1. ЦРНА КИША

„Непобедиви”, крстарица друге класе, највећа јединица којом је располагала база у сазвежђу Лире, ишао је фотонском линијом кроз крајњи квадрат сазвежђа. Осамдесет три члана посаде спавало је у тунелском хибернатору централног спрата. Пошто је пут био релативно кратак, уместо потпуне хибернације примењен је појачани сан, у коме температура тела не спада испод десет степени. У кормиларској кабини радили су само аутомати. У њиховом пољу виђења, на нишанском крсту, налазио се сунчани диск, једва нешто ужаренији од обичног црвеног патуљка. Када је његов круг заузео половину ширине екрана, анихилациона реакција је обустављена. Извесно време у целом броду владала је мртва тишина. Безвучно су радили аклиматизатори и бројчане машине. Престала је најделикатнија вибрација која прати емитовање светлосног стуба што је претходно излазио из крме и који је као бескрајно дуг мач заривен у мрак потиском покретао брод. „Непобедиви” је ишао истом брзином, блиском брзини светлости, беживотан, глух и на изглед празан.

Потом светла почеше да намигују са пултова обливених руменилом далеког сунца које је стајало на средишњем екрану. Феромагнетне траке се покренуше, програми полако почеше да се укључују у све нове и нове апаратуре, комутатори су избацивали искре и струја је потекла у водове са зујањем које нико није чуо. Електрични мотори, савладавајући отпор давно охлађених мазива, кренули су и из басова прелазили у високу јеку. Полуге кадмијума загасите боје помаљале су се из помоћних реактора, магнетне пумпе убацивале су течни натријум у спиралне расхладне цеви, кроз лим кормиларских палуба проби се треперење, а истовремено слабо пуцкетање у унутрашњости зидова, као да су тамо врвеле читаве скупине животињица и лупкале канџама о метал, посведочило је да су аутоматски ремонтни калибри већ кренули на многокилометарски пут да би контролисали сваки спој носача, непробојност трупа, целину металних спојница. Цео брод је био испуњен шумовима, кретњом, будећи се, и само је његова посада још спавала.

Док наредни аутомат, прогутавши своју програмску траку, не посла сигнале у централу хибернатора, тада се у дах хладног ваздуха умеша гас за разбуђивање. Између редова лежајева, кроз решетке на поду, заструја топли ветар. Људи ипак као да дуго нису хтели да се пробуде. Неки су беспомоћно померали руке; празнину њиховог леденог сна испунише привиди и кошмари. Неко најзад први отвори очи. Брод је за то већ био спреман. Неколико минута унапред дотадашњу таму дугих појасних ходника, отвора за лифтове кајута кормиларске кабине, радних места, барокомора испуњавао је бели блесак вештачког дана. И док је хибернатор био испуњен Ијудским уздасима и буновним стењањем, брод као да у нестрпљењу није могао да дочека буђење посаде, те сам започе почетни маневар кочења. На централном екрану се појавише језици кљунастог огња. У дотадашње мртвило брзине блиске светлосној увуче се потрес, снажна сила пристављена у прамчаним катапултима трудила се да пригњечи осамнаест хиљада тона стајаће масе „Непобедивог” помножене сада његовом огромном брзином. У картографским кабинама неспокојно се затресоше карте, чврсто упаковане у ролнама. Ту и тамо померили су се недовољно причвршћени предмети; у кухињама је зазвекетало посуђе заљуљали су се наслони пенастих фотеља, појасеви и зидни конопци појединих палуба почеше да се љуљају. Лупњава, помешан звекет стакла, лима, предмета од синтетике, у таласу прође кроз цео брод, од прамца до крме. Из хибернатора је, међутим, већ стизао жагор људских гласова; људи су се из ништавила у коме су почивали седам месеци, кроз кратки сан, враћали у јаву.

Брод је губио брзину. Планета је заклонила звезде, сва у риђој вуни облака. Конвексно огледало океана у коме се огледало сунце, померало се све спорије. У видном пољу појавио се мрк континенат прошаран кратерима. Људи на палубним положајима нису видели ништа. Дубоко под њима, у титанској утроби погона нарастала је пригушена рика, огромни терет је кидао прсте са дршке. Облак који се пробио у прамен притиска посребрио се у експлозији живе, распао се и нестао. Рика мотора се за часак појачала. Риђасти штит се спљоштио: тако се планета преображава у копно. Већ се видело како ветар носи српасте пешчане дине, праменови лаве што су се разилазили као жбице на точку од најближег кратера заиграли су од одраженог пожара ракетних млазних цеви, јачим од сунчаног.

„Сва снага на осе. Статички притисак.”

Стрелице су се лењо пребацивале у следећи сектор скале. Маневар прође беспрекорно. Брод је као преврнут вулкан који рига ватру висио пола миље изнад рошаве површине, са стеновитим ланцима утонулим у песак.

„Сва снага на осе. Умањити статички притисак.”

Већ се видело место на коме окомити талас млазног притиска бије у тле. Тамо се дигла мрка пешчана олуја. Из крме су сипале љубичасте муње, наизглед безвучне, јер је грмљавину заглушивала јача од њих рика гасова. Разлика потенцијала се изједначила, муње нестадоше. Један преградни зид се разјечао. Командант покретом главе показа на њега, инжењеру: резонанца. Треба је отклонити. Али нико се не одазва, покретачи су завијали, брод се сад спуштао без иједног дрхтаја, као челична планина придржавана невидљивим конопцима.

„Пола снаге на осе. Мали статички притисак.”

У кружним прстенима, попут таласа правога мора, на све стране су јурили задимљени таласи пустињског песка. Епицентар, погођен из мале раздаљине жбунастим пламеном сагоретина није се више димио. Песка нестаде, претворио се у огледало мехурастог црвенила у кључало језеро истопљене кремене земље, у стуб звекетавих експлозија, док се не испари. Обнажен као кост, стари облик планете поче да омекшава.

„Реактори на празну брзину. Хладан притисак.”

Плаветнило атомске ватре угасну. Из млажњача покуљаше коси зраци бороводоника, и у један мах пустињу, зидове стеновитих кратера и облаке над њима обли аветињско зеленило. Базалтна подлога на коју је требало да се спусти широко подножје „Непобедивог” није више претила да ће се растопити.

„Реактори нула. Хладним притиском у атерирање.”

Сва срца закуцаше живље, очи се нагнуше над инструменте, дршке се ознојише у згрченим прстима. Обредне речи су означавале да више неће бити повратка, да ће ноге крочити на право тле, па макар то био и песак пустињског глобуса, али постојаће на њему излазак и залазак сунца, видик и облаци, и ветар.

„Приземљење прецизно у надиру.”

Брод је био пун отегнуте јеке турбина, које су погонски материјал потискивале наниже. Зелени, купасти ватрени стуб спојио га је са задимљеном стеном. Са свих страна дигоше се облаци песка, заслепише перископ средишњих палуба, само су се у кормиларској кабини на радарским екранима стално појављивали и гасили дуж зрака који су описивали обрисе пејсажа што су тонули у тајфунском хаосу.

„При додиру стоп.”

Огањ је бунтовнички буктао под крмом, притискиван милиметар по милиметар телесином ракете која је седала на њега, зелени пакао је прскао дугим млазевима просецајући узбуркане пешчане облаке. Зев између крме и опаљеног базалта стене, постао је уска пукотина, линија зеленог сагоревања.

„Нула нула. Сви мотори стоп.”

Звоно. Један једини ударац, као удар огромног, пукнутог срца. Ракета је стала. Главни инжењер је стајао држећи руке на дршцима хаваријског одбацивања: стена је могла да се улегне. Чекали су. Стрелице секундаре и даље су се кретале својим инсекатским покретима. Командант је гледао неко време на мерач усправности, његово сребрнасто светлашце није се ни мрднуло на страну од црвене Нуле. Ћутали су. Загрејане до црвеног усијања млажњаче су почињале да се грче, испуштајући низ карактеристичних одјека, налик на промукло стењање. Црвенкасти облак, подигнут на стотине метара, почео је да опада. Из њега се промолио врх „Непобедивог”, његови бокови осмољени атмосферским трењем и због тога налик на стару стену, храпав, двоструки оклоп, риђа прашина се још колутала и летела око крме, али сам брод се већ увелико умирио, као да је постао део планете, и сада кружи заједно с њеном површином у лаганом кретању, које траје већ вековима, под љубичастим небом обасјаним најјачим звездама, које су се губиле само у близини црвеног сунца.

„Процедура нормална?”

Астрогатор се усправи изнад бродске књиге где је, на половини стране, уписао уговорени знак слетања и уз њега у рубрику уписао назив планете: „Регис III”.

„Не, Рохане. Почећемо од трећег степена.”

Рохан се трудио да не испољи зачуђеност.

„Разумем. Мада…” додаде поверљивим тоном који му је Хорпах често дозвољавао, „не бих волео да будем онај који ће људима то казати.”

Као да није чуо речи свог официра, астрогатор га ухвати за руку и доведе га до екрана као до прозора. Разгрнут млазом приземљавања даље од брода песак је формирао неку врсту котлине оивичену динама које су се осипале. С висине од осамнаест спратова они су кроз тробојну површину електронских импулса, која је стварала верну слику спољњег света, посматрали камени гребен кратера удаљеног три миље од њих. Са западне стране гребен се губио на обзорју. Са источне стране су се под његовим одронима гомилале црне, непробојне сенке. Широке реке лаве, са гребенима уздигнутим изнад песка, имале су боју старе крви. Једна јака звезда сијала је на небу, испод горњег руба екрана. Катаклизма изазвана слетањем „Непобедивог” прошла је и пустињски ветар, снажна струја ваздуха што је стално надирала од полутарских области према полу планете, већ је бацао прве пешчане језичке под крму брода, као да настоји да залечи рану створену издувним огњем. Астрогатор укључи мрежу спољњих микрофона и паклено, далеко завијање, заједно са звуком песка који је ударао у оклопе, за часак испуни високу просторију командне кабине. Затим искључи микрофоне и завлада тишина.

„Тако то изгледа”, рече полако. „Али „Кондор” се одавде није вратио, Рохане.” Овај стисну вилице. Није могао да се препире са старешином. Прелетео је с њим много парсека, али међу њима није дошло до пријатељства. Можда је разлика у годинама била превише велика. Или су заједно савладане опасности биле превише мале. Суров је био тај човек чија је коса била бела готово као његово одело. Близу стотину људи непомично је стајало на својим местима након обављеног тешког рада који је претходио приближењу, триста часова кинетичке енергије, нагомилане у сваком атому „Непобедивог”, улазак у орбиту, приземљење. Готово сто људи, који месецима нису чули глас ветра и који су научили да мрзе празнину, као што је мрзи само онај који је познаје. Али командант о томе сигурно није мислио. Полако је ишао кроз кабину и спустивши руку на наслон фотеље, дигнут већ на нову висину, промрмља:

„Не знам шта је то, Рохане.”

И одједном оштро:

„Шта још чекате?”

Рохан брзо приђе сортирном пулту, укључи унутрашњу инсталацију и гласом, у коме је још подрхтавао пригушени бес, поче да командује:

„Сви спратови, пажња! Приземљење завршено. Копнена процедура трећег степена. Спрат осми: припремај енергоботе. Спрат девети: екранизацијске батерије у покрет. Техничари заштите на положаје. Остатак посаде: на означена радна места. Готово.”

Чинило му се док је то говорио, гледајући у зелено око појачала, које је трептало сагласно с модулацијом његовога гласа, да види њихова ознојена лица како се коче у изненадном чуђењу и гневу, дигнута према звучницима. Мора да су тек сада схватили, да су почели да псују…

„Копнена процедура трећег степена у току, господине астрогаторе”, рече не гледајући старијег човека. Овај њега погледа и неочекивано, углом усана, осмехну се:

„То је само почетак, Рохане. Можда ће још бити дугих шетњи при заласку сунца, ко зна…”

Извадио је из плитког орманића у зиду уску, издужену књигу отворио је и спустивши је на бели пулт, сав најежен од разних покретача, рече:

„Читали сте ово?”

„Да.”

„Последњи њихов сигнал, који је регистровао седми хипер-релеј, стигао је до проксималне бове у домету Базе пре годину дана.”

„Знам напамет његову садржину. „Искрцавање на Регис III завршено. Планета пустињска, типа суб-Делта 92. Силазимо на копно другом процедуром у полутарском појасу континента Еване.”„

„Да. Али то није био последњи сигнал.”

„Знам, господине астрогаторе. Четрдесет часова касније хипер-релеј је регистровао серију импулса, сличних Морзеовим знацима, али без икаквог значења, а затим — чудне гласове, поновљене неколико пута. Хертел их је назвао „мјаукањем мачака које вуку за реп”.”

„Да…” рече астрогатор, али се видело да не слуша. Поново је стајао пред екраном. Над самим рубом видног поља, сасвим поред ракете, појавили су се маказасто истурени лукови свознице, по којој су пролазили равномерно, као на паради, један за другим, енергоботи, машине тешке тридесет тона, превучене силиконским противпожарним оклопом. Како се који спуштао доле, њихови поклопци су се полако дизали увис, због чега се њихов сјај повећавао; напуштајући свозницу, заривали су се дубоко у песак, али су ишли поуздано, орући пешчани нанос који је ветар већ био створио око „Непобедивог”. Разилазили су се зрачно на једну и на другу страну, све док се након десет минута цео периметар брода не нађе окружен ланцем металних корњача. Заставши, сваки је почео одмерено да се укопава у песак, док се не изгубише у њему и само су треперави пламичци, правилно размештени по риђим падинама дина, показивали места на којима су се помаљале куполе Диракових одашиљача. Превучен пенастом материјом челични под командне кабине затресао се од људских корака. Њихова тела је потресао муњевит, изразит дрхтај који се ипак једва могао осетити и који се потом изгубио, и само се још часак задржао стежући вилице, а виђена слика се изгубила из вида. Та појава није трајала ни пола секунде. Вратила се тишина, нарушавана само удаљеним брујањем паљења мотора што је допирало негде из доњих делова брода. Пустиња, црно-риђе гомиле камења, таласи песка који су се лагано померали изоштрили су се на екранима и све је било као раније само се изнад „Непобедивог” проширила невидљива купола поља сила затварајући приступ броду. На свозници се појавише, корачајући наниже, металне крабе с ветрењачама антена које су се окретале на смену, лево и десно. Инфороботи, далеко већи од одашиљача поља, имали су спљоштен труп и повијене металне штуле, које су се шириле у страну. Тонући у песак и као с неким гађењем вадећи из њега кракове који су дубоко упадали, чланконошци су се разишли и заузели места у прекидима ланца енергобота. Равномерно с развојем операције заштитног појаса, на централном пулту командне кабине искакала су, на загаситој подлози, контролна светлашца, а штитови импулсних сатова испуњавали су се зеленкастим блеском. Као да је десетак крупних мачјих очију гледало сада непомично на ова два човека. Стрелице су свуда стајале на нули, показујући да ништа не покушава да се пробије кроз невидљиву брану поља сила. Само је показатељ диспозиције снаге летео све више, пролазећи преко црвених цртица које су обележавале гигавате.

„Ја сада одох доле да нешто поједем. Ви изведите стереотип, Рохане”, рече уморно Хорпах, одвајајући се од екрана.

„Без посаде?”

„Ако желите, можете да пошаљете неког… или да пођете сами.”

С тим речима астрогатор размаче врата и изиђе. Рохан је још за часак видео његов профил на слабој светлости лифта, који је бешумно појурио доле. Погледао је на таблицу сатова поља. Нула. У ствари, требало је почети од фотограметрије, помислио је. Окружавати планету толико дуго док се не добије потпун комплет снимака. Можда би се на тај начин нешто открило. Јер визуелне опсервације из орбите не вреде много; континенти нису море, и сви заједно посматрачи поред догледа нису морнари у кошевима за посматрање. Друга је ствар што би се комплет фотографија добио тек отприлике за месец дана.

Дизалица се вратила. Рохан уђе у њу и спусти се на шести спрат. Велика платформа пред барокомором била је пуна људи који, у ствари, ту више нису имали шта да раде, тим пре што су се четири сигнала који су позивали на ручак, понављали ваљда већ пуна четврт часа. Размакоше се пред Роханом. „Џордан и Бланк. Поћи ћете са мном на стереотип.”

„Пуни скафандри, господине невигаторе?”

„Не. Само апарате с кисеоником. И једног робота. Најбоље арктанског, да нам не утоне у овај проклети песак. А ви сви шта ту стојите? Изгубили сте апетит?”

„Радо бисмо изишли, господине навигаторе… макар на кратко.”

„На копно…”

Диже се жагор.

„Тихо, момци. Доћи ће време за излете. За сада имамо трећи степен.” Нерадо су се разилазили. Уто се из товарног окна помоли дизалица с роботом, који је за главу био виши од најстаситијих људи. Џордан и Бланк, већ са кисеоничким апаратима, враћали су се на електричним колима — видео их је наслонивши се на ограду у ходнику, који се сада, када је ракета стајала укотвљена, претворио у окомит бунар који је зјапио све до машинске преграде. Осећао је над собом и под собом простране спратове од метала, негде сасвим на дну радили су бешумни конвејери, чуло се слабо мљацкање хидрауличних водова, а из окна дубоког четрдесет метара одмерено је струјао дах хладног прочишћеног ваздуха из аклиматизатора машинске хале.

Два човека из екипе за службу у коморама отворише пред њима врата. Рохан махинално провери положај опасача и притисак маске. Џордан и Бланк уђоше за њим; после чега лим тешко зашкрипа под роботовим ногама. Страшан, отегнут писак при усисавању ваздуха у унутрашњост брода. Отвори се спољни поклопац. Свозница машина налазила се четири спрата ниже. Да би се сишло доле, људи су се служили малом дизалицом, која је још пре тога извучена из оклопа. Њена решетка допирала је до врха пешчане дине. Отвор дизалице био је неограђен са свих страна. Ваздух је био само нешто хладнији него у броду. Седоше учетворо, откочени магнети попустише, и они се меко спустише с висине једанаестог спрата, пролазећи дуж појединих секција трупа. Рохан је махинално проверавао њихов изглед. Нема често прилике да надзире брод изван дока, споља. Презапослен, помислио је видећи ожиљке које су оставили за собом метеорити. Местимично су оклопне плоче изгубиле сјај, као да их је нагризла јака киселина. Дизалица заврши свој кратки пут, спустивши се меко на слој нанесеног песка. Искочише и одмах упадоше у песак до колена. Само је робот, намењен за истраживања на снежним површинама, корачао смешним, паткастим, али поузданим ходом на својим карикатурално спљоштеним стопалима. Рохан му рече да стане, а сам с људима пажљиво стаде да разгледа све отворе грла у подножју, оне који су могли да се разгледају споља.

„Добро би им дошло мало глачања и продувавања”, рече. Тек пошто је изишао испод крме, запазио је колику огромну сенку баца брод на тле. Као широк пут протезала се сенка преко дина, снажно осветљена сунцем које се налазило на западној страни. У правилности пешчаних таласа осећао се неки нарочит мир. Долине тих таласа биле су испуњене плавичастом сенком, а њихови врхови руменели су се на залазећем сунцу, и ово топло, нежно руменило подсећало га је на боје које је некада видео у илустрованој књизи за децу. Било је баш тако невероватно благо. Полако је преносио поглед са дине на дину, проналазећи све нове и нове преливе кајсијасте боје, што даље, све више риђе, прошаране срповима црних сенки, све до оног места где су се, сливени у жуто сивило, оцртавали грозно накострешени блокови нагих вулканских стена. Стајао је тако и гледао, а његови људи су, без журбе, покретима аутоматизованим многогодишњом навиком, вршили утврђена мерења, узимали у мале касете узорке ваздуха и песка, мерили радиоактивност тла покретном сондом, чије је бушиличко тело придржавао арктан. Рохан није на њих уопште обраћао пажњу. Маска му је обухватала само нос и уста, а очи и целу главу је имао слободне, јер је скинуо с главе плитки заштитни шлем. Осећао је ветар на коси, осећао је додире нежних пешчаних зрна на лицу, како му се, уз лако голицање, утискују између пластичног руба и образа. Неспокојни налети ветра лепетали су ногавицама његовог комбинезона, а сунчев диск, сав као натечен, у који се некажњено могло гледати ваљда цео секунд, сада је стајао над самим рубом ракете. Ветар је отегнуто фијукао, поље сила није задржавало кретање гасова, зато Рохан није могао да оцени где се из песка диже невидљиви заштитни зид. Огромно пространство које је обухватао погледом било је мртво, као да никад на њ није ступила људска нога, као да то није била планета која је прогутала брод класе „Непобедивог” са осамдесет чланова посаде, прогутала огромну крстарицу међузвезданих простора, способну да у делићу секунде ослободи снагу милијарди киловата, да је претвори у енергетска поља која не може да пробије никакво материјално тело, да их концентрише у разорне зраке са звезданом температуром, који могу да претворе у прах планински ланац или да исуше море. А ипак је овде погинуо тај челични организам, изграђен на Земљи, плод многовековног процвата технологије, и нестао је на непознат начин, без трага, без сигнала СОС, као да се расплинуо на овој риђој и сивој пустињи.

И цео овај континенат изгледа исто, помислио је. Памтио га је добро. Видео је с висине красте кратера и једини покрет који је ту запазио — било је кретање облака, који су вукли своје сенке изнад бескрајно расутих пешчаних хумки.

„Активност?” упита не окрећући се.

„Нула, нула и два”, одговори Џордан и диже се с колена. Имао је црвено лице, очи су му гореле. Маска је изобличавала боју његовог гласа.

То значи мање него ништа, помисли Рохан. Уосталом, они са „Кондора” не би погинули због тако грубе неопрезности аутоматски индикатори дигли би узбуну чак и када се нико не би побринуо за стереотип испитивања.

„Атмосфера?”

„Азота 78 процената, аргона 2 процента, угљен-диоксида нула, метана 4 процента, остало је кисеоник.”

„Шеснаест процената кисеоника!? Сигурно?”

„Сигурно.”

„Радиоактивност ваздуха?”

„Практично нула.”

То је било чудно. Толико кисеоника! Та вест га наелектриса. Приђе роботу који му одмах поднесе пред очи касету са узорцима. „Можда су покушали да се крећу без кисеоничких апарата”, помисли бесмислено, јер је знао да тако није могло да буде. Истина дешавало се понекад да је неки човек, више од осталих мучен жељом за повратком, упркос забрани скидао маску, јер му је околни ваздух изгледао тако чист, тако свеж — и падао је отрован. То је ипак могло да се догоди евентуално једноме, највише двојици.

„Имате ли већ све?” упита.

„Да.”

„Враћајте се”, рече им.

„А ви?”

„Још ћу остати. Враћајте се”, понови нестрпљиво. Хтео је да остане сам. Бланк пребаци ремен преко рамена на коме су висиле касете везане за дршке, Џордан пружи роботу сонду и удаљише се, упадајући у песак; арктан је шљапкао за њима, с леђа тако налик на маскираног човека.

Рохан пође према крајњој дини. Изблиза је угледао при крају раширен врх емитора уроњеног у песак; на томе месту је он стварао заштитно поље сила. Не толико да би проверио његово деловање, него просто из детињег хира, захватио је шаку песка и бацио је пред себе. Песак полете и, као да је налетео на невидљиво окомито стакло, сручи се поново за земљу.

Просто су га руке сврбеле да скине маску. Знао је то добро. Испљунути дисаљку, стргнути опасаче, испунити цела плућа ваздухом, напити га се пуним плућима…

Омекшавам, помисли и крену натраг према броду. Дизалица је чекала, празна, с платформом меко утонулом у дину, а ветар је стигао да је за неколико минута његовог одсуства превуче слојем нанесеног песка.

У главном ходнику петога спрата погледао је на зидни информатор. Командант је био у звезданој кабини. Повезе се горе.

„Једном речју — идила?” рече астрагатор саслушавши га. „Никаквих радиоактивности, никаквих спора, плесни, вируса, ничег — само тај кисеоник… Узорке треба дати на испитивање.”

„Већ су у лабораторији. Можда овде има живота на другим континентима”, примети Рохан неодлучно.

„Сумњам. Инсолација ван екваторијалнг појаса је слаба; нисте видели дебљину капа на половима? Јамчим да тамо има бар осам, ако не и десет километара леденог покривача. Можда пре океан, некакве алге, морска трава — али зашто живот није изишао из воде на копно?”

„Треба завирити у ту воду”, рече Рохан.

„Прерано је питати наше људе, али планета ми изгледа стара. Такво смежурано јаје мора да је прегурало неких шест милијарди година. Уосталом, сунце је такође већ поодавно превалило раздобље свога пуног сјаја. Оно је већ готово обичан црвени патуљак. Да, ово одсуство живота на копну је чудновато. Нарочита врста еволуције, која не може да поднесе сушу. Јесте. То би објаснило присуство кисеоника, али не и проблем „Кондора”.”

„Некакви видови живота, нека подводна бића која се крију у океану, која су тамо створила цивилизацију на дну”, набаци мисао Рохан. Обојица су посматрали велику карту планете у Меркаторовој пројекцији, непрецизну, јер је израђена на основу података добијених помоћу аутоматских сонди из прошлог века. Показивала је само обрисе главних континената и мора, линије до којих су стизале поларне капе и неколико највећих кратера. У мрежи подневака и упоредника видела се црвеним кружићем убележена тачка под осмим степеном северне ширине — место на коме су атерирали. Астрогатор нестрпљиво помери папир на столу за мапе.

„Ни сами у то не верујете”, жацну се. „Тресор није могао бити глупљи од нас, не би се дао никаквим подводњацима, глупост. А уосталом, када би чак и постојала разумна водена бића, једна од првих ствари којима би се позабавила, било би овладавање копном. Ето, рецимо, макар у скафандрима испуњеним водом… Чиста глупост”, понови, не да би коначно уништио Роханову претпоставку, него зато што је већ мислио о нечем другом.

„Задржаћемо се овде неко време”, закључи најзад и дотаче доњи руб мапе која се с лаким шуштањем сави и нестаде у једном од водоравних регала великог складишта за мапе. „Причекаћемо и видећемо.”

„А ако не?” упита Рохан опрезно. „Потражићемо их?…”

„Рохане, будите разумни. Шеста звездана година и такве…” астрогатор је тражио праву реч, није је нашао и само је с омаловажавањем махнуо руком. „Планета је величине Марса. Како да их тражимо? Значи „Кондора”„, поправи се.

„Јесте, тло је гвожђевито…” безвољно признаде Рохан. У ствари, анализе су показивале велику примесу ферооксида у песку. Фероиндукцијски показатељи, дакле, нису вредели ништа. Не знајући шта да каже, ућута. Био је убеђен да ће командант на крају наћи некакав излаз. Неће се вратити тек празних руку, без икаквих резултата. Чекао је гледајући на накострешене Хорпахове обрве, истурене испод чела.

„Истину говорећи, не верујем да би ово чекање од 48 часова могло било шта да нам да, али правилник то захтева”, одазва се астрогатор неочекивано поверљивим тоном. „Седите, Рохане. Стојите ми над главом као грижа савести. Регис је најидиотскије место које се може замислити. Не зна се зашто је ту послат „Кондор” — уосталом није важно, чим се тако догодило.”

Прекиде. Био је лоше расположен као и обично, постајао је тада разговорљив и лако се упуштао у дискусију, чак поверљиву; што је увек било помало опасно, јер је у сваком трену могао разговор да пресече каквом заједљивошћу.

„Речју, овако или онако морамо нешто да радимо. Знате ли шта? Извешћете ми неколико малих фотоопсерватора у екваторијалну орбиту. Само да буде поштено кружна и тесна. Једно седамдесетак километара.”

„То је још у оквиру јоносфере”, побуни се Рохан. „Изгореће нам након неколико десетина окружења…”

„Нека изгоре. Али ће пре тога снимити шта се буде могло. Саветовао бих вам чак да ризикујете и шездесет километара. Можда ће изгорети већ у десетом обиласку, али само фотографија с такве висине може нешто да нам пружи. Знате ли како изгледа ракета виђена с раздаљине од сто километара, чак и кроз најбољи телеобјектив? Глава чиоде је, у поређењу с њом, цео планински масив. Учините то одмах… Рохане!”

На тај узвик навигатор се окрете, већ код врата. Командант је бацио на сто извештај са резултатима анализа.

„Шта је ово?! Какав је то опет идиотизам? Ко је то писао?”

„Аутомат. О чему је реч?” упита Рохан, трудећи се да сачува мир, јер је и у њему већ кипео гнев. Сад ће почети да ми зановета! помисли, приближавајући се намерно полако.

„Прочитајте. Ово. Да, ово.”

„Метана четири посто”, прочита Рохан. И сам се одједном запањи.

„Метана четири посто; а? А кисеоника шеснаест? Знате ли шта је то? Праскави плин! Можда ћете ми објаснити како цела атмосфера није експлодирала када смо се спуштали на бороводонику?”

„Заиста… не разумем”, промуца Рохан. Притрча брзо пулту спољне контроле, пусти кроз оптиметре усисивача мало спољне атмосфре и док је астрогатор у злослутном ћутању шетао по кабини, гледао је како анализатори грозничаво куцкају стакленим посудама.

„Но?!”

„Исто. Метана четири посто… кисеоника шеснаест”, рече Рохан. Није схватао како је то могуће, али је ипак осетио задовољство: Хорпах сада бар неће моћи да му пребаци.

„Покажите! Хм. Метана четири, но, да ме ђаво… добро. Рохане, сонде на орбиту, а затим, молим вас, дођите у мали лаб. Најзад, због чега имамо учењаке! Нека лупају главу.”

Рохан сиђе доле, узе два ракетна техничара и понови им астрогаторово наређење. Затим се врати на други спрат. Ту су биле смештене лабораторије и кабине стручњака. Редом је пролазио поред врата утиснута у метал, са таблицама од по два слова „ГИ”, „ГФ”, „ГТ”, „ГБ” и целог низа других. Врата мале лабораторије била су широм отворена; кроз монотоне гласове учењака с времена на време се пробијао астрогаторов бас. Рохан стаде на прагу. Били су ту сви „Главни” — Главни инжењер, Биолог, Физичар, Лекар и сви Технолози из машинске хале. Астрогатор је седео, сада ћутећи, у крајњој фотељи под електронским програмистом приручне бројчане машине, а маслинасти Модерон, руку сплетених и малих као у девојчице, говорио је:

„Нисам специјалиста за хемију гасова. У сваком случају, то вероватно није обичан метан. Енергија споја је другачија; разлика само у стотом месту, али постоји. Реагује с кисеоником тек у присуству катализатора, а и то нерадо.”

„Каквог порекла је тај метан?” упита Хорпах. Вртео је палце један око другог.

„Угљеник је у њему у сваком случају органског порекла. Нема га много, али то је ван сваке сумње…”

„Постоје ли изотопи? Колика старост? Колико је стар тај метан?”

„Од два до петнаест милиона година.”

„Какав размак!”

„Имали смо пола часа на располагању. Ништа више не могу да кажем.”

„Докторе Кестлеру! Откуда долази тај метан?”

„Не знам.”

Хорпах редом погледа своје стручњаке. Могло се мислити да ће планути, али нагло се осмехнуо.

„Господо, па ви сте искусни људи. Летимо заједно не од јуче. Молим ваше мишљење. Шта да урадимо? Од чега да почнемо?”

Како нико није журио да проговори, биолог Јопе, један од малобројних који се нису плашили Хорпахове раздражљивости, рече, мирно гледајући команданту у очи:

„Ово није обична планета класе суб-Делта 92. Да је таква, „Кондор” не би пропао. Пошто је имао на палуби стручњаке ни горе ни боље од нас, једино што знамо сигурно јесте то, да се њихово знање показало недовољним да би спречило катастрофу. Следи закључак да морамо задржати трећи степен процедуре и испитати копно и океан. Мислим да треба почети са геолошким бушењима, а истовремено позабавити се и овдашњом водом. Све остало би биле хипотезе; у оваквој ситуацији не можемо себи дозволити такав луксуз.”

„Добро”, Хорпах стисну вилице. „Бушења у периметру поља сила нису проблем. Нека се тиме позабави доктор Новик.”

Главни геолог климну главом.

„Што се пак тиче океана… колико је удаљена линија обале, Рохане?”

„Око двеста километара…” одговори навигатор, не чудећи се нимало што командант зна за његову присутност иако га не види: Рохан је стајао неколико корака иза његових леђа, крај врата.

„Мало далеко. Али нећемо више померати „Непобедивог”. Узећете онолико људи колико будете сматрали да је потребно, Рохане, Фицпатрика или још којег океанолога, и део енергобота из резерве. Поћи ћете с тим на обалу. Деловаћете само под заштитом поља сила; никаквих излета по мору, никаквих роњења. Аутомате такође не злоупотребљавати — немамо их превише. Јасно? Дакле, можете да почнете. Да, још једно. Да ли је овдашња атмосфера погодна за дисање?”

Лекари нешто прошапташе међусобно.

„У начелу јесте”, најзад рече Стормон, али као да ниље био потпуно уверен.

„Шта значи „у начелу”? Може или не може да се дише?”

„Толика количина метана није безначајна. Након извесног времена наступиће презасићеност крви и то може да изазове извесне лакше поремећаје на мозгу. Ошамућеност… али тек после једног часа, можда после неколико часова.”

„А није ли довољан какав гутач метана?”

„Не, господине астрогаторе, то значи, не исплати се производити гутаче, јер би их требало често мењати, а осим тога, постотак кисеоника је ипак доста низак. Ја лично сам за апарате с кисеоником.”

„Мхм. Остала господа такође?”

Вите и Елџарн климнуше главама. Хорпах устаде.

„Значи, почињемо. Рохане! Шта је са сондама?”

„Одмах ћемо их избацити. Могу ли још да преконтролишем орбиту, пре но што кренем?”

„Можете.”

Рохан изиђе, оставивши за собом жагор лабораторије. Кад уђе у кормиларску кабину, сунце је баш залазило. Тако тамно, да је руб његовог диска, испуњен готово љубичастом пурпурном бојом, просецао на хоризонту натприродно изразито зубату контуру кратера. Небо, у томе крају Галактике осуто звездама, изгледало је сада као још више увећано. Све ниже су просијавала велика сазвежђа, упијајући у себе пустињу која се губила у мраку. Рохан се повезао са прамчаним сателитским уређајем за избацивање. Управо се издавала команда за избацивање првог пара фотосателита. Наредни су имали да пођу увис након једног часа. Сутрадан ће дневни и ноћни снимци обеју полукугла планете морати да даду слику целога екваторијалног појаса.

„Минут тридесет и један… азимут седам. Управљам…” понављао је у звучнику отегнут глас. Рохан га покретом утиша и окрену фотељу према контролној табли. Не би то никоме признао, али га је увек забављала игра светлости при избацивању сонде у орбиту око планете. Најпре би засијале рубинском, белом и плавом светлошћу контролне жаруље бустера. Затим би зазујао стартни аутомат. Када би се његово куцање нагло прекинуло, слаб дрхтај би прошао кроз цео труп крстарице. Истовремено би се пустиња на екранима испунила фосфорним блеском. С танком, до крајности напетом грмљавином, засипајући матични брод бујицом пламена, минијатурни пројектил би излетео из прамчаног избацивача. Блесак бустера у лету треперио би на падинама дина све слабије и слабије, док се не би угасио. Сада се више не би чула ракетица, али би зато силина светлосне грознице захватила целу таблу. Са хектичном журбом из мрака су искакала издужена светлашца балистичке контроле, затим би им потврдно одговориле бисерне лампице диригованог управљања, а онда би се, у облику шарене јелке, појавили сигнали с постепеним одбацивањем испаљених чаура и најзад би над целим тим мравињаком дугиних боја блеснуо бео, чист квадрат, знак да је сателит уведен у орбиту. На средини његове снежно-беле површине назрело би се сиво острвце, које би, дрхтећи, показало одређену цифру, нпр. 67. То је висина лета. Рохан још једном провери елементе орбите: али и перигеј и апогеј су се уклапали у задате границе. Није ту више имао шта да ради. Погледао је на бродски часовник који је показивао 18, а затим на садашњи часовник локалног времена — већ 11 часова у ноћи. За часак је склопио очи. Радовао се предстојећој експедицији на океан. Волео је да делује сам. Осећао је поспаност и глад. Тренутно је премишљао да ли да узме таблету за отрежњење. А онда је закључио да је довољна сама вечера. Устао је, осетио колико је уморан, зачудио се и одмах као да се мало отрезнио. Сишао је доле у трпезарију. Тамо су већ били његови нови људи — два управљача јастучним транспортерима, међу њима Јарг, кога је Рохан волео због неуморног доброг расположења, био је тамо и Фицпатрик с двојицом колега, Брозом и Кехлином; они су већ завршавали вечеру када је Рохан тек наручивао топлу супу и вадио из зидног подајника хлеб и флаше са безалкохолним пивом. Корачао је, са свим тим на послужавнику, према столу, када под лако уздрхта. „Непобедиви” је избацио нови сателит.


Командант није допустио да се путује ноћу. Кренули су у пет часова по месном времену, пред суначев излазак. С обзиром на поредак марша диктиран неопходношћу, као и на његову непријатну спорост, такав поредак је називан спроводом. На челу и зачељу налазили су се енерегоботи, који су елипсоидним пољем сила штитили све унутрашње машине — универзалне јастучњаке, џипове с радиостаницама и радаром, кухињу, транспортер с херметичном стамбеном бараком која се сама намешта, мали ласер непосредног удара, вожен на гусеницама, од миља звани „шило”. Рохан се с тројицом учењака сместио у предњем енергоботу, што је додуше било неугодно, јер су једва седели због стешњености, али се бар имала илузија колико-толико нормалног путовања. Брзину је ваљало прилагођавати најспоријим машинама из спровода, баш енергоботима. Путовање није било посебно пријатно. Гусенице су трештале и шкрипале по песку, турбински мотори су завијали попут комараца слоновске величине, одмах иза људи који су седели избијао је из решеткастих заклона ваздух за хлађење, а цео енергобот је ишао као тешка шалупа на таласима. Црна игла „Непобедивог” брзо се сакрила иза линије хоризонта. Неко време су ишли обасјани водоравним зрацима хладног и као крв црвеног сунца кроз монотону пустињу, песка је полако бивало све мање, и из њега су се дизале косе камене плоче које је требало заобилазити. Кисеоничке маске и стално завијање мотора нису подстицали на разговор. Истраживачи су пажљиво посматрали хоризонт, али призор је био стално једнак — нагомилане стене, велики, од ветра испуцани блокови, на појединим местима равница је почела да се спушта наниже, и на дну благе котлине појавио се танак, полуусахнуо поток с водом у којој се преливало богатство боја црвеног освита. Шљунак који се попут лаве ширио дуж обеју обала сведочио је да поток некад носи знатне количине воде. Краће се здржаше да испитају воду. Била је потпуно чиста, с примесом ферооксида и малим додатком сулфида. Кренуше даље, сада већ нешто већом брзином, јер су гусенице глатко пузиле по каменој подлози. На западној страни су се дизали ниски стрми усеци. Последња машина је одржавала сталну везу с „Непобедивим”, радарске антене су се окретале, радаристи су, поправљајући слушалице на главама, дреждали пред својим екранима, грицкајући мрвице концентрата, понекад би испод неког јастучњака оштро излетео камен, као издуван малом ваздушном струјом, и одскакао би, као изненада оживљен, на шљунчане наносе. Затим пут препречише благи брежуљци, сасвим огољени. Не застајући, испитивачи узеше нешто узорака, а Фицпатрик довикну Рохану да је кременаста земља органског порекла. Најзад, када се у виду црносиве линије указа пред њима водено огледало, наиђоше и на кречњак. Спуштали су се ка обали, а под њима су трештали ситни, пљоснати облуци. Врео дах машина, шкрипа гусеница, завијања турбина, све се то одједном утишало када се океан, изблиза зеленкасте боје и по изгледу савршено земаљски, нашао сто метара испред њих. Тада дође до прилично компликованог маневрисања, јер је, да би се радна група заклонила пољем сила, требало упутити чеони енергобот у воду, на доста велику дубину. Машина је најпре морала да буде чврсто затворена, да у њу не би могла продрети вода, а затим је, вођена са другог енергобота, ушла у таласе и пенећи се постала једва видљиво, тамније место у води; тек тада је, на сигнал послат с централног положаја, потопљени колос истурио изнад површине воде Дираков емитор, и тек када се поље сила усталило, покривајући својом невидљивом полукуглом део обале и приобалне воде, отпочела су права испитивања.

Океан је био нешто мање слан него земаљски океани; анализе ипак не донесоше никакве важније резултате. После два часа знали су мање-више колико и на почетку. Послаше зато далеко на отворено море две дириговане телевизијске сонде, а са централног пункта су на екранима пратили њихов пут. Али тек пошто се удаљише изван видика, сигнали послаше прву суштинску вест. У океану су живели некакви организми, по облику налик на рибе коштаних скелета. На појаву сонде распршавале би се ипак огромном брзином, тражећи спас у дубини. Дубиномери утврдише да дубина океана на томе месту првог сусрета са живим бићима износи сто и педесет метара.

Броза се упео да мора да ухвати макар једну такву рибу. Почеше дакле да лове, сонде су гониле сенке које су узмицале кроз зеленкасти мрак, сипала су се електрична пражњења, али ове тобожње рибе испољавале су невероватну окретност у маневрисању. Тек након једног од многобројних пражењења успели су да погоде једну. Сонду, која ју је ухватила у своја клешта, одмах упутише на обалу, а Кехлин и Фицпатрик су у међувремену маневрисали другом сондом, скупљајући узорке усталасалих влакана, што су се дизала из дубине и личила им на неку овдашњу врсту алги или водених трава. Послаше их најзад на само дно, на дубину од четврт километра. Јака струја при дну озбиљно је отежавала управљање сондом, која је стално била бацана ка великим скупинама подводних стена. На крају су ипак успели да неколико тих стена оборе и, као што је Кехлин правилно претпостављао, испод тог покривача налазила се читава колонија гипких малих створова, налик на четкицу.

Када се обе сонде вратише под оркиље поља и када се биолози прихватише посла, у бараци која је у међувремену постављена тако да су истраживачи најзад могли да збаце мрске маске, Рохан, Јарг и остала петорица људи узеше прву топлу храну тога дана.

Време до вечери протекло им је у прикупљању узорака минерала, у испитивању радиоактивности на дну мора, у мерењима инсолације и стотинама сличних, мучних послова, које је ипак ваљало обавити савесно, па чак и педантно, ако је требало да добију честите резултате. До вечери је све што је било могуће и обављено, те је Рохан мирне савести могао да приђе микрофону, када га је Хорпах позвао с „Непобедивог”. Океан је био пун живих облика, који су ипак, сви до једног, избегавали приобални појас. Организам сециране рибе није показао ништа посебно. Еволуција је, према приближним проценама, трајала на планети више стотина милиона година. Откривена је знатна количина зелених водених трава, што се дало објаснити присуством кисеоника у атмосфери. Подела живих организама на биљни и животињски свет била је типична; типичне су биле и коштане структуре кичмењака. Једини орган, обликован у уловљене рибе, који је биолозима био непознат, било је нарочито чуло, осетљиво чак и на најмање промене магнетног поља. Хорпах је наредио да се цела екипа што пре врати и већ на завршетку разговора је рекао да има новости: изгледа да су успели да одреде место приземљења несталог „Кондора”.

И тако, мада су биолози протестовали, тврдећи да би им чак и неколико недеља даљих испитивања било мало, барака је дигнута, мотори су покренути и поворка је кренула према северо-западу. Рохан није могао друговима да саопшти никакве појединости о „Кондору”, јер их ни сам није знао. Хтео је што пре да се нађе на броду, јер је претпостављао да ће му командант доделити следећи задатак, који ће можда бити богатији открићима. Наравно, сада је пре свега требало испитати место где се, изгледа, спустио „Кондор”. Зато је Рохан гонио машине свом снагом, и враћали су се уз још пакленију шкрипу и трештање гусеница које су мрвиле камен. Кад паде ноћ, запалили су велике рефлекторе; био је то призор необичан, па чак и грозоморан — јер су сваки час снопови и светлости издвајали у мраку нескладне, наоко покретне обрисе дивова, а онда би се показало да су то само стене-сведоци, остаци остатака планинског ланца, распаднутог на ветру. Неколико пута морали су да се зауставе пред дубоким пукотинама што су зјапиле на базалтном тлу. Најзад ипак, увелико после поноћи, угледаше са свих страна осветљену, као на паради, громаду „Непобедивог”, који је издалека блештао попут металне куле. У целом периметру поља сила на све стране су се протезали низови машина; истоваране су залихе, гориво, људи су у групама стајали под свозницом, у заслепљујућој светлости Јупитера. Већ издалека до повратника стигоше гласови овог мрављег кретања. Изнад покретних светлосних стубова уздизао се ћутљиви труп крстарице, по коме су клизили пламени језици. Запалише се плаве светиљке, означавајући где ће бити отворен пут кроз заклон сила, и возила, покривена дебелим слојем ситне прашине, ступише једно за другим у кружни простор. Рохан не стиже још ни да скочи на земљу, а већ викну једнога од оних што беху најближе, препознавши и њему Бланка, и упита за „Кондора”.

Али Боцман ништа није знао о тобожњем открићу. Рохан од њега није чуо много. Пре но што су изгорели у густим слојевима атмосфере, четири сателита су доставила једанаест хиљада снимака примљених радио-путем, који су одмах током примања преношени на специјално препариране плоче у картографској кабини. Да не би губио време, Рохан је позвао Ерета, картографског техничара, к себи и, док се туширао, испитивао га је о свему што се догађало на броду. Ерет је био један од оних што су на добијеном фотографском материјалу тражили „Кондора”. То зрнце челика у океану песка тражило је тридесетак људи истовремено, сем планетолога мобилисани су у ту сврху картографи, радарски оператори и сви палубни пилоти. Равно дан и ноћ на смену су прегледали фото-материјал онако како је стизао, уписујући координате сваког сумњивијег пункта планете. Али показало се да је вест коју је командант саопштио Рохану била погрешна. Оно што им се учинило да је брод, била је једна изузетно висока стубна стена, која је бацала сенку зачуђујуће сличну правилној сенци ракете. Према томе и даље је била неизвесна судбина „Кондора”. Рохан хтеде да се јави команданту, али овај већ беше отишао на починак. Рохан тада пође у своју кабину. Мада је био уморан, није могао да заспи. А када је ујутро устао, астрогатор му је по Балмину, старешини палеонтолога, предао поруку да сав прикупљени материјал пошаље у главну лабораторију. У десет ујутро Рохан је осетио такву глад — још није био доручковао — да се спустио на други спрат у малу трпезарију радарских оператора и ту га, док је с ногу испијао каву, нађе Ерет.

„Шта је, пронашли сте!?” викну кад угледа узбуђено картографово лице.

„Не. Али смо пронашли нешто веће. Пођите одмах — зове вас астрогатор.”

Рохану се чинило да се застакљени цилиндар дизалице креће крајње споро. У замраченој кабини владала је тишна, чуо се само шум електричних предајника, а из апаратуре пријемника излазиле су стално нове, од влаге сјајне фотографије, на које нико више није обраћао пажњу. Два техничара извукоше из отвора у зиду неку врсту епидијаскопа и угасише остала светла баш у тренутку кад је Рохан отворио врата. У групи је опазио белу астрогаторову главу. У следећем трену блесну сребрном светлошћу екран, спуштен с таванице. У тишини, нарушаваној само усредсређеним дисањем, Рохан приђе, колико је могао, великој обасјаној површини. Снимак није био најбољи, уз то само црно-бели, у окружењу омањих, нескладно разбацаних кратера истицала се гола висораван, с једне стране прекинута линијом тако правом, као да је на томе месту стене пресекао неки огроман нож; била је то обалска линија, јер је остатак фотографије испуњавало непомућено црнило океана. У извесној раздаљини од тога усека ширио се мозаик не много изразитих облика, на два места заклоњен праменовима облака и њихових сенки. Али и тако није подлегало сумњи да та изузетна, у појединостима помућена формација није геолошка творевина.

„Град…” помисли узбуђено Рохан, али не рече то гласно. Сви су и даље ћутали. Техничар при епидијаскопу узалуд је покушавао да изоштри слику.

„Је ли било сметњи у пријему?” наруши тишину глас астрогатора.

„Није”, одговори из мрака Балмин. „Пријем је био чист, и то је један од последњих снимака трећег сателита. Осам минута пошто га је послао, престао је да одговара на сигнале. Снимак је вероватно начињен кроз објективе већ оштећене повећаном температуром.”

„Астензија камере над епицентром није била већа од 70 километара”, добаци други глас, који је, како се Рохану учинило, био глас једнога од најспособнијих планетолога, Малтеа. „Право да кажем, оценио бих је на педесет пет до шездесет километара… Погледајте, молим вас…” Његова силуета делимично заклони екран. Ставио је на слику прозиран шаблон од пластике са урезаним кружићима и редом га је стављао на двадесетак кратера у другој половини снимка.

„Изразито су већи него на претходним снимцима. Уосталом”, додаде, „то нема већег значаја. Овако или онако…”

Није довршио, а сви су схватили шта је хтео да каже: да ће прецизност фотографија бити одмах испитана, јер ће испитати тај део планете. Још извесно време су сви удубљено посматрали слику на екрану. Рохан није могао да разлучи да ли она показује град или његове рушевине. О томе да је правилна геометријска творевина одавно напуштена сведочиле су танушне, таласасте сенке пешчаних дина које су са свих страна запљускивале компликоване облике, а неки од њих су готово тонули у поплави пустињског песка. Сем тога, геометријску констелацију тих рушевина делила је на два једнака дела црна, изломљена линија, која се проширивала идући у дубину копна — сеизмичка пукотина која је надвоје расцепила неке од великих „зграда”. Једна, сасвим очевидно оборена, створила је неку врсту моста, који је својим крајем стизао до супротног краја пукотине.

„Молим светлост”, разлеже се астрогаторов глас. Кад светлост сину, он погледа на бројчаник зидног сата.

„За два сата стартујемо.”

Разлегоше се збуњени гласови; најенергичније су се бунили људи главног биолога, који су током пробних бушења стигли са својим бушилицама на двеста метара у дубину тла. Хорпах даде руком знак да никакве дискусије неће бити.

„Све машине се враћају на палубу. Добијени материјал обезбедити. Преглед фотографија и остале анализе имају да иду својим током. Где је Рохан? Ах, ту сте? Добро. Чули сте шта сам рекао? За два сата сви људи имају да буду на стартним положајима.”

Операција укрцавања истоварених машина ишла је ужурбано, али систематски. Рохан је био глух за Балминова преклињања; овај је преклињао да му се допусти макар још петнаест минута бушења.

„Чули сте шта је командант наредио?” понављао је лево и десно, пожурујући монтажере који су на великим дизалицама стизали до ископаних ровова. Апаратуре за бушење, провизорне решеткасте скеле, цистерне са горивом улазиле су редом у товарне отворе; када је већ само раскопано земљиште сведочило о обављеним радовима, Рохан и Вестергард, заменик главног инжењера, обиђоше још, за сваки случај, места напуштених радова. Затим људи нестадоше у унутрашњости брода. Тек тада се помери песак на удаљеном периметру, позвани радио-путем враћали су се постројени енергоботи, сакривши се у унутрашњост брода, који је увлачио унутра, под оклопне плоче, свозницу и окомити цилиндар дизалице за људе, једно време је стајао непомично, а затим једнолично завијање ветра заглуши метални звиждук кондензованог ваздуха који је дувао кроз отворе. Усковитлана прашина диже се око крме, проби се кроз њу зелени блесак, мешајући се с црвеном сунчаном светлошћу, и у галопади непрестаних громова који су потресали пустињу и у умноженом еху враћали се одбијени од камених блокова, брод се полако диже у ваздух да би, остављајући за собом спаљени круг на стени, застакљене дине и остатке сагоретина, нестао, увећавајући брзину, на љубичастом небу. Дуго после тога, када се и последњи траг његовог пута обележеног беличастом линијом паре, расплинуо у атмосфери, и кад пешчани нанос поче да покрива огољену стену и да испуњава опустеле ископане ровове, од западне стране стиже црн облак. Пловећи ниско, раширио се, окружио место слетања и непомично застао. Стајао је тако неко време. А када се сунце поприлично нагнуло према западу, на пустињу поче из облака да пада црна киша.

Загрузка...