови наређење. Уто један од техничара што су следили бочни екран који је показивао све што се догађало иза машине, повика:

„Пажња! ТЛ 8! Увис! Увис! Увис!”

Са до тада слободне западне стране наилазио је брзином оркана усковитлан, црн облак. Још само за трен ока представљао је бочни део основног облака, а онда се отргнуо од њега и остављајући иза себе истегнуте кракове, почео се окомито дизати. Пилот који је ту појаву запазио у једном делићу секунда пре но што је био из базе опоменут, поче се у окомитој линији стреловито дизати увис, али га је облак гонио, бијући црним стубовима у небо. Преносио је огањ с једних стубова на друге, а онда се, погођено у чело, најближе црно клупко раздвоји, смрачи. Одједном читава слика поче да се тресе.

У оном трену када је део облака већ улазио у домет емитованих радио-таласа, нарушавајући везу машине са базом, пилот је вероватно први пут употребио бацач антиматерије. Читава атмосфера планете, погођена, претвори се у једно море пламена; пурпурно црвенило сунчевог заласка изгуби се као одувано, кроз изломљене линије предајних сметњи још се за тренутак назирао облак и задимљени стубови изнад њега, који почеше да се надимају и беле, а онда друга, још ужаснија експлозија расу своје усијане, ужарене ватропаде над непроходним стењем које се губило у облацима паре и гасова. Али то је било последње што су још видели, јер се у следећем секунду цела слика разигра, разискри од пражњења и изгуби се. У замраченој кабини блештао је само празан екран, осветљавајући смртно бледа лица људи у њега загледаних.

Хорпах нареди радиотелеграфистима да дозову обе машине, а сам пређе с Роханом, Јазоном и осталима у суседну навигациону кабину.

„Шта је, по вашем мишљењу, тај облак?” упита без икаквог увода.

„Састављен је из металних честица. Нека врста суспензије, управљене из даљине, с монолитним центром”, рече Јазон.

„Гарб?”

„Ја такође тако мислим.”

„Има ли каквих предлога? Нема? Тим боље. Главни инжењеру, који је суспектор у бољој кондицији, наш или онај што смо га преузели с „Кондора”?”

„Оба су исправна, астрогаторе. Али ја лично бих се пре поуздао у наш.”

„Добро. Рохане, желели сте, ако се не варам, да изиђете ван енергетског кишобрана… Имаћете прилику. Добићете осамнаест људи, двоструки комплет аутомата, кружне ласере и антипротоне… имамо ли још шта?…” (Нико не одговори.) „Дабогме, за сад ништа савршеније од антиматерије није пронађено… Кренућете у 4,31, то јест о сунчевом изласку, и покушаћете да пронађете тај кратер НW о којем је говорио Регнар у последњем извештају. Тамо ћете се спустити у отвореном пољу сила. Уз пут молим вас уништавајте све из максималне дистанце. Никаквих ишчекивања, посматрања, експеримената. Никакве штедње ударне снаге. Ако изгубите везу са мном, радите своје даље. Кад пронађете тај кратер, атерирајте, али опрезно, да не паднете на наше људе… претпостављам да су негде у овој области…”

Показа на мапи, која је заузимала цео зид, једну тачку. „У овом црвено обележеном простору. То је само скица, али не располажем ничим бољим.”

„Шта да радим након атерирања, господине астрогаторе? Да их тражим?”

„Препуштам то вашој одлуци. Упамтите, молим вас, само једно: никакве веће циљеве да не уништавате на раздаљини од педесет километара од тога места, јер доле могу да буду наши људи.”

„Никакве надземне циљеве?”

„Уопште никакве. До ове границе”, астрогатор једним покретом подели простор показан на карти у два дела, „можете употребљавати сва разорна средства. Од те линије смете се само бранити пољем сила. Јазоне! Колико може да издржи поље суперкоптера?”

„Чак и милион атмосфера по квадратном центиметру.”

„Шта значи то „чак”? Шта хоћете да ми продате? Питам колико? Пет милиона? Двадесет?”

Хорпах је све то говорио савршено мирно; управо таквог командантовог расположења су се сви највише плашили на броду. Јазон се накашља.

„Поље је било испробано на два и по…”

„То је нешто друго. Чули сте, Рохане? Ако вас облак притисне до те границе, бежите. Најбоље увис. Уосталом, не могу све да вам предвидим…” Погледа на сат.

„Осам часова након старта почећу да вас позивам на свим таласним дужинама. Ако не добијемо везу, покушаћемо да успоставимо контакт или помоћу тројанских сателита, или оптички. Ласероваћемо Морзеовим знацима. Нисам још чуо да то остане без резултата. Али покушаћемо да предвидимо више од онога што смо кадгод чули. Ако ни ласери не помогну, након даља три часа стартоваћете и вратићете се. Ако мене не буде…”

„Намеравате да стартујете?”

„Не прекидајте ме, Рохане. Не. Не намеравам да стартујем, али не зависи све од нас. Ако мене овде не буде, молим вас да ступите на окопланетарну орбиту. Радили сте то већ суперкоптером?”

„Јесам, два пута, на делти Лире.”

„Добро. Знате онда да је то мало компликовано, али сасвим могуће. Орбита мора да буде стационарна; њене тачне податке даће вам пре старта Стрем. На тој орбити чекаћете ме 36 часова. Ако за то време не дам знака о себи, вратићете се на планету. Полетећете до „Кондора” и покушаћете да га покренете. Знам како то изгледа. Па ипак, ништа друго нећете имати у изгледу. Ако вам то пође за руком, молим вас да се „Кондором” вратите у базу и да поднесете извештај о догађајима. Имате ли још каквих питања?”

„Да. Могу ли покушати да успоставим контакт с овима — овим средиштем које управља облаком, у случају да ми пође за руком да га откријем?”

„И то препуштам вашој одлуци. У сваком случају, ризик мора остати у разумним границама. Не знам, наравно, ништа, али изгледа ми да се то командно средиште не налази на површини планете. Сем тога, његово постојање ми изгледа уопште проблематично…”

„Шта имате на уму?”

„Па знате да одржавамо сталну контролу радио-таласа на целом електромагнетном спектру. Када би било ко контролисао тај облак помоћу зрака, наши апарати би регистровали те сигнале.”

„То средиште би се могло налазити у самом облаку…”

„Могуће. Не знам. Јазоне, је ли могуће да постоје неки начини телекомуникације, независни од електромагнетних?”

„Тражите моје мишљење? Не. Нема таквих начина.”

„Ваше мишљење? А шта бих друго могао да тражим?”

„Оно што знам није истоветно с оним што постоји. Што може да постоји. Ми за такве начине не знамо. То је све.”

„Телепатија…” примети неко од позади.

„На ту тему немам шта да кажем”, сухо добаци Јазон. „У сваком случају, у оквиру Космоса који познајемо ништа слично није откривено.”

„Господо, не можемо да губимо време у јаловој дискусији. Узмите своје људе, Рохане, и припремите суперкоптер. Елиптичке податке орбите уручиће вам Строем за један час. Колега Строем, молим вас израчунајте трајну орбиту с апогејем од пет хиљада.”

„Разумем, господине астрогаторе.” Астрогатор одшкрину врата командне кабине. „Тернере, шта има тамо? Ништа?”

„Ништа, господине астрогаторе. Само пуцкетање. Много статичног, али ништа више.”

„Никаквог трага емисионог спектра?”

„Никаквог…”


То значи да ниједна од летећих машина више не употребљава своје оружје — да су престали да се боре, помисли Рохан. Када би водили акцију ватром ласера, или макар само индукционим бацачима, сатови „Непобедивог” би то открили на раздаљини од неколико стотина километара.

Рохан је био превише фасциниран драматичном ситуацијом да би стигао да се узнемирава због задатка који је примио од астрогатора. Уосталом, не би за то имао времена. Те ноћи Рохан није склопио ока. Требало је проверити све инсталације коптера, оптеретити га додатним тонама горива, натоварити намирнице и оружје, тако да једва стигоше да све ураде до одређеног часа. Двоспратна машина тешка седамдесет тона диже се у ваздух узвитлавши читаве облаке песка и крену право ка северо-истоку тачно у часу када се руб црвеног сунчевог диска помолио иза хоризонта. Одмах након старта Рохан се диже на петнаест километара; у стратосфери је могао да развије максималну брзину, сем тога, мање је било вероватноће да ће тамо наићи на црни облак. Бар је тако мислио. Можда је и у праву, а можда је једноставно имао среће, углавном — непун сат касније спустише се при светлости косих сунчаних зрака у средину засутог кратера, на чијем је дну још владао мрак.

Пре но што стубови врелих гасова који су шибали из машине избацише у ваздух пешчану прашину, оператори визије дадоше алармни сигнал навигационој кабини и јавише да у северном делу кратера виде нешто сумњиво. Тешка летећа машина се заустави, лако подрхтавајући, као на невидљивој, натегнутој опрузи, и с висине од пет стотина метара извршиће подробно осматрање тога места.

На пепељасто риђем тлу на екрану увећивача показаше се ситни правоугаоници, распоређени с геометријском тачношћу око већег, челично-сиве боје. Заједно са Гарбом и Балмином, који су били с њим на крми, Рохан препознаде возила Регнарове експедиције.

Без одлагања приземљише не много далеко од тога места, држећи се свих прописа опрезности. Телескопске „ноге” коптера још не престаше да раде, повијајући се у одмереним чучњевима, кад избацише трап и послаше две извиђачке машине, заштићене покретним пољем сила. Унутрашњост кратера подсећала је на плитку зделу с назубљеним рубовима. Средишну вулканску купу покривала је црномрка кора лаве.

Преваљивање пута од пола километра — толико је мање-више износила раздаљина — однело је покретној извидници неколико минута. Радио-веза је била одлична. Рохан је разговарао с Гарбом, који се налазио у чеоном транспортеру.

„Узвисина се завршава — одмах ћемо их угледати”, неколико пута је поновио Гарб. Убрзо викну:

„Ено их! Видим их!”

И мирније:

„Изгледа да је све у реду. Један, два, три, четири — све су машине на својим местима — али зашто стоје на сунцу?”

„А људи? Видите ли их?” распитивао се Рохан, стојећи над микрофоном затворених очију.

„Да, нешто се тамо миче… то су двојица… аха, још један… и неко лежи у хладу… видим их, Рохане.”

Његов глас се удаљи. Рохан га чу како нешто говори своме шоферу. Разлеже се туп удар, што је сведочило да су испалили димну флеру. Гарбов глас се врати:

„Поздрављамо их… дим мало лети на њихову страну… одмах ће се разићи… Јарг… шта је тамо? Шта! Како то… хеј! Ви, тамо!”

Његова вика одмах испуни целу кабину, и прекиде се. Рохан је разазнавао звукове мотора који су се један за другим гасили, затим се чу како неко трчи, неки нејасни дозиви, који су се губили због раздаљине, један дозив, други, а онда завлада тишина.

„Хало! Гарб! Гарб!” понови Рохан набреклим уснама. Кораци на песку се приближише, у звучнику зашкрипа.

„Рохане!” разлеже се измењен, задихан Гарбов глас. „Рохане! То је исто као с Кертеленом! Одсутни, не препознају нас, ништа не говоре… Рохане, чујете ли ме?!”

Чујем… сви исто?…

„Изгледа… још не знам, Јарг и Тернер иду од једног до другог…”

„Како, а поље?…”

„Поље је искључено. Нема га. Не знам. Очевидно су га искључили.”

„Има ли трагова борбе?”

„Не, ништа. Машине стоје — све целе, неоштећене — а они леже, седе, може човек да их тресе — шта? Шта је тамо?!”

До Рохана допре нејасан глас, испрекидан отегнутим цвиљењем. Он стисну вилице, али не могаде да савлада мучнину, од које му се грчила утроба.

„Сто му громова, то је Гралев!” разлеже се Гарбов глас. „Гралеве, човече. Не познајеш ме?!”

Његово узбуђено дисање одједном испуни целу кабину.

„И он…” прокркља. Неко време је ћутао, као да прикупља снагу.

„Рохане, не знам да ли ћемо моћи сами… Треба их све покупити одавде. Пошаљите још људи…”

„Одмах.”

Један сат касније кошмарна поворка се заустави под металним подножјем суперкоптера. Од двадесет и двојице људи, који су кренули на пут, остало је само осамнаест; судбина четворице није била позната. Већина је допустила да без отпора буду доведени; али петорицу су морали да доведу силом, јер нису хтели да напусте место на коме су нађени. Пет пари носила кренуло је у импровизовану амбуланту на доњој палуби коптера. Осталих тринаест остављали су ужасан утисак изразима лица која су личила на маске; њих су увели у посебно одељење, где су их без отпора сместили на лежајеве. Требало их је свући, изути им ципеле, јер су били беспомоћни, као новорођенчад. Рохан, неми сведок те сцене, приметио је, стојећи између редова лежајева, да је већина пронађених пасивно мировала, а они малобројни — они које су морали да доведу силом — лелекала и плакала гласовима који су изазивали ужас.

Препустио их је бризи лекара, а сам је послао у потрагу за несталима целу опрему којом је располагао. Опреме је имао довољно, пошто је покренуо и поставио на напуштене машине своје људе. Управо је послао последњу патролу, када га информатор позва у кабину; успоставили су везу с „Непобедивим”.

Чак се није ни зачудио због тога. Изгледало је као да није више способан да се било чему чуди. Сажето је поднео Хорпаху извештај о свему што се догодило.

„Којих људи нема?” хтеде да зна астрогатор.

„Самог Регнара, Бенигсена, Коротке и Мида. Шта је с летелицама?” упита са своје стране Рохан.

„Немам никаквих вести.”

„А облак?”

„Јутрос сам послао тројну патролу. Вратила се пре један сат. Нема тамо ни трага од облака.”

„Ничег? Уопште ничег?”

„Ничег.”

„Ни летелица?”

„Ничег.”

Загрузка...