Тахмасиб

МАРС: АСТРОНОМИ

Мати је, заклонивши очи од сунца које је заслепљивало, посматрао дине. Краулер се није видео. Над динама се видео огроман црвенкасти облак прашине, који је слаб ветар лагано терао у страну. Била је тишина, само што је, на пет метара изнад земље, шуштала вртешка анемометра. Затим је Мати зачуо пуцње, пок, пок, пок, пок, — четири пуцња један за другим.

„Промашај, разуме се“, рече он.

Опсерваторија се налазила на високом, заравњеном брегу. Лети је ваздух увек био прозрачан и са врха брега су се одлично виделе беле куполе и паралелопипеди Топлог Сирта на пет километара према југу и развалине Старе Базе на исто тако високом, заравњеном брегу на три километра према западу. Али, сада је Стара База била обавијена облаком прашине. Пок, пок, пок, поново су оданде одјекнули пуцњи.

„Стрелци“, презриво рече Мати. Погледао је на територију опсерваторије. „Подлог ли створа!“ рече.

Широка угаона камера је била оборена на земљу. Метеоролошка кућица је била искривљена. Зид павиљона телескопа је био измазан неком жутом, одвратном масом. Над вратима павиљона се видела свежа рупа од разорног метка. Лампица над улазом у павиљон је била разбијена.

„Стрелци“, понови Мати.

Пришао је павиљону и прстима у крзненој рукавици опипао ивице рупе од метка.

Помислио је о томе шта све може да начини разорни метак у павиљону, и одмах му се од свега смучило. У павиљону се налазио одличан телескоп са прецизно избалансираним објективом, регистратор светлуцања, блинк-аутомати — апаратура ретка, својеглава и компликована. Блинк-аутомати се боје чак и прашине и морају се држати под херметичним поклопцем. А шта може такав поклопац од пластике против разорног метка?

Мати није ушао у павиљон. Нека сами све погледају, помисли. Сами су пуцали, нека сада сами и гледају. Отворено говорећи, он тог дана једноставно није могао да уђе у павиљон. Спустио је карабин на песак и напрегавши се, подигао камеру.

Једна нога троношца је била савијена, и камера је стајала накриво.

„Свиња!“ рече Мати с мржњом у гласу. Он се бавио снимањем метеорита и камера је била његов једини инструмент. Прешао је преко целе територије опсерваторије ка метеоролошкој кућици. Прашина на целој површини била је изривена и Мати је бесно газио карактеристичне јаме — трагове «летеће пијавице». Зашто она све време долази овамо, на ово место? — мислио је. Но, нека се мува око куће. Па, у крајњем случају, нека уђе и у гаражу. Али не, она долази баш овамо, на ово место где се налазе инструменти. Зар овде мирише на људе, шта ли?

Врата метеоролошке станице су била искривљена и нису могла да се отворе. Мати безнадежно одмахну руком и врати се камери. Једва је некако скинуо камеру са троношца и стењући, спусти је на раширено шаторско платно. После тога је подигао троножац и понео га у кућу. Оставио га је у радионици и свратио у трпезарију. Наташа је седела крај радио-станице.

„Јеси ли известила?“ упита је Мати.

„Знаш, руке ме једноставно више не слушају“, љутито рече она. „Часна реч, једноставније је да отрчим тамо.“

„Шта је?“ упита је Мати.

Наташа је нагло окренула регулатор јачине. Низак, уморан глас се зачуо у соби:

„Седма, седма, говори Сирт. Зашто нема извештаја? Чујте, седма! Дајте извештај!“

Седма поче да бубња цифрама.

„Сирт!“ рекла је Наташа. „Сирт! Говори прва!“

„Прва, не сметајте“, рекао је уморан глас. „Имајте мало стрпљења.“

„Па онда изволи“, рече Наташа и окрену регулатор јачине у обрнутом правцу.

„А шта ти, заправо, хоћеш да их известиш?“ упита Мати.

„Хоћу да их известим о свему што се овде десило“, одговори Наташа. „Па то је несрећан случај!“

„Сад већ и несрећан случај“, побуни се Мати. „Сваке ноћи се дешава такав несрећан случај код нас.“ Наташа се замишљено налакти на сто.

„А знаш, Мати“, рече она, „данас је пијавица први пут дошла дању.“

Мати се целом шаком замишљено ухвати за лице. То је била истина. Раније су пијавице долазиле или само ноћу или пред само свануће.

„Да“, рече. „Да. Ја то схватам овако: осилиле су се.“

„И ја то схватам исто тако“, рече Наташа. „Шта се види тамо, напољу?“

„Иди, па види сама, то ће бити најбоље“, рече Мати. „Моју камеру су унаказили.

Данас нећу моћи да осматрам.“

„Да ли су наши тамо?“ упита Наташа. Мати се збуни.

„Да, тамо су“, рече и неодређено махну руком. Наједнам се замислио о томе шта ће рећи Наташа кад буде видела рупу од метка на вратима павиљона.

Наташа се поново окрену ка радио-станици, а Мати тихо затвори за собом врата.

Изишао је из куће и угледао краулер. Краулер је летео великом брзином, скакућући са брежуљка на брежуљак. За њим се до самих звезда дизао густ зид прашине и на том црвено-жутом фону се јасно видела јака фигура Пењкова, који је стајао са карабином наслоњеним на бок. Краулером је, разуме се, управљао Сергеј. Он је кренуо краулером право према Матију и укочио тек на пет корачаји пред њим. Густ облак прашине је обавио територију опсерваторије.

„Кентаури“, рече Мати бришући наочаре. „Коњска глава на људском телу.“

„Па шта?“ рече Сергеј скочивши на земљу. За њим је лагано сишао Пењков.

„Отишла је“, рече он.

„А ја бих рекао да је ниси ни погодио“, рече Сергеј. Пењков важно климну главом.

„И ја бих рекао то исто“, рече он.

Мати му је пришао и повукао га за рукав крзненог капута.

„Хајдемо“, рече.

„Куда?“ упита Пењков бранећи се.

„Хајдемо, хајдемо, стрелче“, рече Мати. „Показаћу ти шта си сигурно и прецизно погодио.“

Пришли су павиљону и зауставили се испред врата. „Ух, бога му“, рече Пењков.

Сергеј без иједне речи полете унутра.

„Да ли је Наташа видела?“ брзо упита Пењков.

„Није још“, одговори Мати.

Пењков је замишљено пипао ивице рупе.

„То не може тек онако да се поправи“, рече.

„Да, резервни павиљон на Сирту не постоји“, иронично додаде Мати.

Пре месец дана Пењков је, пуцајући ноћу у пијавице, пробио метеоролошку кућицу.

Тада је отишао на Сирт и негде пронашао резерву. А пробушену кућицу је сакрио у гаражи.

Сергеј добаци из павиљона:

„Чини ми се да је све у реду!“

„А да ли постоји излазна рупа?“ упита Пењков. „Постоји…“

Зачуло се неко зујање, и кров павиљона се отворио и поново затворио.

„Чини ми се да смо имали среће“, објавио је Сергеј и изишао из павиљона.

„А мени је сломила троножац“, рече Мати. „И метеоролошка кућица је тако унакажена да ћемо поново морати да узмемо нову.“

Пењков је бацио поглед на кућицу и поново почео да разгледа рупу од метка.

Сергеј је стајао поред њега и такође гледао рупу.

„Кућицу ћу поправити“, мрачно је говорио Пењков. „А шта с овим да радимо?“

„Иде Наташа“, тихо их упозори Мати.

Пењков је направио покрет као да се спремао да некуд оде, али је само увукао главу у рамена. Сергеј поче брзо да говори:

„Ова рупа није велика, Наташа, али то је ситница, ми ћемо то још данас брзо поправити, а унутра је све читаво…“

Наташа им приђе и баци поглед на рупу.

„Свиње сте ви, момци“, тихо рече она.

Сад су сви имали жељу да се негде сакрију, чак и Мати, који уопште није био крив, и који је последњи истрчао напоље, кад је већ све било завршено. Наташа је ушла у павиљон и упалила светлост. Кроз отворена врата се видело како скида футроле са блинк-аутомата. Пењков дубоко уздахну. Сергеј тихо рече:

„Идем да сместим краулер у гаражу.“

Нико му ништа не одговори. Ушао је у кола и упалио мотор. Мати се ћутке врати својој камери и сагавши се, поче да је вуче у зграду. Пред павиљоном је остала само тужна, гломазна фигура Пењкова.

Мати је увукао камеру у радионицу, скинуо маску за кисеоник и дуго се мучио откопчавајући огромну бунду. После тога је, не скидајући ципеле, сео на сто поред камере. Кроз прозор је видео како је краулер необично лагано, као на прстима, промилио кроз улаз у гаражу.

Наташа је изашла из павиљона и чврсто за собом затворила врата. После тога је прешла преко дворишта, заустављајући се пред појединим приборима. Пењков се вукао за њом и, према свему, тешко је уздисао. Облаци прашине су се већ били слегли, и ситно, црвенкасто сунце је висило над црним, као оглоданим руинама Старе Базе, која је била зарасла у бодљикави марсовски саксаул. Мати је бацио поглед на ниско сунце, на небо које је постајало све мрачније и мрачније, а онда се сетио да је тог дана он дежуран и отишао у кухињу.

За време јела Сергеј рече:

„Наша Наташа је данас јако озбиљна“, и испитујући погледа Наташу.

„Идите до ђавола“, рече Наташа. Јела је никога не гледајући, љутита и натмурена.

„Наша Наташа је љута“, рече Сергеј.

Пењков дуго и тужно уздахну. Мати заклима главом са саучешћем.

„Наша Наташа нас данас не воли“, додаде Сергеј.

„Па, шта је ово“, проговори Наташа. „Договорили смо се да се овде не пуца. Јер, ово ипак није стрелиште. Тамо се налазе прибори… Да сте данас разбили и уништили блинке, шта бисмо онда радили? Где бисмо их нашли?“

Пењков је гледао оданим очима.

„Шта ти је, Наташа“, рече Сергеј. „Како да погодимо блинке?“

„Ми пуцамо само у лампе“, прогунђа Мати.

„А сада сте пробушили павиљон“, рече Наташа.

„Наташа!“ повика Серјожа. „Донећемо други павиљон! Пењков ће тркнути на Сирт и донеће. Он је јуначина!“

„Идите до ђавола“, рече Наташа. Више се није љутила. Пењков живну.

„А кадд а пуцам у њу, ако не овде, напољу?…“ поче он, али му Мати под столом стаде на ногу и он заћута.

„Ти си, Волођа, одиста ужасно неспретан“, рече Наташа. „Огромно чудовиште велико као орман, а ти га читавих месец дана не можеш да погодиш.“

„И ја се чудим“, поштено признаде Пењков, почешавши се по затиљку. „Можда нишан није у реду?“

„Искривљене цеви“, иронично ће Мати.

„Свеједно, момци, тим забавама је дошао крај“, рече Наташа. Сви је погледаше.

„Разговарала сам са Сиртом. Данас су пијавице напале групу Азизбекова, геологе, нас и део новог градилишта. И све усред бела дана.“

„И све западно и северно од Сирта“, рече Сергеј.

„Да, то је тачно“, рече Наташа, „тога се нисам ни сетила. Но, било како било, одлучено је да се изврши хајка на њих.“

„То је добро“, рече Пењков. „Најзад.“

„Сутра ујутру ће се одржати саветовање, позивају начелнике свих група. Ја ћу поћи, а ти ћеш остати као мој заменик, Серјожа. Да, још нешто. Данас нећемо осматрати, момци. Стигло је наређење да се обустављају сви ноћни радови.“

Пењков престаде да жваће и тужно погледа Наташу. Мати рече:

„А мени је свеједно. Камера ми је ионако отишла до ђавола. А Пењкову ће цео план отићи до ђавола ако пропусти барем и једну ноћ.“

„Знам“, одговори Наташа. „Код свих ће програм радова отићи до ђавола.“

„А можда бих ипак могао тихо“, рече Пењков. „Да нико не примети.“

Наташа одмахну главом.

„Нећу ни да чујем“, рече. „А можда…“ поче Пењков, а Мати му поново испод стола стаде на ногу.

Пењков помисли: И тачно је, зашто бадава речи да трошим. Свеједно ћемо сви на осматрање.

„Који је данас дан?“ упита Сергеј. Он је мислио на дан у декади.

„Осми“, рече Мати. Наташа поцрвене и поче свима редом да гледа у очи.

„Нешто Рипкина одавно нема“, рече Сергеј сипајући себи кафу.

„Да, стварно“, значајно рече Пењков.

„А већ је касно“, додаде Мати. „Већ је скоро поноћ, а њега још увек нема.“

„О!“ рече Сергеј и подиже прст. У ходнику се зачуло шкљоцање улазног отвора.

„То је он!“ свечаним шапатом објави Сергеј.

„Прави сте чудаци, одиста чудаци!“ рече Наташа и збуњено се осмехну.

„Не дирајте нам Наташу“, нареди Серјожа. „Не смете да јој се подсмевате.“

„Сада ће нам доћи он и почеће да нам се подсмева“, рече Пењков.

Неко закуца на врата трпезарије. Сергеј, Мати и Пењков истовремено ставише прст на уста и значајно погледаше Наташу.

„Но, шта вам је?“ шапатом рече Наташа. „Нека одговори неко…“

Мати, Сергеј и Пењков истовремено почеше да одмахују главом.

„Уђите!“ очајним гласом рече Наташа.

Уђе Рипкин, као и увек уредан и весео, у чистом комбинезону и снежно белој кошуљи са раскопчаном крагном, пажљиво избријан. Његово лице, као и лица свих трагача, остављало је чудан утисак: поцрнели образи и чело, а бели кругови око очију и бео доњи део лица, тамо где кожу покривају наочари и маска за кисеоник.

„Примате ли ме?“ тихо упита он. Он је увек говорио јако тихо.

„Седите, Феликсе“, позва га Наташа.

„Хоћеш ли да вечераш?“ упита Мати.

„Хвала“, одговори Рипкин. „Боље шољу кафе.“

„Нешто си данас закаснио“, рече отворени Пењков сипајући му кафу. Сергеј на то направи ужасан израз лица, а Мати под столом лупи Пењкова ногом у цеваницу.

Рипкин мирно узе кафу.

„Дошао сам пре пола сата“, рече он, „и обишао сам око зграде. Видим, и код вас је данас била пијавица.“

„Данас је ту било право бојиште“, рече Наташа.

„Да“, рече Рипкин. „Видео сам рупу у павиљону.“

„Наши карабини су неисправни, свима су им цеви искривљене“, објасни Мати.

Рипкин поче да се смеје. Имао је ситне, равне, беле зубе.

„А да ли си ти имао прилике да погодиш бар једну пијавицу?“ упита Сергеј.

„Највероватније не“, рече Феликс. „Њих је веома тешко погодити.“

„То и сам знам“, прогунђа Пењков.

Наташа је, спустивши поглед, прстима дробила хлеб.

„Данас су код Азизбекова убили једну“, рече Рипкин.

„Одиста?“ забезекну се Пењков. „Ко?“

Рипкин се поново насмеја.

„У ствари нико“, рече. Бацио је поглед на Наташу. „Интересантна ствар — откачио се кран екскаватора и пригњечио је. Сигурно је неко погодио из пушке у сајлу.“

„То је био пуцањ“, рече Сергеј.

„То умемо и ми“, рече Мати. „У трку, са тридесет корачаја, право у лампу над вратима.“

„Знате ли момци“, рече Сергеј, „имам утисак да сви карабини на Марсу имају искривљене цеви.“

„Не“, рече Феликс. „После тога су констатовали да је пијавицу код Азизбекова погодило најмање шест метака.“

„Ех, ускоро ће бити хајка“, рече Пењков, „тада ћемо им већ показати у ком грму лежи зец.“

„А ја се тој рациј и уопште не радујем“, рече Мати. „Одувек је код нас тако: трас, бум, трас, поубијају се све животиње, а онда почињу да се стварају национални паркови.“

„Шта ти је?“ рече Сергеј. „Па оне само сметају.“

„Нама одиста све смета“, рече Мати. „Кисеоника је мало — смета нам, кисеоника много — смета нам, шуме много — смета нам, сеци шуму… Ко смо ми на крају крајева кад нам све смета? Да ти салата није била лоша?“ замишљено упита Пењков. „Ако је то, сам си је правио…“

„Не жури, не жури, Пењкове“, рече Сергеј. „Он једноставно хоће да отпочне заједнички разговор. Да се Наташа искаже.“

Феликс пажљиво погледа Сергеја. Имао је огромне, светле очи и ретко их је када затварао. Мати се осмехну.

„А можда оне нама уопште не сметају“, рече он, „већ ми једноставно сметамо њима…“

„А?“ прогунђа Пењков.

„Предлажем радну хипотезу“, рече Мати. „Летеће пијавице су разумни староседеоци Марса, иако се за сада налазе на ниском стадијуму развитка. Ми смо заузели рејон у коме се налази вода и оне имају намеру да нас одатле отерају.“

Пењков га запрепашћено погледа.

„Па шта“, рече. „Могуће је и то.“

„Дискутуј са њим, почни да се противиш“, рече Сергеј. „Иначе неће моћи да ужива у својој хипотези.“

„Све говори у прилог мојој хипотези“, настави Мати. „Оне, пијавице, живе у подземним градовима. Нападају увек са десне стране, јер им је такав табу. И…

хм, хм… увек односе са собом своје рањенике…“

„Феликсе“, рече Сергеј, „молим те, сравни га са земљом, заједно с том његовом хипотезом.“

Феликс рече:

„Таква хипотеза је већ постојала.“ Мати запрепашћено подиже обрве. „Давно. Пре него што је била убијена прва пијавица. Сад се постављају много интересантније хипотезе.“

„Но?“ упита Пењков.

„Досад још нико није објаснио зашто пијавице нападају људе. Није искључена могућност да је то њихова стара навика. Поставља се питање: да на Марсу можда ипак не постоји раса двоногих усправних бића?“

„Постоји“, рече Сергеј. „Већ пуних тридесет година.“

Феликс се осмехну.

„Можемо да се надамо да ће нас пијавице одвести до те расе.“

Извесно време су сви ћутали. Мати је са завишћу посматрао Феликса. Он је увек завидео људима пред којима су стајали такви задаци. Пратити и проналазити летеће пијавице — то је одиста интересантан посао, а ако се уз то поставља и овакав задатак…

…Мати је у мислима претресао све интересантне задатке које је морао да решава током последњих пет година. Најинтересантније од свега је било конструисање дискретног трагача-ловца на хемостазерима. Патролна камера се претварала у огромно знатижељно око, које је пратило појаву и кретање «страних» светлосних тачака на ноћном небу. Серјожа је јурио по ноћним динама, палећи с времена на време батеријску лампицу, а камера је бешумно пратила сваки његов покрет… Па шта, помисли Мати, и то је такође било интересантно.

Сергеј наједном љутито рече:

„Ми одиста ништа, ништа не знамо!“ Пењков престаде да срче кафу и погледа га.

„И како у ствари и не желимо ништа да сазнамо! Дан за даном, декаду за декадом, ми лутамо, загњурени до ушију, у разне свакодневне проблеме… Загњурили смо се преко главе у електронику, кваримо суматоре, поправљамо суматоре, цртамо графиконе, пишемо чланчиће, извештајчиће. Одвратно!“ Ухвати се за образе и снажно протрља лице. „Одмах иза ограде, на хиљаде километара пружио се потпуно непознат, туђ свет. Како бих само желео да пљунем на све и одем куд ме очи воде кроз пустињу, да потражим прави посао… Срамота, момци. То је смешно и срамно: седети на Марсу и двадесет и четири часа дневно ништа не видети, осим блинк-регистрограма и туробне физиономије Пењкова…“

Пењков меко рече:

„А ти пљуни, Серјожа. И иди куд те очи воде. Затражи да те пребаце градитељима. Или, рецимо, Феликсу.“ Окрете се према Феликсу. „Да ли ћете га узети?“

Феликс слеже раменима.

„Ма не, Пењкове, стари пријатељу, то неће помоћи.“

Сергеј, стегавши усне, заврте светлом главом. „Треба нешто умети. А шта ја умем?

Да поправљам блинке… Бројим до два и интегрирам на малој машини. Краулером умем да управљам, али и то не професионаино… Шта још умем?“

„Умеш да кукаш професионално“, рече Мати. Због Серјоже, и сам се пред Феликсом осећао незгодно.

„Ја не кукам. Ја сам бесан! Како смо само самозадовољни и ограничени! И одакле то наједном? Зашто се сматра да је важније пронаћи место за опсерваторију него прећи планетом по меридијану, од једног пола до другог? Зашто је важније тражити нафту него откривати тајне? Шта, зар нафте немамо довољно?“

„А ти, немаш довољно тајни?“ упита Мати. „Седи, онда, и реши ограничени те-задатак…“

„Али ја нећу да га решавам! Дојадило ми је да га решавам, мој драги Мати!

Дојадило! Ја сам здрав, јак момак, ја ексере могу да савијам прстима… Зашто ја морам да седим над тим проклетим папирићима?“

Заћутао је. Ћутање је било тешко и Мати помисли да не би било лоше да промени тему, али — није знао како то да учини.

Наташа рече:

„Ја се са Серјожом уопште не слажем, али то је тачно — ми смо се заглибили у свакодневницу. И понекад је човеку тако криво… Но, нека то не будемо ми, али нека се неко одиста почне да бави Марсом, као новом Земљом. Јер, Марс ипак није острво, па чак ни континент, терра инцогнита, то је планета! А ми тридесет година седимо ту тихо и плашљиво, шћућурени уз воду и ракетодроме. И смешно је колико нас је мало овде. То је одиста штета. Седи тамо неко у управи, неки побелели старац са борбеном прошлошћу и мрмља: «Рано је још, рано».“

Кад је чуо реч «рано», Пењков се тргао и погледао на сат.

„Ох, мајчице моја рођена“, промрмља устајући од стола. „Ја сам већ две звезде пропустио седећи са вама овде.“ У том тренутку погледао је Наташу, отворио уста и брзо опет сео. Имао је такав израз лица да су се сви, па чак и Сергеј, почели да смеју.

Мати је скочио и пришао прозору.

„А каква само ноћ!“ рече. „Јасноћа слике би ме данас, сигурно, запрепастила.“

Погледао је Наташу.

Феликс живну.

„Наташа“, рече он, „ако је потребно, ја могу да будем на стражи док ви будете радили.“

„А како ћете ви… Јер, вама је време да идете…“ Наташа поцрвене. „Хтела сам да кажем да ви обично у ово доба одлазите…“

„А зашто да нас чувате?“ рече Мати. „Ја и сам могу да се чувам. Моја камера је ионако отпевала своје.“

„Онда ћу поћи да се обучем“, рече Пењков.

„Но, добро“, рече на крају Наташа. „Повлачим своје наређење од седам сати увече…“

Пењкова више није било. Сергеј је такође устао и не гледајући никога изишао.

Мати је поцео да распрема сто.

„Дајте да вам помогнем“, предложи Феликс и пажљиво засуче рукаве.

„А шта ту имате да помажете“, успротиви се Мати, „пет шоља, пет тањира.“

Погледао је руке Феликса и тргао се:

„А шта је ово?“ упита са чуђењем. На левој и десној Феликсовој руци била су по два сата. Феликс озбиљно одговори:

„То је такође једна хипотеза. Значи, сами ћете опрати судове?“

„Сам“, рече Мати. „Чудан је ипак тај момак, овај Феликс“, помисли.

„Онда ћу да пођем“, рече Феликс и изиђе.

Радио-станица у углу је изненада почела да шишти. У њој је нешто шкљоцнуло и дубок, уморан глас рече:

„Прва, говори Сирт. Сирт позива прву.“

Мати узвикну:

„Наташа, зове Сирт!“

Пришао је микрофону и рекао:

„Прва слуша!“

„Позовите начелника“, рече глас из звучника.

„Један тренутак.“

Утрчала је Наташа у раздрљеној бунди и са маском за кисеоник на грудима.

„Начелник слуша“, рекла је.

„Још једаред потврђујем наређење“, рекао је глас. „Ноћни радови се забрањују.

Топли Сирт је опкољен пијавицама. Понављам…“

Мати је слушао и брисао тањире. Ушли су Пењков и Сергеј. Мати је с интересовањем посматрао како им се издужују лица.

„…Топли Сирт је опкољен пијавицама. Како сте ме разумели?“

„Разумела сам вас добро“, изгубљено рече Наташа. „Сирт је опкољен пијавицама, ноћни радови се забрањују.“

„Лаку ноћ“, рече глас. Затим је опет нешто шкљоцнуло и гласноговорник је престао да шишти.

„Лаку ноћ, Пењкове“, рече Сергеј и поче да раскопчава бунду.

Пењков ништа не одговори. Љутито поче да сопће и оде у своју собу.

„Онда, да кренем“, рече Феликс.

Сви се окренуше. Он је стајао у вратима, мали, јак, с огромним карабином крај десне ноге.

„Како ћеш отићи?“ упита Мати.

Феликс прстима показа како ће отићи.

„Ти си полудео“, рече Мати.

Феликс се зачуђено осмехну.

„Шта ти је?“

„Да ли сте чули радио?“ брзо упита Наташа.

„Да, чуо сам“, рече Феликс. „Али, ја нисам потчињен команди Сирта. Ја сам трагач.“

Навукао је маску на лице, спустио наочаре, махнуо руком у рукавици и изишао. Сви су скамењено гледали према вратима.

„Како то“, изгубљено проговори Наташа. „Па њега ће појести…“

Сергеј наједном појури ка вратима, успут закопчавајући бунду.

„Куда ћеш!“ повика Наташа.

„Повешћу га!“ успут одговори Сергеј и залупи врата за собом.

Наташа потрча за њим. Мати је ухвати за руку.

„Куда ћеш? И, што је још важније, зашто?“ мирно је рекао. „Серјожа је правилно одлучио.“

„А ко му је дозволио?“ бесно упита Наташа. Зашто не слуша наређења?

„Треба помоћи човеку“, логично одговорр Мати.

„Може му се нешто десити.“

Осетили су како је под почео да се тресе. Сергеј је палио мотор краулера. Наташа се спусти на столицу и стеже руке.

„Не бој се“, рече Мати. „Кроз петнаестак-двадесет минута он ће се вратити.“

„А ако оне нападну Серјожу кад се буде враћао?“

„Још се није десило да пијавица нападне кола“, рече Мати. „И уопште, Серјожа би се томе само радовао…“

Седели су и чекали. Мати је наједном помислио да је Феликс Рипкин већ десетак пута долазио к њима на опсерваторију увече и да је одлазио исто тако касно ноћу. А пијавице се сваке ноћи мувају око Сирта. Смео је момак тај Феликс, помисли Мати. Чудноват момак. Уосталом, и није баш тако чудноват. Мати је погледао Наташу. Начин удварања је одиста можда мало чудноват: бојажљива опсада…

Мати баци поглед кроз прозор. У црној празнини су се виделе јасне звезде, које нису трептале. Уђе Пењков, носећи у руци хрпу папира, и рече не гледајући никога:

„Но, ко ће ми помоћи да исцртам графиконе?“

„Могу ја“, рече Мати.

Пењков бучно поче да се смешта за сто. Наташа је седела усправно, опрезно ослушкујући. Пошто је разместио папире, Пењков живо поче да говори:

„То је одиста зачуђујуће интересантна ствар, момци! Да ли се сећате закона Дега?“

„Сећамо“, рече Мати. „Секанс у две трећине, степена…“

„Немаш ти на Марсу секанс две трећине!“ ликујући рече Пењков. „Наташа, погледај… Наташа!“

„Остави је на миру“, рече Мати.

„Зашто?“ шапатом упита Пењков.

Наташа скочи.

„Иде!“ рече она.

„Ко?“ упита је Пењков.

Под под ногама се поново затресе, а онда је завладала тишина, па су звекнула врата. Ушао је Сергеј вукући с лица маску, на којој се нахватало иње.

„Ух, ала је страшан мраз!“ рече весело.

„Где си био?“ запрепашћено упита Пењков.

„Рипкина сам одвезао на Сирт“, рече Сергеј.

„Баш си јуначина“, рече Наташа. „Права си јуначина, Серјожа! Сад могу мирно да спавам.“

„Лаку ноћ, Наташењка“, рекоше бучно момци. Наташа оде.

„Зашто и мене ниси повезао?“ увређено рече Пењков.

Са Сергејевог лица нестаде осмејка. Пришао је столу, сео и одмакао папире.

„Слушајте, момци“, рекао је у по гласа. „Ја Рипкина нисам нашао. До самог Сирта сам стигао, давао сам сигнале, рефлекторе сам палио — нигде га нема. Као да је у земљу пропао.“

Сви заћуташе. Мати поново приђе прозору. Учини му се да се негде у рејону Старе Базе лагано креће слаба светлост, као да неко иде са фењером у руци.